субота, 15. мај 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



Догмат о искупљењу

Гле, Јагње Божије
Које узима на Се грехе света!
(Јн. 1,29)
Догмат о спасењу је централни догмат хришћанства. Христос је Искупитељ и Спаситељ људског рода. Целокупна претходна историја човечанства, како јасно показује Свето Писмо Старог Завета, представљала је припрему за долазак Сина Божијег на земљу. Сва каснија историја људског рода, након васкрсења и вазнесења Господа, јесте остварење већ изведеног спасења, његово прихватање и усвајање од стране верујућих; а крај, или свршетак великог дела спасења везује се за крај света. Крст и Васкрсење стоје у самом центру историје људског рода.
Ни описом, ни набрајањем не може се обухватити величина, ширина, сила и значај земаљског служења Христовог. Немогуће је измерити неупоредиво богатство љубави Христове која се пројављује кроз милост према палима и грешницима, кроз чудеса и исцељења, и на крају кроз жртву невине смрти, са молитвом за оне који Га распињу. Христос је на Себе узео грехе читавог света, примио је на Себе кривицу свих људи. Он је Јагње заклано за свет. Можемо ли својим мислима обухватити и својим обичним, свакодневним појмовима и речим аизразити сву икономију нашег спасења? Ми немамо одговарајуће речи за Божанске Тајне.
«О недокучивом распећу и неизрецивом устајању богословствујемо верни, о тајни неописивој: јер данас су смрт и ад поробљени, а род људски обуче се у непропадљивост» (Сједален после другог стихословља, васкршње јутрење, глас 3).
Ипак, сама истина спасења, та основна тачка наше вере, као што видимо из апостолских посланица, за апостоле је у суштини потпуно јасна. На њој они заснивају све своје поуке, њоме објашњавају све појаве у животу људи, њу постављају у сам темељ живота Цркве и будуће судбине света. Они стално благовесте о њој. У својој проповеди и својим делима Апостоли често говоре да нас је Христос спасао, не упуштајући се у детаљно објашњавање ове истине. Они о спасењу говоре најразличитијим изразима, као што су – Христос нас је искупио од проклетства закона; Христос нас је оправдао; купљени смо скупо (1. Кор. 6,20); Христос је покрио наше грехе; Он је жртва помирења за наше грехе; Он нас је помирио са Богом; Христос је Јагње Божије Које узима на Се грехе света (Јн. 1,29); Он је једини Првосвештеник; Он избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и беше против нас, и уклони је приковавши је на крст; Он је постао проклетство за нас; Његовом смрћу помирили смо се са Богом; освећени смо крвљу Његовом... У овакве и сличне слободно изабране изразе апостоли су похрањивали њима јасну истину спасења. Лако и једноставно ова истина је из уста апостола проницала у срца верних, како би они могли да знају у чему је устројство тајне од вечности сакривене у Богу, Који је саздао све кроз Исуса Христа (Еф. 3,9). Погледајмо стога апостолско учење.
У апостолским поукама пажњу заслужује посебно то, што нас они уче управо да разликујемо истину спасења старог човека у целости, што је већ испуњено, и другу истину – неопходност личног прихватања и усвајања дара спасења од стране сваког верујућег, при чему нам указују на чињеницу да ово последње спасење зависи лично од сваког човека. Благодаћу сте спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији – пише апостол Павле (Еф. 2,8); он такође поучава: градите спасење своје са страхом и трепетом (Фил. 2,12).
Човеково спасење се састоји у задобијању вечног живота у Богу, у Царству Небеском, у које неће ући ништа нечисто (Отк. 21,27; Еф. 5,5). Бог је Светлост и у Њему нема таме. Они који улазе у Царство Божије, треба да буду синови светлости. Стога улазак онамо неизоставно захтева чистоту душе, одећу светости, без које нико неће видети Господа (Јевр. 12,14).(1)
Син Божији је дошао у свет како би људском роду у целини открио пут за лично спасење свакога од нас и на тај начин усмерио људска срца на трагање и жеђ за Царством Божијим, и како би им помогао да се утврде на овом путу спасења, задобијањем сличне духовне чистоте и светости. Прво од ова два дела у потпуности је остварио Христос. Друго зависи од нас самих, мада се остварује дејством благодати Христове  у Духу Светом.

Општа икономија спасења

Стање света пре доласка Христовог
Још у старозаветним пророчким књигама, па донекле и у псалмима Давидовим, изабрани јеврејски народ, а у лицу њега и читаво човечанство, представља се као «Божији засад», као виноград Божији. Виноград треба да доноси плодове. Чувајући и пазећи оно што је засадио, Господ очекује те плодове од њега. Но, шта да се ради са вртом када не доноси плодове и када је заражен болешћу? Треба ли га чувати ако не оправдава своју сврху?
А већ и секира код корена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца (Мт. 3,10), упозоравао је и разобличавао свети Јован уочи доласка Господњег.
О томе говори и Господ, саопштавајући ученицима причу о смокви. Неко имађаше смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе. Онда рече виноградару: Ево три године како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим. Посеци је! Зашто и земљу да слаби? А он одговарајући рече му: Господару, остави је и ове године док окопам око ње и метнем ђубриво. Па ће можда родити; ако ли не, посећи ћеш је доцније (Лк. 13,6-9).
И људски род је био бесплодан попут ове смокве. Једном је већ био уништен потопом. Сада је сам себе осудио на на губитак вечног живота, на потпуни губитак Царства Божијег, изгубивши сваку вредност, будући да није испунио своју сврху и да је огрезао у злу. Зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам? А шта ако Бог, хотећи да покаже гнев Свој и да објави моћ Своју, поднесе са великим стрпљењем сасуде гнева, који су спремљени за пропаст, да би објавио богатство славе Своје на сасудима милости, које приправи за славу (Рим. 9,21-23).
Људски род је, у виду својих најбољих представника, знао за свој невраћени дуг, тешки дуг многобројних претходних нараштаја и свога нараштаја. Дуг се није могао вратити, изазивао је свест о кривици и мучни осећај који је најизраженији био код јеврејског народа. Људски род се трудио да своје грехе изглади жртвоприношењем, које је изражавало приношење Богу на дар најбољих делова од онога што су човек или његова породица илали. Али ова жртвоприношења нису била у стању да духовно препороде људе.(2)
Овде ћемо навести речи светог Јована Кронштатског из његове беседе на празник Воздвижења Часног Крста Господњег: «Проникнимо у смисао тајне крста... Свет, то јест људски род, по непромењивој и најстрожој правди Божијој, био би предан вечној смрти, вечним мукама, да Син Божији, по Својој безграничној доброти, није постао добровољни Посредник и Искупитељ злочиначког, упрљаног и грехом поквареног људског рода. Јер људски род је, уз помоћ лажи змије-човекоубице лажи, био гурнут у страшни бездан безакоња и погибељи... А да би људи могли да се удостоје овог помирења и искупљења свише, било је потребно да у свет сиђе Син Божији, да прими на Себе људску душу и тело, и постане Богочовек, како би Сопственим Лицем, Својом људском природом, испунио сву правду Божију коју су дрско нарушиле свакојаке људске неправде, како би испунио целокупан закон Божији, све до последњег слова, и постао највећи Праведник, за читав неправедни људски род, научивши људе покајању због сваке неправде, уз давање плодова покајања. Он је ово и испунио. Није био крив ни за један грех, него је био једини савршени Човек у ипостасном сједињењу са Божанством» (Слово на Воздвижење Крста: «Смисао Тајне Крста»).

Опште спасење света у Христу
Како је било остварено опште оправдање људског постојања и у чему се оно састоји? Оно је остварено очовечењем Бога заједно са свим оним што се после догодило у животу Господа Исуса Христа.(3) Светлост светости засијала је на земљи. У лицу Пренепорочне, Пречисте Дјеве Марије, Богомајке, освећен је читав људски род. Стопама Спаситеља, Његовим Крштењем на Јордану, Његовим Животом на земљи освећена је и сама природа. Јеванђелско учење и дела милосрђа Исуса Христа запалили су љубав и веру у срцима Христових ученика до те мере да су оставили све и пошли за Њим. Љубав Христова, «која превазилази сваки разум» пројављује се понајвише кроз Његову добровољну смрт на Крсту, о чему апостол Павле прича овако: јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим Који је дат нама. Јер Христос, још док бејасмо немоћни, умре у одређено време за безбожнике. Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује Своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници, Христос умре за нас (Рим. 5,5-8). Апостол завршава своју мисао следећим речима: На тај начин било је постигнуто да се као непријатељи помиримо са Богом, кроз смрт Сина Његова (Рим. 5,10); једним оправдањем дође на све људе оправдање живота (Рим. 5,18). Ето због чега апостол Павле у својим богонадахнутим посланицама тако често сједињује речи «спасени смо љубављу Христовом» са речима «спасени смо Христом, или смрћу, или праведношћу Христовом», одређујући их, или чак употребљавајући као синониме: јер је у свима њима изражена активна, милосрдна, састрадавајућа, човекољубива, самопожртвована, жртвена љубав Божија.
1) Ова општа икономија спасења света налази се у Светом Писму Новог Завета у разним речима сличног значења као што су на пример: оправдање, измирење, искупљење, умилостивљење, праштање, избављење. Ево неких текстова који се односе на ову општу икономију:
Гле, Јагње Божије Које узима на Се грехе света (Јн. 1,29).
А Он је жртва помирења за грехе наше, и не само за наше него и свега света (1. Јн. 2,2)
Христос за све умре, да они који живе не живе више себи, него Ономе Који за њих умре и васкрсе (2. Кор. 5,15).
Један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човек Христос Исус, Који Себе даде у откуп за све (1. Тим. 2,5-6).
Надамо се у Бога живога, Који је спаситељ свију људи, особито верних (1. Тим. 4,10).
2) Поред широког значаја Спасења света на које је овде указано, смрт Христова и Његов силазак у ад који је уследио (1. Пет. 3,19-20; 4,6) означавају у ужем смислу избављење из ада душа умрлих првих прародитеља, пророка и праведника дохришћанског света; на тај начин они изражавају нарочит значај Крста Господњег за старозаветни свет, значај који потиче од смрти Христове, до које је дошло на њему, за искупљење од преступа у првоме завету (Јевр. 9,15).(4) У складу са тим наше православне васкрсне песме такође поју о тајанственој истини победе над адом и избављењу душа из њега: «Данас Адам ликује, и радује се Ева, а са њима и пророци и патријарси непрестано опевају божанску силу власти Твоје» (Васкрсни кондак, гл. 3).
3) Избављење из ада означава такође скидање проклетстава која су постојала у Старом Завету: а) проклетстава из треће главе Књиге Постања, која су била повезана са лишавањем Адама, Еве и њиховог потомства живота у рају, а такође и б) проклетстава која је наложио Мојсије у Књизи Поновљених закона (Понз. 28), против упорних прекршилаца закона датих преко њега.

Лични препород и нови живот у Христу

Прелазак од идеје опште икономије Божије ка позиву на лично спасење људи јасно је изражен следећим речима апостола Павла: Бог беше у Христу Који помири свет са собом, не урачунавши им грехе њихове и метнувши у нас реч помирења. Уместо Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово – помирите се са Богом (2. Кор. 5,19-20).
Појединачно спасење човека изражено је у Светом Писму обично истом терминологијом и истим речима као и спасење света у широком смислу речи (оправдање, искупљење, помирење), што видимо у горе наведеном тексту. Само, те речи овде имају уже значење – овде апостоли већ имају у виду људе који пришли вери у Христа и примили свето Крштење. Опште фразе, које изражавају оба вида спасења, могу се схватити на следећим примерима:
...по Својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим... да бисмо, оправдани Његовом благодаћу, постали наследници живота вечнога живота као што се надамо... (Тит. 3,5,7).
...и не жалостите Светога Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења (Еф. 4,30) (то јест дан крштења и добијања печата Духа Светог).
Али главно место међу свим оваквим изразима који се односе на хришћане заузима појам «васкрсења у Христу». Света Тајна Крштења је лично Васкрсење у Христу: у Њему сте и саваскрсли (Кол. 2,12).
У својој Првој Саборној посланици апостол Петар пише: која (вода) и нас сада спасава крштењем... васкрсењем Исуса Христа (1. Пет. 3,21). И сама проповед апостола је у суштини проповед о Васкрсењу Христовом.
Крштење водом се у апостолским књигама назива још и новим рођењем, усиновљењем, освећењем. Али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа (1. Кор. 6,11); који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3,27).
На основу овога је јасно да су у тајни искупљења Крст и Васкрсење Господа нераздељиви. У свести Цркве ову истину у пуној мери изражавају пасхалне песме, које исповедају силу Васкрсења Христовог не само за лично спасење хришћана, него такође и за коначно, потпуно оправдање света: «Пасха непропадљивости – спасење света» (Ексапостилар Пасхе). Крстом је учињено очишћење грехова света и помирење са Богом; Васкрсењем је у свет донесен нови живот.

Реч «искупљење» у употреби код апостола

Јединство догађања Крста и Васкрсења изражено је код апостола, па стога и у богословској терминологији, обично једним појмом – «искупљење», што буквално значи «откуп» или «отплаћивање».(5) Овај појам је прилично јасан и жив, лако разумљив чак и необразованим људима. Али његова јасноћа изазивала је покушаје даљег испитивања, који у суштини немају везе са спасењем – као да овај термин има само символичко, алегоријско значење. Зато свети Григорије Богослов одбацује даље испитивање, а смисао датог израза одређује размишљајући овако:
«Коме је и ради чега принесена ова велика и преславна, за нас изливена крв Бога и Архијереја и Жртве? Ми смо били под влашћу лукавог, продати у грех; сластољубљем смо себи купили повреду. А ако се цена искупљења не плаћа ником другом до оном ко држи власт, онда постављам питање: коме је и због каквог разлога плаћена таква цена? Ако је лукавоме: то је тако увредљиво! Разбојник добија цену искупљења, и не само да је добија од Бога, него добија Самог Бога – за своју суровост
прима такву непроцењиву плату, због које би било праведно да (и ми) будемо поштеђени! Ако је пак (плаћена) Оцу, онда, као прво: због чега? Ми нисмо били код Њега у ропству. А као друго, како би крв Јединороднога могла да буде пријатна Оцу, Који није примио ни Исака, када га Отац приносио, него је заменио жртвоприношење, па је уместо словесне жртве принесен ован? Из овога се види да Отац не прима (Жртву) зато што то захтева или има потребу, него према домостроју и због тога што је
човеку било неопходно да буде освећен људском природом Божијом, како би нас Он Сам избавио, савладавши силу мучитеља, и узвео нас к Себи, кроз Сина Који посредује и у свему се повинује» (свети Григорије Богослов).
У овом богословском размишљању светог Григорија Богослова присутна је идеја која се налази и у Првој Саборној Посланици апостола Петра: Из својега сујетнога живљења, од отаца вам преданога, не искуписте се пропадљивим сребром или златом, него часном крвљу Христа, као Јагњета непорочног и безазленог, предвиђеног још пре постања света, а јављеног у последња времена ради вас (1. Пет. 1,18-20).
За богословску дефиницију појма «искупљење» од великог је значаја филолошко истраживање грчких речи које се тичу тога појма.
У грчком тексту Новог Завета овај појам изражен је двема речима, од којих свака има своју посебну нијансу значења. Прва од њих – «λιτρο», има значење «откупити», «откуп».  У то доба у свету су била позната три облика откупа људи (што се види и из грчких речника): 1) откуп из заробљеништва, 2) откуп из заточеништва (нпр. због дугова) и 3) откуп из ропства. У хришћанском значењу, апостоли овај термин употребљавају како би изразили моменат извршења нашег спасења, који је повезан са Крстом Христовим, то јест избављење од грешног света, од силе ђавола, ослобођење од проклетства, ослобођење праведника из адских окова. Ово су три исте такве форме «искупљења»: искупљење из заробљености грехом, искупљење из адског заточења и искупљење из ропства ђаволу.
Друга реч – «αγοραζο», значи «куповати за себе», куповати на тржници (αγοραζο означава и тржницу). Слика која се употребљава у овом термину, односи се само на верујуће хришћане. Овде она има нарочито богато значење. Овај глагол се у апостолским списима среће три пута:
1. Или не знате да је тело ваше храм Духа Светога Који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији (1. Кор. 6,19-20).
2. Купљени сте скупо; не будите робови људима (1. Кор. 7,23).
3. Химна Јагњету на небесима: Јер си био заклан и крвљу Својом искупио си нас Богу (Отк. 5,9).
На сва три места тај глагол показује да нас је Христос стекао за Себе, како бисмо могли да Му припадамо у потпуности, као што купљене слуге (робови) припадају своме господару. Треба да поразмислимо о дубини ове слике, коју су у реч Божију унели сами апостоли.
С једне стране називање «слугама» Христовим означава потпуно и безусловно предавање себе у послушност Ономе Који нас је све искупио. Апостоли су се осећали управо тако. Довољно је да се прочитају први стихови неколико апостолских посланица.
У првим речима они себе називају слугама(6) Христовим: Симон Петар, слуга и апостол Исуса Христа (2. Пет); Јуда, слуга Исуса Христа, а брат Јаковљев (Јуд.); Павле, слуга Исуса Христа, позвани апостол (Рим.); Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа (Фил.). Према учењу апостола, таква самосвест треба да буде присутна код свих верујућих. Управо тако су на богослужбеном језику одвајкада називани чланови свете Цркве: «слуге (раби) Божији».
Али постоји и друга страна. У последњој беседи са Својим ученицима Спаситељ каже: Ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам (Јн. 15,14); на истом месту Он их назива и «дечицом» (Јн. 13,33); Као што Отац љуби Мене, и ја љубим вас (Јн. 15,9). Апостоли уче: Примисте Духа усиновљења (Рим. 8,15). Ми смо – деца Божија. А кад смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а санаследници Христови; пошто с Њим страдамо да се с њим и прославимо (Рим. 8, 16-17). А свети апостол Јован, онај који се наслонио на прса Христу, надахнуто је клицао: Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видети као што јесте (1. Јн. 3,2).
Онај Који освећује и они који се освећују, сви су од Једнога (Бога); зато Христос оне који су били освећени и назива Својом браћом. Најважније је да је Он Челник нашег спасења (Јевр. 2,10); Он је првосвештеник Новог Завета, стога је требало да у свему буде подобан браћи, да би био милостив и веран првосвештеник у служби Богу, како би очистио грехе народа. Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани (Јевр. 2,17-18). Од Њега тражимо опроштај наших грехова, јер Небески Отац не суди никоме, него је суд у потпуности поверио Сину, како би сви могли да служе Сину као што служе Оцу. Сам Син је уочи Свога вазнесења објавио: Даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мт. 28,18). Ето због чега готово све наше молитве – било за себе, било за наше оце и браћу, за живе и мртве – ми износимо пред Сина Божијег. Ми смо у дому Божијем, дому у Христу. Зато нам је тако лако, радосно и спасоносно да имамо општење са свим небеским члановима тог дома: са Пресветом Богородицом, са апостолима, са пророцима, са мученицима, са јерарсима и преподобнима – једна је Црква на небу и на земљи. Ради тога нас је искупио Христос.
Тако су велике последице искупљења Христовог, које је било извршено на Крсту и утврђено Васкрсењем Христовим! То је значење нове песме Јагњету пред Његовим Престолом, која је у Откривењу дата апостолу Јовану Богослову: Јер си био заклан и крвљу Својом искупио си нас Богу (Отк. 5,9). Ми смо били искупљени за Бога.
Стога нека нас не узнемирава када видимо жалосно духовно стање у коме се налази свет. Ми знамо да се одвија спасење деце Цркве, слугу Христових. А спасење света, у ширем есхатолошком значењу речи, већ се догодило. Но, како нас поучава апостол Павле: Јер се надом спасосмо. А нада која се види није нада, јер кад ко види нешто, како и да се нада? Ако ли се надамо ономе што не видимо, чекамо са стрпљењем (Рим. 8,24-25). Духовне силе света могу да буду скривене, али оне нису пресахле. Небоземно Тело Цркве Христове расте и привлачи свет ка тајанственом дану, ка победоносном и славном откривењу Сина Човечијег, Сина Божијег, када после Великог и Праведног Општег Суда Божијег започне обновљење и преображење света, и када Онај Који седи на престолу каже: Ево све чиним новим (Отк. 21,5). Тада ће настати ново небо и нова земља. Амин.
Тумачење истине искупљења постало је сложеније због усмерења које му је дала средњевековна западна богословска наука. Сликовите изразе апостола су у средњевековном римокатоличком богословљу узимали у њиховом буквалном и одвећ уском смислу, па је дело искупљења било тумачено као «задовољење», односно «сатисфакција», тачније задовољење због увреде Бога, или још прецизније «задовољење Богу (у Светој Тројици) због увреде која Му је нанета Адамовим грехом». Лако се види да у основи оваквог гледишта лежи посебно латинско учење о првородном греху, о томе да је човек кроз Адамов пад «бескрајно увредио» Бога и изазвао гнев Божији; зато је било потребно да се Богу пружи потпуно задовољење, како би кривица била скинута и Он умилостивљен, што је Спаситељ и учинио примајући крсну смрт и дајући бескрајно потпуно задовољење.
Овакво једнострано тумачење искупљења остало је владајуће у латинском богословљу све до нашег времена. У протестантизму оно је изазвало супротно реакцију, која је у каснијим сектама довела до готово потпуног одбацивања догмата искупљења и прихватања само моралногпоучног значаја живота Христовог и Његове крсне смрти.
Термин «задовољење» донекле је себи пронашао место и у руском православном богословљу, али у нешто измењеном виду, тачније као «задовољење правде Божије». Мора се признати да израз «задовољење правде Божије» није сасвим стран Новом Завету, као што видимо из речи Самог Спаситеља: тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3,15). Израз који је по смислу близак датом термину, али је ипак савршенији и заиста библијски, те стога пружа основ за православно разумевање дела искупљења, јесте реч «помирење» умилостивљење, грч. ιλασμος»), коју читамо у Првој посланици Јовановој: У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Свога, као жртву помирења (или умилостивљења) за грехе наше  (1. Јн. 4,10; 1. Јн. 2,2; Јев. 2,17).

Тројако служење Господа

Ради потпунијег осветљавања целокупног дела спасења које је извршио Господ Исус Христос, догматски системи га према древном обичају разматрају најчешће са три стране, тачније као: а) првосвештеничко, б) пророчко и в) царско служење Господа. Све три стране називају се тројаким служењем Његовим.
Заједничка црта пророчког, првосвештеничког и царског служења јесте та, што је у Старом Завету призивање на сва ова три служења било праћено помазивањем јелејем, а лица која су их достојно обављала добијала су потпору силе Духа Светога. И само име Христос значи: «помазаник» (име «Исус» значи «Спаситељ». Сам Господ је за Себе везивао речи пророка Исаије, када их је читао у Назаретској синагоги: Дух Господњи је на Мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4,18-19).

Христос – Првосвештеник

Господ Исус Христос није само Јагње Божије, принесено на жртву за живот света. Он је уједно и Онај Који приноси, Извршилац жртвовања, Првосвештеник. Христос је «Онај Који приноси и Онај Који се приноси, Онај Који прима и Онај Који се раздаје» (молитва Херувимске песме на Литургији) – Сам се приноси на жртву, Сам и приноси жртву, Сам је прима, Сам је раздаје онима који долазе.
Своје првосвештеничко служење на земљи Господ је у највећој мери изразио молитвом Оцу која се зове «првосвештеничка молитва», а произнесена је након опроштајне беседе са ученицима, у ноћи када су Га ухватили војници, а исто тако и у молитви насамо у Гетсиманском врту. Ја посвећујем Себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим се пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у Мене (Јн. 17,19-20).
Апостол Павле објашњава првосвештеничко служење Христово у петој глави Посланице Јеврејима. Он првосвештенство Христово пореди са служењем старозаветних првосвештеника и указује на неупоредиву надмоћ Христовог свештенства.
Првосвештеника по чину Ароновом било је много, јер смрт није дозвољавала да буде један. А Овај, по чину Мелхиседекову, пошто остаје вечно, има непролазно свештенство (Јевр. 7,24).
Они су морали стално да приносе жртве; а Христос је ово учинио једном заувек, приневши на жртву Самога Себе (Јевр. 7,27).
Они су и сами имали слабости; а овај Првосвештеник је заувек савршен (Јевр. 7,28).
Они су били свештеници земаљске, рукотворене Светиње; Овај је Свештенослужитељ небеске, нерукотворене Светиње (Јевр. 9,24).
Они су у Светињу улазили са крвљу телади и јарића; Овај је пак са Својом крвљу ушао у Светињу, извршивши вечно искупљење (Јевр. 9,12).
Они су свештеници Старог Завета, а Он – Новог Завета (Јевр. 8,6).

Христос – Благовесник
(Пророчко служење Господње)
Благовесничко, или поучно, или пророчко служење Господа Исуса Христа изражавало се тиме што је Он објавио људима, у свој пуноћи и јасноћи која је њима доступна, вољу Оца Небеског о спасењу света и предао им у циљу спасења нови, најсавршенији закон вере и побожности, спасоносан за читав људски род. Ово служење извршио је Сам Господ, непосредно и преко Својих ученика, који су, по Његовој заповести, објавили благовест свим народима и предали је Цркви за сва времена.
Господ је благовестио:
1) Учење вере,
2) Учење о животу и побожности,
Јеванђелско учење вере је учење:
а) о Богу, нашем сведобром Оцу, Коме се обраћамо, као што смо научени, синовљевским дозивањем: Оче наш! У молитви уочи Својих страдања Спаситељ говори о откривању људима овог новог, најсавршенијег поимања Бога: Објавих име Твоје људима... Ја им објавих име Твоје (Јн. 17,6; 17,26);
б) о доласку Логоса у свет – доласку Јединородног Сина Божијег, ради спасења људи и њиховог поновног сједињења са Богом;
в) о Духу Светом – Утешитељу и Осветитељу нашем;
г) о природи и назначењу човека, о греху, о покајању, о средствима спасења, освећења и препорађања;
д) о Царству Божијем и Новозаветној Цркви;
ђ) о последњем свеопштем Суду и крајњој судбини света и човека.
Јеванђелско учење о животу и побожности је узвишена заповест о љубави према Богу и ближњима, која је представљена много потпуније и узвишеније него у Старом Завету, и која подстиче на потпуну синовљевску преданост Богу. Многе појединачне заповести овог најсавршенијег моралног закона усредсређене су у Беседи на гори. Такве су, на пример, заповести о праштању увреда и љубави према ближњем; о самоодрицању и смирењу; о истинској целомудрености, не само телесној, него и духовној; о међусобном служењу према најузвишенијем узору Самог Спаситеља и о другим духовним захтевима од хришћана.
Док старозаветни закон садржи подстицај за испуњавање заповести у виду, углавном, земаљског, привременог благостања, јеванђелски закон даје узвишеније подстицаје – вечна, духовна блага.
Спаситељ није укинуо ни старозаветни закон: он је само уздигнут, дато му је савршеније тумачење, постављен је на боље основе. Са наступањем Новог Завета укинут је само јудејски обредни закон.
Блажени Теодорит овако расуђује о односу хришћана према Старом Завету: «Као што мајке тек рођену децу прво хране на грудима, па потом лаком храном, да би им тек на крају, када довољно порасту, дале тврду храну, тако је и Бог временом давао људима савршеније учење. Али при свему томе ми уважавамо и Стари Завет, као мајчине груди, само не узимамо млека одатле. Јер одраслима није потребна доиља, мада су дужни да је поштују, јер их је подигла. Тако и ми, иако сада не држимо обрезање, суботе, жртве и кропљење, и поред тога црпимо из Старог Завета другу корист: јер он нас на савршени начин учи и побожности, и вери у Бога, и љубави према ближњем, и уздржању, и праведности, и храбрости, и поврх свега даје нам пример древних светитеља како бисмо га подражавали» (Блажени Теодорит. Кратко изложење божанских догмата).
Јеванђелски закон је дат за сва времена, до краја века, и не подлеже укидању или замени.
Јеванђелски закон је дат свим људима, а не једном народу, као старозаветни закон.
Стога се код Отаца Цркве јеванђелиска вера и учење називају «католичанским», што значи да обухватају све људе, за сва времена.


Христос – Глава и Цар света
(Царско служење Христово)
Син Божији, Творац и Владика неба и земље, вечни Цар по Божанству, Цар је и као Богочовек, како у Своме земаљском служењу пре крсне смрти, тако и у Своме прослављеном стању, после Васкрсења.
О Њему као о Цару предсказивали су пророци, како читамо код пророка Исаије: Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Којему је власт на рамену, и име ће Му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни. Без краја ће расти власт и мир на престолу Давидову и у Царству Његовом (Ис. 9,6-7).
Царско служење Господње пре Његовог васкрсења огледало се у Његовим чудесима и власти над природом; у власти над силама ада, о чему сведоче многобројна истеривања демона и речи Господа: Видех сатану где паде са неба као муња (Лк. 10,18); у власти над смрћу, пројављеној кроз васкрсење сина наинске удовице, кћери Јаирове и четвородневног Лазара.
Господ Исус Христос о Себи говори као о Цару још и пре васкрсења, на суду код Пилата: Царство Моје није од овога света (Јн. 18,36).
У Својој слави Господ се јавио ученицима после васкрсења, када им је рекао: Даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мт. 28,18).
Након Свог вазнесења Богочовек Исус Христос је Глава неба, земље и подземља.
У свој својој сили царска власт Господа Исуса Христа пројављена је у Његовом силаску у ад и победи над њиме, кидањем његових ланаца; даље, у Његовом васкрсењу и победи над смрћу; коначно, у вазнесењу Исуса Христа и отварању Његовог Небеског Царства за све верне.

Како схватити
«обожење људске природе у Христу»?

Људска природа Господа Исуса Христа се кроз сједињење са Божанством присајединила божанским својствима и обогатила се њима, другим речима – обожена је. Обожена је не само људска природа Самог Господа, него је кроз Њега и у Њему обожена и наша људска природа, јер је Он истински примио наше тело и крв (Јевр. 2,14), најприсније сјединивши Себе са људским родом, и сходно томе људски род са Божанством. Пошто је Господ Исус Христос примио тело од Приснодјеве Марије, црквене књиге Њу веома често називају источником нашег обожења: «Њоме се ми обожисмо». Обожујемо се такође кроз достојно примање Тела и Крви Христове. Ипак треба познавати границе у садржају тог термина, пошто у философско-религиозној литератури новијег времена, почев од Владимира Соловјова постоји тенденција неправилног проширивања смисла Халкидонског догмата. Термин «обожење» није истозначан са термином «богочовештво», и онај ко је «обожен» у Христу није постављен на пут ка личном богочовеку. Ако се Црква Христова назива богочовечанским организмом, то је зато што је њена Глава – Христос Бог, а њено тело – човечанство, препорођено у Христу. Сама по себи људска природа у целини, а исто тако и индивидуални човек, остају у оној природи у којој и за коју су створени. Јер у лицу Христа људски тело и душа нису прешли у Божанску природу, него су се само сјединили са њом «несливено и непромењено». «Јер никада није било, нити има, нити ће икада бити другог Христа, Који се састоји како из Божанске, тако и из људске природе, Који остаје у Божанској и у људској природи» - вели свети Јован Дамаскин.

Васкрсење Христово
Спасоносни плодови Васкрсења

Васкрсење Христово је темељ и круна наше хришћанске православне вере. Васкрсење Христово је та прва, најважнија, велика истина, чијим су објављивањем апостоли започели своју јеванђелску проповед после силаска Духа Светога. Као што је крсном смрћу Христовом извршено наше искупљење, тако нам је Његовим васкрсењем дарован вечни живот. Стога је васкрсење Христово предмет сталног славља Цркве, неућутног ликовања које свој врхунац достиже на празник свете хришћанске Пасхе (Васкрс). «Христос устаде: радост вечна» (Канон Пасхе). Спасоносне плодове Христовог Васкрсења представљају:
а) победа над адом и смрћу;
б) блаженство светих на небесима и почетак постојања Небеске Цркве;
в) слање Духа Светога и стварање Цркве Христове на земљи.

Победа над адом и смрћу
Људско постојање након губитка раја има два облика, земаљски, телесни живот, и загробни живот.
Земаљски живот се завршава телесном смрћу. Душа и после телесне смрти чува своје битије, али њено загробно стање, по речи Божијој и по учењу Отаца Цркве, може да буде различито. Пре доласка на земљу Сина Божијег и пре Његовог Васкрсења из мртвих, душе умрлих налазиле су се у стању одбачености, удаљености од Бога, у мраку, у аду, у паклу (јеврејски: «шеол», Пост. 37,35). Пребивање у аду било је налик духовној смрти, као што то изражавају речи старозаветног псалма: Јер нема ко би Те у смрти спомињао, и у аду ко ће Те славити? (Пс. 6,6) У аду су биле заточене и душе старозаветних праведника. Ови праведници живели су на земљи вером у Спаситеља Који долази, како то објашњава апостол Павле у једанаестој глави посланице Јеврејима, и после смрти мучили су се у очекивању свога искупљења и ослобођења. Тако је било све до Васкрсења Христовог, до наступања Новог Завета: И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство (Јевр. 11,39-40). Наше избављење било је и њихово избављење.
Христос је после Своје крсне смрти сишао Својом душом и Својом Божанском природом у ад, за време док се Његово тело налазило у гробу, благовестио је заточеницима ада спасење и све старозаветне праведнике извео одатле у светле обитељи Цара Небеског (Православно исповедање). О том извођењу праведника у посланици апостола Петра читамо: Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом, а оживевши духом; којим и сиђе и проповеда духовима у тамници (1. Пет. 3,18-19). Зато је и мртвима проповедано јеванђеље – читамо тамо даље – да приме суд по човеку телом, а да живе по Богу духом (1. Пет. 4,6). Управо о томе говори и апостол Павле. Наводећи речи псалма: Узишавши на висину заплени плен и даде дарове људима – апостол продужава: А оно «узиђе» шта је, осим да прво и сиђе у најдоња места земље? Онај Који сиђе то је исти Који и узиђе више свију небеса да испуни све (Еф. 4,8-10).
Речено Златоустовим речима: «Ад је поробљен од стране Господа Који је у њега сишао, укинут је, изложен порузи, умртвљен, оборен, свезан» (Беседа на Пасху).
Са рушењем адских тамница, то јест неизбежности ада, уништена је и моћ смрти. Као прво, смрт је за праведне људе постала само прелазак «из доњег у горње», у бољи живот – живот у светлости Царства Божијег. Као друго, и сама телесна смрт постала је само привремена појава, јер нам је Васкрсењем Христовим отворен пут ка свеопштем васкрсењу. Но, заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли (1. Кор. 15,20).[7] Христово Васкрсење је залог нашег васкрсења: Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о Његову доласку, они који су Христови (1. Кор. 15,22-23). Затим ће смрт бити коначно уништена: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1. Кор. 15,26).[8]
Победу над адом и смрћу посебно свечано нам објављује тропар свете Пасхе: «Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима живот дарова». То је исти Који и узиђе више свију небеса да испуни све (Еф. 4,10).

Блаженство светих на небесима и почетак постојања великог Царства Христовог – победоносне Цркве Небеске
Уочи Свога одласка Оцу Господ Исус Христос је апостолима говорио: У кући Оца Мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к Себи да где сам Ја, будете и ви (Јн. 14,2-3). Спаситељ се молио Оцу: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са Мном, где сам Ја, да гледају славу Моју коју си ми дао (Јн. 17,24). И апостоли изражавају жељу да умру и буду са Христом, знајући да имају здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну (Фил. 1,23; 2. Кор. 5,1).
Живот светих на небесима представљен је у Откривењу. Свети Јован Богослов је око престола Божијег на небесима видео 24 престола и на њима старешине обучене у беле одежде, са златним венцима на главама (Отк. 4,4); под небеским олтаром видео је душе закланих за реч Божију и за сведочанство које имаху (Отк. 6,9); и још је видео мноштво народа којег не може нико избројати, од свакога племена и рода и народа и језика, где стоји пред престолом и пред Јагњетом, обучено у хаљине беле, и палме у рукама њиховим; и клицаху снажним гласом, говорећи: Спасење је у Богу нашем, Који седи на престолу, и у Јагњету! (Отк. 7,9-10)
Светле обитељи Дома Небеског Свето Писмо назива «Градом Бога Живога», «гором Сионом», «небеским Јерусалимом», «Црквом првенаца, написаних на небесима». 
Тако је отворено велико Царство Христово на небесима, у које су ушле душе праведника и благочестивих људи Старог Завета, то јест они за које је апостол рекао: И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање (све до доласка Сина Божијег на земљу и општег спасења), да не би они без нас достигли савршенство (Јевр. 11,39-40), односно радост и блаженство у Небеској Цркви Христовој. У ово Царство у Новом Завету ушли су они који су први поверовали у Христа – апостоли, а затим првомученици, исповедници, и тако се до краја света пуни Небески Дом, Горњи Јерусалим, житница Божија, док не дође до савршене пуноће. Тако учи свети Симеон Нови Богослов: «Сви које је предвидео Бог треба да се роде и да се напуни свет који је изнад овога света – Црква провродних, Јерусалим небески; тада ће бити постугнута пуноћа Тела Христовог, које ће примити у себе све оне који су од Бога предодређени да буду саобразни образу Сина Његовог, који су синови светлости и дана. Сви такви су предодређени и предубројани међу спасене, и треба да се споје и сједине са Телом Христовим, коме више неће недостајати ни један уд. Заиста је тако, што открива и апостол Павле када каже: Док не достигнемо сви у јединство вере... у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4,13). Кад они буду сабрани и када буду чинили целовито тело Христово, онда ће се напунити и вишњи свет, Небески Јерусалим, који је Црква првородних, па ће се тело царице Божије Цркве, која је Тело Христа Бога, показати као сасвим потпуно и савршено» (свети Симеон Нови Богослов).
Према учењу Светог Писма, блаженство душа праведника на небесима састоји се: а) у спокојству, или одмору од напора, б) у неучествовању у жалостима и страдањима (Отк. 14,13; 7,16), в) у најближем општењу са праоцима и другим светима, г) у међусобном општењу и општењу са зборовима анђела, д) у стајању пред престолом Јагњета, Његовом прослављању и служењу Њему, ђ) у општењу и сацаревању са Христом, е) у радосном посматрању Бога Сведржитеља.
Блаженство душа праведника на небесима одговара степену њиховог духовног савршенства. Међутим, према учењу Цркве, ово блаженство још није потпуно и савршено, него представља тек зачетак оног вечног блаженства које ће наступити после свеопштег Суда (Посланица Источних Патријараха).

Слање Духа Светога и стварање Цркве Христове на земљи
Господ Исус Христос је у беседи са ученицима уочи Својих страдања обећао да ће им послати Духа Светог, Утешитеља, Који ће остати са њима заувек, Духа истине, Који ће их свему научити, Који ће их подсетити на све што им је Он Сам говорио, и открити им будућност. После васкрсења Господ се јавио Својим ученицима и предао им благодатну силу Духа Светога речима: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20,22-23). Десет дана након Свога вазнесења, Господ је, сагласно обећању, у дан Педесетнице послао на ученике Духа Светог у виду огњених језика.
Силазак Духа Светог у свет испољио се, пре свега, кроз необичне дарове апостолима у виду знамења, исцељења, пророштава, дара језика, и, као друго, у свим благодатним силама које верне Христове воде ка духовном усавршавању и спасењу.
У Духу Светом, у Његовој Божанској сили, даровано нам је све што је потребно за живот и побожност (2. Пет. 1,3). Ови благодатни дарови налазе се у Светој Цркви коју је Господ саздао на земљи. Они представљају средства нашег освећења и спасења.
Разматрање ових средстава спасења чини предмет нове целине догматског богословља, а то је одео о Цркви Христовој.



(1)Православна Црква има максималистички приступ спасењу, доживљавајући га као процес, који се завршава обожењем (theosis).
(2)Свети Григорије Палама пише: «Пре Христа, ми смо сви делили исто прародитељско проклетство и осуду која нам је свима дошла од једног Праоца, као да је изашла из корена људског рода, представљајући заједничку судбину наше природе. Свако је својим личним делом привлачио казну или награду од Бога, али нико није могао да учини ништа у вези са заједничким проклетством и осудом, или са злим наслеђем које је добио и које је преко њега прелазило на његове потомке». Као што смо видели, то наслеђе састојало се у покварености људске природе, доносећи јој смрт и душе и тела. «Али Христос је дошао – вели свети Григорије – ослобађајући људску природу и претварајући опште проклетство у заједнички благослов» («Омилије», т. 1).
(3)Наше искупљење од стране Исуса Христа започело је са Његовим оваплоћењем. Прихватајући људску природу, Христос ју је обожио. Сједињујући одвојене природе – Божанску и људску – у једну Личност, Он је превладао препреку природе која је човека одвајала од Бога. Ово је учињено ради обожења истинских следбеника Христових, не по природи и Рођењу, као Христос, него по благодати и усвојењу.
Но, и поред Христовог оваплоћења, друге препреке између човека и Бога и даље су постојале. Због своје духовне изопачености, човек је био нечист. Због препреке греха, човек није могао да прими и задржи благодат Божију у себи. Зато је Христос, пошто је Својим оваплоћењем превладао препреку природе, сада требало да поруши и препреку греха. То је могао да учини Својом смрћу. Како каже свети Никола Кавасила, Христос је срушио три зида која су човека одвајала од Бога: зид природе Својим оваплоћењем, зид греха Својом смрћу, и зид смрти Својим Васкрсењем (Свети Никола Кавасила, «Живот у Христу»).
(4)Читав стих гласи: И зато је Он посредник Новога Завет, да после Његове смрти за искупљење од преступа у првоме Завету, призвани приме обећано вечно наследство.
(5)Свети Јован Дамаскин објашњава како је Христос понудио Себе као откуп за нас када је умро на Крсту: «Пошто је Господ наш Исус Христос био без греха – јер греха не учини (1. Пет. 2,22), (Он) Који узима на се грехе света (Јн. 1,29), нити се нађе превара у устима Његовим (1. Пет. 2,22) – Он није био подложан смрти, због тога што је смрт кроз грех (Рим. 5,12) ушла у свет. Он, дакле, умире прихватајући смрт ради нас, и Себе приноси Оцу за жртву ради нас; јер Њему (тј. Оцу) смо згрешили, и Он је требало да прими откуп (Мт. 20,28) за нас, како би нас тако ослободио осуде; јер далеко било да крв Владичина буде принешена тиранину. Смрт, дакле, приступа и, прождирући мамац тела, бива прострељена удицом божанства, те окусивши безгрешно и животворно тело сама бива уништена и враћа све оне које је дотад прогутала. Јер као што надоласком светлости ишчезава тама, тако се и са појавом живота одгони пропадљивост, те свима наступа живот, а пропаст наступа ономе ко пропадљивост изазива» («Тачно изложење Православне вере», 3.27).
(6)Грч. δουλοι – робови, слуге.
(7)Говорећи о Христовом Васкрсењу свети Јован Дамаскин пише да је «Својим телом Господ је и нашем телу даровао и васкрсење и непропадљивост која том васкрсењу следује, јер Он Сам је постао првина и нашег васкрсења и непропадљивости и бестрадалности» («Тачно иложење Православне вере», 3,28).
(8)Треба да се присетимо како је, према објашњењу светог Николе Кавасиле, смрт представљала последњу баријеру која је човека раздвајала од Бога, и да је Христос срушио ту баријеру Својим васкрсењем. Свети Григорије Палама пише: «Смрћу и Васкрсењем Свога тела, Он је излечио нашу двоструку смрт (то јест, духовну и телесну) и ослободио нас од двоструког ропства душе и тела» («Омилије», т. 1).

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар