уторак, 11. мај 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



СВЕТЕ ТАЈНЕ ЦРКВЕ
Живот Цркве у Духу Светом

Нови живот

Црква живи у окружењу грешног, непросвећеног света; ипак, она сама по себи представља нову творевину, која гради нови живот. И сваки њен члан призван је да прими и заснује у себи тај нови живот. Њему треба да претходи раскид будућег члана Цркве са животом «света». Уосталом, када је реч о раскиду са «светом», то не значи удаљити се од живота на земљи, од живота међу другим људима, који често не верују и развраћени су. Јер бисте морали – пише апостол Павле – изићи из овога света (1. Кор. 5,10). За ступање у Цркву потребно је ослободити се власти ђавола и постати као странац и дошљак у овом грешном свету – треба повући оштру границу између себе и «света», отворено и директно се одрећи ђавола. Јер се не може служити двојици господара. Треба очистити из себе стари квасац, да буде ново тесто (1. Кор. 5,7). Стога још из прадавне хришћанске старине тренутку ступања у Цркву претходи нарочито «одрицање од ђавола», за којим већ следи крштење са умивањем греховне прљавштине. О томе детаљно читамо у «Беседама за оглашене» («Катихезама») светог Кирила Јерусалимског. Из тих поука за катихумене видимо да су «запрећујуће молитве» које означавају одагнавање ђавола и налазе се у данашњем православном требнику, па и само «одрицање од сатане» човека који је дошао да се крсти, по садржају веома блиске старохришћанском поретку. После тога отвара се улаз у благодатно царство, рођење водом и Духом за нови живот, о чему је учио Спаситељ у беседи са Никодимом (Јн. 3,5-6). Како после долази до узрастања у овом новом животу, о томе такође знамо из речи Самог Спаситеља: Царство Божије је као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу (Мк. 4,26-28). На тај начин, целокупан овај нови живот – ако се само прими на унутрашњи, духован начин, ако човак најискреније жели да живи њиме, ако се са своје стране труди да би га сачувао – делује у њему тајанственом силом Духа Светога, мада он тај невидљиви процес можда готово уопште не осећа.
Живот Цркве прожет је тајанственим дејствима Духа Светога. «Светим Духом свака душа живи». Стога свака црквена молитва, заједничка или појединачна, започиње молитвом Духу Светоме: «Царе Небесни, Утешитељу, Душе Истине, Који си свуда и све испуњаваш, Ризнице добара и Животодавче, дођи и усели се у нас...» Као што киша и роса, када падају на земљу, оживљавају, хране и подижу сваку биљку, тако делују и силе Духа Светога у Цркви.
У апостолским посланицама дејства Духа Светога називају се «преизобиљем силе од Бога» (2. Кор. 4,7), «Божанском силом» (2. Пет. 1,3), Духом Христовим; али најчешће се означавају речју «благодат». Они који су ступили у Цркву и ушли у Царство благодати, позвани су да смело приступају престолу благодати, како би примили милост и нашли благодат за благовремену помоћ (Јевр. 4,16).
          
Благодат

Реч «благодат» се у Светом Писму употребљава у разним значењима.
Понекад она означава милост Божију уопште: Бог је – Бог сваке благодати (1. Пет. 5,10). У овом најширем смислу благодат је благонаклоност према људима достојног живота у свим епохама људске историје, посебно према старозаветним праведницима као што су Авељ, Енох, Ноје, Аврам, пророк Мојсије и каснији пророци.
У ужем смислу речи појам благодати односи се на Нови Завет. Овде, у Новом Завету, разликујемо два основна значења тог појма. Као прво, под благодаћу Божијом, благодаћу Христовом, подразумева се целокупан домострој нашег спасења, испуњен доласком Сина Божијег на земљу, Његовим земаљским животом, крсном смрћу, васкрсењем и вазнесењем на небо: Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; не од дела, да се не би ко хвалисао (Еф. 2,8-9). Као друго, благодаћу се називају дарови Духа Светога који се Цркви Христовој шаљу ради освећења њених чланова, ради њиховог духовног узрастања и достизања Царства Небеског.
У овом овом другом новозаветном значењу речи, благодат је сила која се шаље свише, сила Божија, која пребива у Цркви Христовој, препорађа, оживљава, усавршава и води верујућег и врлинама испуњеног хришћанина ка задобијању спасења које је донео Господ Исус Христос.(1) Зато апостоли у својим делима грчку реч χαρις, благодат, често употребљавају у истом значењу као реч δυναμις, сила. Термин «благодат» у смислу «силе» која се дарује свише, ради светог живота, сусрећемо на многим местима апостолских посланица (2. Пет. 1,3; 3,18; Рим. 5,2; 16,20; 1. Пет. 5,12; 2. Тим. 2,1; 1. Кор. 16,23; 2. Кор. 13,13; Гал. 6,18; Еф. 6,21 и друга). Апостол Павле пише: И рече ми (Господ): Доста ти је благодат Моја; јер се сила Моја у немоћи показује савршена (2. Кор. 12,9).
Различитост поменутих значења речи «благодат» и њено схватање као божанске силе, које преовлађује у Светом Писму Новог Завета, треба имати у виду посебно због тога што се у протестантизму утврдило учење о благодати само у општем значењу великог великог дела нашег искупљења од греха кроз крсни подвиг Спаситеља, након чега се, како мисле протестанти, човек који је поверовао и добио опроштај грехова већ налази међу спасенима. Међутим, апостоли нас уче да хришћанин, иако оправдање има као дар по општој благодати искупљења, у овом животу, као појединац, јесте само «онај који се спасава» (1. Кор. 1,18), па му је стога потребна помоћ благодатних сила. Вером приступисмо у ову благодат у којој стојимо (Рим. 5,21); јер се надом спасосмо (Рим. 8,24).
Како делује спасавајућа благодат Божија?
Како духовно рођење, тако и даље човеково духовно узрастање, одвија се кроз међусобно садејство два принципа: један од њих је – благодат Духа Светога; други је – човеково отварање свога срца ради њеног примања, жудња за благодаћу, жеђ да се она добије, као што је сува земља жедна кише: другим речима, то је лични напор око задобијања, чувања и деловања Божанских дарова у души.
О поменутом садејству два принципа говори апостол Петар: Пошто нам је Његова Божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога Који нас позва славом и врлином, кроз коју су нама дарована драгоцена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избегнувши похотну трулеж у свету. И управо на ово уложите сву ревност па пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав. Јер кад ово све имате и умножава се у вама то вас неће учинити нерадним и неплодним за познање Господа нашега Исуса Христа. Јер ко овога нема слеп је, кратковид је, заборавивши своје очишћење од старих греха (2. Пет. 1,3-9). О томе читамо и код апостола Павла: Градите спасење своје са страхом и трепетом. Јер Бог је Онај Који чини у вама и да хоћете и да творите... (Фил. 2,12-13), то јест сами садејствујте, али имајте на уму да вам даје благодат Божија. «Ако Господ не сазида дом, узалуд се трудимо».
У складу са овом светом поуком Картагински сабор (III век) је објаснио: «Ако неко каже да је благодат Божија којом се оправдавамо у Исусу Христу, Господу нашем, делотворна само у опраштању већ учињених грехова, а не даје, осим тога, и помоћ да се не греши изнова, нека буде анатема. Јер благодат Божија не само да пружа знање о томе шта треба да чинимо, него уз то усељава у нас и љубав, како бисмо могли да испуњавамо оно што знамо».
Опит православних подвижника подстиче их да свом снагом позивају хришћане на смирену свест о својој немоћи, ради дејства спасавајуће благодати Божије. У вези са тим упечатљиве су поуке светог Симеона Новог Богослова (X век).
«Ако се у теби појави мисао, убачена од стране ђавола, да се твоје спасење не остварује силом твог Бога, него твојом мудрошћу и твојом сопственом силом, и ако се твоја душа сложи са таквом мишљу – благодат одступа од ње. Души до нашег последњег даха предстоји подвиг против ове силне и претешке борбе која у њој настаје. Заједно са блаженим апостолом Павлом душа треба из свег гласа пред Анђелима и људима да кличе: Не ја, него благодат Божија која је са мном (1. Кор. 15,10). И апостоли, и пророци, и мученици, и јерарси, и преподобни, и праведни – сви су исповедали такву благодат Духа Светога, и због таквог исповедања, уз њену помоћ, подвизавали су се добрим подвигом и трку своју свршили» (свети Симеон Нови Богослов).
«Онај ко носи име хришћанина – читамо код истог светог Оца – ако у срцу не носи убеђење да је благодат Божија, која се даје за веру, милост Божија... ако се не подвизава са циљем да или први пут после крштења задобије благодат Божију, или, ако ју је имао па је одступила услед греха, да је поврати кроз покајање, исповест и самоунижавање у животу, него кад даје милостињу, пости, бди, моли се и друго, мисли да савршава славне врлине и добра дела која су вредна сама по себи – узалуд се труди и мучи» (свети Симеон Нови Богослов).
Какво је значење хришћанског подвига? – Он је оружије против «похоте телесне, и похоте очију, и надмености живљења» (1. Јн. 2,16), он представља чишћење поља душе од духовног камења, корова и блата, ради свештене сетве, која се свише орошава благодаћу Божијом.
Промисао Божији и благодат. Из изложеног следи разлика између појмова промисла Божијег и благодати. Промислом називамо силу Божију у свету, која одржава битије света, његов живот, па тако и битије и живот људског рода и сваког човека; а благодаћу називамо силу Духа Светога која прожима унутрашње биће човеково и води га ка духовном усавршавању и спасењу.

Свете Тајне

Црква живи тајанственим (или светотајинским) унутрашњим животом. Он се ни изблиза не подудара са историјом Цркве, која нам показује само спољашње чињенице везане за њено постојање, а нарочито за суочавање са животом света и његовим страстима. Унутрашњи живот Цркве, то је тајанствено садејство Христа, као Главе, са Црквом, као Његовим Телом, у Духу Светом састављано и повезивано помоћу свих зглавака. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви – поучава апостол (Еф. 5,23).
Стога кад апостоли себе називају «управитељима тајни Божијих» и говоре: људи нас сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих (1. Кор. 4,1: οικονομους μυστηριων Θεου) – они ту имају на уму различите видове свога служења као што су: а) позивајућу проповед, б) крштење оних који су поверовали, в) спуштање Духа Светога кроз рукоположење, г) јачање јединства верујућих са Христом кроз Свету Тајну Евхаристије, д) даље упућивање срца верујућих у тајне Царства Божијег, упућивање савршенијих међу њима у премудрост Божију у тајни скривену (1. Кор. 2,6-7). На тај начин, делатност апостола била је пуна тајанствених елемената, μυστηριων. Но, централно или завршно место међу њима имала су свештенодејства. Стога је сасвим природно што је у животу Цркве низ нарочитих, посебно важних момената благодатног изграђивања, низ свештених радњи постепено добијао посебан назив «Свете Тајне».(2) Свети Игњатије Богоносац, непосредни ученик апостола, пише за ђаконе, да су они такође «служитељи тајни Исуса Христа» (Посланица Тралијанцима). Овим речима светог Игњатија оповргава се тврдња протестантских историчара да у древној Цркви појам «тајни», «тајинстава», μυστηριων никада није везиван за свештене радње Цркве.
Међу осталим богослужбеним чиновима и молитвословљима свештене радње које се називају «Светим Тајнама» су као некаква узвишења у дугом низу брежуљака.
У Светим Тајнама молитве су сједињене са благословима у овом или оном облику, и уз посебне радње. Речи благослова праћене спољашњим свештеним радњама су као какви духовни сасуди помоћу којих се захвата благодат Духа Светога и даје члановима Цркве који искрено верују.
На тај начин, Света Тајна је видљива свештена радња, која под својом видљивом страном предаје души верујућег невидљиву благодат Божију.
Назив Свете Тајне утврдио се у Цркви за седам чинова(3): 1) Крштење, 2) Миропомазање, 3) Причешће-Евхаристија, 4) Покајање (Исповест), 5) Свештенство, 6) Брак и 7) Освећење јелеја. «Детаљни хришћански Катихизис» овако одређује суштину сваке Свете Тајне:
«Крштењем се човек се тајанствено рађа за духовни живот; миропомазањем добија благодат која изграђује и јача; причешћем се духовно храни; покајањем се лечи од духовних болести – од грехова; свештенством (као Светом Тајном) добија благодат да духовно препорађа и васпитава друге, посредством поучавања, молитве и савршавања Светих Тајни; браком добија благодат која освећује супружништво, природно рађање и васпитавање деце; освећењем јелеја (уља) лечи се од телесних болести, посредством излечења од духовних».
За живот саме Цркве као целине, као Тела Христовог и «тора Христових оваца», нарочито су важне и на најистакнутијем месту стоје: а) Света Тајна Тела и Крви Христове, или Евхаристија, б) Света Тајна посвећења лица изабраних за служење Цркви у јерархијске чинове, или хиротонија, која Цркви даје неопходну структуру, а заједно са њима и в) Света Тајна Крштења, која обезбеђује тело Цркве. Но, и остале Свете Тајне, које доносе благодат појединим верницима, неопходне су за пуноћу живота и светости саме Цркве.
Треба разликовати «истинитост» Свете Тајне (то јест, да је она сама по себи истинска благодатна сила), од њене «делотворности» (то јест, од тога колико се онај ко прима Свету Тајну удостојава њене благодатне силе). Свете Тајне су «оруђа која нужно делују благодаћу на оне који им приступају» (као што је речено у «Посланици Источних Патријараха»). Ипак, плодотворност њиховог примања од стране верујућих – њихова обнављајућа спасоносна сила – зависи од тога да ли човек достојно приступа Светој Тајни. Њихово недостојно примање за последицу може да има не оправдање, него осуду. Благодат не ограничава човекову слободу и не делује на њу неодољиво. Људи који користе Свете Тајне, често од њих не добијају то што оне могу да дају: јер њихова срца нису отворена за благодат, или пак нису сачували добијене дарове Божије. Ето због чега се догађа да крштени људи не испуњавају завете  које су они или њихови кумови дали на крштењу, и не само да бивају лишени благодати Божије која им је већ дата, него често – на своју духовну пропаст – постају непријатељи Божији, неверници, «одступници». Све ово никако не умањује вредност Светих Тајни. Велика достигнућа светости и праведности – зборови мученика за веру, исповедника, подвижника и чудотвораца, који су још овде на земљи постали «земаљски анђели и небески људи», достигнућа која се не могу видети изван истинског хришћанства – представљају дејства невидљиве благодати Божије која се добија у крштењу и миропомазању, која се подстиче кроз покајање и причешће Светим Тајнама, и која се чува у смиреној и побожној свести да у сваком хришћанину «Христос ратује и побеђује, Он призива Бога, и моли се, и благодари, и тражи са молитвом и смирењем - све ово чини Христос, радујући се и веселећи се кад види да у сваком хришћанину постоји и опстаје уверење да управо Он чини све поменуто» (свети Симеон ови Богослов).

Света Тајна Крштења

Установљење Свете Тајне Крштења. Међу Светим Тајнама Цркве на првом месту стоји Света Тајна Крштења. Она представља двери које воде у благодатно Царство, Цркву, и омогућава учешће у другим Светим Тајнама. Још и пре установљења Свете Тајне Крштења Господ Исус Христос је у Својој беседи са Никодимом указао на њену безусловну неопходност за спасење. Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Када је Никодим изразио недоумицу – како се може човек родити кад је стар? – Спаситељ је одговорио да ће се ново рођење савршавати водом и Духом: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3,5-6). Устаовљење ове благодатне Свете Тајне догодило се након васкрсења Христовог. Јавивши се Својим ученицима, Господ им је рекао да је добио од Оца сваку власт на небу и на земљи и наставио је: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28,19-20), па је томе још додао: Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен (Мк. 16,16). У дан силаска Духа Светога на апостоле, када су после беседе апостола Петра слушаоци упитали шта да учине, апостол Петар им је одговорио: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова; и примићете дар Светога Духа (Дап. 2,37-38). Тамо, у књизи Дела апостолских, записани су појединачни случајеви крштења која су обавили апостоли. Тако, апостол Петар је крстио Корнилија (Дап. 10), апостол Павле – Лидију и дом њезин (Дап. 16), тамничког стражара и све његове.
Значај Свете Тајне. На светотајинску благодатну страну крштења указано је у већ наведеним местима Светог Писма: крштење је «ново рођење»; оно се обавља ради спасења људи (Мк. 16,16). Осим тога, показујући благодатни значај крштења, апостоли у својим посланицама указују на то да се ми у њему умивамо и очишћујемо и оправдавамо, да у крштењу умиремо за грех, како бисмо ходили у обновљеном животу, сахрањујемо се заједно са Христом и васкрсавамо у Њему. Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу, да је освети, очистивши је крштењем у води речју (то јест, крштењем уз изговарање установљених речи, Еф. 5,25-26). Али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега (1. Кор. 6,11). Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом очевом, тако и ми ходили у новом животу (Рим. 6,4). Крштење је названо бањом новога рођења (Тит. 3,5). Што се тиче субјективне стране, која се односи на душевно расположење самог крштеног, апостол Петар указује на њу када крштење назива обећањем Богу добре савести (1. Пет. 3,21). Уједно, кроз крштење долази до присаједињења Цркви.
Начин савршавања Свете Тајне. Поређење крштења са бањом, гробом и друге чињенице указују на то да ова Света Тајна треба да се савршава погружењем. Сама грчка реч βαπτιζω значи «погружавам». У Делима апостолским читамо о томе како је Филип крстио евнуха: и сиђоше оба у воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га. А кад изиђоше из воде Дух Свети паде на ушкопљеника (Дап. 8,38). У виду изузетка Црква признаје хришћански мученички подвиг некрштених као «крштење крвљу». Крштење обливањем Црква признаје, али га не одобрава, као неканонско. Погружење у воду бива трикратно, уз изговарање речи «крштава се слуга Божији у име Оца и Сина и Светога Духа», сходно заповести коју је дао Сам Христос (Мт. 28,19). Тако је оно и обављано у древној Цркви. Ово спомиње већ посланица апостола Варнаве, док Тертулијан директно примећује да је «начин крштења прописан», указујући при томе на Спаситељеве речи о крштењу, и сведочи о трикратном погружењу, а бележи и још једну појединост – да се од крштенога тражи одрицање од сатане и анђела његових, и затим исповедање вере.
На неким местима Светог Писма говори се о крштењу у име Господа Исуса (Дап. 2,38; 8,16; 10,28). Према тумачењу древних отаца, израз «у име Господа Исуса» значи «према заповести и предању Христа», или – «као сведочанство о својој вери у Христа». Овим изразом се не пориче чињеница крштења у име Оца и Сина и Светога Духа, како се то чини неким историчарима хришћанства из рационалистичке школе. Сасвим је природно да писац књиге Дела апостолских, апостол Лука, и апостол Павле (у Рим. 6,3; Гал. 3,27; 1. Кор. 3,13), када говоре о крштењу у Христа, имају желе на направе разлику између тог крштења, као хришћанског, и крштења Јовановог (или неког сличног). Тако се и данас на крштењу пева: «Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте».
Неопходност крштења. Будући да човек у крштењу уместо пређашњег, старог битија добија ново битије и живот, постаје чедо Божије, члан Тела Христовог или Цркве и наследник вечног живота, одатле је јасно да је крштење неопходно свима, па и деци, како би, растући телом и духом, узрастала у Христу. У апостолским књигама не једном се говори о крштењима читавих породица (Лидија и дом њезин, тамничар и сви његови, дом Стефанинов: 1. Кор. 1,16) и нигде се не спомиње да су деца била изузета. Оци Цркве у својим поукама верујућима инсистирају на крштавању деце. Обраћајући се мајкама хришћанкама, свети Григорије Богослов каже: «Имаш дете? Не дај времена повреди да се појача; нека буде освећен у детињству и од младости посвећен Духу. По природној слабости, као малодушна и маловерна мајка, бојиш се печата? Али и Ана је Самуила пре рођења обећала Богу, а после рођења брзо га је посветила и васпитала за свештену ризу, не плашећи се људске слабости, него верујући у Бога». Ипак, при томе је неопходно да кумови детета на крштењу буду свесни своје одговорности за васпитање крштеног детета у вери и хришћанским врлинама. Поуку о томе читамо, на пример, у делу «О Црквеној јерархији», познатом под именом светог Дионисија Ареопагита, које је у Цркви увек било високо цењено: «Нашим Божанским наставницима било је угодно да допусте крштење и младенаца, под тим свештеним условом, да родитељи повере дете некоме од верујућих, ко би га добро поучио о божанским предметима и потом се старао о детету као отац показан свише, и као чувар његовог вечног спасења. Од таквог човека, када даје обећање да ће руководити дете ка побожном животу, јерарх захтева да изговори одрицање и свештено Исповедање».
Непоновљивост Крштења. Десети члан Символа вере гласи: «Исповедам једно крштење за опроштење грехова». То значи да крштење, као духовно рођење, ако је обављено правилно, кроз трикратно погружење у име Оца и Сина и Светога Духа, не може да буде поновљено; стога Црква прима и јеретике, који су дошли у њено окриље, без понављања крштења, само кроз миропомазање, ако су крштени онако како заповеда Јеванђеље и древна Црква.
Крштење – двери за добијање других благодатних дарова. Као што видимо из горе наведених упутстава светих апостола, а и из целокупног учења Цркве – крштење није тек символ очишћења душе и њеног умивања од прљавштина, него је само по себи почетак и извор божанских дарова, који очишћује и уништава сваку греховну прљавштину и даје нови живот. Сви греси су опроштени, првородни и лични; отворен је пут за нови живот; отворена је могућност за добијање дарова Божијих. Даље духовно узрастање ослања се на човекову слободну вољу. Али пошто искушавајући принцип може да наиђе на благонаклон пријем у човековој природи, која од дана првог пада има склоност ка греху, духовно усавршавање не пролази без борбе; помоћ за ту унутрашњу борбу човек добија у целокупном благодатном животу Цркве. Света Црква даљу благодатну помоћ крштеном пружа у Светој Тајни Миропомазања.

Света Тајна Миропомазања

Света Тајна Миропомазања се обично савршава непосредно после Свете Тајне Kрштења, тако да представљају један богослужбени чин. Свештенослужитељ који савршава Свету Тајну Миропомазања (епископ или свештеник) «помазује крштеног Светим Миром, правећи знак крста: на челу, очима, ноздрвама, уснама, оба уха, прсима, рукама и ногама» (Требник) изоварајући приликом обележавања сваког дела тела речи: «Печат дара Духа Светога». Ова Света Тајна се савршава и над лицима која су су присајединила Цркви из јеретичких заједница, као један од начина њиховог присњаједињења. Речи којима се Свта Тајна савршава: «Печат дара Духа Светога» указују на њено значење и дејства. Она представља: а) завршни акт присаједињења Цркви, потврду или печат присаједињења, б) печат благодатних сила које се у њој дарују ради јачања и узрастања у духовном животу.
Свети Кипријан пише: «Крштење у Цркви запечаћује се Господњим печатом, по узору на то како су некада крштени Самарјани примили Духа Светога по молитви апостола Петра и Јована и кроз полагање руку... (Дап. 8,14-17). Оно што им је недостајало, то су савршили Петар и Јован... Тако бива и код нас... Усавршавају се печатом Господњим». И други Оци Цркве миропомазање називају «печатом» (Климент Александријски и Кирил Јерусалимски), «печатом духовним» (Амвросије Милански), «печатом вечног живота» (Лав Велики), «утврђивањем» («Апостолске Установе»), «савршавањем» или «довршавањем» (Климент Александријски, Амвросије). Свети Јефрем Сиријац пише: «Печатом Духа Светога запечаћени су сви улази у твоју душу, печатом помазања запечаћени су сви удови твоји». Свети Василије Велики пита: «Како ће анђео да истакне своје право на тебе, како ће те отети од непријатеља, ако не види печат... Или не знаш да је погубитељ пролазио покрај запечаћених домова и убијао првенце у незапечаћеним? Незапечаћену ризницу лопови лако покраду, необележена овца се лако може одмамити».
Ова Света Тајна се такође назива «даром Духа» (Исидор Пелусиот), «тајинством Духа» (Тертулијан, Иларије), «символом Духа» (Кирил Јерусалимски). Када су у питању речи Господње о рођењу водом и Духом, Свети Кипријан сведочи да су у старини под рођем водом подразумевали крштење у ужем смислу речи, а под рођењем Духом – миропомазање.
Првобитни начин савршавања Свете Тајне. Ови дарови Духа Светога првобитно, у раној Цркви, давани су кроз полагање руку.
О томе читамо у Делима апостолским (8,14-17), где се каже како су апостоли у Јерусалиму чули да су Самарјани примили реч Божију, па су им послали Петра и Јована, који су се по доласку помолили за њих да приме Духа Светога: Јер још ни на једнога од њих не беше сишао, него беху само крштени у име Господа Исуса. Тада полагаху руке на њих, и они примаху Духа Светога. Такође у Делима апостолским (Дап. 19,2-6) читамо о апостолу Павлу како је у Ефесу срео ученике који су били крштени само Јовановим крштењем. А кад то чуше (тј. Павлове речи), крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих.
Из ових повести књиге Дела апостолских видимо да је у неким случајевима благодатно дејство примљених Светих Тајни Крштења и његовог печата – полагања руку, изражавано непосредним видљивим пројавама озарења од Духа Светога, сједињеним са духовном радошћу новообраћених, зато што су присаједињени светој Заједници и што је за њих отпочео нови, облагодаћени живот.
Како се благодатно полагање руку претворило у благодатно миропомазивање? У вези са тим могу се изнети две претпоставке: или су апостоли предајући кроз полагање руку Духа Светога онима који су поверовали, уједно и нераздељиво са тим употребљавали и други знак – помазивање, што је само прећутано у књизи Дела апостолских; или су, што је много вероватније, они сами заменили видљиви знак Свете Тајне – полагање руку, можда испрва само у случајевима свог личног одсуства, другом видљивом свештеном радњом – помазивањем крштених миром, добијеним из руку апостола. На овај или онај начин помазивање свакако потиче од апостола. За њих, оно је имало основ у упутствима Божанског Учитеља. Апостол Павле пише: Бог је Онај Који нас утврђује с вама у Христу, и Који нас помаза. Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша (2. Кор. 1,21-22). И саме извршујуће речи Свете Тајне: «Печат дара Духа Светога» - тесно су повезане са овом апостоловом изреком. Он пише: Не жалостите Светога Духа Божијега, Којим сте запечаћени у дан избављења (Еф. 4,30). «Даном избављења» се у Светом Писму назива крштење; под «печаћењем Духом Светим» очигледно се подразуева «печат дара Духа Светога», који је следио непосредно након крштења.
Такође, у посланици апостола Јована читамо: Ви имате помазање од Светога и знате све. И даље: Помазање које примисте од Њега у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи; него како вас то исто Помазање учи о свему, и истинито је и није лаж, и као што вас научи, останите у њему (1. Јн. 2,20-27). У наведеним речима апостола Павла и Јована термин «помазање» указује на предавање духовног дара онима који су поверовали; али, очигледно, термин «помазање» је могао да се употребљава у духовном значењу управо зато што су хришћани пред својим очима имали материјално помазање.
Свети Оци Цркве стављају саму реч «хришћани» у тесну везу са миропомазањем. «Χρισμα, χριστος» значи «помазање, помазаник». Свети Кирил Јерусалимски каже: «Пошто сте постали причесници Христа, ви се с правом називате хришћанима, то јест помазанима; Бог је за вас рекао: не дотичите се помазаника Мојих (Пс. 104,15)».
Повест из осме глава књиге Дела апостолских – о томе а) како су се после проповеди апостола Филипа у Самарији крстила многа лица, мушкарци и жене, и б) како су потом апостоли који су се налазили у Јерусалиму, када су чули да су Самарјани примили реч Божију, послали Петра и Јована управо зато да би они положили руке на крштене, како би ови примили Духа Светога – пружа основ за закључак да је, осим тајанствене стране спуштања дарова Духа, ово полагање руку (а за њим и миропомазање) представљало истовремено и потврду исправности крштења у Христу, зато што је а) крштење водом савршавано донедавно као «крштење покајања»; б) осим тога, и тада су, као и током читаве историје Цркве, постојала јеретичка крштења. Зато су ову другу Свету Тајну савршавали сами апостоли и њихови наследници (прејемници) епископи, као чувари тела Цркве (док је чак и савршавање Евхаристије било поверено и презвитерима).
Услед наглог ширења свете вере, када су Христу почели да се обраћају људи из свих крајева света, апостоли и њихови непосредни прејемници епископи нису више могли лично свуда да стигну како би одмах по крштењу на све крштене кроз полагање руку спустили Дух Свети. Можда се због тога «изволело Духу Светоме» који је обитавао у апостолима, да полагање руку буде замењено миропомазањем, па је установљено да освећење мира савршавају апостоли и епископи, док је помазивање крштених освећеним миром било поверено презвитерима. Миро је у овом случају изабрано зато што су њиме људе помазивали још у Старом Завету ради привлачења нарочитих духовних дарова (Изл. 28,41; 1. Цар. 16,13; 3. Цар. 1,39). Тертулијан пише: «По изласку из купељи ми се, према древном чину, помазујемо благословеним уљем, као што су обично били помазивани на свештенство уљем из рога...». Шесто правило Картагинског сабора забрањује презвитерима да освећују миро.
Миро, његово освећење. Као што су апостоли били послани крштеним Самарјанима да би на њих спустили Дух Свети, тако и миро које се употребљава за Свету Тајну Миропомазања, треба да освећује епископ, као највиши прејемник апостола. Освећење мира обавља се на нарочито свечаном богослужењу, уз учешће, по могућству, других епископа Цркве.(4)
(На Западу је око XIII века дошло до одвајања миропомазања од крштења. Уз то, у Римској Цркви се помазује само чело, док се у Православној Цркви миром помазују чело, очи, ноздрве, усне, уши, прса, руке и ноге. У Римској Цркви помазивање врши епископ, онда кад крштени напуни седам година(5).
Изван Свете Тајне Миропомазања миро се употребљава само у изузетним случајевима. Тако се приликом освећења храма светим миром обележава свети престо, на коме ће се савршавати Света Тајна Тела и Крви Христове, а такође и зидови храма. Као посебан чин, миропомазање се обавља и приликом ступања на престо православних царева и краљева.

Света Тајна Евхаристије

Евхаристија (буквално: «благодарење») је Света Тајна у којој се хлеб и вино Духом Светим претварају у истинско Тело и истинску Крв Господа Исуса Христа, а затим се верујући њима причешћују ради најтешњег сједињења са Христом и вечног живота. Ова Света Тајна, дакле, састоји се из два одвојена момента: 1) претварања, или пресуштаствљења, хлеба и вина у Тело и Крв Господњу и 2) причешћа овим Светим Даровима. Она се назива: Евхаристија; Вечера Господња; Трпеза Господња; Тајна Тела и Крви Христове. Тело и Крв Христова се у овој Светој Тајни називају Хлебом Небеским и Чашом Живота или Чашом Спасења; Светим Тајнама; бескрвном Жртвом. Евхаристија је најузвишенија хришћанска Света Тајна.
Најава установљења Свете Тајне. Пре првог савршавања ове Свете Тајне на Тајној Вечери, Христос ју је обећао у Својој беседи о хлебу живота, након храњења пет хиљада људи са пет хлебова. Господ је учио: Ја Сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света (Јн. 6,51). Јудејци су Христове речи очигледно буквално схватили. Почели су да говоре међу собом: Како може Овај дати нама Тело Своје да једемо? (Јн. 6,52) Господ Јудејцима није рекао да су га погрешно схватили, него је наставио да још убедљивије и јасније говори у истом смислу: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер Тело је Моје истинско јело, а Крв Моја истинско пиће. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6,53-56). Христови ученици су такође буквално схватили Његове речи: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? (Јн. 6,60) – говорили су они. Да би их убедио у могућност таквог чудесног храњења, указао им је на друго чудо – чудо Свог будућег вазнесења на небо: Зар вас ово саблажњава? А шта ако видите Сина Човечијега да одлази горе где је пре био? (Јн. 6,62) Даље Христос додаје: Дух је оно што оживљава, тело не користи ништа. Речи које вам ја говорим дух су и живот су (Јн. 6,63). Овом примедбом Христос не тражи да се Његова беседа о хлебу живота схвате у «преносном» значењу. Има међу вама неких који не верују (Јн. 6,64) – одмах додаје Он. Поменутим речима Спаситељ указује на то да су Његове речи тешке за поверовати: како ће то верни јести Његово тело и пити Његову крв? Али Он потврђује да говори о Свом правом телу. Његове речи о Своме Телу и Крви дух су и живот су. Оне сведоче: а) да онај ко се њима причешћује има живот вечни и да ће бити васкрснут за Царство Славе у последњи дан, б) да онај ко се њима причешћује улази у најтешње општење са Христом. Његове речи не говоре о животу по телу, него о животу по духу. «Хлеб небески и Чашу живота окусите и видите да је добар Господ» - чујемо на Литургији Пређеосвећених Дарова. Ово причешћивање није важно због утољења физичке глади, као приликом једења мане са неба у пустињи, или приликом храњења пет хиљада људи, него је важно за живот вечни.  
Установљење Свете Тајне и њено савршавање у апостолско доба. Док је Спаситељева најава установљења Свете Тајне Евхаристије дата у Јеванђељу по Јовану, о самом установљењу Свете Тајне излаже се код тројице јеванђелиста-синоптичара: Матеја, Марка и Луке, а затим то понавља и апостол Павле.
У Јеванђељу по Матеју у двадесет шестој глави каже се: И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је Тело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је Крв Моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштања грехова (Мт. 26,26-28).
Исто је и у Јеванђељу по Марку у четрнаестој глави.
У Јеванђељу по Луки у двадесет другој глави: И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је Тело Моје које се даје за вас; ово чините за Мој спомен. А тако и чашу по вечери говорећи: Ова је чаша Нови завет у Крви Мојој, која се за вас излива (Лк. 22,19-20).
Исто то што читамо код јеванђелисте Луке, читамо и код апостола Павла у једанаестој глави Прве посланице Коринћанима, само уз претходне речи: Ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб и, захваливши, преломи и рече: Узмите, једите... (1. Кор. 11,23-24).
Спаситељеве речи на Тајној Вечери: «Ово је Тело Моје, које се за вас ломи, ово је Крв Моја Новога завета, која се за многе излива ради отпуштења грехова» – потпуно су јасне и одређене, те стога не допуштају другачије тумачење осим директног, тачније, да су ученицима предати истинско Тело и истинска Крв Христова; ово је учињено у сагласности са обећањем које је Спаситељ дао о Своме Телу и Крви у шестој глави Јеванђеља по Јовану.
Причестивши ученике Господ је заповедио: Ово чините у Мој спомен (Лк. 22,19; 1. Кор. 11,24-25). Та жртва треба да се савршава докле не дође (1. Кор. 11,26), како поучава апостол Павле, то јест до другог доласка Господњег. Ово следи и из Спаситељевих речи: Ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи (Јн. 6,53). И заиста, Евхаристија је у Цркви од првих дана прихваћена као највећа Света Тајна, чији се поредак чува са највећом брижљивошћу и побожношћу. Она се савршава и савршаваће се све до краја света.
О Светој Тајни Евхаристије у апостолско доба Цркве Христове читамо у књизи Дела апостолских (Дап. 2,42-46; 20,6-7) и код апостола Павла у десетој и једанаестој глави Прве посланице Коринћанима. Апостол Пише:
Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница Крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо (1. Кор. 10,16-17).
Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире (1. Кор. 11,26-30). Наведеним речима апостол поучава о томе са каквом побожношћу и претходним самоиспитивањем хришћанин треба да приступа Евхаристији и сугерише да то није обична храна и пиће, него примање истинског Тела и Крви Христове.
Сједињујући се у Евхаристији са Христом, верујући причасници сједињују се и међусобно: једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо (1. Кор. 10,17).
Претварање хлеба и вина у Светој Тајни Евхаристије. У Светој Тајни Евхаристије, у тренутку када свештенослужитељ призива Духа Светог на предложене Дарове, и благосиља их уз молитву Богу Оцу: «Учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога; а оно што је у Чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога; претворивши их Духом Твојим Светим» - хлеб и вино се наиласком Духа Светога заиста претварају у Тело и Крв.(6) Иако наше очи после тог тренутка на светој трпези виде хлеб и вино, у суштини, невидљиво за чулне очи, то је – истинско Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа, само «под видом» хлеба и вина.
На тај начин, освећени дарови 1) нису само знаци или символи који верујуће подсећају на искупљење, како је учио реформатор Цвингли; 2) исто тако, Исус Христос у њима није присутан само Својим «дејством и силом» (динамички), како је учио Калвин; на крају, 3) Он није присутан само у смислу «прожимања», како уче лутерани (који признају Христово саприсуство «са хлебом, под хлебом, у хлебу»), него се Дарови освећени у Светој Тајни претварају или (изражено новијим термином) пресуштаствљују (мењају своју суштину – прим. прев.) у истинско Тело и истинску Крв Христову, као што је рекао Спаситељ: Тело Моје истинско је јело, а Крв је Моја истинско пиће (Јн. 6,55).
Ова истина је у «Посланици Источних Патријараха» изражена следећим речима: «Верујемо да је у овом свештенодејству Господ наш Исус Христос присутан не символички (τυπικως), не сликовито (εικονικως), не изобиљем благодати, као у другим Светим Тајнама, не само наиласком, како су то неки Оци говорили за крштење, и не кроз 'прожимање' хлеба, тако да Божанство Логоса суштински 'улази' у хлеб који је принесен за Евхаристију, како невешто и недлично објашњавају Лутерови следбеници, него истински и стварно, дако да се након освећења хлеба и вина хлеб претвара, пресуштаствљује, прелаже, преображава у само истинско Тело Господа, које је рођено у Витлејему од Свагдадјеве, крштено у Јордану, пострадало, погребено, васкрсло, вазнето, седи сдесна Богу Оцу, и треба да се појави на областима небеским; а вино се претвара и пресуштаствљује у саму истинску крв Господа, која се за време Његовог страдања на крсту излила за живот света. Још верујемо да по освећењу хлеба и вина не остају више сами хлеб и вино, него Тело и Крв Господа, под видом и сликом хлеба и вина».
Такво учење о Светој Тајни Причешћа садрже дела свих светих Отаца, почев од најстаријих, попут светог Игњатија Богоносца, и других древних Црквених писаца, као што је свети Јустин Философ. Међутим, код неких Отаца из старине ово учење није изражено сасвим прецизним терминима, и неки изрази приближавају се символичком тумачењу (на шта указују протестанти); ипак, начин њиховог изражавања донекле се може објаснити полемичким задацима које су себи постављали (Ориген се борио против грубо чулног односа према Светој Тајни, Тертулијан – против Маркионове јереси, док су апологети штитили опште хришћанске истине пред незнабошцима, али их нису уводили у дубину Светих Тајни).
Оци који су учествовали на Првом Васељенском Сабору исповедали су: «На Божанској трпези ми не треба да видимо просто хлеб и чашу, него, узвисујући се умом, вером треба да схватимо да на свештеној трпези лежи Јагње Божије, које узима на себе грехе света и које свештеници приносе на жртву; а истински примајући Часно Тело и Крв Његову треба да верујемо да је то знамење нашег васкрсења».
За доказ и објашњење могућности таквог претварања хлеба и вина силом Божијом у Тело и Крв Христову, древни пастири су указивали на свемоћ Творца и нарочита дела Његове свемоћи: на стварање света ни из чега, на тајну оваплоћења, на чудеса која се спомињу у светим књигама, посебно – на претварање воде у вино (свети Јован Златоуст, свети Амвросије Оптински, свети Кирил Јерусалимски, свети Јован Дамаскин), и то како се у нама самима хлеб и вино или вода, које узимамо као храну, тајанствено претварају у наше тело и крв (свети Јован Дамаскин).
О начину пребивања Исуса Христа у Светим Даровима:
1. Мада се хлеб и вино у Светој Тајни претварају управо у Тело и Крв Господа, Он је у овој Светој Тајни присутан свим Својим бићем, то јест и Својом душом и самим Својим Божанством, које је нераздвојно од његове људске природе.
2. Иако се, даље, Тело и крв Господа раздробљују у Светој Тајни Причешћа и деле, ми ипак верујемо да у сваком делу Светих Тајни, па и у њиховој најмањој честици, они који се причешћују примају целовито биће Христа, то јест са душом и Божанством, као савршеног Бога и савршеног Човека. Ову веру Света Црква изражава речима свештенослужитеља приликом ломљења светог Агнеца: «Ломи се и раздробљује се Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, Које се увек једе и никад не нестаје, но Које освећује оне што се причешћују».
3. Иако се у једно исто време служе многе свете литургије по свој васељени, ипак нема много тела Христових, него је присутан један исти Христос и у свим храмовима се Својим Телом предаје вернима.
4. Хлеб предложења, који се припрема у свакој цркви посебно, након освећења и прелагања постаје једно исто са Телом које је на небесима.
5. После претварања хлеба и вина у Светој Тајни Евхаристије у Тело и Крв, они се више не враћају у своју пређашњу природу, него заувек остају Тело и Крв Христова, независно од тога да ли ће бити употребљени од стране верујућих или не. Стога Православна Црква од старине има обичај да у одређене дане савршава Литургију Пређеосвећених Дарова, верујући да ти Дарови, који су освећени на претходној Литургији, остају истинско Тело и Крв Христова; постоји такође древни обичај чувања освећених Дарова у свештеним сасудима, ради причешћивања самртника. Познато је да је у старини постојао обичај слања освећених Дарова преко ђакона оним хришћанима који нису били у могућности да се причесте у храму, на пример исповедницима заточеним у тамници или болесницима у постељи; у старини верни су ради причешћивања често из храмова Свете Дарове доносили својим кућама, док су их подвижници носили са собом у пустињу.
6. Као што Богочовеку Христу доликује једно нераздељиво Божанско поклоњење и по Божанској и по људској природи, услед њиховог нераздељивог јединства, тако и евхаристијским Светим Тајнама треба одавати исту част и поклоњење, које смо дужни Самом Господу Исусу Христу.
Однос Евхаристије према Голготској жртви. Евхаристијска жртва није понављање крсне жртве Спаситељеве, него приношење жртвеног Тела и Крви, које је наш Искупитељ једном уздигао на Крст и који се «увек једу и никад не нестају». Голготска жртфва и жртва Евхаристије нераздвојне су међу собом, чинећи заправо једну жртву, али се уједно и разликују. Оне су нераздељиве: то је једно те исто благодатно дрво живота које је посадио Бог на Голготи и које својим тајанственим гранама испуњава сву Цркву Божију и до краја века својим спасоносним плодовима храни све оне који траже живот вечни. Али оне се и разликују: жртва која се приноси у Евхаристији назива се бескрвном и бестрасном, јер се савршава после васкрсења Спаситеља, Који уставши из мртвих више не умире, смрт више не влада Њиме (Рим. 6,9); она се приноси без страдања, без проливања крви, без смрти, мада се савршава у спомен на страдање и смрт Божанског Јагњета.
Значење Евхаристије као жртве. Она је жртва хвале и благодарења. Свештенослужитељ који савршава бескрвну жртву, по чину Литургије светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, уочи освећења дарова, у својој тајној молитви, спомиње велика дела Божија, прославља Бога у Светој Тројици и благодари Му зато што је човека призвао из небића у биће, за разне облике старања о њему након пада и због тога што му је устројио спасење кроз Господа Исуса Христа. Исто тако сви хришћани присутни у храму у тим светим тренуцима прослављају Бога појући Му: «Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе...»
Евхаристија је такође жртва умилостивљења за све чланове Цркве. Дајући ученицима Своје Тело, Господ је за њега рекао: «које се ради вас ломи», а дајући им Своју Крв, додао је: «која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова». Зато је од почетка хришћанства бескрвна жртва била приношена за спомен и отпуштење грехова како живих, тако и умрлих. Ово се види из поретка свих литургија, почев од Литургије светог апостола Јакова. И сама та жртва неретко се назива жртвом умилостивљења.
Евхаристија је жртва која на најтешњи начин сједињује све верне у једно Тело у Христу. Стога након претварања Светих Дарова, као и раније на проскомидији(7), свештенослужитељ спомиње Пресвету Владичицу Богородицу и све свете, додајући: «чијим молитвама посети нас, Боже», а затим прелази на спомињање живих и умрлих (то јест читаве Цркве Христове).
Евхаристија је молебна жртва: за мир цркава, за благостање света, за власти, за болесне и за оне који се труде, за све којима је потребна помоћ – «и (за) све и (за) сва».
Неки закључци о Литургији. Из јеванђелских и апостолских повести, као и из праксе древне Цркве, треба извући следеће закључке.
а) Као што апостолима на Тајној Вечери није дато само Тело Христово, него и Крв Његова, тако треба да се даје и свима вернима на Евхаристији. Пијте из ње сви (Мт. 26,27), заповедио је Спаситељ. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије (што није сачувано у Латинској цркви, где су световњаци лишени Чаше(8) (1. Кор. 11,28).
б) Сви се од једнога хлеба причешћујемо (1. Кор. 10,17), пише апостол. У древној Цркви свака општина причешћивала се од једног хлеба. У православној литургији такође се благосиља и ломи један хлеб, као што се благосиља и једна Чаша (Латинска Црква је у другом миленијуму нарушила и благосиљање «једног» хлеба).
в) На свим местима Светог Писма где се говори о евхаристијском хлебу, хлеб се на грчком назива αρτος (Шеста глава светог Јеванђеља по Јовану, Јеванђеља по Матеју, Марку и Луки, код апостола Павла и у књизи Дела апостолских). Αρτος обично означава пшенични хлеб, који се подигао на квасцу («пресни», бесквасни хлеб се на грчком означава придевом αζυμος). Познато је да је у апостолско доба, то јест од самог почетка, од времена свога установљења, Евхаристија савршавана током целе године, сваке недеље, када код јудејаца нису припремали бесквасне хлебове; дакле, чак и у јудео-хришћанским општинама она је савршавана на квасном хлебу. Тим пре ово се подразумева за хришћанске општине обраћених незнабожаца, којима је закон о бесквасним хлебовима био потпуно стран. У првој хришћанској Цркви, као што је познато, материја за Свету Тајну Евхаристије обично је узимана од онога што донесе народ, који је у храм, без сумње, доносио од куће обичан, квасни хлеб; тај хлеб је уједно био намењен за Вечере љубави и помоћ сиромасима.
Неопходност и спасоносност причешћа Светим Тајнама. Причешћивање Телом и Крвљу Господњом, то је суштинска, неопходна, спасоносна и утешна обавеза сваког хришћанина, што се види из Спаситељевих речи, које је изрекао још док је обећавао Свету Тајну Евхаристије: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни (Јн. 6,53-54).
Уколико се достојно причешћујемо, спасоносни плодови или дејства Свете Тајне Евхаристије су следећи:
- она нас на најтешњи начин сједињује са Господом: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6,56);
- она храни нашу душу и тело, помаже нам да јачамо, напредујемо и узрастамо у духовном животу: Онај који једе Мене и он ће живети због Мене (Јн. 6,57);
- ако се достојно прима, она нам служи као залог будућег васкрсења и вечног блаженог живота: који једе хлеб овај живеће вавек (Јн. 6,58).
Треба свакако запамтити да ове спасоносне плодове Евхаристија доноси само онима који јој приступају са вером и покајањем; а недостојно једење Тела и Крви Христове доноси нам још већу осуду: Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњег (1. Кор. 11,29).


Света Тајна Покајања


Света Тајна Покајања је благодатна свештена радња у којој се верујућем, након што принесе покајање за грехе, милошћу Божијом, преко пастира Цркве, сходно Спаситељевом обећању, даје отпуштање грехова.
У Светој Тајни Покајања лече се духовне болести човекове, скида се нечистота са душе, те тако хришћанин, добивши разрешење грехова, изнова постаје невин и освећен, какав је изашао из воде крштења. Стога се Света Тајна Покајања назива «духовним лечилиштем». Уништавају се греси који човека вуку на доле, отупљују његов ум, срце и савест, заслепљују  његов духовни поглед и слабе његову хришћанску вољу, и изнова се обнавља његова жива веза са Црквом и Господом Богом. Растерећен од бремена грехова, човек опет оживљује духом и постаје способан да јача и да се усавршава на добром хришћанском путу.
Света Тајна покајања састоји се из две основне радње: 1) човековог исповедања својих грехова пред пастиром Цркве, и 2) њиховог молитвеног праштања и разрешавања које објављује свештенослужитељ.
Ова Света Тајна назива се и Светом Тајном Исповести (иако «исповедање» грехова представља само њен први, претходни део), што указује на важност искреног отварања своје душе и показивања својих грехова.
Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде (1. Јн. 1,8-9).
Исповедање грехова – то јест њихово саопштавање наглас – представља израз унутрашњег покајања, резултат и показатељ тог покајања. Шта је заправо покајање? Покајање није само свест о својој греховности или просто признавање своје недостојности; оно чак није ни само скрушеност и жаљење због допуштених падова и слабости, нити само кајање (мада покајање подразумева све ове моменте), него представља још и израз воље за исправљањем, израз жеље, тврде намере и одлучности да се ступи у борбу са злим склоностима. Ово стање душе сједињује се са мољењем помоћи Божије за борбу против својих злих склоности. Такво срчано и искрено покајање потребно је зато да би се делотворност ове Свете Тајне простирала не само на уклањање грехова, него да би у отворену душу улазио благодатни лек, који души не допушта да се изнова погрузи у блато греха.(9)
Само објављивање својих духовних болести и падова наглас пред духовником значајно је због тога што се њиме савладавају: а) гордост, тај главни извор грехова, и б) униније – губитак наде у своје исправљање и спасење. Објављивање греха близу је његовом избацивању из себе.
Онај ко приступа Светој Тајни покајања, припрема се за њу молитвеним подвигом, постом и удубљивањем у самога себе, у циљу разоткривања и спознаје своје греховности.
Хришћанину који се каје у сусрет долази милост Божија, која устима пастира – духовника сведочи о томе да Небески Отац не одбацује онога који Му долази, као што није одбацио ни блудног сина, ни покајаног разбојника. Сведочанство о овоме садржано је у речима нарочите молитве и нарочитих разрешујућих речи које произноси свештенослужитељ.
Установљење Свете Тајне. Свету Тајну Покајања Господ је установио након Свога васкрсења, када се јавио Својим ученицима, који су били сабрани заједно, сви осим Томе, и свечано им објавио: Мир вам! Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20,21-23). Осим тога, Христос Спаситељ је још раније два пута изрекао обећање о овој Светој Тајни. Први пут, када Га је Петар у име свих апостола исповедио као Сина Божијег: Даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима (Мт. 16,19); а други пут посведочио је свим апостолима: Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт. 18,17-18).  
Свештенослужитељи представљају само видљива оруђа приликом савршавање Свете Тајне, коју преко њих невидљиво савршава Сам Бог.
Имајући у виду божанско установљење власти пастира Цркве да разрешују и свезују, свети Јован Златоуст каже: «Свештеници одређују доле, Бог потврђује горе, и Владика се саглашава са мишљењем Својих слугу». Свештеник овде представља оруђе милости Божије и грехе не отпушта у своје име, него у име Свете Тројице.
Невидљива дејства благодати Божије у Светој Тајни Покајања по својој свеобухватности и сили простиру се на сва људска безакоња, и нема греха који не би могао да буде опроштен људима, ако се само искрено покају због њега и исповеде га са живом вером у Господа Исуса и надом на Његову милост. Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт. 9,13) – говорио је Спаситељ, и ма колико да је велик био пад апостола Петра, опростио му је када се истински покајао. Познато је да је апостол Петар позивао на покајање чак и оне јудејце који су распели истинског Месију (Дап. 2,29), да је потом на покајање позивао Симона Мага, родоначелника свих јеретика (Дап. 8,28); апостол Павле је разрешио покајаног блудника, подвргнувши га претходно привременом одлучењу (2. Кор. 2,7).
Са друге стране, неопходно је да се има на уму како отпуштање грехова у Светој Тајни представља акт милосрђа, а не лакомислене жалости. Оно је дато ради духовне користи човекове, за назидавање, а не за кварење (2. Кор. 10,8). Ово намеће велику одговорност ономе ко савршава Свету Тајну.
Свето Писмо говори о оним случајевима или условима, када се греси не опраштају. У речи Божијој спомиње се хула на Духа Светога, који се неће опростити људима ни у овоме веку ни у будућем (Мт. 12,31-32). Такође, говори се о «греху на смрт», за чије опраштање чак није ни заповеђено да се треба молити (1. Јн. 5,16). Коначно, апостол Павле поучава да није могуће оне који су једном просветљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога, и окусили добру реч Божију, и силе будућега века, па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега  (Јевр. 6,4-6).
У свим таквим случајевима узрок немогућности праштања грехова налази се у самим грешницима, а не у вољи Божијој. Тачније, он лежи у непокајаности грешника. Како грех може бити опроштен благодаћу Духа Светога, када се на ту благодат просипа хула? Али, треба веровати да ће грешницима и ти греси бити опроштени, ако принесу најискреније покајање због њих и оплачу их. Свети Јован Златоуст овако говори о хули на Духа Светога: «Јер и ова кривица је била опроштена покајанима. Многи од оних који су ригали хуле на Духа, касније су поверовали и све им је било опроштено» (Беседе на Јеванђеље по Матеју). И Оци Седмог Васељенског сабора говоре о могућности праштања смртних грехова: «Грех на смрт је када неки, грешећи, остају непоправљиви... У таквима нема Господа Исуса ако се не смире и не отрезне од свог пада. Они треба најпре да приступе Богу и да са скрушеним срцем замоле остављење и опроштај тог греха, а не да се горде неправедним делањем. Јер Господ је близу скрушенима срцем (Пс. 33)».
Да је понављање покајања не само допуштено, него се чак и захтева, јасно је из јеванђелских речи: Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребу за покајањем (Лк. 15,7). У Откривењу апостола Јована Богослова читамо: Анђелу Цркве у Ефесу напиши... доћи ћу ускоро, и уклонићу свећњак твој са места његова ако се не покајеш (Отк. 2,1-5).
Епитимије. Под речју епитимија подразумева се забрана или казна (2. Кор. 2,6) коју свештенослужитељ, сходно црквеним правилима, као духовни лекар, одређује појединим хришћанима који се кају, како би излечио њихове духовне болести. Такав је, на пример, посебан пост, преко онога који је одређен за све, затим покајне молитве са одређеним бројем поклона и друго. Основни облик епитимије, који се примењује у пракси древне Цркве је – одлучење од Причешћа Светим Тајнама на дуже или краће време.
У древној Цркви постојао је поредак нарочитог покајања за «пале», тачније, за оне који су поклекли у вери за време гоњења. Према том поретку покајници се деле на четири разреда(10): а) «оне што плачу», који нису имали права да присуствују заједничком богослужењу него су стајали испред цркве и са сузама молили оне који улазе у храм да се помоле за њих; б) «оне што слушају», којима је било допуштено да се налазе у припрати храма све до краја литургије оглашених; в) «оне што падају на колена», који су улазили у сам храм и после литургије су удостојавани пастирског благослова, али такође нису учествовали у литургији верних; г) «оне што стоје заједно», који су током читаве литургије стајали заједно са осталим вернима, али нису могли да се причесте Светим Тајнама.
Епитимије се не одређују свим хришћанима који се кају, него само некима од њих, тачније – онима којима су ти духовни лекови потребни, било по тежини грехова, било по њиховим својствима, било по карактеру покајања. Такву забрану апостол Павле је одредио блуднику који се појавио међу коринтским хришћанима, када је, ради његовог излечења, заповедио да се одлучи од Цркве и општења са верујућима, и да се преда сатани на мучење тела, да би се дух спасао (1. Кор. 5,15); а потом, након његовог искреног покајања, заповедио је да га поново приме у црквено општење (2. Кор. 2,6-8).
Епитимије имају карактер казни, али не у буквалном смислу те речи и не ради «задовољења за грехе», како уче римски богослови. Њихова дејства су исправљајућа, лековита, педагошка. Њихов циљ је – да продубе тугу због учињених грехова и подрже одлуку воље да дође до исправљања. Апостол каже: Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7,10). Правила светих Сабора и светих Отаца потврђују да су епитимије у старини сматране за средство духовног лечења: да древни пастири, налажући их на грешнике, нису хтели само да их праведно казне – једнога више, другога мање, по мери преступа, ради одговарајућег задовољења правде Божије због грехова – него су имали у виду благотворни утицај тих казни на грешника, па су их зато, ако су видели потребу, на одговарајући начин умањивали, или су скраћивали време забране, или су их чак сасвим укидали. Правило Шестог Васељенског сабора каже: «Они који су од Бога добили власт да свезују и разрешују, треба да размотре и својства греха и спремност онога ко је сагрешио за исправљање, те да на тај начин употребљавају лек који одговара болести, како, уколико не сачувају меру и у једном и у другом, не би болесника лишили спасења. Јер болест греха није једнака, него различита и са много облика. Она производи многе штетне последице, из којих се зло обилно развија и даље шири, док не буде заустављено силом онога који лечи».
(Из овога се види неприхватљивост римокатоличког гледишта о епитимијама, које потиче од јуридичког схватања и према коме а) сваки грех или сума грехова треба да има црквену казну (иако се несреће, на пример болести, често јављају као природна плата за грех, тако да и сам грешник у својој судбини види казну Божију за грехе); б) та казна може бити укинута «индулгенцијом», која се може издати чак и унапред, у случају, на пример, јубиларних прослава; в) црква, то јест њена глава, Римски епископ (папа), дајући индулгенције, урачунава лицима која подлежу епитимији «заслуге светих», које узима из такозване «ризнице добрих дела».
Ако су код неких западних Учитеља древне Цркве епитимије називане задовољењима, тако су називане само у духовном смислу, као средства за продубљивање свести грешника о грешности и као задовољење у васпитном смислу, а не као јуридичко оправдање).
Од Свете Тајне исповести треба разликовати духовно руковођење, које је од старине широко примењивано и данас се примењује, нарочито међу монасима; њега се неретко прихватају и лица која нису свештеници, то јест која немају свештенички чин, када на њима лежи обавеза руковођења својом духовном децом. Реч је о томе да исповедање својих мисли и поступака пред духовним оцем има огроман психолошки значај, у смислу духовног васпитавања и исправљања злих склоности и навика, савладавања сумњи, колебања и сличног. Али такво духовништво нема значај «Свете Тајне», или благодатног «свештенодејства».


Света Тајна Свештенства


О пастирском служењу у Цркви било је речи у одељку о црквеној јерархији. Показано је да је јерархију у Цркви установио Сам Господ Исус Христос, да она нераскидиво прати постојање Цркве и да је у апостолском периоду добила тростепену организацију.
Јерархијско служење у Цркви, нарочито епископско и презвитерско, то је посебно и изузетно служење – благодатно служење. То је пастирство стада Божијег, чији је најузвишенији узор пружио Господ у Свом земаљском служењу: Ја Сам пастир добри и познајем Своје, и Моје Мене познају... Ја Сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн. 10,11-14). То је стајање пред Господ на молитви не само за себе, него и за народ. То је руковођење душама људи на путу ка достизању Царства Небеског. На Божанственој литургији свештенослужитељ приноси бескрвну Жртву у име целокупног народа. Ако у сваком добром делу тражимо Божански благослов и помоћ Божију, можемо ли да замислимо ступање на тако узвишено и одговорно служење као што је пастирско, и то за читав живот, без призива благодати Божије, која благосиља тај подвиг, садејствује будућем пастиру и укрепљује га? Управо такав благослов се и савршава. Он се спушта на онога ко са свештеним трепетом приступа примању дара свештенослужења у Светој Тајни Свештенства, кроз рукоположење од епископа, који сам по прејемству носи благодат свештенства, уз молитве Сабора свештенослужитеља и народа који присуствује богослужењу. Оно се такође назива Тајинством Хиротоније: «Помолимо се за њега, да благодат Свесветог Духа дође на њега» – објављује епископ.
Свето Писмо нам даје директно и јасно указивање на то да постављање на степен свештенства представља предавање нарочитог благодатног светотајинског дара, без кога се ово служење не може извршавати.
Хиротонија у древној Цркви. Како показује књига Дела апостолских, када су апостоли, који су у свему деловали према упутству Христовом и на подстицај Духа Светога, нашли за потребно да у Цркви поставе ђаконе за служење око трпеза – испрва обичних, а потом и трпеза Господњих, како би било олакшано само апостолско служење, најпре су предложили сабрању својих ученика да међу собом изаберу седморицу људи пуних Духа Светога и мудрости; а када су ови били изабрани, апостоли се помолише Богу и положише руке на њих (Дап. 6,2-6). Овде се потпуно јасно и разграничено виде два различита акта: избор одређених лица за ђаконско служење и њихово молитвено рукополагање; избор као обично људско дело, а рукоположење као посебна свештена радња са тим циљем и као дело благодати Божије.
У књизи Дела апостолсих проналазимо такође указивање на рукоположење као на такву свештену радњу, посредством које су постављани презвитери за рану Цркву. Причајући о томе како су апостоли Павле и Варнава проповедали по малоазијским градовима Дерви, Листри, Иконији и Антиохији, умножавајући број хришћана у њима, писац књиге, свети апостол Лука, саопштава: И рукоположише (χειροτονησαντες) им презвитере за сваку Цркву, па помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у кога вроваше (Дап. 14,23). Овде се рукоположење представља, с једне стране, као општепознато свештенодејство, посредством кога су  уопше постављани презвитери за ову или ону Цркву, а са друге, као свештенодејство које има нарочиту важност, што се види из чињенице да су га савршавали сами апостоли Павле и Варнава. Одатле је јасно да ово постављање није било просто обред или знак, него саопштавање нарочитог дара. Управо то је касније нарочито силно посведочио сам апостол Павле, када се у опроштајној беседи са презвитерима Ефеске Цркве, овако изразио о њима: Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за надзорнике (српски превод: епископе – прим. прев.) (кроз апостолско рукоположење, као што се види из горе поменутог текста) да напасате Цркву Господа и Бога коју стече Крвљу Својом (Дап. 20,28).
На крају, у посланицама апостола Павла Тимотеју имамо директно и јасно указивање на рукоположење као на такву благодатну свештену радњу кроз коју су постављани епископи. Тако, у Првој посланици Тимотеју, који је био епископ Ефеске Цркве, апостол пише: Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство, полагањем руку старешина на тебе (1. Тим. 4,14). А у Другој посланици му пише: Напомињем ти да разгореваш благодатни дар Божији који је у теби кроз полагање руку мојих (2. Тим. 1,6). На основу поређења ова два места, види се да је Тимотеја у свештенство рукоположио сам апостол Павле, односно сабор најстаријих свештенослужитеља предвођених апостолом Павлом, као и то да је у овом свештенодејству Тимотеју предат дар Божији, и да тај дар остаје са њим заувек, као његов посед. Од њега се захтева само једно: да не занемари благодатни дар Божији, него да га разгорева. Да се овде под полагањем руку подразумева управо епископско рукоположење, то у потпуности потврђују даље поуке Тимотеју: из њих се види да он поседује власт рукополагања других (1. Тим. 5,22), да надзире презвитере који су му подређени (1. Тим. 5,17 и 19) и уопште представља неимара у дому Божијем, који је Црква Бопга живога (1. Тим. 3,15).
Избор и «постављање» у древној Цркви. Речено води ка несумњивом закључку да су апостоли, према пуномоћи добијеној од Христа, установили три јерархијска степена, и да је за уздизање изабраних лица у ове степене било установљено рукополагање, које им је предавало делотворну благодат Божију, неопходну за њихово служење. Само по себи је јасно да су и прејемници апостола – епископи, морали тачно да испуњавају оно што су апостоли установили, то јест постављање кроз рукоположење, дајући му исти онај узвишени смисао и знечење које су му давали апостоли.
Тако је у Цркви било и касније.
Мада је у раној Цркви до постављање у степен свештенства долазило после избора, уз сагласност црквене општине или помесне Цркве, само то «постављање» представљало је потпуно одвојен акт, различит од таквог избора, и савршавала су га лица која су по својим пуномоћима била равна апостолима, лица која су представљала њихове прејемнике. Међу раним сведочанставима о томе можемо да укажемо на речи светог Иринеја (II век), који каже: «треба следити оне презвитере (у смислу 'старешине' Цркве, то јест епископе) који су у Цркви и који, као што смо показали, имају прејемство од апостола, а заједно са прејемством епископства, по благовољењу Оца, добили су поуздани дар истине». Израз «са прејемством епископства добили су дар истине» очигледно говори о благодатном дару, добијеном приликом постављања. Иста мисао може се пронаћи код Тертулијана. Код светог Климента Александријског (III век) се већ јасно указује на то то да «избор» још ни изблиза не даје оно што се даје постављањем кроз рукоположење, баш као што ни избор апостола од стране Христа, међу којима Јуда, није било равно оном «постављању» које су апостоли касније добили кроз дах Христов. Избор одређених лица за свештенство је људско дело, док њихово рукоположење није дело људско, него дело Божије (Климент Александријски, Стромате). Апостолска правила заповедају: «Епископа нека постављају два или три епископа; презвитера, ђакона и друге клирике нека поставља један епископ» (1. и 2. правило).  Овде се установљава непоновљивост хиротоније (рукоположења). «Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон прими од некога друго рукоположење, нега буду свргнути из свештеничког чина и он и онај ко је рукоположио, осима ако се поуздано зна да има рукоположење од јеретика» (68. правило). Тако дакле, благодат која се даје у хиротонији, сматра се за једнако неизмењиву и неизбрисиву, као и благодат која се даје у крштењу. Ипак, благодат хиротоније је особена и разликује се од благодати која се даје Светим Тајнама Крштења и Миропомазања.
Суштина и савршујуће речи Свете Тајне. Дакле, Света Тајна Свештенства је таква свештена радња у којој се кроз молитвено полагање епископских руку на главу изабраног лица, на то лице спушта Божанска благодат која га освећује и поставља на одређени степен црквене јерархије и потом му помаже у обављању јерархијскох обавеза. Молитва хиротоније гласи: «Божанска благодат, која увек лечи слабости и допуњава оно што недостаје, производи (име) најпобожнијег ипођакона у ђакона (или ђакона у презвитера: стога се помолимо за њега, да дође на њега благодат Духа Светога».
Света Тајна Хиротоније одувек је укључивана у чин Божанске литургије. За разлику од Свете Тајне Хиротоније, молитвено постављање у ниже степене клира (чтеца, ипођакона) назива се хиротесијом (грчка реч «хиротесија» је чисто хришћанска, црквена, касније настала).
Безбрачност епископа. За епископе постоји обавеза безбрачности. У првим вековима хришћанства такав захтев није био обавезан, али је већ од апостолског доба епископима било дозвољено да се уклоне од брака како ради подвига уздржања. Овај обичај се утврдио, и Шести Васељенски сабор га је учинио законским правилом. Што се тиче свештеника и ђакона, Црква је решила да њима такво бреме не намеће као обавезу, и да сходно древном праилу, које је бранило свештеницима да након рукоположења ступају у брак, али отварајући пут до Свете Тајне лицима која су већ везана браком, и чак сматрајући ово за природно и нормално. Другобрачни, као и онај чијој је жени то други брак, не може да буде рукоположен. У Римској Цркви су између IV и VI века почели да уводе безбрачност и за свештенике и ђаконе. Шести Васељенски сабор је одбацио ову новотарију, али римске папе нису обраћале пажњу на ту забрану.
(Протестанти су одбацили Свештенство као Свету Тајну. Њихове пасторе бира и поставља народ, али не добијају никакво посебно благодатно посвећење и у том смислу не разликују се од обичних чланова својих заједница. Историјски то се објашњава противљењем злоупотребама латинског клира крајем средњег века. Као теоретско оправдање протестанти су истакли то што назив Свете Тајне за Свештенство почео да се устаљује тек у позније време. Но, наравно, такво оправдање нема никакву вредност. Из апостолског учења и праксе видимо, као што је Црква свагда веровала, да хиротонија од почетка представља светотајинску благодатну свештену радњу, те да стога касније давање назива Свете Тајне није у њу унело ништа ново, него је само тачније, у две речи, изразило њену суштину, као што, на пример, термин ομοουσιος, који је прихваћен на Првом Васељенском сабору, није донео ништа ново у црквено учење о Божанству Сина Божијег, него га је само тачније одредио и утврдио. На жалост, протестантски научници, бранећи лажну позицију протестантизма, и сам појам хришћанских Светих Тајни упорно али без доказа да изводе из праксе паганских мистерија).

Света Тајна Брака

Улога хришћанске породице. Као што је познато, породица чини основну ћелију друштвеног организма, језгро и темељ друштва. Тако и у војујућој Цркви Христовој она има значење основне јединице Тела Цркве. Стога се у апостолским посланицама и хришћанска породица сама по себи назива «црквом» (Поздравите Прискилу и Акилу, сараднике моје у Христу Исусу... и домаћу цркву њихову (Рим. 16,3-4); Поздравите... Нимфана и домаћу Цркву његову (Кол. 4,15)). Одатле је јасно како велику пажњу треба посветити породици са црквене тачке гледишта, како би испуњавала своју мисију да буде мала «црква».
Постоји и други начин личног живота који је благословен у хришћанству: девственост или безбрачност. Безбрачност ради Христа створила је други облик црквено-друштвене хришћанске јединице – монаштво. Црква га ставља изнад брачног живота, и оно у историји Цркве заиста представља главни слој, руководећи, ослонац Цркве, остварујући у највећој мери морални закон Јеванђеља и чувајући догматске, богослужбене и друге принципе Цркве. Али не могу сви да узму на себе завет девстрвености у име Христа и Цркве. Стога, благосиљајући девственост као савршенији начин живота, Црква благосиља и брачни живот – ради оних узвишених и истовремено тешких задатака који се стављају пред хришћанску породицу и тај свој благослов сматра за Свету Тајну.
Значење Свете Тајне. У Светој Тајни Брака Црква призива помоћ Божију на оне који ступају у брак како би могли да схвате, извршавају и постигну задатке који пред њима стоје, тачније, како би могли да представљају «домаћу цркву»; да установе истинске хришћанске односе унутар породице; да васпитају децу у вери и животу по Јеванђељу; да буду пример побожности за оне који их окружују; да са трпљењем и у смирењу подносе неизбежне невоље, а често и страдања која им се догађају у породичном животу.
Главни моменат Свете Тајне. Хришћанска породица настаје у Светој Тајни Брака. Главни део тог чина представља полагање венаца на главе оних који ступају у брак уз речи: «Венчава се слуга Божији... са слушкињом Божијом... у име Оца и Сина и Светога Духа», а затим се супружници заједно благосиљају уз трикратно произношење молитве: «Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их».
Брак као установа Божија. Свето Писмо не једном говори о томе да брак над собом има благослов Божији. Тако у Књизи Постања (1,27-28) читамо: И створи Бог човека... по образу Божијему... мушко и женско створи их. И благослови их и рече им Бог: рађајте се и множите се и напуните земљу. Такође, након што је испричао о стварању жене од ребра Адамовог и њеном довођењу пред мужа, писац Књиге Постања додаје: Зато ће оставити човек оца свога и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (2,18-24). Сам Спаситељ, заповедајући да се чува брак и забрањујући развод, подсећа на ове последње речи из Књиге Постања и наставља: Што је Бог саставио човек да не раставља (Мт. 19,4-6). Ове речи Господње јасно сведоче о духовној узвишености брака. Господ Исус Христос је осветио брак Својим присуством на свадби у Кани Галилејској, где је учинио Своје прво чудо. Апостол Павле следећим речима пореди тајанствени карактер Цркве са браком: Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и предаде Себе за њу, и даље: Тога ради оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви (Еф. 5,25; 5,31-32). Детаљније о браку и о девствености апостол Павле говори у Првој посланици Коринћанима (гл. 7). Стављајући девственост изнад брака, он ни брак не осуђује, него заповеда да се чува, и саветује да се не разводи чак ни када је супружник иноверан, у нади да ће се обратити у веру. Указавши на узвишене побуде за живот у девствености, у закључку он наводи следеће: Али ће такви (који су у браку) имати невољу телесну, а ја бих да вас поштедим (1. Кор. 7,28).
Имајући у виду хришћански задатак брака, Црква забрањује ступање у брак са јеретицима (забрана Четвртог и Шестог Васељенског сабора), а такође и са иновернима.(11)
Нераскидивост брака. Црква само у изузетним случајевима даје сагласност за раскидање брака, углавном када је он већ оскврњен прељубом или када је разорен животним околностима (дугогодишње одсуство једнога од супружника без икаквих вести о њему). Црква допушта ступање у други брак, после смрти мужа или жене, или уопште остајања без супружника, мада се у молитвама за другобрачне већ моли за праштање греха другобрачности. Трећи брак се трпи само као мање зло, како би било избегнуто веће – распусништво (објашњење светог Василија Великог).

Света Тајна Јелеоосвећења

Суштина Свете Тајне. Света Тајна освећења јелеја (уља, «масла») је свештена радња у којој приликом помазивања тела уљем на болесника призива благодат Божија, која исцељује душевне и телесне немоћи («Православни Катихизис»). Она се такође назива «саборовањем» јер је савршава сабор презвитера, чији је пун број седам, мада може да их буде и мање, па и само један јереј.
Божанско установљење Свете Тајне. Још од старозаветних времена јелеј је означавао благодат, радост, ублажавање, оживљавање. Помазивање болесника уљем употребљавали су још апостоли, како читамо код јеванђелисте Марка: и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк. 6,13).
Најјасније сведочанство о Светој Тајни Јелеоосвећења налази се код апостола Јакова: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5,14-15). Апостол овде не говори о некаквом посебном «дару» исцељења. Он прописује одређени начин обављања свештене радње, који треба да уђе у обичај у Цркви: њено савршавање од стране презвитера Цркве, молитву, помазивање; као последице, са њом сједињује олакшање телесне болести и отпуштање грехова. Помазивање уљем на које указује апостол јаков не може се схватити као уобичајено средство лечења, макар и у оно време, јер уље, и поред свог благотворног дејства, није лек од свих болести. Апостоли ништа нису уводили сами од себе, него су учили само ономе што им је заповедио Господ Исус Христос и на шта их је подстакао Дух Свети. Они себе нису називали «установитељима», него само «управитељима» тајни и «слугама Христовим». Сходно томе и Јелеоосвећење које заповеда свети апостол Јаков има Божанско установљење.
У древној хришћанској литератури посредна сведочанства о Светој Тајни Јелеоосвећења могу се пронаћи код светог Иринеја Лионског и код Оригена. Каснија и јаснија сведочанства о њој постоје код светог Василија Великог и Јована Златоуста, од којих су остале и молитве за исцељење болесника, која су после ушле у чин Свете Тајне Јелеоосвећења, а такође код светог Кирила Александријског. У петом веку на низ питања која се тичу Свете Тајне Јелеоосвећења одговара папа Инокентије I, показујући у својим одговорима да а) да је треба савршавати «над верујућим болесницима», б) да може да је савршава и епископ, јер у речима апостола нека дозове презвитере црквене не треба видети забрану епископу да учествује у овој свештеној радњи, в) «онима који пролазе црквено покајање» не треба давати ово помазивање, јер оно је «Света Тајна»: «Коме су забрањене друге Свете Тајне, како се може дозволити само једна?»
Ова Света Тајна се савршава над болесницима који су у стању да је свесно приме и учествују у молитви за себе (може да се савршава и над децом). Место савршавања ове свештене радње може бити храм или дом у коме се налази болесник. Светој Тајни Јелеоосвећења обично претходи исповест, а завршава се Светом Тајном Причешћа. Видљива страна Свете Тајне састоји се у томе што свештенослужитељи који учествују у њеном савршавању редом седам пута помазују болесника у виду крста на челу, на ноздрвама, на образима, на уснама, на прсима и на рукама с обе стране, уз молитве и читање одређених зачала из Апостола и Јеванђеља. Приликом самог помазивања седам пута се произноси молитва: «Оче Свети, лекару душа и тела, Који си послао Јединородног Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа, Који сваку болест исцељује и избавља од смрти, исцели и слугу Твога (име) од његових телесних и душевних слабости, и оживотвори га благодаћу Христа Твога». Чин Јелеоосвећења започиње певањем тропара и канона. Последња молитва у чину је молитва која разрешује од грехова. За изнемоглог болесника пред Господом стоји читав сабор Његових служитеља и молитвом вере у име целе Цркве  моле Њега, Премилосрдног, да немоћноме дарује отпуштење прегрешења и да његову савест очисти од сваке прљавштине. Има се у виду и то да човек који је изнемогао телом и душом није увек у стању да принесе потребно исповедање својих грехова; ово олакшање савести онога ко прима Свету Тајну Јелеоосвећења отвара пут и за благодатно лечење његове телесне болести кроз молитву вере.
У пракси се понекад допушта и примењује нарочит чин јелеоосвећења, који се савршава у храму истовремено над многим лицима у за то посебно одређени дан, ради заједничког исцељења душевних и телесних слабости; али овај чин није истоветан са Светом Тајном Јелеоосвећења.
(Протестанти су одбацили Свету Тајну Јелеоосвећења, иако Лутер, макар у прво време, није био против њеног допуштања у црквеној пракси. Римска Црква до данас даје тајинство јелеоосвећења само оним болесницима који се већ налазе на самрти, у виду припреме за смрт, услед чега се оно код римокатолика и назива «последњим помазањем», тајинством оних који одлазе. Такво учење појавило се у Римској цркви од XII века и очигледно је противречно ономе што каже апостол Јаков. Од старине у Цркви је самртницима као припрема за одлазак давано Свето Причешће Телом и Крвљу Христовом).



(1)У православном богословљу «благодат» се обично тиче нестворене енергије Божије, која је различита али неодвојива од Суштине Божије. Тако свети Григорије Палама тврди да је «Тај сјај и обожујућа енергија Божија, што обожује оне који учествују у њој, представља благодат Божију, али није Суштина Божија («Добротољубље», т. 4).
Само Бог је нестворен; стога, рећи да је благодат нестворена, исто је што и рећи да је она – Сам Бог, или, како истиче Владимир Лоски, «начин постојања Свете Тројице изван Њене неприступне Суштине» («Мистичко богословље»). Свети Василије Велики пише: «Енергије Божије силазе на нас, али Суштина остаје неприступна» (Писмо 234). Цитирајући ове речи светог Василија Великог, свети Григорије Палама запаже: «Дакле, немогуће је учествовати у божанској Суштини, чак и онима који су обожени божанском благодаћу. Ипак, могуће је учествовати у божанској енергији» («Добротољубље», т. 4).
(2)Свете Тајне, грч. mysteria, лат. sacramenta, рус. таинства, енгл. mysteries, sacraments.
(3)Може де рећи да на православном Истоку седам није сматран за «апсолутни» број Светих Тајни, као што је то био случај на Западу. Истина, обично се говорило само о седам Светих Тајни; али и неке друге свештене радње, на пример монашење, неформално су такође могле да се сматрају за «Тајне».
(4)Патријарх или главни Митрополит освећује миро за читаву своју помесну Цркву.
(5)Седам година је најмлађи узраст; римокатолици обично миропомазују децу стару између дванаест и шеснаест година.
(6)Овај тренутак призивања Духа Светога назива се «епиклеза».
(7)Проскомидија – припремна служба за Божанску Литургију.
(8)У време писања ове књиге то је била општа пракса у Римокатоличкој цркви; од Другог Ватиканског концила из 1963. године чаша је учињена доступном и лаицима у неким римским црквама.
(9)Грчка реч за покајање је metanoia, (μετα-νοεω), што буквално значи «промена ума (νους)», «преумљење».
(10)Правило 11. Првог Васељенског сабора. За детаље види тумачење овог правила (епископ Никодим Милаш).
(11)Правило 14. Халкидонског сабора и Правило 72. Пето-шестог сабора. Православна Црква у новије време није била тако ригорозна. Садашњи устав Руске Заграничне Цркве, на пример, допушта бракове са неправославнима који су по вери ближи Православљу: са римокатолицима, јерменима, епископалцима, лутеранима и презбитеријанцима. Остале Православне Цркве данас се држе сличних прописа. Правило 72. Пето-шестог сабора такође допушта православним обраћеницима да остану са својим супружницима, јер по речима апостола Павла: неверујући муж се посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем (1. Кор. 7,14). У пракси «мешовити бракови» не доприносе формирању «домаће цркве», нити подизању деце у православном духу, тако да предност ипак треба дати преласку неправославног супружника у Православље. 

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар