среда, 19. мај 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



БОГ – СПАСИТЕЉ СВЕТА

Домострој нашег спасења

Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима. Као што нас изабра у Њему пре постања света да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас Себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље Своје, на похвалу славе благодати Своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, у коме имамо избављење крвљу Његовом, опроштење грехова по богатству благодати Његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, обзнанивши нам тајну воље Своје, по благовољењу Своме које унапред одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу (Еф. 1,3-10).

Јер Бог тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16).

А Бог, Који је богат у милости, због велике љубави Своје којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживи са христом – благодаћу сте спасени (Еф. 2,4-5).

У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Свога, као жртву помирења за грехе наше. Ми љубимо Њега, јер Он први заволе нас (1. Јн. 4,10,19).

Припрема људског рода за примање Спаситеља

А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега, Који се роди од жене и би под Законом, да искупи оне који су под Законом, да примимо усиновљење (Гал. 4,4-5).
Каква је то пуноћа времена, која је била одређена за дело искупљења? У стиховима који претходе поменутим речима из Посланице Галатима, апостол Павле овако говори о времену пре Спаситељевог доласка: (то је време) када бејасмо деца (Гал. 4,3). Он дакле период Старог Завета назива детињством, временом васпитања и руковођења деце под Мојсијевим Законом. Спаситељев долазак је крај детињства.

Значај овог припремног периода можемо себи да појаснимо помоћу приче о блудном сину. Отац је туговао зато што је његов љубљени син отишао од куће. Али, не нарушавајући достојанство и слободу сина, чекао да он упозна сву горчину зла, па да се присети како је био леп живот у очевом дому, да зажали за тим домом и отвори своју душу за очеву љубав. Тако је било и са људским родом. Душа Ти је моја као земља безводна (Пс. 142,6), могао би да каже читав род људски, или макар његов бољи део, јер је постао као «жедна земља», испитавши до краја горчину отуђености од Бога.
Међутим, Господ није оставио људе, нити се одвратио од њих до краја, него их је од првог дана пада у грех повео ка будућем спасењу.
1. Прекинувши злочинаштво првобитног људског рода потопом, Господ је спасао Ноја, од чијег је потомства изабрао један род за чување побожности и вере у Спаситеља Који долази. Био је то род Авраамов, Исаков и Јаковљев, а затим и читав јудејски народ. Старајуће се о Свом изабраном народу, Бог га је извео из ропства, сачувао у пустињи и настанио у земљи којом теку мед и млеко; закључио је са њим завете: завет обрезања и завет синајског Закона; послао му је судије, пророке, упозоравао га је, кажњавао и опет миловао, вратио га је из Вавилонског ропства и на крају припремио је у њему Изабраницу, која је постала Мајка Сина Божијег.
Изабраност јудејског народа потврђује и Господ Исус Христос, указујући у разговору са Самарјанком на то, да је спасење од Јудејаца (Јн. 4,22). Ово су много пута посведочиле и апостолске књиге: речи светог првомученика Стефана и апостола Петра из књиге Дела апостолских, посланице апостола Павла Римљанима и Галатима и друга места Светог Писма.
2. Даље, припрема за примање Спаситеља састојала се из а) утешних обећања Божијих и б) пророштава о Његовом доласку.
а) Обећања Божија почињу још у рају. Тајанствени смисао имале су већ и речи Господње упућене змији о «семену жене»: и још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твојега и семена њезина; оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати (Пост. 3,15). Овде дато обећање о семену жене, постајало је изабраницима вере све јасније, сразмерно даљем умножавању пророштава о Спаситељу, Који и Сам страда од ђавољег насиља (Пс. 21), али ће поразити ђавола (Отк. 12,9: И збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сатана, која заводи сву васељену, и збачена би на земљу, и са њом збачени бише анђели њезини).
Даље следи обећање Аврааму – Благословиће се у семену твојем сви народи на земљи (Пост. 22,18) – поновљено потом Исаку и Јакову (Пост. 26,4; 28,14). Кроз периоде ропства и других несрећа ово се обећање такође постепено разоткривало Јудејцима у своме истинском значењу, као обећање о Спаситељу света.
б) Пророштва. Благослов Јуди, сину патријарха Јакова. У предсмртном благослову једноме од својих синова патријарх Јаков изриче већ одређеније пророштво о Спаситељу следећим речима: Палица владалачка неће се одвојити од Јуде, нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође Помиритељ, и Њему ће се покоравати народи (Пост. 49,10). Власт из колена Јудиног неће се прекидати све док не дође Помиритељ – нада народа; сходно томе прекидање власти Јудиног колена представљаће јасно обележје Спаситељевог доласка. Древни јудејски учитељи су у Помиритељу видели очекиваног Месију, Коме су и дали то име («Шило» – Помиритељ.
Следеће пророштво представљају речи које је Мојсије упутио свом народу: Пророка испред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог твој; њега слушајте (Понз. 18,15). Дуго после Мојсија било је великих пророка код Јевреја, али ове речи нису се односиле ни на једнога од њих, што је посведочено у Књизи Поновљених закона, још у време блиском Мојсијевом: Али не уста више пророк у Израиљу као Мојсије (Понз. 34,10). Сам Господ Исус Христос примењивао је Мојсијеве речи на себе: Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и Мени; јер он писа о Мени (Јн. 5,46).
Затим следе многобројна пророштва–праслике у псалмима, међу којима је најупечатљивији двадесетпрви псалам, који су древни рабини сматрали за Месијину песму. Он садржи представу тешких и мучних страдања која је Спаситељ поднео на Крсту: Боже, Боже Мој, чуј ме, зашто си ме оставио?.. Сви који ме видеше изругаше ме, говораху устима, климаху главама: Уздао се у Господа, нека га избави... Као вода разлих се и расуше се све кости моје... Разделише одећу Моју међу собом, и за хаљину моју бацаху коцку... На крају псалма реч је о слављу Цркве: Усред цркве хвалићу те... јешће убоги и наситиће се... и називаће се Господњим до века (Пс. 21). Постоји читав низ псалама који спадају у пророштва-праслике. Једни од њих најављују страдања: 39, 68, 108, 50, 15, 8; а други славу Спаситеља: 2, 109, 117, 96, 94.
Коначно, ближе крају старозаветног периода, појављују се многобројна пророштва у књигама великих и малих пророка, у којима се све потпуније разоткрива приближавање доласка Сина Божијег. Ова пророштва говоре о претечи Господњем, о времену, месту и околностима Спаситељевог рођења, о Његовом духовном и телесном лику (о кротости, смирењу и другим особинама), о догађајима који претходе предавању Господа непријатељима, о Његовим страдањима, Васкрсењу, силаску Духа Светога, о карактеру Новог Завета и о другим аспектима доласка Господњег.
Међу овим пророштвима посебно место заузима 53. глава из Књиге пророка Исаије, која пружа слику крсних страдања Месије Христа: Господе! Ко верова проповедању нашем, и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред Њим као шибљика, и као корен од суве земље; не би обличја ни лепоте у Њега; и видесмо Га, и не беше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожелели. Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га ни за шта не узимасмо. Но, Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на Њему нашега мира ради, и ранама Његовом ми се исцелисмо. Сви ми као овце зађосмо, свак од нас крену својим путем: а Господ пусти на Њ безакоње свих нас. Мучен би и злостављан, али не отвори уста Својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже, не отвори уста Својих. Од тескобе и од суда узе се, а род Његов ко ће исказати? Јер се истрже из земље живих и за преступе народа мојега претрпе казну... Не учини неправде, нити се нађе превара у устима Његовим. Али Господу би воља да Га бије, и даде Га на муке; кад положи душу Своју у принос за грех... Зато ћу Му дати део за многе, и са силнима ће делити плен, јер је дао душу Своју на смрт, и би метнут међу злочинце, и Сам носи грехе многих, и за злочинце се моли (Ис. 53,1-12).
Код пророка Данила читамо откривење које му је дао Арханђел Гаврило, о седамдесет седмина (490 година) као о времену које треба да прође од издавања наредбе о обнови Јерусалима, до Христа, Његове смрти и престанка Старог Завета, то јест до престанка приношења жртава у Јерусалимском храму (Дан. 9,2-27).
Обећања и пророштва су, као прво, подржавала дух изабраног народа, нарочито у тешким периодима његовог живота – подржавала су његову непоколебљивост, веру и наду; као друго, припремала су народ за то да би, на основу њих, могао да препозна прибижавање времена испуњења обећања, као и Самог Спаситеља, у лику који је дат код пророка.
Благодарећи овим предсказањима, у време Спаситељевог доласка, Њега су благочестиви људи међу Јудејцима већ напрегнуто и будно ишчекивали, што видимо из Јеванђеља. Такво је било ишчекивање светог Симеона Богопримца, коме је објављено да неће видети смрти, док не угледа Христа (Лк. 2,26). Такав је и одговор Самарјанке Спаситељу: Знам да долази Месија, звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све (Јн. 4,25). Таква су питања Јудејаца који су долазили код Јована Крститеља: Јеси ли ти Христос? (Јн. 1,20-25) Такве је речи Андреј, првозвани апостол, након свог првог сусрета са Христом, упутио брату Симону: Нашли смо Месију (Јн. 1,41); слично је и Филипово обраћање Натанаилу у јеванђелској повести о томе како су њих двојица призвани на апостолско служење (Јн. 1,44-45). О овоме сведочи и расположење народа за време уласка Господњег у Јерусалим.
3. Реченоме треба додати и то, да је за примање Спаситеља био припреман не само јудејски народ, него читав свет, иако у мањој мери.
И у незнабожачком свету – истина, у искривљеном облику – сачувана су предања о пореклу и првобитном блаженом стању човековом (златни век), о паду прародитеља у рају, о потопу као последици људске развраћености, и што је најважније: предање о Искупитељу људског рода чији се долазак очекује, као што се види из дела Платона, Плутарха, Вергилија, Овидија, Страбона, а исто тако и из историје религија древног света (пророчанство сибила(1) о коме читамо код Цицерона и Вергилија).
Незнабошци су са изабраним народом били у додиру преко међусобних посета, трговине, поморских веза, ратова, поробљавања Јудејаца, нарочито у време асирског и вавилонског ропства, као и захваљујући расејаности Јудејаца по разним странама света крајем старозаветног периода. У таквим околностима, светлост вере у Једног Бога и наде у Искупитеља могла је да се шири и на друге народе.
Нешто више од два века пре Рођења Христовог начињен је превод свештених јеврејских књига на грчки језик, којим су се користили многи незнабожачки научници, писци и уопште образована лица, о чему постоје различита сведочанства, нарочито древнохришћанских писаца.
Из Светог Писма знамо да је изван изабраног народа такође било људи који су чували веру у једног Бога и били спремни за примање благовести. О томе сведоче повест Књиге Постања о Мелхиседеку, повест о Јову, прича о Мојсијевом тасту Јотору Мадијамцу, прича о Валааму који је за Месију пророковао: Видим Га, али не сад; гледам Га, али не изблиза... (Бро. 24,17), покајање ниневљана после Јонине проповеди. О спремности најбољих људи незнабожачког света да приме благовест о Спаситељу говори и то што је кроз апостолску проповед Црква Христова била брзо засађена у свим земљама незнабожачког света, а и Сам Исус Христос је код незнабожаца понекад сретао такву веру, на какву код Јудејаца није налазио.
Када наступила пуноћа времена (Гал. 4,4),
- када је људски род, заједно са Адамом, до краја (духовно) окусио плод са дрвета познања добра и зла, опитно спознавши сладост чињења добра и горчину чињења зла;
- када је један, претежнији део људског рода достигао крајњи степен безбожности и разврата;
- када је код бољег, иако мањег његовог дела постала нарочито јака жеђ, туга и жеља да се види обећани Избавитељ, Помиритељ, Спаситељ, Месија;
- када су, коначно, по вољи Божијој били припремљени политички услови: уједињење целокупног цивилизованог човечанства у једну целину, под влашћу Рима, што је веома погодовало ширењу вере и Цркве Христове –  
онда је на земљу је дошао Обећани и Очекивани Син Божији.    

Долазак Сина Божијег на земљу

У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало... И Логос постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1,1-3; 1,14).
Овако благовести и богословствује јеванђелист Јован у првим стиховима свога Јеванђеља. Православна Црква ову благовест чита пре свих других места из Јеванђеља, пружајући нам је на Васкршњој Божанственој Литургији, њоме започињући годишњи круг читања Јеванђеља.
Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу (1. Тим. 3,16).
«Неизрециви, неспознатљиви, невидљиви, несхватљиви» Бог, Друго лице Свете Тројице, постао је Човек у лицу Богочовека Господа Исуса Христа и «поживео међу људима» на земљи.
Проповед Богочовечанства оваплоћеног Сина Божијег представља садржај речи Самог Спаситеља, садржај целокупне апостолске благовести, суштину четири Јеванђеља и свих апостолских књига – основу хришћанства, основу учења Цркве.

Господ Исус Христос – Истински Бог

Јеванђелска благовест је благовест о Сину Божијем Који је сишао са небеса и дошао на земљу, оваплотио се и постао човек.
Вера у Исуса Христа – да је Он Син Божији – представља чврсти ослонац или камен Цркве, по речи Господњој: На томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата покла неће је надвладати (Мт. 16,18).
Овом благовешћу јеванђелист Марко започиње своју повест: Почетак Јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега (Мк. 1,1).
Таквом истинитом вером јеванђелист Јован закључује основни текст свога Јеванђеља: А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос Син Божији, и да верујући имате живот у име Његово (Јн. 20,31, последњи стих претпоследње главе), то јест, проповед Божанствености Исуса Христа била је циљ читавог тог Јеванђеља.
Оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији (Лк. 1,35) – благовестио је Арханђел Гаврило Дјеви Марији.
Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи (Мт. 3,17; 17,5; Мк. 9,7; Лк. 9,35; 2. Пет. 1,17) – објављено је приликом Спаситељевог крштења; исто је поновљено приликом Преображења Господњег.
Ти си Христос Син Бога живога (Јн. 6,69) – исповедио је Симон, што је било повод за обећање да ће на камену тог исповедања бити сазидана Црква Христова.
Сам Господ Исус Христос сведочио је о Себи да је Син Бога Оца: Све је Мени предао Отац Мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити (Мт. 11,27): овде Христос говори о Себи као о Једином Сину Јединог Бога Оца.
Да речи «Син Божији» не би биле схваћене у преносном или условном значењу, Свето Писмо им придодаје реч «Јединородни» – Једини Рођен од Оца.
И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн. 1,14).
Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16).
Свето Писмо додаје такође реч «Истинити», називајући Христа Истинитим Сином Истинитог Бога: А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Итинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни (1. Јн. 5,20).
Уз име Сина Божијег иде и реч «сопствени (свој)»: Он Који Свога Сина не поштеде, него Га предаде за све нас, како да нам с Њиме и све не дарује? (Рим. 8,32)
Јединородни Син Божији је и у људском телу истинити Бог; како вели апостол: Њихови (тј. Јудејаца) су и оци, и од којих је Христос по телу, Који је над свима Бог благословени у векове (Рим. 9,5).
На тај начин у људском лику Христовом налази се сва пуноћа Божанства: Јер у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол. 2,9).
Ради јасног утврђивања ове истине у свести свих хришћана као основе хришћанске вере, био је сазван Први Васељенски сабор у Никеји који је саставио Символ вере Васељенске Цркве.

О људској природи Господа Исуса Христа

Као савршени Бог, Христос Спаситељ је уједно и савршени Човек.
Он се као Човек родио онда када се Његовој Мајци Марији испунише дани да роди (Лк. 2,6). Постепено је растао и јачао духом (Лк. 2,40). Као Син Маријин, Он беше послушан (Лк. 2,51). Јован Га је као Човека крстио на Јордану. Као Човек обилазио је градове и села објављујући Своју спасоносну проповед, и ни једном до Свога васкрсења није морао да било кога уверава у истинитост Своје људске природе; трпео је глад и жеђ, били су му потребни одмор и сан, осећао је тексобу и доживљавао физичка страдања.
Живећи физичким животом својственим човеку, Господ је и душевним животом живео као човек. Постом и молитвом јачао је своје духовне силе. Имао је људска осећања - радост, гнев, тугу – која је показивао, на пример, «узнемиривши се у духу», то јест испољивши негодовање, или проливајући сузе поводом Лазареве смрти. Јеванђелисти нам разоткривају слику најсилније духовне борбе у Гетсиманском врту, у ноћи која је претходила Његовом хапшењу: Жалосна је душа Моја до смрти (Мт. 26,38) – тако је Господ описао Своје душевно стање ученицима.
Разумна, свесна људска воља Исуса Христа нужно ће сва људска стремљења ставити у потчињеност Божанској вољи у Њему. Ово са потресном очигледношћу показује дан страдања Господњих, који почиње још у Гетсиманском врту: Оче Мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како Ја хоћу, него како Ти! (Мт. 26,39) Не Моја воља, но Твоја нека буде! (Лк. 22,42)
О истинитости потпуне људске природе Спаситеља свети Оци Цркве говоре овако:
Свети Кирило Александријски: «Ако примљена природа није имала људски ум, онда је у борбу са ђаволом ступио Сам Бог; Бог је и победу однео. А ако је победио Бог, онда ја, пошто ни мало нисам учествовао у тој победи, немам од ње никакву користи, не могу ни да јој се радујем, као онај ко се поноси туђим трофејима».
Свети Кирило Јерусалимски: «Ако је очовечење привид, онда је и спасење – машта». На сличан начин изражавају се и други свети Оци.

Борба Цркве против заблуда у вези са Божанском и људском природом Исуса Христа

Црква је одувек строго чувала исправно учење о двема природама Господа Исуса Христа, видећи у томе неопходан услов вере, без кога спасење није могуће.
У овој области постојале су различите заблуде, но оне се своде на две групе: у једној видимо порицање или умањивање Божанства Исуса Христа, а у другој – порицање или умањивање Његове људске природе.
а) Као што је већ речено у глави о Другом Лицу Свете Тројице, дух јудејског неверовања у Христово Божанство и порицање Његовог Божанства одразили су се у апостолско доба на јерес Евиона, по чијем су имену његови следбеници добили назив «евионити». У III веку слично учење ширио је Павле Самостатски, осуђен на два Антиохијска сабора. Нешто другачије било је лажно учење Арија и различитих аријанских праваца из IV века. Они су сматрали да Христос није обичан човек, него Син Божији, али да није рођен, него да је створен, као најсавршенији од свих створених духова. Аријева јерес осуђена је на Првом Васељенском сабору 325. године, док су аријанско учење систематски оповргли најзнаменитији Оци Цркве током IV и V века.
У V веку појавила се јерес Теодора Мопсуестијског, коју је подржао Несторије, архиепископ Константинопољски. Ова јерес је Господа Исуса Христа сматрала само за «носиоца» Божанског начела, па су зато за Пресвету Дјеву усвојили име Христородица, а не Богородица. По Несторију, Исус Христос је у Себи сјединио две природе и два различита лица, Божанско и људско, која су у додиру, али су одвојена, и по рођењу био је Човек, а не Бог. Као главни разобличитељ Несторија иступио је свети Кирило Александријски. Несторијанство је осуђено на Трећем Васељенском сабору.
б) Заблуде друге групе порицале су или умањивале људску природу Исуса Христа. Први јеретици те врсте били су докети, који су тело и материју сматрали за зло, са којим Бог не би могао да се сједини, те су стога Христово тело сматрали замишљеним, привидним (δοκεω – чинити се, причињавати се).
У епохи Васељенских сабора о људској природи Спаситељевој неправилно је учио Аполинарије, епископ Кападокијски. Мада је признавао реалност оваплоћења Сина Божијег у Исусу Христу, он је тврдио да је људска природа у Господу била непотпуна, тачније: прихватајући троделност људске природе, учио је да је Христос имао људску душу и тело, али да Његов дух (или «ум») није био људски, него Божански; он је и чинио Божанску природу Спаситељеву, и – оставио Га је у тренутку крсних страдања. Оповргавајући и ова мудровања, свети Оци објашњавају да слободни људски дух чини основ човековог бића; он поседује слободу и изложио се паду; а спасење је и потребно управо ономе што је било поражено. Стога је Спаситељ, да би обновио палог човека, и Сам поседовао тај суштински део људске природе, или тачније речено, поседовао је не само нижу, него и вишу страну људске душе.(2)
У V веку људску природу Христову умањивала је такође – монофизитска јерес. Она се појавила међу александријским монасима и представљала је супротност и реакцију у односу на несторијанство, које је умањивало Божанску природу Спаситељеву. Мнофизити су сматрали да је у Исусу Христу телесно начело било апсорбовано духовним, људско – Божанским, па су стога признавали једну природу у Христу - Божанску. Монофизитство, које се назива још и Евтихијевом јереси, било је одбачено на Четвртом Васељенском сабору у Халкидону.
Изданак одбачене монофизитске јереси представљало је учење монотелита (θελημα – воља, жеља), који су сматрали да у Христу постоји једна воља. Полазећи од страха да ће признавањем људске воље у Христу допустити постојање два лица у Њему, монотелити су у Христу признавали једну вољу – Божанску. Но, као што су објаснили Оци Цркве, такво учење укидало је сам подвиг спасења људског рода од стране Христа, који се састојао у слободном потчињавању људске воље Божанској: Не Моја воља, но Твоја нека буде (Лк. 22,42) – молио се Господ. Ову заблуду одбацио је Шести Васељенски сабор.
Обе групе заблуда до којих је дошло у историји древне Цркве наставиле су да проналазе себи уточиште – делимично у отвореном, а делимично у скривеном облику – у протестантизму последњих векова, који углавном зато и не признаје догматске одлуке Васељенских сабора.

Начин сједињења две природе у Лицу Господа Исуса Христа

На три Васељенска сабора: Трећем (Ефеском, против Несторија), Четвртом (Халкидонском, против Евтихија) и Шестом (Константинопољском, против монотелита) – Црква је јасно показала догмат о једној Ипостаси Господа Исуса Христа, са две природе, Божанском и људском, и две воље, Божанском и људском, при чему се друга у потпуности покорава првој.
Трећи Ефески сабор из 431. године одобрио је изложење вере светог Кирила Александријског о томе да «Божанска и људска природа чине једну Ипостас Господа Исуса Христа, посредством неизрецивог и необјашњивог сједињења ових различитих природа у једно».
Четврти Халкидонски сабор из 451. године, који је донео крај монофизитству, тачно је формулисао начин сједињења две природе у једном Лицу Господа Исуса Христа, сматрајући саму суштину тог сједињења за тајанствену и необјашњиву. Формулација Халкидонског Сабора гласи:
«Следујући Божанским Оцима, сви једногласно учимо да се исповеда Један исти Син, Господ наш Исус Христос, савршен у Божанској и савршен у људској природи. Истински Бог и истински Човек, из разумне душе и тела. Једносуштног Оцу по Божанској природи и Њега истог једносуштног нама по људској природи, по свему сличног нама, осим по греху. Рођеног пре свих векова од Оца по Божанској природи, и Њега истог у последње дане рођеног ради нас и нашег спасења од Марије Дјеве Богородице по људској природи. Једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, Који се у две природе несливено, неизмењиво, нераздељиво, нераздвојно спознаје (εν δυο φυσεσιν ασυγχυτως, ατρεπτως, αδιαρετως, αχωριστως γνωριζομενον)... Који се не расеца или не дели на два лица, него управо Њега, једног истог Сина и Јединородног Бога Логоса, Господа Исуса Христа, како су у старини о Њему пророци објавили, и како нас је Сам Господ Исус Христос научио, и како нам предаје Символ Отаца».
Начин сједињења природа изражен је у Халкидонском оросу следећим речима:
Несливено и неизмењиво («непреложно»). Божанска и људска природа се у Христу не сливају и не претварају једна у другу.
Нераздељиво, нераздвојно. Две природе су заувек сједињене, не образујући два лица, која су се само духовно сјединила, као што је учио Несторије. Оне су нераздвојне од тренутка зачећа (није се прво образовао човек, да би се потом присајединио Бог, него је Бог Логос, сишавши у крило Марије Дјеве, образовао за Себе људско тело прожето душом). Нераздвојне су и у време крсних страдања Спаситељевих, и у тренутку смрти, и при васкрсењу, и по вазнесењу, и у векове векова. Господ Исус Христос ће у обоженом телу доћи и приликом Свог Другог доласка.
На крају, Шести Весељенски из сабор 680. године (трећи Константинопољски), одредио је да се исповедају две воље и два дејства у Христу: «две природне воље нису супротстављене једна другој – Његова људска воља се не супротставља Његовој Божанској и Свемогућој вољи, односно не сукобљава се са њом,  него јој се у потпуности потчињава».
Људска природа је сједињена са Божанством, односно, према терминологији светих Отаца, «тело Господње» обогатило се Божанским силама; не изгубивши ништа од сопствених својстава, људска природа је постала причасна Божанском достојанству, а не (Божанској) природи. «Тело» обожењем није уништено, «него је остало у својим сопственим границама», како се изразио Шести Васељенски сабор.(3)
Сходно томе ни људска воља у Христу није се изменила у Божанску, нити је уништена, него је остала цела и делотворна. Господ ју је у потпуности потчинио Божанској вољи, која је код Њега истоветна са вољом Оца. Јер Сам сишао с неба не да творим вољу Своју, него вољу Оца, Који Ме посла (Јн. 6,38).
Свети Јован Дамаскин у «Тачном изложењу православне вере» о сједињењу две природе у Лицу Господа Исуса Христа говори овако:
«Као што исповедамо очовечење без мењања и претварања, тако представљамо и догађај обожења тела. Јер пошто је Логос постао тело, а да није изашао из граница Свога Божанства, нити се лишио украса који су Му својствени и одговарају Божијем достојанству, тако се ни обожено тело, наравно, није изменило у односу на своју природу или њена природна својства. Јер и после сједињења њихове природе остале су непомешане, и њихова својства неповређена. А тело Господње, услед најчистијег, то јест ипостасног сједињења са Логосом, обогатило се Божанским дејствима, не претрпевши ипак ни на који начин лишење својих природних својстава, јер божанска дејства није савршавало својом сопственом силом, него кроз сједињење са Логосом, пошто је Логос кроз њега показивао Своју силу. И гвожђе када се усија пече, на поседујући ту силу као природно својство, него је задобивши од сједињења са огњем». Сједињење две природе у Христу свети Јован Дамаскин одређује као «међусобно прожимање».
У вези са начином сједињења две природе у Христу, свакако треба имати у виду да су Сабори и Оци Цркве имали за циљ само да ограде веру од јеретичких заблуда, и нису покушавали да до краја разоткрију саму суштину сједињења, то јест тајанствено преображење људске природе у Христу, за које исповедамо да је Христос у људском телу сео са десне стране Богу Оцу, да ће у људском телу доћи са славом како би судио свету и Царству Његовом неће бити краја, и да се у Светој Тајни Евхаристије верни причешћују Његовим животворним Телом и Крвљу у свим временима и по читавом свету.

О безгрешности људске природе Исуса Христа

Пети Васељенски сабор је осудио лажно учење Теодора Мопсуестијског да Господ Исус Христос тобоже није био слободан од унутрашњих искушења и борбе са страстима. Ако реч Божија каже да је Син Божији дошао у обличју тела греховнога (Рим. 8,3), то изражава мисао да је ово тело било заиста људско, а никако не грешно, него потпуно чисто од свакога греха и оскврнућа, како од прародитељског греха, тако и од добровољног.(4) Господ је у Своме земаљском животу био слободан од сваке греховне жеље, од сваког унутрашњег искушења. Јер људска природа у Њему не постоји одвојено, него је ипостасно сједињена са Божанством.

Јединство Ипостаси Христове

И поред сједињења две природе у Христу Богочовеку, у Њему пребива једно Лице, једна Личност, једна Ипостас. Важно је да се ово зна, зато што је јединством личности уопште, условљено јединство свести и самосвести. У Халкидонском оросу вере читамо: «Који се не расеца или не дели на два лица, него (исповедамо) управо Њега, једног истог Сина и Јединородног Бога Логоса, Господа Исуса Христа». Једна нераздељива Ипостас Логоса је Божанска Ипостас. Ова истина изражена је у првој глави Јеванђеља по Јовану: У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог... (Јн. 1,1) – и даље: и Логос постаде тело, и настани се међу нама (Јн. 1,14). На основу тога се у Светом Писму Христу као Богу на неким местима приписују људске особине, и истом Христу као Човеку – Божанске особине. То, на пример, случај у (1. Кор. 2,8): Јер да су је познали не би Господа славе разапели. Овде се Господ Славе – Бог – назива распетим (јер Цар славе је Бог, као што читамо у псалму 23,10: Ко је тај Цар Славе? Господ над војскама, Он је Цар славе). Истину јединства Ипостаси Христове, као Ипостаси Божанске, објашњава свети Јован Дамаскин у «Тачном Изложењу Православне Вере».

О једном поклоњењу Христу

Господу Исусу Христу, као једном Лицу, као Богочовеку, доликује једно нераздељиво поклоњење по Божанској и по људској природи, управо зато што су обе природе у Њему нераздељиво сједињене. Одредба Отаца Петог Васељенског сабора гласи: «Ако неко каже да се у Исусу Христу треба клањати свакој од Његових природа, тако да тиме уводи два поклоњења, посебно Богу Логосу, а посебно Човеку, уместо да се клања једним поклоњењем оваплоћеном Логосу у људској природи која Му је постала своја и сопствена, као што је то Црква увек веровала и признавала на основу непрекинутог предања – нека буде анатема».
(Ова Саборска одлука показује колико «култ срца Исусовог» који су увели римо-католици није у складу са духом и праксом Цркве. Иако се горе наведена одредба Петог Васељенског сабора тиче одвојеног поклоњења Божанској и људској природи Спаситељевој, индиректно она нам сугерише да уопште поштовање и поклоњење Христу треба да буде једно – упућено Њему као целовитом Бићу, а не деловима Његовог Бића. Чак и ако се под «срцем» схвати управо љубав Спаситељева, ни у Старом ни у Новом Завету никада није постојао обичај клањања посебно љубави Божијој, или премудрости Његовој, стваралачкој или промишљајућој сили Његовој, или светости Његовој. Тим пре ово треба рећи за делове телесне природе. Постоји нешто неприродно у издвајању срца из опште телесне природе ради молитве, умиљења и клањања пре њим. И у обичном животу, ма колико неки човек био везан за другога, на пример мајка за дете, он своју привезаност никада неће усмеравати само на срце вољеног човека, него на његову личност у целини).

Догмат о Пресветој Мајци Божијој

Са догматом о очовечењу Бога Логоса на најтешњи начин су повезана два догмата о Мајци Божијој: а) о Њеној свагдадевствености и б) о њеном називању Богородицом. Они непосредно проистичу из догмата о јединству Ипостаси Господње, заправо Божанске Ипостаси, од тренутка Његовог оваплоћења.

Свагдадевственост Богомајке
О Рођењу Господа Исуса Христа од Дјеве директно и посебно сведоче двојица Јеванђелиста: Матеј и Лука. Овај догмат унет је у Символ вере првог Васељенског сабора, где читамо: «Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек». Свагдадевственост Богомајке посведочена је Њеним сопственим речима које преноси Јеванђеље, где она изражава свест о неизмерној величини и узвишености Своје изабраности: Велича душа моја Господа... јер гле, од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји, што ми учини величину Силни, и свето име Његово (Лк. 1,46-49). Пресвета Дјева је у Своме сећању и у срцу Своме чувала како благовест Арханђела Гаврила, тако и надахнуте речи које јој је упутила праведна Јелисавета, када јој је Марија дошла у посету: Откуд мени ово, да дође Мати Господа мојега мени  (Лк. 1,43), и пророштво праведног Симеона приликом дочека Младенца Исуса у храму, и пророштво праведне Ане, изговорено истога дана. Поводом приче витлејемских пастира о томе како су им се обратили Анђели и о њиховом појању јеванђелист додаје: А Марија чуваше све речи ове и слагаше их у срцу своме (Лк. 2,19). Такође, када је испричао о беседи Божанске Мајке са дванаестогодишњим Дететом Исусом, после посете Јерусалиму на празник Пасхе, јеванђелист ову повест закључује речима: И Мати Његова чуваше све речи ове у срцу своме (Лк. 2,51). Јеванђелисти говоре и о томе како је праведни Јосиф, Њен заручник, чијим је дејствима не једном руководио Анђео, схватио величину Њеног служења у свету.
Када јеретици и просто хулитељи одбијају да признају свагдадевственост Богомајке на основу тога што јеванђелисти спомињу «браћу и сестре Исусове»(5), њихов став оповргава само поређење следећих јеванђелских података:
(а) Јеванђелисти говоре о четворици «браће»: Јакову, Јосији, Симеону и Јуди, а помињу и «сестре» Исусове, којих је најмање три, као што се види из речи: И сестре Његове нису ли све међу нама?
Међутим (б) у повести о путу дванаестогодишњег Детета Исуса у Јерусалим, где се говори «сродницима и познаницима» међу којима су тражили Исуса, и где се такође говори о томе како су Марија и Јосиф сваке године ишли из удаљене Галилеје у Јерусалим, није дат повод за претпоставку да је Марија имала и другу, млађу децу: тако је прошло првих дванаест година земаљског живота Господњег.
(в) А када је око двадесет година после поменутог путовања Марија стајала покрај крста Господњег, Она је била сама па ју је Њен Божански Син поверио Свом ученику Јовану, и од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19,27). Очигледно, како су то схватали и древни хришћани, јеванђелисти говоре о полубраћи Исуса Христа, или о Његовој браћи и сестрама од стрица.(6)

Пресвета Дјева Марија је Богородица
Са догматом очовечења Сина Божијег најтешње је повезано називање Пресвете Дјеве Марије Богородицом. Овим именом Црква потврђује своју веру и истинско, а не привидно очовечење Бога Логоса, веру да је у Лицу Господа Исуса Христа Бог сјединио са човеком од самог тренутка Његовог зачећа у утроби Дјеве Марије и да је Он, као савршени човек, и саврешни Бог. Истовремено са тим, име Богородица је најузвишеније име којим се велича и прославља Дјева Марија.
Име «Богородица» је директно засновано на Светом Писму. Апостол Павле пише: А кад дође пуноћа времена, посла бог Сина Свога, Који се роди од жене, Који би под законом (Гал. 4,4). Овде је изражена истина, да је Жена родила Сина Божијег. Бог се јави у телу (1. Тим. 3,16) – Пресвета Дјева Марија је изаткала тело Богу Логосу.
Приликом сусрета Дјеве Марије са праведном Јелисаветом после Благовести, кад Јелисавета чу поздрав Маријин заигра дете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога, и повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје! И откуд мени ово да дође мати Господа Мојега мени?.. И благо оној која верова да ће се извршити што јој је казао Бог (Лк. 1,41-45). Тако Јелисавета, испунивши се Духа Светога, назива Марију Мајком Господа – Господа Бога Небеског; управо Небеског Бога она овде назива Господом, као што се јасно види из њених даљих речи: оној која верова да ће се извршити што јој је казао Бог, Господ Бог.
О рођењу Бога од Дјеве говориле су књиге Старог Завета.
Пророк Језекиљ пише о свом виђењу: И рече ми Господ: ова врата нека буду затворена и да се не отварају, и нико да не улази на њих, јер је Господ Бог Израиљев ушао на њих; зато нека буду затворена (Јез. 44,2).
Пророк Исаија пише: Сам Господ даће вам знак; ето Девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил... Јер нам се роди дете, Син нам се даде, Којему је власт на рамену, и име ће му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни (Ис. 7,14; 9,6).
У првим вековима Цркве Христове истина очовечења и рођења Бога Логоса од Дјеве Марије представљала је католичанску (саборну) веру. Стога апостолски мужеви говоре: «Бог наш Исус Христос био је у утроби Маријиној»; «Бог је примио тело од Дјеве Марије» (свети Игњатије Богоносац, свети Иринеј). Тако се изражавају и свети Дионисије Александријски и свети Александар Александријски (III-IV век). Оци IV века, свети Атанасије, свети Јефрем Сиријац, свети Кирило Јерусалимски и свети Григорије Ниски називају Пресвету Дјеву Богородицом.
У V веку Црква је свечано исповедала Пресвету Дјеву Марију као Богородицу на Трећем Васељенском сабору, поводом Несторијеве јереси, тако што је прихватила и потврдила следеће речи светог Кирила Александријског: «Ко не исповеда да је Емануил истински Бог, те стога и Света Дјева – Богородица, јер је Она телесно родина Логоса Божијег, Који је постао тело – нека буде анатема!»
И блажени Теодорит, који се претходно налазио у пријатељским односима са Несторијем, осуђујући потом његову упорност у јереси писао је: «Прва степеница у Несторијевом увођењу новотарија било је мишљење да Свету Дјеву, од Које је Бог Логос позајмио тело и родио се по телу, не треба сматрати за Богородицу, него само за Христородицу, док су и стари и најстарији проповедници истинске вере, по апостолском предању, учили да се Мајка Господња назива и исповеда Богородицом».
«Сунце би побеђено Твојом светлошћу, Марија: Ти си рукама загрлила Онога Који је небо украсио светилима и од груди Своје хранила си Га» (Отоих).
О проглашењу догмата о Непорочном зачећу и догмата о телесном Вазнесењу Мајке Божије од стране Римске цркве. Догмат о Непорочном зачећу проглашен је булом папе Пија IX из 1854. године. Одредба догмата гласи, да је Пресвета Дејва Марија у моменту зачећа била предочишћена од прародитељског греха. У суштини, он представља директан закључак изведен из римског учења о првородном греху. Према римском учењу, тежина прародитељског греха састоји се у одузимању натприродног дара благодати људима. Али ту се појавило богословско питање: ако је читав људски род био лишен дарова благодати, како онда схватити речи Арханђела: Радуј се благодатна! Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама... јер си нашла благодат у Бога (Лк. 1,28,30)? Преостало је да се закључи како је Пресвета Дјева Марија била изузета од општег закона «лишавања благодати» и од кривице за Адамов грех. И пошто је Њен живот свет од рођења, сходно томе Она је у виду изузетка добила натприродни дар, благодат светости, још пре рођења, то јест приликом зачећа. Такав закључак извели су латински богослови. Они су тај изузетак називали «привилегијом» мајке Божије. Неопходно је да се примети да је прихватању овог догмата на Западу претходио дуг период богословске борбе, која јее трајала од XII века,када се то учење појавило, до XVII века, када су га језуити раширили у римо-католичком свету.(7)
Године 1950, поводом такозваног јубилеја, римски папа Пије XII свечано је прогласио други догмат – догмат о вазнесењу Мајке Божије са телом на небо. Догматски ово учење је у римском богословљу било изведено из римско догмата о Непорочном Зачећу и представљало је даље логичко закључивање изведено из римског учења о првородном греху. Ако је Мајка Божија била изузета од општег закона првородног греха, то значи да су њој, од самог Њеног зачећа, дати натприродни дарови: праведност и бесмртност, попут прародитеља пре пада у грех, те да Она није морала да се потчини закону телесне смрти. Зато ако је Мајка Божија умрла, она је, према расуђивању римских богослова, смрт примила добровољно, по узору на Свога Сина. Али смрт није имала власт над Њом.
Проглашење оба учења у складу је са римском теоријом о «развитку догмата». Православна Црква не прихвата латински систем расуђивања о првородном греху. Тачније, Православна Црква – исповедајући савршену личну непорочност и савршену светост Мајке Божије, Коју је Господ Исус Христос Својим рођењем од Ње учинио «Часнијом од херувима и неупоредиво славнијом од Серафима» – није видела и не види основ за установљење догмата о непорочном зачећу у смислу римо-католичког тумачења, иако поштује зачеће Мајке Божије, као и зачеће Часног Пророка и Претече Јована. С једне стране, ми видимо да Бог ни после пада у грех није лишио људски род Својих благодатних дарова, као што о томе говоре, на пример, речи педесетог псалма: Духа Твога Светога не одузими од мене... Духом владалачким утврди ме (Пс. 50, 13-14) и речи седамдесетог псалма: На Тебе се ослоних од утробе, од материце мајке моје Ти си мој покровитељ (Пс. 70,6). С друге стране, према учењу Светог Писма, у Адаму је читав људски род окусио забрањени плод: кроз једног човека сви сагрешише, речено је за Адама (Рим. 5,12). Тек Богочовек Христос Собом започиње нови људски род, ослобођен Адамових грехова. Зато се за Њега каже да је Прворођени међу многом браћом (Рим. 8,29), то јест да је Први у новом људском роду – да је «Нови Адам». Пресвета Дјева се родила учествујући у Адамовом греху са читавим људски родом, делећи са њим потребу за искупљењем (Посланица Источних Патријараха). Чист и непорочан живот Дјеве Марије до Арханђелове Благовести, Њена слобода од личних грехова, плод је сједињења Њеног духовног рада на Себи са обиљем благодати која је на Њу изливена. Јер си нашла благодат у Бога (Лк. 1,30), рекао јој је Арханђел поздрављајући је: нашла си, то јест достигла, стекла, заслужила. Пресвету Дјеву Марију је најбољи део људског рода прирпремио као достојан сасуд за силазак Бога Логоса на земљу. Долазак Духа Светога (Дух Свети доћи ће на Тебе – Лк. 1,35) у потпуности је осветио недра Дјеве Марије за примање Бога Логоса.
Мора се признати да је и сам принцип претходне «привилегије» некако несагласан са хришћанским схватањима, јер Бог не гледа ко је ко (Рим. 2,11).
Што се тиче предања о вазнесењу тела Мајке Божије, веровање у вазнесење Њеног тела после погреба постоји и у Православној Цркви. Оно је изражено у садржају службе на празник Успења Мајке Божије, а исто тако и у Исповедању Јерусалимског сабора источних патријараха из 1672. године. Свети Јован Дамаскин у другој беседи на Успење прича како је царица Пулхерија (V век), подигавши храм у Константинопољу, замолила Јерусалимског патријарха Јувеналија, учесника Халкидонског сабора, да јој да мошти Пресвете Дјеве Марије ради полагања у храму. Јувеналије је одговорио да је, према древном предању, тело Мајке Божије узето на небо; овом одговору придодао је познату повест о томе како су апостоли на чудесан начин били сабрани на погреб Мајке Божије, како је по доласку апостола Томе Њен гроб био отворен, али у њему није било тела, и како је апостолима откривено да је тело вазнето на небо. Писмена црквена сведочанства о датом предмету уопште, везана су за релативно каснији временски период (не пре VI века), и Православна Црква им, уз сво дужно поштовање према њима, не приписује значај догматског извора. Прихватајући предање о вазнесењу тела Мајке Божије, Црква ово благочестиво предање не убраја у основне истине, или догмате хришћанске вере.
Култ срца Пресвете Дјеве у Римској цркви. Упоредо са поштовањем срца Исусовог, у Римској цркви је установљен и постао је свеопште распрострањен култ «непорочно зачетог срца Пресвете Дјеве». У суштини, о њему се може рећи исто што је претходно речено о поштовању срца Исусовог.


(1)Сибиле – паганске пророчице чија су пророчанства и предвиђања била веома цењена у старом Риму. Та пророчанства тицала су се углавном судбине људи, држава и владара, а нека од њих наговештавала су долазак Христов.
(2)Овде се под «вишом страном душе» опет подразумева νους.
(3)Свети Јован Дамаскин: «Реч 'пропадљивост' има двојако значење. Наиме, означава ове људске страсти: глад, жеђ, напор, ране од клинова, смрт, односно раздвајање душе од тела, и томе слично. Сходно томе значењу, тело Господње називамо пропадљивим: јер све то је добровољно узео на Себе. Пропадљивост, међутим, значи и потпуно растављање тела на елементе од којих је састављено, као и његово ишчезавање, што многи углавном називају труљењем. Такву пропадљивост тело Господње није искусило, као што вели пророк Давид: Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац Твој види труљење (пропадљивост) (Пс. 15,10).
Безбожно је, дакле, говорити да је тело Господње и пре васкрсења непропадљиво, у оном првом значењу те речи, као што кажу безумни Јулијан и Гаијан. Јер ако је непропадљиво, онда није једносуштно са нама; онда се и све оно о чему говори Јеванђеље, као што су глад, жеђ, клинови, пробадање ребара, смрт збило по уобразиљи, а не истински. Но, ако се све то догодило у уобразиљи, онда је тајна Божанске икономије прелест и обмана, и Он је у уобразиљи, а не истински постао човек, те ћемо ми у уобразиљи, а не истински, бити спасени. Но, нека је што даље од нас таква хула, и они који тако кажу нека немају удела у спасењу; ми смо се, међутим, удостојили истинског спасења и задобићемо га. А према оном другом значењу речи 'пропадљивост' исповедамо да је тело Господње непропадљиво, односно нетрулежно, како су нам то богоносни Оци предали. Сагласно пак првом значењу речи 'пропадљивост', после васкрсења Спаситељевог из мртвих тело Господње називамо непропадљивим; јер Својим телом Господ је и нашем телу даровао и васкрсење и непропадљивост која том васкрсењу следује, будући да је Сам постао првина и нашег васкрсења и непропадљивости и бестрадалности» («Тачно изложење Православне вере», 3.28).
(4)Када се Син Божији оваплотио, Он је добровољно примио страдалност и смртност које су биле последице Адамовог греха, при чему је Сам остао потпуно безгрешан. Тај «грех» који је прешао са Адама (то јест страдање и смрт), по речима светог Максима Исповедника, сам по себи је невин и беспрекоран. Тако је свети апостол Павле за Христа могао да каже: Њега, Који није знао греха, учини грехом нас ради (2. Кор. 5,21).
(5)Још један јеванђелски стих који неки користе као аргумент против свагдадевствености Богомајке је Мт. 1,25: И (Јосиф) не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надену му име Исус. Као што су православни свети Оци истицали, реч «до» не значи да је Марија била дјева само до одређеног тренутка. У Светом Писму реч «до» (eos) и њој сличне често означавају вечност. Тако на пример, кад Христос каже: Ево, Ја Сам са вама у све дане до (eos) сврштека века (Мт. 28,20), ми наравно не мислимо да ће Христос престати да буде са својим ученицима након краја света. Види: свети Јован Шангајски, «Православно поштовање Богородице» где су дати остали примери из Светог Писма.
(6)У православном предању је опште прихваћено да су «браћа» и «сестре» Господа деца Јосифова из ранијег брака. Види: Archbishop John Maximovitch, “The Orthodox Veneration of the Mother of God” (Platina, Calif.: St. Herman of Alaska Brotherhood, 1978), на српском: Свети Јован Шангајски: «Житије, чуда, беседе, поуке». «О православном поштовању Богородице». «Образ светачки». Београд, 2004.
(7)Више о римокатоличком догмату о непорочном (безгрешном) зачећу види у: Свети Јован Шангајски: «Житије, чуда, беседе, поуке». «О православном поштовању Богородице». «Образ светачки». Београд, 2004, стр. 188-197. 

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар