ХРИШЋАНСКА ЕСХАТОЛОГИЈА
Будућа судбина света и људског рода
Још једном Ја ћу потрести не само земљу него и небо
(Јевр. 12,26; Аг. 2,6)
Никејско-Цариградски Символ вере у седмом, једанаестом и дванаестом члану садржи православно-хришћанско исповедање вере у будући долазак Сина Божијег на земљу, свеопшти Страшни суд и у будући вечни живот.
7. члан: И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
11. члан: Чекам васкрсење мртвих,
12. члан: и живот будућег века. Амин!
У домостроју Божијем написани су планови будућности до краја векова. Неодвојиви део хришћанског учења представља оно што нам реч Божија говори о догађајима последњих времена, о другом доласку Господа, васкрсењу мртвих и крају света, а затим о почетку царства Славе и вечног живота. Последњи део догматског богословља управо и говори о завршетку тог великог процеса, чији је почетак изложен на првој страници Књиге Постања.
Удео човека после смрти до свеопштег суда – појединачни суд
Удео човека после смрти до свеопштег суда – појединачни суд
Смрт је заједнички удео свих људи. Но, она за човека није уништење, него само одрешење душе од тела. Истина бесмртности човекове душе једна је од основних истина хришћанства. Бог није Бог мртвих него живих; јер су у Њему сви живи (Лк. 20,38). У новозаветном Светом Писму смрт се назива изласком душе (трудићу се да се после мога одласка ви свагда сећате овога – 2. Пет. 1,15), ослобађањем душе из тамнице (2. Кор. 5,1), одлагањем тела (знајући да ћу ускоро оставити тело своје – 2. Пет. 1,14), разрешењем (имам жељу разрешити се, односно умрети и са Христом бити, што је много боље – Фил. 1,23), одласком (време мојега одласка настаде – 2. Тим. 4,6), уснућем (Давид је починуо – Дап. 13,36). Стање душе после смрти, према јасном сведочанству речи Божије, није бесвесно, него свесно (на пример, према причи о богаташу и Лазару). После смрти човек се подвргава суду који се назива појединачним, за разлику од свеопштег последњег суда. Лако је Богу, да у дан смрти плати свакоме према заслугама, каже премудри син Сирахов (Сир. 11,26). Исту мисао изражава и апостол Павле: људима предстоји једанпут умрети, а потом суд Божији (Јевр. 9,27). Апостол представља суд који следи непосредно након човекове смрти, очигледно не мислећи на свеопшти суд, него на појединачни, како су то тумачили и свети Оци Цркве. Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23,43) – рекао је Господ покајаном разбојнику.
Нама у Светом Писму није дато да знамо како се одвија појединачни суд после човекове смрти. Ми о томе можемо само донекле да судимо, на основу одређених израза које налазимо у речи Божијој. Тако, природно је да се претпостави како ће и на појединачном суду велику улогу у одређивању човекове судбине после смрти имати како добри Анђели, тако и зли. У причи о богаташу и Лазару, каже се да су Лазара, када је умро, Анђели однели у наручје Авраамово (Лк. 16,22); у причи о неразумном богаташу, богаташу је речено: безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12,20) – очигледно, узеће је зле силе (свети Јован Златоуст). Јер, с једне стране, анђели малих ових (Мт. 18,10), по речи Господњој, стално гледају лице Оца небеског; исто тако, Господ ће при крају света послати Анђеле Своје, који ће одлучити зле од праведних, и бациће их у пећ огњену: онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 13,49); са друге стране, супарник ваш ђаво као лав ричући ходи и тражи кога да пождере (1. Пет. 5,8) – ваздух као да је испуњен духовима злобе из поднебесја, чији се кнез назива кнезом који влада у ваздуху (Еф. 6,12; 2,2).
На основу ових смерница Светог Писма свети Оци су пут душе, која се одвојила од тела, од старине представљали као пут кроз таква духовна пространства, где мрачне силе траже да прождеру оне који су духовно слаби и где су стога нарочито неопходни заштита небеских Анђела и молитвена подршка од стране живих чланова Цркве. Од древних Отаца о томе говоре свети Јефрем Сиријац, Атанасије Велики, Макарије Велики, Василије Велики, Јован Златоуст и други. Најдетаљније такве мисли развија свети Кирил Александријски у «Беседи на исход душе». Живописна представа овог пута дата је у житију преподобног Василија Новог, где се упокојена блажена Теодора у сну јавила Василијевом ученику и пренела оно што је видела и доживела по раздвајању њене душе од тела и приликом усхођења душе у небеске обитељи. Пут душе после изласка из тела обично се назива «митарствима». Поводом сликовитих описа митарстава Моковски митрополит Макарије у «Православном догматском богословљу» примећује: «Потребно је ипак непоколебљиво имати на уму поуку коју је Анђео дао преподобном Макарију Александријском, чим је почео да говори о митарствима: 'земаљске ствари овде сматрај за веома бледу представу небеских' – митарства треба да се приказују у што духовнијем смислу, који се скрива под више или мање матреријалним, антропоморфним цртама».
О стању душе после појединачног суда Православна Црква учи овако: «Верујемо да душе умрлих блаженствују, или да се муче, према својим делима. По раздвајању од тела оне истога часа прелазе или у радост, или у бол и патњу: уосталом, оне не осећају ни потпуно блаженство, ни потпуне муке. Јер потпуно блаженство, или потпуне муке, свако ће добити након општег васкрсења, када се душа сједини са телом у коме је живела врлинским животом, или порочно» (Посланица Источних патријараха о вери, члан 18). На тај начин Православна Црква разликује два стања после појединачног суда: једно за праведнике, друго за грешнике; друкчије речено – рај и пакао. Црква не признаје римокатоличко учење о три стања: 1) блаженство, 2) чистилиште или пургаторијум, 3) пребивање у паклу. Сам назива «пакао» Оци Цркве обично везују за стање после Страшног суда, када ће и смрт и пакао бити бачени у језеро огњено (Отк. 20,15). На основу речи Божије Оци Цркве сматрају да муке грешника пре Страшног суда имају карактер претходних мука. Ове муке могу бити олакшане или чак укинуте по молитавама Цркве (Посланица Источних патријараха о вери, гл. 18). Исто тако и пали духови бачени у окове мрака пакленога, чувају се за суд великог Дана (2. Пет. 2,4; Јуд. 1,6).
Обележја приближавања другог доласка Господњег и Страшног суда
Господу није било угодно да нам открије – ради наше духовне користи – време «последњег дана» садашњих неба и земље, дана доласка Сина Човечијег, «дана Господњег». А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац Мој Сам (Мт. 24,36). Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у Својој власти (Дап. 1,7). Ова неизвесност треба да подстиче хришћане на сталну духовну будност: Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати... А што вама говорим, свима говорим: Стражите! (Мк. 13,33-37)
Ипак, неодређеност рокова Господњих не треба да спречава мисао хришћанина да се удубљује у ток историјских догађаја и да у њима сагледава знакове приближавања времена «последњег дана». Господ је говорио: Од смокве научите поуку: када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово знајте да је близу пред вратима (Мт. 24,32-33).
Ево неких знамења на која је указано у речи Божијој:
а) Ширење Јеванђеља по читавом свету: И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи крај (Мт. 24,14).
б) С друге стране, необично јачање сила зла. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт. 24,12). Апостол Павле каже: У последње дане настаће тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли (2. Тим. 3,1-5). Општа вера слаби: Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18,8).
в) Ђаво ће започети борбу против Царства Христовог преко свога оруђа – антихриста. Назив «антихрист» се у Светом Писму употребљава у двојаком смислу: у ширем, општем, који означава сваког противника Христовог – у том смислу се у првој и другој посланици светог Јована Богослова говори о антихристима – и у ужем, посебном смислу, за означавање одређеног лица, противника Христовог који треба да се јави уочи краја света. О особинама и делима антихристовим читамо код апостола Павла: Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог... Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се појавити безаконик, кога ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом Свога присуства; онога је долазак по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром и неправдом међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи (2. Сол. 2,3-11). Лик тог противника Божијег представљен је код пророка Данила (Дан. 7. и 11. глава), као и у Новом Завету, у Откривењу светог Јована Богослова (Отк. 11. и 13 глава). Дејства антихристова ће потрајати до самог судњег дана (2. Сол. 2,8). Карактер личности антихриста и начин његовог деловања хипотетички али детаљно представљају свети Кирило Јерусалимски у својим «Катихезама» (петој и петнаестој) и свети јефрем Сиријац у «Беседи на долазак Господњи и антихристов».
г) У Откривењу светог Јована Богослова се указује на то да ће се у периоду деловања антихриста појавити «двојица Сведока», који ће прорицати истину и чинити чудеса, а када сврше сведочење своје биће убијени, да би после три и по дана васкрсли и били узнети на небо (Отк. 11,3-12).
Духовни поглед човека који верује у Христа, од времена вазнесења са земље на небо Сина Божијег, усмерен је ка највећем будућем догађају светске историје – Његовом другом доласку на земљу.
Истинитост овог очекиваног доласка је на сасвим одређен начин много пута је посведочена од стране Самог Господа Исуса Христа, уз указивање на низ детаља тог догађаја (Мт. 16,27,24; Мк. 8,38; Лк. 12,40; 17,24; Јн. 14,3). О њему објављују Анђели приликом вазнесења Господа (Дап. 1,11); често га спомињу апостоли: Јуда (Јуд. 1,14-15), Јован (1. Јн. 2,28), Петар (1. Пет. 4,13), много пута апостол Павле (1. Кор. 4,5; 1. Сол. 5,2-6 итд).
Сам Господ је следећим цртама представио ученицима слику Свог доласка:
Он ће бити изненадан, очигледан за све: Јер као што муња излази од Истока и сине до Запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24,27).
Пре свега показаће се знак Сина Човечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи (Мт. 24,30). Према општем тумачењу светих Отаца, то ће бити знамење животворног Крста Господњег.
Господ ће доћи окружен безбројним зборовима анђела, у свој Својој слави: и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом (Мт. 24,30), са светим анђелима Својим (Мк. 8,38). Тада ће сести на престо славе Своје (Мт. 25,31). Дакле, други долазак ће се разликовати од првог, када је Господ унизио Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил. 2,8).
Он ће доћи да суди васељени по правди (Дап. 17,31) и тада ће узвратити свакоме по делима његовим (Мт. 16,27). Овим се циљ Његовог другог доласка у свет суштински разликује од првог, када је долазио не да суди свету, него да спасе свет (Јн. 12,47), и да живот Свој даде у откуп за многе (Мт. 20,28; Мк. 10,45).
Васкрсење мртвих (1. Кор. 15)
У велики дан доласка Сина Човечијег догодиће се свеопште васкрсење мртвих у преображеном облику. О васкрсењу мртвих Господ каже: Долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5,28-29). Када су садукеји изражавали неверовање у могућеност васкрсења, Господ их је укоравао: Варате се, не знајући Писма ни силе Божије (Мт. 22,29).
Несумњивост истине васкрсења и важност вере у васкрсење апостол павле је изразио следећим речима: Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша. А показујемо се и лажни сведоци Божији што сведочисмо против Бога да васкрсе Христа, Којега не васкрсе, ако, даколе, мртви не устају... Но, заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли... Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (1. Кор. 15,13-15; 15,20-22).
Васкрсење мртвих биће свеопште и истовремено, како праведника, тако и грешника. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5,29). Биће васкрсење мртвима, и праведницима и грешницима (Дап. 24,15, речи апостол Павла пред управником Феликсом). Ако исти овај апостол на другом месту (1. Кор. 15; 1. Сол. 4), говорећи о васкрсењу умрлих у Христу, не помиње васкрсење грешника, то је очигледно зато што је његов директан циљ био да у самим хришћанима утврди веру у њихово будуће васкрсење у Христу. Ипак, несумњиво је да ће изглед васкрслих праведника бити другачији него грешника. Тада ће праведници засјати као сунце у Царству Оца свога – Господ је ово рекао само за праведнике (Мт. 13,43). «Једни постају као светлост, други као тама» – расуђује о томе свети Јефрем Сиријац («О страху Божијем и последњем Суду»).
Из речи Божије треба закључити да ће васкрсла тела бити преображена и да ће, пре свега, тела праведника бити непропадљива и бесмртна. Она ће бити потпуно слободна од исцрпљивања и слабости садашњег живота. Биће духовна, небеска, без земаљских телесних потреба; по речима Господа, живот после васкрсења биће налик животу бестелесних духова – Анђела (Мт. 22,30). Што се тиче грешника, и њихова ће тела несумњиво устати у новом виду, али, добивши непропадљивост и духовност, она ће на себи истовремено одражавати стање њихових душа.
Да би олакшао веру у будуће преображење тела, апостол пореди васкрсење усевом, као символом васкрсења који даје природа: Али рећи ће неко: Како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи? Безумниче, оно што ти сејеш неће оживети ако не умре. И што сејеш, не сејеш тело које ће настати, него голо зрно, било пшенично или неко друго. А Бог му даје тело како хоће, и свакоме семену своје тело (1. Кор. 15,35-38). Са истим циљем Оци Цркве су указивали на то како се у свету уопште ништа не уништава и не ишчезава; на то да је Бог у стању да обнови оно што је Сам створио; окрећући се ка природи, у њој су проналазили слике васкрсења као што су: клијање биља из семена које је бачено у земљу и распало се, обнављање природе сваког пролећа, поновно рађање дана, буђење из сна, првобитно стварање човека од праха земаљског и друге појаве.
Свеопште васкрсење и догађаји који ће уследити после њега представљају појаве које нисмо у стању потпуно да замислимо, јер их никада нисмо доживели у њиховом правом, будућем виду; ми не можемо у потпунисти да их схватимо, нити да разрешимо многобројна питања која при томе искрсавају пред радозналим умом. Стога ни сама та питања, ни лична и често различита мишљења која су у делима Отаца и Учитеља Цркве изношена као одговор на њих, не чине непосредно предмет догматског богословља, чија је дужност да изложи тачне истине вере, засноване на Светом Писму.
Неоснованост хилијазма. У данашње време све више се шири учење о хиљадугодишњем царству Христовом на земљи пре свеопштег или Страшног суда, познато под именом хилијазам (χιλιασμος – миленијум). Његова суштина састоји се у следећем: знатно пре краја света Христос ће поново доћи на земљу, поразиће антихриста, васкрснуће само праведнике, устројиће ново царство на земљи, у коме ће праведници као награду засвоје подвиге и страдања добити да царују са Њим хиљаду година, уживајући у добрима пролазног живота; тек потом уследиће друго, свеопште васкрсење мртвих, свеопшти суд и одређивање свеопште, вечне награде или казне. То су идеје хилијаста. Поборници овог учења полазе од виђења које описује тајновидац у двадесетој глави Откривења. Тамо је речено да је Анђео сишао са небеса и свезао сатану на хиљаду година; душе посечених за сведочанство Исусово и за реч Божију... оживеше и цароваше са Христом хиљаду година... Ово је прво васкрсење... И кад се наврши хиљада година биће пуштен сатана из тамнице своје, и изићи ће да вара народе... Ускоро потом уследиће суд над ђаволом и над онима које је он обмануо. Мртви ће бити васкрснути, тачније подигнути, да би им се судило према делима њиховим. И ко се не нађе записан у Књизи живота, бачен би у језеро огњено. Ова смрт је друга смрт. А над онима који су васкрсли у првом васкрсењу, друга смрт нема власти.
У старини хилијастички погледи су се ширили углавном међу јеретицима. Ипак, можемо их срести и код неких древних црквених писаца (код Папије Јерапољског, Јустина Мученика, Иринеја). У новије време ови погледи су оживели у протестантским сектама; коначно, у савременој духовној литератури видимо покушаје увођења хилијастичких идеја и у православну богословску мисао.
Као што смо показали, ово учење подразумева два будућа суда, најпре један за васкрсле праведнике, а потом други – свеопшти; оно подразумева и два будућа васкрсења – прво васкрсење праведника, а потом грешника; такође подразумева два будућа доласка Спаситеља у слави; подразумева и будуће чисто земаљско, иако блажено, царовање Христа са праведницима, као одређену историјску епоху.
Са формалне стране ово учење засновано је на неправилном схватању израза тајновидца о првом васкрсењу (Отк. 20,5); но, његов унутрашњи разлог укорењен је у томе што је маса савремених секташа изгубила веру у загробни живот и блаженство праведника на небесима – праведника са којима они немају молитвено општење. Други разлог, код неких секти, јесу социјално-утопистичке фантазије скривене иза религиозних идеја и уметнуте у тајанствене слике откривења. Није тешко видети да је хилијастичко тумачење двадесете главе Откривења погрешно. У вези са речима о «првом васкрсењу», паралелна места јасно показују да се овде под васкрсењем подразумева духовно препорађање за вечни живот у Христу кроз Крштење – васкрсење кроз веру у Христа, сходно речима: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф. 5,14). Ви сте васкрсли са Христом – читамо много пута код апостола (Кол. 3,1; 2,12; Еф. 2,5-6). Одатле произилази да под хиљадугодишњим царством треба подразумевати период времена од самог почетка благодатног царства Цркве Христове, а нарочито прослављену Небеску Цркву. Црква која војује на земљи у суштини такође прославља победу коју је извојевао Спаситељ, мада она још води борбу са кнезом овог света (Јн. 12,31; 14,30; 16,11), која ће се завршити поразом сатане, када ће он коначно бити бачен у језеро огњено. Друга смрт (Отк. 20,14) је осуда грешника на Свеопштем суду. Она не дотиче васкрсле у првом васкрсењу (Отк. 20,5): то значи да они који су духовно препорођени у Христу и очишћени благодаћу Божијом у Цркви неће бити подвргнути осуди, него ће ући у блажени живот Царства Христовог.
Ако је и било могуће износити судове у духу хилијазма као посебна мишљења, то се могло чинити само до оног тренутка када се огласила Васељенска Црква. Но, након што је Други Васељенски сабор (381. године), осуђујући све заблуде јеретика Аполинарија, осудио и његово учење о хиљадугодишњем царству Христовом и унео у Символ вере речи о Христу: «Његовом Царству неће бити краја» – за православног хришћанина је потпуно недопустиво да се држи таквих ставова.
Крај овога века (2. Пет. 3)
Услед човековог пада и сва творевина невољно се покорила: сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Наступиће време када ће читав материјални и људски свет морати да се очисти од људског греха и обнови, исто као и духовни свет – од греха у анђеоском свету. Ово обнављање материјалног света треба да се догоди у последњи дан (Јн. 6,54), у онај дан када ће се савршити последњи суд над светом – до кога ће доћи посредством огња. Људски род пре потопа погинуо је у води: а садашњаа небеса и земља остављени су Његовом речју за огањ и чувају се за Дан суда и погибли безбожних људи – поучава апостол Петар (2. Пет. 3,7). Доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу, у који ће небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће... Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, где правда обитава (2. Пет. 3,10-13).
О томе да данашњи свет није вечан, предсказивао је још псалмопојац, кличући Богу: У почетку си Ти, Господе, земљу основао, и дела руку Твојих су небеса. Она ће проћи а Ти остајеш; и све ће као одећа оветшати, и као хаљину савићеш их, и измениће се (Пс. 101,26-27). И Господ Исус Христос је рекао: Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи (Мт. 24,35).
Крај овога света неће се састојати у његовом потпуном разарању и уништавању, него у измени и обнављању. Оповргавајући различита лажна учења оригениста Пети Васељенски сабор је свечано осудио и оно њихово лажно учење по коме се материјални свет тобоже неће само преобразити, него ће бити сасвим уништен.
Што се тиче људи које долазак Господњи затекне живе на земљи, они ће се, по речима апостола, у трену изменити, исто као и васкрсли мртваци: Сви нећемо помрети, а сви ћемо се променити, уједанпут, у трену ока, при последњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се променити. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност (1. Кор. 15,51-53).
Свеопшти суд (Отк. 21. и 22. глава)
Међу многобројним сведочанствима о реалности и несумњивости будућег Свеопштег суда (Јн. 5,22; 5,27-29; Мт. 16,27; 7,21-23; 11,22-42; 13,37-43; 19,28-30; 24,30; 25,31-46; Дап. 17,31; Јуд. 1,14-15; 2. Кор. 5,10; Рим. 2,5-7; 14,10; 1. Кор. 4,5; Еф. 6,8; Кол. 3,24-25; 2. Сол. 1,6-10; 2. Тим. 4,1; Отк. 20,11-15) слику овог последњег суда најпотпуније је представио Спаситељ (Мт. 25,31-46): А кад дође Син Човечији у слави Својој... На основу поменутог приказа може се извести закључак о особинама тог суда. Он ће бити:
- свеопшти, то јест простираће се на све људе, живе и умрле, добре и зле, а према неким сугестијама речи Божије чак и на саме пале анђеле (2. Пет. 2,4; Јуд. 1,6);
- свечни и јавни, јер Судија ће се појавити у свој Својој слави, са свим светим Анђелима, пред читавим светом;
- строг и страшан, извршаваће се по свој правди Божијој, (Рим. 2,5);
- последњи и коначан, који свакоме одређује одређује судбину за вечност. Резултат суда биће вечно блаженство праведника и вечне муке злих.
Представљајући у најсветлијим и најрадоснијим цртама вечни живот праведника после Свеопштег суда, реч Божија са једнаком уверљивошћу и несумњивошћу говори и о вечним мукама злих: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим – рећи ће Син Човечији у дан суда – ...и ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 25,41-46). Ово стање мучења у Светом Писму је сликовито представљено као место мука и назива се пакао (слика «пакла огњеног» узета је од Еномске долине покрај Јерусалима, где су некада извршаване смртне казне, а такође и одлагано свакојако ђубре, па је из предострожности због заразе тамо увек одржавана ватра). Господ вели: И ако те рука твоја саблажњава, одсеци је: боље ти је без руке у живот ући, неголи с обе руке отићи у пакао, у огањ неугасиви. Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9,43-49). Онде ће бити плач и шкргут зуба – не једном је Спаситељ понављао о паклу (Мт. 8,12 и друго). У Откривењу Јована Богослова ово место или стање се назива језеро огњено (Отк. 19,20). А код апостола Павла стоји: у огњу пламеноме, који ће осудити оне који не познају Бога и не покоравају се Јеванђељу Господа нашега Исуса Христа (2. Сол. 1,8). Слике: «црв који не умире», «огањ који се не гаси» очигледно су символичне и указују на тежину мука. Свети Јован Дамаскин примећује: «Грешници ће бити предати вечном огњу, не таквом материјалном какав је код нас, него таквом какав је познат само Богу».
«Знам – пише свети Јован Златоуст – да се многи ужасавају само пакла; али ја мислим да лишавање оне славе (славе Царства Божијег) представља теже мучење него пакао» (На Јеванђеље по Матеју, беседа 23). «Ово лишавање добара – расуђује он на другом месту – причиниће такву муку, невољу и патњу, да и кад никаква казна не би очекивала оне који су овде сагрешили, то лишавање само по себи може да кида и узнемирава наше душе јаче од паклених мука... Многи неразумно желе само да се избаве од пакла: али ја сматрам да остајање изван оне славе представља много гору казну од пакла; мислим да онај ко буде лишен те славе, не треба да плаче толико због паклених мука, колико због тога што је лишен небеских блага; јер то је, само по себи, најтежа од свих казни» (Слово 1. Теодору).
Исто такво објашњење читамо и код светог Иринеја (Против јереси).
Свети Григорије Богослов поучава: «Васкрсење, суд и плаћање према заслузи сматрај за праведни суд Божији. За оне чије је срце очишћено то плаћање ће бити светлост, то јест Бог Који се види и познаје по мери чистоте, што и називамо Царством Небеским; а за оне који су слепи умом, то јест за оне који су отуђени од Бога, по мери овдашње кратковидости, биће тама».
Ослањајући се на реч Божију, Црква паклене муке сматра за вечне и бесконачне, те је стога на Петом Васељенском сабору осудила лажно учење оригениста да ће демони и безбожници тобоже у аду страдати само до одређеног времена, а потом ће бити обновљени у свом првобитном, невином стању (αποκαταστασις).(1) У Откривењу светог Јована Богослова осуда на Свеопштем суду названа је «другом смрћу» (Отк. 20,14).
Тежња која се сретала у старини, да се мучење у паклу схвати релативно – да се вечност схвати као одређен период, можда и дуг, али коначан – среће се и данас, баш као и потпуно порицање реалности тог мучења. У овом случају наводе се логички разлози: указује се на неускладивост мучења са добротом Божијом, затим на привидну несразмеру између пролазних преступа и вечне казне за грех, и коначно на несагласност овог мучења са крајњим циљем стварања човека – блаженством у Богу. Но, није наше да одређујемо границе између неизрециве милости Божије и правде-правичности Његове. Ми знамо да Господ «хоће да се сви спасу и да дођу у познање истине». Али човек је способан да сопственом злом вољом одбаци милосрђе Божије и средства спасења. Тумачећи представу страшног суда свети Јован Златоуст каже: «Када је говорио о Царству, Он (Господ) је рекао: ходите благословени, примите Царство, а затим је додао: које вам је припремљено од постања света. А када је говорио о огњу, није рекао тако, него је додао: који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25,34-41, прича о Страшном суду). Јер вама Сам припремио Царство, а огањ нисам припремио вама, него ђаволу и анђелима његовим. Но, пошто сте ви сами себе гурнули у огањ, онда сами себе и кривите због тога».
Ми немамо права да речи Господње схватамо само условно, као претњу, као некакву педагошку меру коју Спаситељ примењује. Ако их тако схватимо погрешићемо, јер Спаситељ нам није говорио у том смислу, па ћемо се изложити гневу Божијем, по речи псалмопојца: Ради чега разгневи безбожник Бога? Јер рече у срцу своме: Неће тражити (Бог)! (Пс. 9,34)
Уосталом, и сам појам «гнев» у односу на Бога је само услован и прилагођен човеку, како се томе поучавамо из поука светог Антонија Великог. Он каже:
«Бог је добар и бестрасан и неизмењив. Ако је неко, сматрајући за истинито то да се Бог не мења, ипак у мнедоумици како се Он (као такав) због добрих радује, одвраћа од злих, гневи на грешнике, а када се кају бива милостив према њима, на ово треба рећи да се Бог не радује и не гневи, јер су радост и гнев страсти. Бесмислено је сматрати да би Божанству могло да буде добро или лоше од људских дела. Бог је добар и чини само добро, остајући увек исти. А ми када смо добри ступамо у општење са Богом, по сличности са Њим, а када смо зли, удаљавамо се од Њега, по несличност са Њим. Живећи врлинским животом ми бивамо Божији, а када смо зли постајемо одбачени од Њга; ово не значи да Он има гнев на нас, него да наши греси не допуштају Богу да засија у нама, него нас сједињују са демонима-мучитељима. Ако потом молитвама и доброчинствима добијемо разрешење од грехова, то не значи да смо ми одобровољили и променили Бога, него да посредством таквих дела и нашег обраћања Богу, излечивши зло које је било у нама, опет постајемо способни да окусимо доброту Божију; тако да рећи: Бог се одвраћа од злих, значи исто што и: сунце скрива своје зраке од оних који су лишени вида» (Добротољубље).
Пажњу заслужује и једноставно расуђивање епископа Теофана Вишенског Затворника тим поводом:
«Праведници ће поћи у живот вечни, а остали грешници – на вечне муке, заједно са демонима. Хоће ли се те муке окончати? Ако се оконча сатанска злоба и осатањеност, онда ће се окончати и муке. А хоће ли се окончати сатанска злоба и осатањеност? Видећемо тада... А дотле ћемо веровати да као што вечни живот нема краја, тако неће имати краја ни вечна мука која прети грешницима. Никакво нагађање не доказује могућност престанка сатанске злобе. Шта све није видео сатана након свога пада! Колико је силе Божије пројављено! Како је он сам поражен силом крста Господњег! Како све до данас та сила побеђује свако његово лукавство и злобу! Уз сав његов труд, све је против њега: а он – што даље иде, то је упорнији. Не, нема никакве наде да ће се исправити! Ако пак нема наде за њега, онда је нема ни за људе који су се осатанили под његовим утицајем. Дакле, ад и вечне муке се не могу избећи».(2)
Дела преподобних подвижника хришћанства показују да што се духовна свест више подигне, то оштрији постају осећај духовне одговорности, страх од увреде Бога и свест о неизбежности казне због одступања од заповести Божијих. Исто тако расте и нада на милост Божију, у коју треба да се узда и да је тражи од Господа свако од нас.
Са окончањем овог века и преображавањем света у нови и бољи, откриће се вечно Царство Божије, царство славе.
Тада ће се завршити «царство благодати» - постојање војујуће Цркве на земљи. Она ће ући у то Царство и слиће се са Небеском Црквом. А онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге Своје. Последњи непријатељ укинуће се – смрт. А кад Му (Оцу) све покори, онда ће се и Сам Син покорити Ономе Који Му све покори, да буде Бог све у свему (1. Кор. 15,24-28). Ове речи треба схватити као извршење мисије Сина, коју Му је поверио Отац и која се састоји у привођењу људског рода Богу кроз Цркву. Тада ће Син да царује у Царству славе заједно са Оцем и Духом Светим, и Царству Његовом неће бити краја, како је Арханђел благовестио Дјеви Марији (Лк. 1,33). «Јер – како каже свети Кирил Јерусалимски – Онај Који је царевао пре но што је победио непријатеље, неће ли тим пре да царује и након што их победи?» (свети Кирил Јерусалимски).
Смрт неће имати снаге у царству славе. Последњи непријатељ укинуће се – смрт... онда ће се испунити она реч што је написана: победа прождре смрт (1. Кор. 15,26; 15,54). Времена више бити неће (Отк. 10,6).
Вечни блажени живот сликовито је представљен у двадесет првој глави Откривења. И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. У будућем царству све ће бити одухотворено, бесмртно и свето.
А главно је то да ће они који су достигли будући блажени живот и постали причасници божанске природе (2. Пет. 1,4), бити учесници тог најсавршенијег живота коме је извор у самом Богу. Заправо, будући чланови Царства Божијег удостојавају се, попут Анђела, да виде Бога (Мт. 5,8). Сазерцаваће Његову славу не више као у огледалу, у загонетки, него лицем у лице (1. Кор. 13,12) – и неће је само сазерцавати, него ће и учествовати у њој, сијајући као сунце у Царству Оца свога (Мт. 13,43), као санаследници Христови (Рим. 8,17), који седе са Христом на престолу Његовом и деле са Њим Његово царско величанство (Отк. 3,21; 2. Тим. 2,11-12).
Као што је символички представљено у Откривењу, они неће више огладнети, нити ће више ожеднети; и неће их пећи сунце нити каква жега. Јер Јагње, Које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,16-17). Како каже пророк Исаија: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (Ис. 64,4; 1. Кор. 2,9).
За блаженством у Богу жудеће се још више зато што ће оно бити бескрајно и вечно: и праведници ће отићи у живот вечни (Мт. 25,46).
Ипак, ова слава у Богу, по мишљењу светих Отаца Цркве, имаће своје степене, који одговарају духовном достојанству сваког човека, што се може закључити на основу речи Светог Писма: У кући Оца Мојега станови су многи (Јн. 14,2); сваки ће примити своју плату према своме труду (1. Кор. 3,8); јер се звезда од звезде разликује у слави (1. Кор. 15,41).
Свети Јефрем Сиријац каже: «Као што се зрацима материјалног сунца свако наслађује према чистоти свог вида и опажања, и као што једна светиљка која осветљава кућу има многе зраке, али се светлост не дели на многе светиљке, тако ће и у будућем веку сви праведници нераздељиво обитавати у једној радости, али ће сваки од њих по својој мери бити озарен истим духовним сунцем и, у зависности од степена свога достојанства, црпеће радост и весеље, као у једној атмосфери и на једном месту. И нико неће видети меру онога ко је изнад или испод, како не би, кад види већу благодат другог и своју ускраћеност, имао повод да се растужи или обеспокоји. Тога нека не буде тамо где неће бити ни туге ни уздисања, него ће се свако, сходно благодати која му припада, по својој мери духовно радовати, док ће споља сви имати једно сазерцање и једну радост» (свети Јефрем Сиријац).
Ово излагање истина Православне Хришћанске Вере закључићемо речима митрополита Московског Макарија из његовог «Курса Догматског Богословља»:
«Даруј нам Господе – свима и свагда – живо и непрестано сећање на Твој будући славни долазак, на Твој последњи и страшни суд над нама, на Твоје најправедније и вечно плаћање праведницима и грешницима – како бисмо, у светлости тога и уз Твоју благодатну помоћ, поживели разборито, праведно и побожно у садашем веку (Тит. 2,12), те да бисмо тако на крају задобили вечно блажени живот на небу, и читавим својим бићем славили Тебе, са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, у векове векова».
(1)Учење о обнови (αποκαταστασις) творевине приликом Другог доласка Христовог налази се у Делима апостолским (3,19-21): Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих, да дођу од лица Господњега времена утехе, и да пошаље унапред назначенога вам Христа Исуса, Којега треба да прими небо до времена васпостављања (αποκαταστασις) свега... Апокатастасис треба разумети као промену, обнову и преображење човека и васељене у време општег Васкрсења, како је приказано у овом поглављу. Не треба га схватити као «опште спасење», односно јеретичку оригенистичку идеју да ће сва људска бића, па чак и демони, на крају ући у вечно блаженство. Православно учење о апокатастази представљено је у делу “Ambigua” светог Максима Исповедника, које садржи и побијање и исправљање оригенизма.
(2)Свети Јован Дамаскин пише: «Треба знати да је за анђеле пад исто што и за људе смрт. Јер као што за људе нема покајања после смрти, тако га нема ни за анђеле после пада». («Тачно изложење Православне вере», 2,4).
.jpg)
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар