понедељак, 10. мај 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



МОЛИТВА

Молитва као израз унутрашњег живота Цркве

Духовна веза чланова Цркве у молитви
Молитва представља пројаву живота Цркве и духовне везе њених чланова са Богом у Светој Тројици и свих међу собом. Она је тако неодвојива од вере, да се може назвати ваздухом Цркве, или дисањем Цркве. Молитве су – нити живе тканине црквеног тела које се простиру у свим правцима. Молитвена повезаност прожима целокупно Тело Цркве, уводећи сваку његову честицу у заједнички живот тела, оживљавајући је и  помажући јој храном, очишћењем и другим облицима узајамног дејства (Еф. 4,16). Она сједињује сваког члана Цркве са Небеским Оцем, чланове земаљске Цркве међу собом, и земаљске са небеским. У Царству Небеском она се не прекида, него још више јача и узвисује се.
Кроз целокупно Свето Писмо Новог Завета провлачи се заповест о непрестаној молитви. Молите се без престанка (1. Сол. 5,17). И сваком молитвом и прозбом молите се Духу у свако доба, и уз то бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете (Еф. 6,18). Каза им пак и причу о томе како треба свагда да се моле и да не клону (Лк. 18,1).

Савршени пример личне молитве дао је Сам Господ Исус Христос. Он је као образац оставио молитву Господњу – Оче наш. Молитва је а) форма живота Цркве, б) оруђе или начин њеног деловања, в) њена победоносна сила.
Молитве могу бити различите: заједничке и појединачне; постоји молитва речима, посебна певана молитва, а постоји и «умна», то јест унутрашња, или умносрчана молитва.(1) Као садржај молитве служе: а) хвала или слава, б) благодарење, в) покајање, г) мољење за милост Божију, опроштај грехова, даривање блага – душевних и телесних, небеских и земаљских. Покајање пред Богом понекад има облик беседе са сопственом душом (што није ретко, на пример, у канонима).
Молитва може бити за себе и за друге. Молитва једних за друге изражава узајамну љубав чланова Цркве. Пошто, према апостолу, љубав никада не престаје (1. Кор. 13,8), онда се не само земаљски чланови Цркве моле један за другога, него се и земаљски моле за оне који су отишли, то јест упокојене, небески – за земаљске, а исто тако небески за упокојене којима је потребна молитвена помоћ. Коначно, ми се и сами обраћемо небескима тражећи да се моле за нас и нашу браћу. На овој вези небеских са земаљским засновано је и старање Анђела о нама и молитве њима.
Реч Божија стално сведочи о сили молитве за друге. Спаситељ је говорио апостолу Петру: А Ја се молих за тебе да вера твоја не престане (Лк. 22,32). Апостол Павле често тражи од хришћана да се моле за њега: јер се надам да ћу вашим молитвама бити вам дарован (Филим. 1,22); Браћо, молите се за нас, да се реч Господња брзо шири и прославља као и код вас (2. Сол. 3,1). Мада је далеко, апостол се у заједничкој молитви сједињује са својом духовном браћом: Али вас молим, браћо, ради Господа нашег Исуса Христа, и ради љубави Духа, да ми будете саборци молитвама Богу за мене (Рим. 15,30). Апостол Јаков поучава: Молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак. 5,16). Свети Јован Богослов је у откривењу видео како су на небесима двадесет четири старешине које стоје око Престола Јагњетовог пале и поклониле се пред Јагњетом, и да је сваки од њих имао гусле и чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5,8), то јест узносили су молитве светих на земљи пред Престол Небески.

Молитве за упокојене

Молите се Богу једни за друге (Јак. 5,16).
Ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо (Рим. 14,8).
Љубав никад не престаје (1. Кор. 13,8).
Што год заиштете од Оца у име Моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину (Јн. 14,13).
Код Бога су сви живи. Црквени живот прожима жива свест и осећање о да наши упокојени настављају да живе после смрти, само у другачијем облику него на земљи. Стога се ни молитвена веза странствујуће Цркве са њима не прекида. Јер нас ни смрт, ни живот... неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8,38). Онима који су отишли потребна је само једна врста помоћи од њихове браће – помоћ у молитви за праштање њихових грехова. И ово је смелост коју имамо према Њему да нас послуша ако што молимо по вољи Његовој. И кад знамо да нас слуша што год молимо, знамо да имамо тражено што смо искали од Њега. Ако неко види брата својега где греши грехом не на смрт, нека се моли, и даће му живот; онима који греше не на смрт. Има грех на смрт, (1. Јн. 5,14-16). У складу са овом поуком апостола и Црква се моли за сву своју децу, која су умрла са искреним покајањем. Молећи се за њих као за живе, Црква следи речи апостола: Ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато христос и умре и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима (Рим. 14,8-9). А они који су умрли у непокајаним гресима, изван општења са Црквом, не удостојавају се ни молитава, како то следи из горе наведених речи апостола Јована: за њега (тј. за грех на смрт) не кажем да се моли, јер би такве молитве биле бесциљне.
Још у старозаветној цркви постојао је обичај молитве за умрле, о чему сведочи свештена историја. Тако су за време благочестивог јудејског вође Јуде Макавејца, када су приликом сахране палих на бојном пољу пронашли у њиховој одећи посвећене ствари од идола, сви јудејци прославили суд Праведног Судије Господа, Који тајне ствари чини јавнима. И обратише се на молитву, молећи Бога за њих да учињени грех сасвим избрише. А сам Јуда посла у Јерусалим да се принесе жртва за грех, чинећи то веома добро и мудро, мислећи на васкрсење (2. Мак. 12,39-46).
Да се отпуштење грегова грешницима који нису сагрешили на смрт може дати како у овдашњем животу, тако и после смрти, то је природан закључак и из речи Самог Господа: И ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем (Мт. 12,32). Исти тако из речи Божије знамо да Господ Исус има кључеве од смрти и од пакла (Отк. 1,18), те да је сходно томе у стању да отвори адске двери по молитвама Цркве и силом умилостивљујуће бескрвне жртве која се приноси за упокојене.
У хришћанској Цркви све древне литургије, како источне, тако и западне, сведоче о молитвеном спомињању упокојених. Такве су литургије познате под именима светог апостола Јакова, брата Господњег, светог Василија Великог, светог Јована Златоуста, светог Григорија Двојеслова; такође римска, хиспанска и галиканска литургија; затим древне литургије секти које су се одвојиле од Православља: јаковитска, коптска, јерменска, етиопска, сиријска и друге. Уз сву њихову многобројност, нема ни једне у којој не би било молитава за упокојене. О томе говоре и сведочанства Отаца и Учитеља Цркве.
О благотворности молитвеног општења у име Господа Исуса Христа оних који живе на земљи са онима који су се упокојили, свети Јефрем Сиријац расуђује, на пример, овако: «За умрле је благотворно помињање које чине свети за живота. Гледајте, пример за то пружа творевина Божија, на пример винова лоза – њени зрели гроздови у пољу, и исцеђено вино у посудама: када сазреју зрна грожђа на виновој лози, онда вино, које код куће стоји непокретно, почне да пени и да се покреће, као да жели да побегне. Исто изгледа бива и са биљем, са луком – јер чим лук посађен у пољу почне да сазрева, у исто време и лук који се налази у кући почиње да клија. Дакле, ако је биље тако међусобно повезано, нису ли молитвени приноси за умрле нешто још опипљивије? А када се благоразумно сложиш са оним што се догађа у складу са природом ствари, онда се присети тога да си ти почетак творевине Божије».
Молећи се за упокојене, Црква и њих заступа као и живе, не у сопствено име, него у име Господа Исуса Христа (Јн. 14,13-14), силом Његове крсне жртве, принесене за избављење свих. Ове топле молитве погодују томе да се семе новог живота са којим су отишли наши ближњи, ако није успело да проклија овде на земљи, постепено отвори и развије под утицајем Божијим и уз милост Његову, као што се добро семе развија у земљи под оживљујућим зрацима сунца и уз повољну климу. Али ништа не може да препороди гњило семење, које је изгубило начело вегетативног живота. У таквим случајевима биле су немоћне молитве за оне који су умрли у безбожности и непокајаности, угасивши у себи дух Христов (1. Сол. 5,19). Управо за такве грешнике треба везивати Спаситељеве речи из приче о богаташу и Лазару, да за њих нема избављења из ада и његових понора, и преласка у наручје Авраамово (Лк. 16,27). Да, таква лица обично не остављају за собом на земљи оне који би се за њих искрено молили Богу; нити су пак стекли пријатеље на небу, међу светима, који би могли да их приме у вечна обитавалишта (Лк. 16,9), односно да се помоле за њих, када осиромаше, то јест када умру.
Наравно, на земљи није познато какву ће ко судбину да доживи после смрти. Али молитва љубави никада не бива бескорисна. Ако су се наши упокојени ближњи удостојили Царства Небеског, они на молитву за њих одговарају узвратном молитвом за нас. Ако су наше молитве немоћне да им помогну, оне у сваком случају нису штетне за нас, према речима псалмопојца: и молитва моја у недра моја вратиће се (Пс. 34,13), и према Спаситељевим речима: нека се мир ваш вама врати (Мт. 10,13). Оне су нам чак и корисне. Свети Јован Дамаскин примећује: «Ако неко хоће да помаже болесника миром или другим светим уљем, најпре се помазује сам, а потом помазује болесника: тако и свак ко се труди око спасења ближњег, најпре добија корист сам, а потом је доноси и ближњем; јер, по речима божанског апостола, Бог није неправедан, да би заборавио дела».

Молитвено општење са светима

Црква се моли за све упокојене у вери, тражећи опроштај њихових грехова. Јер нема човека без греха, ако је само један дан поживео на земљи. Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама (1. Јн. 1,8). Стога ма како да је праведан човек који одлази из овог света, Црква његов одлазак прати молитвом Господу за њега. Сећајте се својих старешина, који вам проповедаху реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13,7).
Истовремено, када општи глас Цркве сведочи о праведности упокојенога, хришћани се, осим молитава за њега, поучавају добрим примером његовог живота и узимају га као узор за подражавање.
Даље, када се општа убеђеност у светост покојника потврђује нарочитим сведочанствима, као што су: мучеништво, исповедништво, самопожртвовано служење Цркви, дар исцељења и, посебно, када Господ потврђује светост упокојеног чудесима приликом молитвеног спомињања после његове смрти, онда га Црква прославља на посебан начин. Како Црква може да не прославља оне које Сам Господ назива Својим «пријатељима»: ви сте пријатељи Моји (Јн. 15,14-15), које прима у небеске обитељи, како би се испуниле речи: да где сам Ја, будете и ви (Јн. 14,3)? Тада престају молитве за опраштање грехова упокојеном и за његово упокојење; оне уступају место другим облицима духовног општења са њима, тачније: а) прослављању његовог подвига у Христу – јер нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући (Мт. 5,15); б) молитвама њему, да се он моли за нас, за опроштај наших грехова, за наше духовно напредовање и да нам он помогне у нашим духовним потребама и у невољама.
Речено је: Блажени мртви који од сада умиру у Господу (Отк. 14,13), и ми их називамо блаженим.
Речено је: Славу коју си Ми дао Ја Сам дао њима (Јн. 17,22), и ми их по заповести Спаситељевој прослављамо.
Такође, Спаситељ је рекао: Који прима пророка у име пророчко, плату пророчкуи примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће (Мт. 10,41); јер ко изврши вољу Оца Мојега Који је на небесима, тај је брат Мој и сестра и мати (Мт. 12,50). Стога и ми треба да примамо праведника као праведника. Ако је он брат Господу, онда то треба да буде и нама; свети су наша духовна браћа, сестре, мајке, оци, и наша љубав према њима изражава се кроз молитвено општење са њима.
Апостол Јован је хришћанима писао: Што смо видели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом (1. Јн. 1,3). У Цркви се то општење са апостолима не прекида; оно прелази у другу област њиховог битија – небеску.
Близина светих Јагњетовом престолу и њихово узношење молитава за Цркву на земљи представљени су у Откривењу светог Јована Богослова: И видех и чух глас многих анђела око престола и живих бића и старешина, и беше број њихов миријаде миријада и хиљаде хиљада, и хваљаху Господа (Отк. 5,11).
Молитвено општење са светима је остварење на делу везе хришћана на земљи са Црквом Небеском, за коју апостол каже: Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога Живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном збору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника (Јевр. 12,22-23).
Свето Писмо пружа многобројне примере за то како праведници, док још живе на земљи, могу да виде и чују и знају много тога што је недоступно обичном опажању, а тим пре ови дарови су им својствени када су свукли тело и налазе се на небу. Апостол Петар је видео шта је у срцу Ананијином (Дап. 5,3); Јелисеју се открио незаконити поступак слуге Гијезије (4. Цар. 4) и, што је још чудније, откриле су му се све тајне намере сиријског двора, које је затим саопштио израиљском цару (4. Цар. 6,12). Док су се још налазили на земљи свети су духом проницали у горњи свет, па су једни видели анђелске зборове, други су се удостојавали да сазерцавају образ Бога (пророци Исаија, Језекиља), а неки су били однесени до трећег неба, где су чули неисказане речи, као на пример апостол Павле. Они су тим пре на небу у стању да знају шта се догађа на земљи и да слушају оне који им се обраћају, јер су свети на небу као анђели (Лк. 10,36). Из приче Господње о богаташу и Лазару сазнајемо да је Авраам док је био на небу могао да чује вапај богаташа који се мучио у аду, без обзира на велику провалију која их је делила. Авраамове речи: браћа твоја имају Мојсија и пророке, њих нека слушају (Лк. 16,26-29) – јасно показују да је Аврааму познато како је живео јеврејски народ после његовог упокојења, да зна за Мојсија и његов закон, за пророке и њихова дела. Духовни вид душа праведника на небу несумњиво је јаснији него што је био на земљи. Апостол пише: Јер сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат (1. Кор. 13,12).
Света Црква је одувек имала учење о призивању светих, уз потпуну увереност да нас они заступају пред Богом на небу. Ово видимо из древних литургија. У литургији апостола Јакова се каже: «нарочито се сећамо Свете и Славне Приснодјеве, блажене Богородице. Помени Је, Господе Боже, и по Њеним чистим и светим молитвама поштеди нас и помилуј». Свети Кирил Јерусалимски, објашњавајући литургију Јерусалимске цркве, примећује: «Затим помињемо (приносећи бескрвну Жртву) и раније починуле, прво патријархе, пророке, апостоле и мученике, како би њиховим молитвама и заступништвом Бог примио наше мољење».
Сведочанства Отаца и Учитеља Цркве о поштовању светих у Цркви нарочито су многобројна почев од IV века. Али већ од II века постоје директна сведочанства древне хришћанске литературе о вери у молитве светих на небу за њихову земаљску браћу. Сведоци мученичке смрти светог Игњатија Богоносца (почетак II века) кажу: «вративши се кући са сузама, имали смо свеноћно бдење...; потом, мало починувши, неки од нас су изненада видели блаженог Игњатија како устаје и грли нас, а други су га такође видели како се моли за нас». Слични записи у којима се спомињу молитве и заступништво мученика за нас, постоје и у другим повестима из епохе гоњења хришћана.

О спољашњим странама молитве

Телесно богопоклоњење
Молитва је узношење ума и срца ка Богу. Ипак, док живимо у телу, на земљи, наша молитва се, природно, изражава кроз различите спољашње форме. Ту спадају преклањање колена, осењивање крсним знамењем, подизање руку, употреба различитих богослужбених предмета и све спољашње радње заједничког хришћанског богослужења.
Хришћанско полоњење Богу због своје узвишености представља «поклоњење у Духу и истини» (Јн. 4,23-24). Хришћанско богослужење је неупоредиво узвишеније од старозаветног. Иако је старозаветно богослужење било установљено по заповести Самог Бога (Изл. 25,40), оно је ипак служило само праслици и сени небеских стварности (Јевр. 8,5). Као «застарело и старо», близу ишчезнућа,  (Јевр. 8,13) оно је укинуто са установљењем Новог Завета, освећеног светом крвљу Господа Исуса Христа. Богослужење Новог Завета не састоји се у сталном приношењу телади и овнова на жртву, него у молитви славословља, благодарења и мољења, у приношењу бескрвне Жртве Тела и Крви Христове и у даривању благодати Светих Тајни. Ипак, хришћанска молитва није лишена различитих спољашњих дејстава. Сам Господ Исус Христос није избегавао спољашње пројаве молитве и мистичних радњи: Он је преклањао колена; пао на лице Своје и молио се; подигао је руке Своје и благословио; дунуо је и рекао Својим ученицима: мир вам; примењивао је спољашње радње приликом исцељивања; посећивао је јерусалимски храм и називао га «дом Оца Мојега»; «храм Мој храм молитве назваће се». Исто тако су поступали и апостоли.
Неопходно је да духовно посклоњење буде праћено телесним, због тесне везе и међусобног утицаја душе и тела. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога телом Својим и духом Својим, јер су Божији (1. Кор. 6,19-20).
Хришћанин је призван на прослављање Бога не само душом и у своме телу, него је чак све што га окружује усмеравао на прославање Господа. Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор. 10,31). Молитвом треба да освећујемо не само себе, него и оно што користимо: Јер је свако створење Божије добро и ништа није за одбацивање кад се прима са захвалношћу. Јер се освећује речју Божијом и молитвом (1. Тим. 4,4-5). Хришћанин је призван да свесно ствара услове да се и око њега, и у његовим рукама, и у његовој свести остварује позив псалма: Све што дише нека хвали Господа! (Пс. 150,6) Православно богослужење, узето у целини, то и остварује.

Иконопоштовање
Један од спољашњих облика богопоклоњења и поштовања светих представља употреба свештених слика и поклоњење пред њима.
Међу разним даровима датим човеку, који га чине различитим од других ствари, постоји дар уметности, или представљања линијама и бојама. То је благородни и узвишени дар, достојан тога да се њиме прославља Бог. Како позива псалмопојац, Бога треба прослављати на сваки чист и узвишен начин који нам је доступан: Благослови душо моја Господа, и све што је у мени свето име Његово (Пс. 102,1). Све што је у мени – све способности душе. И заиста, уметничка способност дар је од Бога. Некада, у време Мојсија, Господ позва по имену Веселеила сина Урије сина Орова од племена Јудина, и напуни га Духа Божијега, мудрости, разума и знања и вештине за сваки посао, да вешто измишља како се шта ради од злата и од сребра и од меди, да уме резати камење и укивати, да уме тесати дрво и радити сваки посао врло вешто. И даде му способност да може учити друге. Напуни их вештине да раде сваки посао, да кују, тешу, везу и ткају (Изл. 35,30-35). Материјални предмети, израђени вештим уметничким радом за Мојсијеву скинију, као и касније за Соломонов храм, сви су били свештени. Али при томе док су једни служили више као свештени украси, други су били изузетно поштовани и представљали су нарочита места славе Божије. Такав је био «ковчег завета». Само његово додиривање без посебног благослова могло је да донесе за смрт (2. Цар. 6,7: случај са Узом, приликом преношења ковчега за време цара Давида, када је Уза био убијен зато што се машио руком за ковчег). Такви су били «Херувими славе» над ковчегом у скинији, између којих је Сам Бог волео да се открива и даје Своје заповести Мојсију. И ту ћу се састајати с тобом и говорићу ти озго са заклопца између два херувима, који ће бити на ковчегу од сведочанства, све што ћу ти заповедати за синове Израиљеве (Изл. 25,18-22). То је био «видљиви лик невидљивог Бога», по речима митрополита Макарија (Православно Догматско Богословље).
Међу многобројним представама на зидовима и завесама старозаветног храма није било представа упокојених праведника, као што их има у хришћанској Цркви. Није их било зато што су праведници и сами још чекали своје избављење и извођење из ада, које је извршено силаском Христовим у ад и Његовим васкрсењем. По речима апостола, они нису без нас достигли савршенство (Јевр. 11,40) и као свети прослављени су у Новом Завету.
Ако су у Светом Писму дате строге забране против подизања кумира-идола и њиховог поштовања, те забране се никако не могу односити на хришћанске иконе. Идоли представљају лажне богове, и поклоњење њима било је поклоњење демонима, или пак непостојећим, уображженим бићима, те на тај начин, у суштини, самим бездушним предметима, дрвету, злату или камену. Али Свето Писмо нас строго учи да распознајемо шта је свето шта ли није, и шта је чисто шта ли нечисто (Лев. 10,10). Ко не уме да разликује свештене слике од идола, ко хули на иконе и оскврњује их, тај насрће на светињу и подлеже осуди Светог Писма које каже: Ти који се гадиш на идоле, крадеш светињу? (Рим. 2,22)
Открића црквене археологије показују да су у древној хришћанској Цркви постојале свештене слике у катакомбама и на другим местима молитвених сабрања, а потом и у хришћанским храмовима. Ако се у неким случајевима хришћански писци изјашњавају против скулптура и сличних представа, они у виду имају незнабожачки култ (Елвирски сабор у Шпанији, 305. године). Понекад су такве ставове и забране изазивале нарочите околности времена, на пример неопходност да се светиње скривају од незнабожаца прогонилаца и од непријатељски расположеног нехришћанског становништва.
Природно је да се претпостави да је почетни период историје хришћанства захтевао најпре одвлачење народа од незнабожачког идолоппоклонства, пре но што ће бити спроведена у живот идеја пуноће облика прослављања Бога и његових светих – облика међу којима своје место има и прослављање у бојама, прослављање свештеним сликама.
Седми Васељенски сабор је на следећи начин формуслисао догмат о поштовању светих икона: «...одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се упоредо са знаком Часног и Животворног Крста постављају (ради поклоњења) часне и свете иконе – које су на одговарајући начин урађене од боја и мозаика и другог материјала – у светим Божијим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; и то: икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Богородице, и Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер што се чешће они посматрају у ликовним представама, утолико се више и они који их гледају покрећу на подражавање самих Оригинала и задобијају више љубави према њима. И да се овима (иконама) одаје целивање и почасно поклоњење (на грчком: τιμητικη προσκυνησις), али не и истинско служење (λατρεια) по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животоврног крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним предметима, тако и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што је био побожан обичај и древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик)»...

Поштовање светих моштију
Указујући поштовање угодницима Божијим, који су својим душама отишли на небо, света Црква заједно са тим поштује и мошти или тела угодника Божијих која су остала на земљи.
У Старом Завету није било поштовања тела праведника, јер су и сами праведници још очекивали своје избављење. Тада је тело само по себи сматрано за нечисто.
У Новом Завету, након Спаситељевог оваплоћења, јавља се много узвишеније схватање не само о човеку у Христу, него и о телима као обитавалиштима Духа Светог. Сам Господ, Реч Божија, оваплотио се и примио на себе људско тело. Хришћани су призвани на то, да не само њихове душе, него и тела, освећена светим Крштењем и примањем Пречистих Тела и Крви Христове, постану истински храмови Духа Светога. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа Који је у вама (1. Кор. 6,19). Зато тела хришћана који су живели праведним животом или су постали свети примањем мученичке смрти, заслужују посебно уважавање и почаст.
Следећи свештено предање, света Црква је одвајкада указивала поштовање светим посмртним остацима: ово се изражавало кроз а) благочестиво прикупљање и чување посмртних остатака Божијих угодника, што је познато из повести које потичу још из II века, а затим и из сведочанстава каснијих времена, б) свечано откривање и преношење светих моштију, в) подизање храмова и олтара на њима, г) установљавање празника у њихов спомен, д) путовања на гробове светих и њихово украшавање, ђ) постојано правило у Цркви – да се у темељ олтара полажу мошти светих мученика или да се свете мошти стављају у свете антиминсе на којима се савршава божанствена литургија.
Ово тако природно указивање поштовања светим моштима и другим остацима Божијих угодника, чврсто је утемељено у томе што је Сам Бог благоизволео да им укаже поштовање и да их прослави безбројним знамењима и чудесима, посведоченим током читаве црквене историје.
Још у Старом Завету, када светима није било указивано посебно поштовање кроз нарочито посмртно прослављање, догађала су се знамења од тела упокојених праведника. Тако је тело једног умрлог након што се дотакло костију пророка Јелисеја у његовом гробу истога часа оживело и мртвац је устао (4. Цар. 13,21). Тело светог пророка Илије било је живо узнето на небо, а плашт Илијин, који је он оставио Јелисеју, својим додиром раставио је воде Јордана када је Јелисеј прелазио реку.
Када се окренемо Новом Завету, у књизи Дела апостолских читамо да су на болеснике полагали убрусе и појасеве са тела апостола Павла, а они су се исцељивали од болести и зли духови су излазили из њих (Дап. 19,12). Свети Оци и Учитељи Цркве су пред својим слушаоцима и читаоцима сведочили о чудесима која бивају од моштију светих, неретко позивајући ове своје савременике да буду сведоци истинитости њихових речи. Тако, на пример, свети Амвросије, у беседи приликом откривања моштију светих Гервасија и Простасија, каже: «Ви сте сазнали, па сте чак и сами видели многе који су се ослободили демона, а још више оних који су се само дотицали одеће светих, и истога часа се исцељивали од својих немоћи. Чудеса древних времена обновила су се од тренутка када се кроз долазак Господа Исуса на земљу излила најобилнија благодат: ви видите многе који као да су се од сенке светих исцелили. Колико се убруса предаје из руке у руку! Колико је одеће која је била полагана на најсвештеније остатке, да би од самог додира постајала целебна; распитују се верни једни код других: и сви се труде да их макар мало дотакну, а онај ко их дотакне постаје здрав». Слична сведочанства могу се прочитати и код светог Григорија Богослова, светог Јефрема Сиријца, светог Јована Златоуста, блаженог Августина и других.
Већ почетком II века постоје саопштења о томе како хришћани поштују посмртне остатке светих. Тако, после описа мученичке смрти светог Игњатија Богоносца, епископа Антиохијског, лице које је било сведок ове смрти саопштава да су «остаци његовог тела (растргли су га лавови у арени), само најтврђи делови, одвежени су у Антиохију и положени у платно, као напроцењиво благо по благодати која обитава у мученику, остављено светој Цркви». Становници градовас, почев од Рима, примали су ове остатке једни од других и носили их на раменима, како о томе касније сведочи свети Јован Златоуст, «до овог града (Антиохије), хвалећи овенчаног победника и прослављајући подвижника». Такође, после мученичке смрти светог Поликарпа, епископа Смирнског и спаљивања његовог тела од стране римског проконзула, хришћани су «сабрали кости светог Поликарпа, као благо драгоценије од дрегог камења и чистије од злата, и положили су их... ради празновања дана његовог мученичког рођења, за поуку и утврђивање будућим хришћанима».
(Остаци светих (на грчком: τα λειψανα – остаци, од λειπω, остављам; на латинском: reliquiae, од reliquo, остављам) поштују се независно од њихов нетрулежности, а из поштовања пред светим животом или мученичком смрћу светога, а тим пре када су очигледна и потврђена знамења исцељења приликом молитава светима за њихово заступништво пред Богом. Црквени сабори су не једном забрањивали (на пример, Московски сабор из 1667. године) признавање упокојених људи за свете само на основу нетрулежности њихових тела. Али свакако, нетрулежност тела праведника сматра се за једно од знамења Божијих о светости тих покојника.(2)
Приметићемо да се словенска реч «мошти» не односи само на тела светих: на црквенословенском језику овом речју се означајвају тела покојника уопште. Тако у чину погреба у црквенословенском Требнику читамо: «и узевши мошти покојника одлазимо у храм... мошти се полажу у припрати... и тако узевши мошти одлазимо на гроб...» и томе слично. Старословенска реч «мошти» (корен: «мог») очигледно је сродна речи «могила», што значи «гроб». Поштујући свете мошти, ми верујемо не у «мошћ», то јест «моћ» или силу остатака светих самих по себи, него у молитвено заступништво светих чије свете мошти видимо пред собом и које у нашим срцима подстичу осећај близине самих угодника Божијих, који су некад на себи носили та тела).

Пут хришћанина

Крст Христов – пут, сила и знамење Цркве
Догматско учење Цркве је најтешње повезано са целокупним духовним поретком хришћанског живота, коме даје тачно усмерење. Било какво одступање од догматских истина води ка неправилном схватању духовне дужности хришћанина. Вера захтева «живот по вери».
Спаситељ је духовну дужност човекову кратко одредио двема заповестима Закона: заповешћу о љубави према Богу, свим срцем, свом душом, свим мислима, читавим умом, и заповешћу о љубави према ближњем као самоме себи. Но, при томе, Спаситељ је учио да је истинско испуњавање ових заповести немогуће без самоодрицања у овом или оном степену, без пожртвованости: оно захтева подвиг.
Где ће верујући пронаћи снаге за подвиг? Он ће је добити кроз општење са христом, кроз љубав према Христу, која га подстиче да иде за Њим. Ово следовање у подвигу Христос је назвао «јармом Својим». Узмите јарам Мој на себе... Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако. Назвао га је такође крстом. Дуго времена пре Свог распећа на Крсту Господ је учио: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24).
И који не узме крст свој и не пође за мном, није Мене достојан (Мт. 10,38).
Православни пут хришћанина, то је пут крста и подвига. Другим речима, то је пут трпљења, подношења невоља, прогона за име Христово и опасности од непријатеља Христових, одбацивања светских блага ради Христа, борба са својим страстима и похотама.
Таквим путем следовања за Христом прошли су Његови апостоли. Са Христом се разапех – пише апостол Павле. А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету (Гал. 2,19; 6,14). Следујући путем Христовим, апостоли су свој ђивотни подвиг окончали мученичком смрћу.
На подвиг су, по мери својих сила, позвани сви верујући: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5,24). Духовни живот не може да прође без унутрашње борбе, без уздржања. Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи Крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у смрамоти њихвој, они мисле оно што је земаљско (Фил. 3,18-19).
Целокупна историја Цркве почива на подвизима: испрва на страдањима мученика раног хришћанства, на пожртвованим напорима светитеља – стубова Цркве, а потом на личним аскетским подвизима ради задобијања духа у борби пустињака и других подвижника против тела, на личним аскетским подвизима тих «земаљских анђела и небеских људи», као и «праведника» који су живели у свету али се нису упрљали од њега. Тако се хришћанство до данас украшава исповедницима и мученицима за веру у Христа. Поукама и примерима из Јеванђеља и читавог Светог Писма, затим примерима светих, прописима Црквеног устава, бдењима, постовима и позивањем на покајање, света Црква подржава у верујућима ту дужност самоограничавања и духовног очишћења.
То је судбина не само појединачног хришћанина, него и саме Цркве у целини: «да буде гоњена због крста Христовог» – како је то представљено у виђењима апостола Јована Богослова у Откривењу. Кроз многе периоде своје историје Црква подноси сасвим отворена страдања, прогоне и мученичку смрт својих најбољих служитеља – што је један савремени свештенослужитељ и црквени писац назвао «жетвама Божијим», – док у другим периодима, па и у периодима видљивог благостања, страда од унутрашњих непријатеља, од недостојног начина живота својих чланова, и то посебно људи постављених да јој служе.
Догмат о Крсту се дакле одређује овако:
Крст је пут хришћанина и Цркве.
Но, при томе, он је и сила Цркве. Гледајући духовним очима на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јевр. 12,2), хришћанин црпи духовне силе из свести о томе да је након крсне смрти Господа уследило васкрсење, да је крстом побеђен свет, да ако са Господом умиремо, са Њим ћемо и да царујемо, и у откривењу славе Његове радоваћемо се и веселити (1. Пет. 4,13).
Крст је, коначно, и знамење Цркве. Од оног дана када је Спаситељ на Својим плећима понео Крст на Голготу и био распет на материјалном крсту, Крст је постао видљиви знак и знамење хришћанства, Цркве, свакога ко верује у Христа.
Немају сви који припадају хришћанству «уопште» такво схватање Јеванђеља. Неке велике хришћанске заједнице одбациле су Крст као видљиво знамење, сматрајући да је он био и остао оруђе поруге. На такву саблазан крста упозоравао је још апостол Павле (Гал. 5,11) када је говорио: да се не обеснажи Крст Христов, јер је реч о Крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1. Кор. 1,17-18). Он је саветовао да се не треба стидети Крста, као знамења поруге: изиђимо к Њему (Господу) изван станишта, поругу Његову носећи – поучавао је (Јевр. 13,13-14). Јер поруга на Крсту довела је до васкрсења у слави, и Крст се показао као оруђе спасења и пут ка слави.   
Имајући увек пред собом образ Крста, осењујући се знамењем Крста, хришћанин, као прво, подсећа себе да је призван да следи Христа, подносећи у име Његово патње и лишавања због своје вере; као друго, силом Крста Христовог он добија снагу за борбу против зла у самоме себи и у свету; као треће, исповеда да очекује јављање славе Христове, другог доласка Господњег, коме ће претходити јављање на небу Сина Човечијег, сходно божанским речима Самог Господа (Мт. 24,30): то знамење, према једнодушном схватању Отаца Цркве, биће величанствено јављање Крста на небу.
Крсно знамење које стављамо на себе, или изображавамо на себи покретом руке, представља немо, али истовремено громко и јавно исповедање вере.
Са Крстом је повезана сва узвишеност нашег искупљења. Он нас подсећа на неопходност личног подвига за хришћанина. У представи Крста, па чак и у самом његовом називу, сумира се сва јеванђелска историја, а исто тако и историја хришћанског мучеништва и исповедништва, за све време постојања хришћанства.(3)
Удубљујући се у богатство мисли повезаних са Крстом, Црква опева Силу Крста: «Непобедива и недокучива и божанска сило Часног и Животворног Крста, немој да оставиш нас грешне».


(1)Умна (noetic) молитва, унутрашња молитва, и молитва умом у срцу обично се везују за Исусову молитву: «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног», или у скраћеном облику: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Свети подвижници Цркве помоћу ове молитве достизали су велике духовне висине. Ипак, она није резервисана само за аскете. Изговарање Исусове молитве представља фундаменталну праксу православног духовног живота. Њу треба да упражњавају сви православни хришћани, и монаси и световњаци.
(2)Може се рећи да непропадљивост тела покојника не представља «гаранцију» њихове светости: пример могу бити индијске аскете, свамији, чија тела остају нетрулежна дуго након смрти (било због природних разлога, везаних за њихов аскетски начин живота, било због демонске обмане); а од неких великих православних светитеља (на пример свети Серафим Саровски или свети Герман Аљаски) остале су само кости. Мошти светог Нектарија Егинског (+1920) биле су нетрулежне неколико година, а онда су брзо пропале (у земљи), тако да су остале само миомирисне кости.
(3)Објашњавајући узашто хришћани поштују Крст, свети Јован Дамаскин набраја шта је све Крстом постигнуто: «Свако дело и чудо Христово је свакако изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни Крст. Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех опроштен, ад опустошен, васкрсење даровано, дарована сила да презремо све садашње, па и саму смрт; ничим другим није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја отворена, а наша природа села с десне стране Бога; ничим другим нисмо постали чеда и наследници Божији, осим Крстом Господа нашег Исуса Христа. Све ово је остварено Крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо (Рим. 6,3); јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо (Гал. 3,27). Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост (1. Кор. 1,24). Али гле, смрт Христова, односно његово распеће, оденула нас је у ипостасну мудрост и силу Божију» («Тачно изложење Православне вере», 4,11).

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар