петак, 07. мај 2010.

Из дела светог Теофана Затворника




Живот човеков

Пошто је за хришћане узор савршенства Исус Христос и мера тог савршенства што потпуније уподобљење Њему, онда је и обавеза да се стреми ка савршенству исто што и обавеза угледања на Господа Исуса Христа, изображавање Њега у себи и одражавање Његовог савршенства на себи (56, стр. 470).

Бог нам је овај живот дао како бисмо имали времена да се припремимо за онај. Овај је кратак, а онај бесконачан. Но, мада је кратак, током њега се могу спремити залихе за читаву вечност. Свако добро дело одлази онамо као мали улог; а сви такви улози чине општи капитал, од чијих ће процената зависити издржавање улагача за читаву вечност. Ко онамо пошаље више улога, његово ће издржавање бити богатије; ко пошаље мање, његово ће издржавање бити скромније. Господ свакоме даје по његовим делима (36, стр. 61-62).

Гледајте на небо и сваки корак вашег живота тако одмеравајте, да буде ступање онамо (36, стр. 58).

На земљи се рађамо не за радост, него за зној, напоре и патње. Наш живот није овде, него тамо. За «тамо» и треба да се спремамо. А тело и крв ништа тако не смирује као болест... Отићи у неко свето место очекујући исцељење – то је добро. Али не по своме нахођењу, него када на то буде указано. Добро је посетити студенац оца Серафима (Саровског)... али само ако постоји топла вера (1, п. 40, стр. 40-41).

Свакодневне бриге ће стално постојати. Не мора се посебно истицати да треба бринути о души. А ви се, мислим, и бринете. Ако се душа не задовољава оним што чините, онда придодајте. Бог ће бити милостив. То што кажете да немате времена – није тачно. Времена увек остаје, само што се не употребљава како треба... (1, п. 58, стр. 51).
 
Шаљем вам књижицу, тумачење тридесет трећег псалма: Благосиљаћу Господа у свако време... и налажем на вас епитимију – да је неизоставно прочитате (1, п. 67, стр. 57).

Наш циљ је – живот у Богу, али ми други пут ка Богу немамо, осим Господа Исуса Христа (1, п. 89, стр. 74).

За руковођење узимати реч Божију и отачка дела (1, п. 112, стр. 109).

Клонити се грехова и чинити свако добро које можете у животу – не само телом, него и душом и срцем; не само спољашње, него и унутрашње, то јест да и мисли и осећања увек буду богоугодни. Шта још, осим доброг живота? Пророк вели: Тебе тражи лице моје... лице Твоје, Господе, тражим. Овим се изражава непрестано сећање на Бога, уз непрестану ревност да му се у свему благоугађа (1, п. 131, стр. 137).

Убудуће постави себи као закон – да никада никоме не изјављујеш своје незадовољство (1, п. 162, стр. 185).

Због имена, којим су те назвали родитељи, немој да бринеш, него се постарај да твоје име буде написано у књизи живота. Чувај веру и чини добра дела. А од греха бежи (1, п. 180, стр. 201).

Циљ је – Царство Небеско, али за достојан улазак у то Царство треба се очистити од страсти и свега лошег. Пошто се без тог очишћења врата Царства не отварају, оно треба да буде наш први циљ. К њему сада усмеравајте све... Све је ово садржано у две речи: клони се зла и чини добро (1, п. 185, стр. 204).

Из уста ревнитеља не треба да излази: «не могу». Вођење послова захтева велику мудрост, то је дар Божији (1, п. 185, стр. 206).

Онај ко је решио да живи како треба, одмах препознаје зло, у коме год виду да се појављује. Понекад се оно јавља само као помишљање о злу, када се у уму појављује зао предмет, понекад као зло осећање, понекад као позив на зло, а понекад уједно и као привлачење ка њему, више или мање јако. Понекад се међутим све то јавља у низу: појављује се зао предмет, он изазива осећање, од осећања се рађа позив, а затим и привлачење... Све је то за душу нечисто, али још не и грешно. Грешност отпочиње пристајањем на зло, које прелази у одлуку да се почини зло – то је унутрашње дело, после кога се смишљају начини, време, место... Затим следи и само грешно дело, од кога долази ропство греху и душевна смрт (1, п. 185, стр. 207).

Главни покретачи живота у Христу су: ревност – ватрена, енергична, немилосрдна према себи, јаросно срдита на своју злу страну у свим њеним пројавама, без икаквог снисхођења; и Божанска благодат која се привлачи и призива ревношћу, и која помаже увек када ревност дејствује како треба... Благодат Божија је увек спремна и у пуној снази, док ревност не бива увек исправна, не бива увек у потребном напону: она слаби, приближава се равнодушности и хлади се (1, п. 185, стр. 208).

Тесни пут нам се обично не допада... Дај нам ширину и простор! Зар Господ не чује ове вапаје? Чује, али неће да промени домострој нашег живота, јер то не би било добро за нас. Наше стање је такво, да нас само тескоба држи у исправном поретку... А чим изађемо на ширину, расплињујемо се и гинемо. Зато на земљи и царује скученост, као најбоље окружење за нас. Апостолски ум у томе... види очинску љубав Божију према нама, а оне који су у таквом положају сматра за синове блиске Богу (1, п. 186, стр. 214).

Полазишна тачка њихове помрачености је та, да се циљ нашег живота тобоже налази на земљи... Али, он није на земљи. На земљи је почетак живота – његов припремни период – док истински живот започиње после смрти... И једини начин припреме је – мирно подношење тескобе, лишавања и невоља. Ко земаљски живот погледа или га буде посматрао таквим очима, тај неће клонути ако у своме животу не види ширину и пространство... него ће ревновати у једноме – да постигне да тескоба донесе најбољи плод, чије се употреба одлаже за будући живот (1, п. 186, стр. 214-215).

Потребе и бриге су заиста разорне за духовно устројство; али ту њихову разорну силу можемо да пресечемо препуштајући се вољи Божијој (1, п. 197, стр. 244).

Зашто живимо? Живимо зато, да би нас, након што поживимо овде, на оном свету сачекала добра пресуда и удео који томе одговара (1, п. 202, стр. 256).

Код стараца постоји закон: гледај пред ноге и корачај увек како треба, да се не оклизнеш, не спотакнеш и не паднеш. То значи: гледај шта захтевају текуће околности живота и у тим околностима поступај увек по заповести Божијој (2, п. 215, стр. 15).

За свако свакодневно дело постоји једно решење – да се прилагођава ономе што је једино потребно, а не да се обавља на штету томе (2, п. 250, стр. 78).

Бог зачиње живот и руководи њиме. Зато увек Њему треба прибегавати и од Њега очекивати решење. А како Он решава и како Његово решење долази до срца, то не можеш да разабереш, иако је несумњиво да Он покреће свако дело које му је угодно и доводи до његовог извршења (2, п. 255, стр. 84).

Живот који је суморан, одбојан и набусит, није Божији живот (2, п. 250, стр. 78).

...Не треба повлађивати себи, нити се радо препуштати забавама: јер такво понашање одагнава благодат Божију (2, п. 259, стр. 99).

Домаћи послови могу да оправдају само то што се краће стоји на молитви, али понестајање унутрашње молитве не могу да оправдају. Господу је угодно и мало – ако је мало, али од срца (2, п. 293, стр. 150).

...Циљ је код свих хришћана један – бити у живом јединству са Богом. Сви такви чине једно тело, док изван тог тела нема људи који су духовно живи. И сви имају овај заједнички подвиг: да победе страсти и постану чисти, без обзира на то живе ли у свету, или су се удаљили од светског начина живота (2, п. 295, стр. 152).

Присећам се како је неки од древних стараца једном међу својима објавио: «радујте се са мном – ја сам сада цар!» Како то? Зацарио се над страстима. И мада не може свако да објави нешто тако смело, ово стање је у хришћанству нормално. То и јесте циљ живота у Христу (2, п. 308, стр. 168).

Ако се будете предавали Господу из све душе, Он ће вам Сам, или преко Анђела-Чувара, предати сву хришћанску науку (2, п. 312, стр. 177).

Боље је не везати се правилима до ситница, него имати једно опште правило: сваки пут деловати насупрот захтевима самоугађања. И ако се допусти нека олакшица телу, то нека не буде ради повлађивања, него из свести да је неопходно за здравље (2, п. 316, стр. 186-187).

Ако верујете промислу Божијем који одређује земаљски удео сваког човека, онако како му је најпогодније да се спасе, онда треба да верујете и у то да су ваше животне околности најпогодније за вас, да би се уредило ваше спасење (2, п. 348, стр. 215).

Циљ живота није спокојство на земљи, него блаженство после смрти, у другом животу. Ко носи било какав крст, тај иде сигурним путем ка томе. Ту се преселите својом жељом и надом, и све своје помисли и бриге усмерите ка стицању спокојства тамо (2, п. 356, стр. 225).

...Циљ нашег живота није да срећно поживимо на земљи, него да се, били срећни или не, и једним и другим достојно припремимо за добијање вечног блаженства у другом животу (3, п. 469, стр. 113).

Хришћански живот од првих корака наилази на многе препреке, и што даље одмиче, то их је више. Онај ко ступа на пут таквог живота треба да се наоружа храброшћу, како би ишао напред без страха од борбе са препрекама које му предстоје (3, п. 492, стр. 164-165).

Човеков циљ није на земљи, него у другом животу. Када би био на земљи, ми не бисмо умирали, а пошто умиремо, значи да наш прави живот није на земљи. Земаљски живот је само припрема за други живот... (3, п. 514, стр. 195).

...Човек има три живота – духовни, душевни и телесни. Први је окренут Богу и небу, други – уређењу земаљског битисања, а трећи – бризи о телу. Ретко се догађа да се сви ови животи откривају једнаком снагом, него обично код једнога преовладава један, код другога други, а код трећега – трећи. Највиши је духовни, јер је дух изнад душе и тела, и зато што преко њега човек постаје ближи своме циљу, то јест небу и Богу (3, п. 514, стр. 195-196).

Дела нису оно главно у животу; главно је – расположење срца, окренуто према Богу (3, п. 514, стр. 196).

...Ви сте слаби, а живите светским животом – према томе, светски живот не даје добро здравље. Одатле следи пре свега следеће: «пошто ми ти, светски животе, не дајеш добро здравље, ја те одбацујем, као неодговарајући за побољшање мога здравља» (3, п. 514, стр. 197).

Је ли могуће сачувати пажњу будном осамнаест до двадесет сати? То никако није могуће. Мисао мора да попусти и скрене у расејаност. Ово значи – деловати против себе, то јест сопственим правилом ићи ка разарању пажње, уместо ка њеном сабирању. Понегде је потребно предахнути (4, п. 702, стр. 165).

Радујте се када наиђете на спољашње, нежељено понижење. Дочекујте га као нарочиту милост Божију (4, п. 703, стр. 169).

Чувајте се сваког претеривања (4, п. 703, стр. 170).

Избегавајте засићеност – стање у коме лукаво срце себи говори: доста, ништа ми ви више није потребно; потрудио сам се, довео све у ред, могу мало и да се опустим. Израиљу је речено: утио си (угојио се), удебљао и засалио... Свега у изобиљу! А плод, какав је? Ево: ...па остави Бога (Понз. 32,15). Ово се односило на телесну ситост и задовољство својим спољашњим стањем. Али у потпуности може да се примени на духовну ситост, и на задовољство својим унутрашњим стањем. Последица је иста – заборављање на Бога. Кад свега има доста, зашто се молити Богу и размишљати о Њему? Но, самозадовољни не долазе одједном дотле, него најпре ово имају у клицама. Непосредно дејство ситости је слабљење пажње и повлађивање. Ко допусти то, почеће да клизи надоле, као низ клизаву падину брда. У томе је несрећа. Зато пазите! (4. п. 708, стр. 182).

Читав наш живот састоји се из дела и помисли. Уредите дела, па се прихватите довођења у ред помисли – то је најнеопходније. Господ нека вас умудри у свему томе (4. п. 717, стр. 200).

Ви само уздишете и жалите се... А заправо, зар се не надате да ћете се спасити делима? То је јудејски пут. Хришћански пут је – са сузама се кајати и молити: «Господе! Ти који све управљаш, спаси ме». Јер нада на спасење у Господу уједно је и обавеза хришћанина и дух њиховог живота... А где је нада ту је и утеха! (5, п. 769, стр. 24-25).

...И строгост и снисхођење једнако су потребни и благотворни – на своме месту, у своје време и у својој мери. Ко увек тражи оно што је спасоносно за душу, тај ће умети да извуче корист и из једнога и из другога (5, п. 828, стр. 114).

Тешкоће постоје и у монашком и у светском животу. А у овом последњем их је више... (5, п. 832, стр. 116).

...Не треба да гледате на то шта је било, него шта предстоји. Оно што је било – исправља се покајањем, а оно што предстоји не зависи од онога што је било, него од подвига и напора. Мера тих напора и подвига постаје мера очишћења, а даље и сведочанства Божијег о томе очишћењу (5, п. 839, стр, 120-121).

Исправан живот одвија се са страхом и трепетом услед сећања на Бога, које не одступа и прати нас у корак. Одатле трезвеност. Али изнад свега стоји – ревност за спасење, силна и неумољива (5, п. 908, стр. 184).

Осећате позив да читав свој живот посветите Господу, а плашите се да се на то одлучите. Посветити живот Господу – то није остављено на избор, него представља неодложни хришћански дуг. Када се говори о посвећивању живота Господу, не мисли се на неки део живота, него на све пројаве душевног и телесног живота, и на најобичније мисли, и на најпростије покрете тела (6, п. 944, стр. 8-9).

Бог унапред види човеков живот у целини... и одлучује да овај буде међу онима који верују и спасавају се, а онај не... Божија одлука доноси се на основу целокупног човековог живота; сам пак живот одвија се и по склоностима воље и под утицајем Божанског Промисла на њу, како споља тако и изнутра... Бог све чини да би човека уразумио. Ако и после свега види да он неће да се исправи, онда га оставља и као да говори: добро, ништа друго не преостаје. Бог не жели смрт грешника; али не врши ни притисак на вољу, него само све чини да би је привукао на добро. Он све о свакоме предвиђа, и како предвиди, тако одлучује (6, п. 959, стр. 60).

...Основно је – трпљење напора делања и савлађивање тешкоћа... Када би код нас увек све било добро, успавали бисмо се (6, п. 962, стр. 69).

Држите се овако: да свагда будете Господњи. За то се захтева много: да у мислима увек носите Господа; у срцу – да свагда имате љубав према Њему; у вољи – да све што чините, чините ради Господа. То су три тачке, али такве које у себи садрже све – обухватају читав живот (6, п. 963, стр. 72).

...У животу по Богу духовне утехе су додатак, а не суштина. Суштина је – снага и чврстина за држање у добром поретку, како унутрашњем, тако и спољашњем. Зато не треба падати у очајање када утеха и одушевљење прођу, него се ваља усрдније прихватити уобичајених напора богоугодног живота, и унутрашњег и спољашњег (6, п. 967, стр. 80).

Пад је чињење лошег и богопротивног на делу, уз свест о томе да је у питању нешто лоше и богопротивно, и уз гнушање савести. Пад је у вези са греховним актом. Акт бива грехован када постоји добровољно пристајање на лоше. Мисли су грешне када им се добровољно даје место у души, али када долазе саме, а душа их неће и противи им се, онда ту нема греха, него је у питању добра борба (6, п. 970, стр. 85-86).

Стојећи пред лицем Господа, друге мисли не треба допуштати... него само Господа гледати са потребним осећањима према Њему – да види, чује и спреман је да услиши и испуни. Не остављајте своју реч без мисли о Господу и о томе шта је Он за нас, али мисли нека вам буду једноставне: да је близу, да чува, држи, учи и руководи... (6, п. 977, стр. 103).

Кад дела иду од срца, онда је живот заиста жив... а када су при томе још и Господу посвећена, онда су божанска: јер тада Сам Бог дејствује у нама. Размишљајући о својој судбини, ви закључујете: нека буде воља Божија. Нема мудријег решења од тога. Ко је такав у срцу, тај је као у тихом пристаништу, иако му је пред очима узбуркано море света... На тој котви држите лађу вашег живота, па вас таласи неће потопити – само ће вас мало запљуснути (6, п. 979, стр. 105).

...Приближава вам се испит. Господ ће вам поставити питања преко околности са којима се суочите. Ваш одговор је – то како се држите у ситуацијама на које наиђете; а Божија благонаклоност или неблагонаклоност – то је оцена... (6, п. 1040, стр. 202).

Када буде потребе да нешто говорите или пишете, молите се за просвећење, смирено и искрено свесни своје ограничености у разумевању путева Божијих. Никада не састављајте (беседе), а оно што иде из срца говорите и записујте без размишљања (6, п. 1041, стр. 203).

Да ли неко напредује у животу и колико, то се не може приметити, јер иначе нико себе не би трпео онаквог какав је. Незнање тога држи човека у страху и стално обнавља његову ревност, уверавајући га да још ништа није учињено и да, сходно томе, треба почињати изнова.
Почињати изнова – то је закон духовног живота. Сваки дан треба сматрати првим даном живота у страху Божијем – заборављајући све претходно, осим грехова, за које увек треба да се кајемо.
Тешкоће на путу, препреке, раслабљеност, униније – све су то случајности које долазе и пролазе. На њих не треба обраћати пажњу. Треба им супротставити уверење да се испред налази исправан циљ и да средства која су нам дата поуздано воде ка њему. Пред тим ће се сваки немир повлачити и душа ће се испуњавати надом (8, п. 1225, стр. 8).

Земаљски живот је томе и намењен, да током њега невоље одвајају од неумесних привезаности, а утехе хране наду на очекивано боље. Зато се оне свакодневно смењују (8, п. 1255, стр. 28).

Никада не треба вршити насиље над током догађаја, него пажљиво гледати како се одвијају и користити то на своје спасење (8, п. 1343, стр. 98).

Тежња да се живи широко, на земљи је излишна. Тесни пут је – прави пут (8, п. 1392, стр. 134).

Мислим да се код вас пречесто понавља питање: шта да се ради, шта чинити? Сматрам такође, да вам се одговор на то, даје у вашем срцу: шта друго, него спасавати душу своју. То је одговор за сваку ситуацију. Када се душа спасава, све друго може и не мора; ма шта било, спасење душе се може помирити са свим животним околностима и не само да се може помирити, него их све оживљује и освећује...
Свој живот треба предати у руке Божије. Он ће све да уреди на најбољи начин. Уосталом, Он то већ и чини. И све што вам се до сада догађало, дело је Његовог промисла о вама... веровали ви то или не. Но, ако Бог за вас уређује све, а ви не верујете и не исповедате, онда и сами увиђате да је такво држање у односу на Њега врло неисправно. Све треба примати из руке Господње и за све благодарити. Изволите запишите то у своме срцу и за најпречи задатак одредите да убедите себе у то. Преиспитајте све ситуације у вашем животу, па ћете у свему увидети прст Божији који чини добро и заблагодарићете Господу (8, п. 1415, стр. 153-154).

Што се тока живота тиче, нека зна да његова промена није ствар наших сила. Сва наша мудрост треба да се састоји у томе, да се прилагођавамо свим животним околностима које Господ пошаље – тако да бисмо били што је могуће мирнији (8, 1416, стр. 154-155).

Зло око нас постоји не зато да бисмо му се покоравали, него да бисмо се борили, и борбом постизали наспрамно добро: уместо похоте – целомудреност, уместо гордости – смирење... То је задатак вашег живота... (8, п. 1462, стр. 209).

Удео сваког човека одређује Бог; сав ток људског живота такође представља дело Његовог свеблагог промишљања, те сходно томе и сваки моменат, сваки сусрет (36, стр. 59).

Циљ живота заиста треба тачно познавати. Зар је то чудно? Није ли он већ одређен? Ствари стоје тако, да, пошто постоји загробни живот, циљ целокупног овог живота треба да буде тамо, а не овде. То је свима познато и нема потребе да се посебно објашњава, мада се у пракси ретко ко тога сећа. Али ви себи поставите као закон, за читав ваш живот, да свим силама следите тај циљ, па ћете и сами увидети каква ће се светлост од тога разлити на ваше привремено пребивање на земљи и на ваша дела. Прво што ће се открити биће убеђење да све овдашње представља само средство за други живот. Поводом средстава постоји једно правило – употребљавати их и користити се њима тако, да воде ка циљу, а не да удаљавају од њега и испречују се пред њим. Ево вам уједно решење ваше недоумице – «Не знам шта да урадим са својим животом». Гледајте на небо и сваки корак вашег живота одмеравајте тако да буде ступање онамо (36, стр. 58).

Целокупно устројство хришћанског живота је овакво: веруј у Бога, Коме се у Светој Тројици клањамо и Који нас спасава у Господу Исусу Христу, благодаћу Духа Светога; примај благодатне силе кроз Божанске Тајне Свете Цркве, живи по заповестима Јеванђеља и надахњуј се надом да нас Бог ради малог личног напора који одговара нашој снази, ради вере у Господа Спаситеља и послушности Њему неће лишити небеског. Ово посебно истичем, како бисте видели у ком духу ми хришћани треба да творимо своја дела. Јер једни кажу: делај, делај, а други: веруј, веруј. Потребно је и једно и друго: веру сједињавати са делима и дела са вером (36, стр. 62).

...Долази вам сиромах – Бог га је довео. Шта треба да учините? Да помогнете. Бог Који вам је довео сиромаха, свакако са жељом да према том сиромаху поступите онако како је Њему угодно, гледа на вас како ћете се понашати на делу. Њему је угодно да помогнете. Помоћи ћете? Учинићете дело угодно Богу и корак ка последњем циљу – наслеђивању неба. Уопштите тај случај и добићете: у сваком случају и приликом сваког сусрета треба чинити оно што Бог хоће да чинимо. А шта Он хоће, то поуздано знамо из заповести које су нам дате. Тражили ли ко помоћ? Помози. Неко те је увредио? Опрости. Сам си некога увредио? Похитај да затражиш опроштај и помириш се. Неко те је похвалио? Немој да се гордиш. Покудио те је? Не срди се. Дошло је време молитве? Молите се. Време за посао? Радите... (36, стр. 59-60).

Циљ – блажени живот после гроба; средства – дела према заповестима, чије испуњавање захтева сваки случај у животу (36, стр. 60).   

Ако верујете Промислу Божијем, који свакоме одређује земаљску судбину онако како му је лакше да се спасе, онда треба да верујете и у то да је целокупна ваша животна ситуација најпогоднија за постизање вашег спасења. Колико ја видим, она вам пружа потпуну слободу да се бавите својом душом. То је велика предност! Уверавајући се у то, благодарите Богу за све, и пријатно и непријатно. Мирно трпећи непријатности, ви се помало приближавате и уделу мученика. Но, ако будете роптали, не само да ћете бити далеко од тог удела, него ћете и одговор морати да дате (8, п. 1344, стр. 98).

...Сад се ваља прихватити дела. Они који живе у свету – светских, они пак који су се светског одрекли – небеских.
А ви... полусветских. Како ићи том средином?! Пријатељ свету је – непријатељ Богу. Према томе, средине нема. Међутим, без светских послова живети се не може. Како онда? Једне се стране треба дотицати само видљиво – без учешћа срца. Коју страну за то изабрати? Светску, наравно... (8, п. 1388, стр. 131-132).

Светска дела никада не бивају без брига и сујете. Али она се готово увек могу претворити у дела љубави, трпљења и покорности вољи Божијој. Молитва може да се држи у души чак и приликом обављање врло напорних послова. Потребно је пазити на себе и трпети! (8, п. 1361, стр. 113).

Највећа опасност од непрестаног напорног посла јесте гашење религиозних осећања. Изгледа да ви доживљавате управо то. Нажалост, као што страхујете, сасвим је могуће да дође до потпуног хлађења.
Но, ово не долази од природе светских послова, него од наше непажње, због које себи допуштамо да мислима, осећањима, жељама и бригама огрезнемо у чисто светско. А тога може и да не буде. Све започињите молитвом, настављајте уз наду, а завршавајте са благодарењем. Тако ће свако дело бити обавијено Божанском одеждом и неће истеривати Бога из душе... Затим, прелазећи са речи на дело, избацујте из душе све светско – пажњом и осећањем будите са Богом, или понављајте било који стих псалама. Заборављање молитве је веома жалосна ствар... Сваки пут када то осетите... узмите књигу о молитви и удубите се у читање. Молитвено усхођење ка Богу постепено ће да оживи. Имајте на уму да треба да бринете о томе и молите Господа да вас не лиши молитвених утеха. Када су људска дела у питању, ништа се не постиже без напора. А духовна дела захтевају најнапрегнутији и уз то непрекидан напор (2, п. 275, стр. 128).

Уопште, како живети без светских послова? Таква обавеза не постоји. И највећи пустињаци имали су баште за поврће, па су се, у крајњој линији, старали око њих. Потребно је само водити послове тако да нас бриге не прогутају и посвећивати им се не као нашем главном делу, него као додатку (8, п. 1322, стр. 79).

Како чувати унутрашњу сабраност приликом обављања свакодневних послова? Треба радити усрдно, пажљиво, постојано и без пренемагања. Свако дело које вам предстоји примајте као поверено од Самог Бога и обављајте као Божије... Тако ће мисао бити са Господом. На то човек може да се навикне, уз помоћ Божију (3, п. 531, стр. 228).

...Вас до те мере оптерећују свакодневне бриге, да не стижете ни да се помолите. То је ђавоља саблазан. Будући да су нам нужни кров, одећа, храна и друге ствари, ми треба да их стичемо и стога морамо да мислимо о томе и да се бринемо. И ту нема ничег грешног. Бог је благоизволео да наш живот тако уреди. Али томе безгрешноме ђаво, прикравши се, придодаје грешно – непрестану бригу која оптерећује главу и изједа срце. Против ове болести усмерене су све поуке Спаситељеве о томе да не треба бринути: Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се... (Мт. 6,34). То не значи да ништа не треба радити, него, шта год се ради, не треба се оптерећивати претераном бригом, која ништа не доноси и само исцрпљује... Код претеране бриге погрешка се састоји у томе што она све хоће сама, без Бога да уреди и добије, у томе што човека после учи да се надом ослања искључиво на оно што сам постигне и на сопствене способности, без Промисла Божијег, а преко тога да светска добра сматра за главни циљ, и овај живот за коначан, не простирући своје мисли на будући живот. Видите ли какав богоборни дух покреће претерана брига?!.. Из тога извуците поуку о неопходности борбе са овим злом, како бисте се супротставили када вам се непријатељ приближи и покуша да вас погуби. Ако не ступите у борбу, брига ће сасвим да вас изједе; ако пак почнете да се борите, она ће се повући, као и свака друга душевна слабост када јој се супротставе.
Како се борити? Крените и научићете... Пре свега, од бриге почните да очишћујете молитву, а потом и сва друга своја дела, па ће се и она одвијати како треба и при томе брига неће бити.
Како молитву чистити од бриге? Чим се за време молитве појави брига, терајте је; ако опет дође, опет је терајте... И увек тако... На молитви никада не држите бригу, одбијте је чим приметите да се појавила. У томе се састоји борба! И видећете плод. Пре него што приступите молитви, донесите одлуку да се не предајете бризи ако се појави – оградите се тиме и ову намеру утврдите различитим мислима... Видећете плод, само не спуштајте руке него се борите! (2, п. 287, стр. 139-140).

Светски и друштвени послови, од којих зависи стање домаћинстава и друштвених заједница, јесу послови које је одредио Бог и њихово испуњавање не представља бежање у небогоугодну област, него хођење у делима Божијим (36, стр. 179).

Будите усрдни када је посао у питању и радите веома брижљиво, очекујући успех од Бога. Њему посвећујте и само дело, ма како оно незнатно било – а бриге потискујте.
Учините тако, па вас ваше занимање и свакодневни послови неће одвлачити од Бога (36, стр. 181).

...Човек треба да живи у духу, да се потчињава духу, да духом прониче у све душевно, и тим пре телесно – а за њима и у све своје спољашње, то јест у породични и друштвени живот. То је – закон (36, стр. 46).

Господу можемо да служимо свим оним што нам се догоди да чинимо, мислимо и доживљавамо, од буђења из сна па све до новог одласка на починак... То је онда – чињење свега у складу са заповестима и у славу Божију, из послушања према Богу, и уз држање својих мисли и осећања тако, да се кроз њих не пројављује ништа што Богу не би било угодно (6, п. 947, стр. 23).

Духовне службе треба да буду на челу, под њима и у потчињености њима – душевна занимања... а под једним и другим телесни живот. То треба да буде правило! Када такав поредак буде нарушен, човеков живот се квари (6, п. 949, стр. 29).

...Пошто је човеку, да би ступио у ово општење (са Богом) и ојачао у њему, потребно да проживи кратко време на земљи – а тешко му је да овде живи сам – привремено му је дата и склоност ка друштвености, али не као главна, него као допунска склоност, заједно са другим уобичајеним склоностима (22, стр. 948).

Постајући члан Цркве, хришћанин не престаје да буде члан друштвене заједнице. И не треба да престане. Потребно је само, када прими хришћанство, да освети своје служење друштву (56, стр. 513-514).

...Дела друштвеног служења могу да се прекину или измене, али љубав треба да буде непрестани осећај – као осећај дуга који није отплаћен и неће бити отплаћен до краја живота... Љубав треба неизмењиво да пребива у срцу истинског служитеља Отаџбине, уз сво обиље видљивих дела (58, стр. 9).

Нема ниједног ниског положаја. Ниско је само – бити немаран и крив за нешто. И водар (онај ко вози воду за пиће) и дрвосеча су часна занимања, која заиста доносе поштовање када се обављају како треба (46, стр. 290-291).

Свако треба да постане миомирис Христов – тада ће и без речи хвале постојати непрестано славословље Господа. Ружин цвет не пушта глас, но његов се миомирис у тишини надалеко шири; тако треба да живе и сви хришћани (43, стр. 279).

Ко живи духовно, код њега све – и његова одећа, и држање, и речи, и дела – доноси корист онима који га слушају (42, стр. 279).

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар