Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

ЦРКВА ХРИСТОВА

Појам о Цркви Христовој на земљи

Према буквалном значењу речи, Црква је «сабрање», грчки εκκλησια, од εκκλεω – «сабирам». У том смислу ова реч је употребљавана и у Старом Завету (јеврејски kahal).

У Новом Завету овај назив има неупоредиво дубљи и тајанственији смисао, који је тешко обухватити кратком формулацијом. Карактер Цркве Христове најбоље се види из библијских поређења Цркве.

Новозаветна Црква је нови засад Божији, врт Божији, виноград Божији. Господ Исус Христос је Својим земаљским животом, крсном смрћу и Васкрсењем донео нове благодатне силе и нов живот људском роду, који су у стању да донесу богате плодове. Ове силе ми имамо у Светој Цркви, која је «Тело Његово».

Свето Писмо је пуно изражајних слика Цркве. Ево најважнијих од њих.

а) Слика чокота и његових лоза: Ја Сам истински чокот и Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. Ви сте већ чисти због речи коју сам вам говорио. Останите у Мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја Сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ако останете у Мени и речи Моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац Мој, да род многи доносите, и бићете Моји ученици (Јн. 15,1-8).

б) Слика пастира и стада: Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их... Заиста, заиста вам кажем: Ја сам врата овцама. Сви који год дођоше пре Мене лопови су и разбојници; али овце их не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроза Ме спасиће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце... Ја сам патир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје Мене и Ја Оца; и живот Свој полажем за овце. И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас Мој, и биће једно стадо и један Пастир (Јн. 10,1-16).

в) Слика главе и тела: И све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега, за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1,22-23).

г) Слика грађевине које се зида: Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен Сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу (Еф. 2,19-22).

д) Слика куће, породице: Ако ли се задржим, да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15). Христос је као Син над домом Његовим; а Његов дом смо ми (Јевр. 3,6).

Овде такође спадају јеванђелске слике: рибарске мреже, засејаног поља, винограда Божијег.

Код Отаца Цркве често се среће поређење Цркве у свету са бродом у мору.

Поредећи живот Цркве у Христу са браком или односима мужа и жене, апостол Павле своје размишљање закључује речима: Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви (Еф. 5,32). Живот Цркве је у својој суштини тајанствен и његов се ток не може у потпуности сместити ни у какву «историју»; Црква се апсолутно разликује од било какве друштвене организације на земљи.

Настанак Цркве, њен  раст и циљ

Христова Црква је настала када је дошла пуноћа времена (Гал. 4,4), са појавом Сина Божијег на земљи и са спасењем света које је Он донео.

У свом правом облику и значењу, са пуноћом дарова Духа Светога, настала је на дан Педесетнице, након вазнесења Господњег. Тога дана, после силаска Духа Светога на апостоле, у Јерусалиму је крштено око три хиљаде људи, а Господ је и даље свакодневно додавао Цркви оне који се спасавају. Од тог тренутка територију града Јерусалима, затим Палестине, а потом и читавог Римског царства, па и изван његових граница, почеле су да покривају хришћанске општине – цркве. Назив «црква», нераздвојан од сваке хришћанске заједнице, чак и домаће, породичне, указивао је на јединство тог дела са целином, са Телом читаве Цркве Христове.

Као тело Христово (1. Кор. 12,27), Црква расте растом Божијим (Кол. 2,19). Поредећи Цркву са грађевином, апостол поучава да њено подизање није завршено, него се наставља: сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу (Еф. 2,21). Ово није раст само у смислу видљивог, квантитативног ширења Цркве на земљи, него још више духовни раст, усавршавање светих, испуњавање небеско-земаљског света светошћу. Кроз Цркву се савршава унапред од Оца одређено остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и оно што је на земљи (Еф. 1,10).

У смислу земаљског раста Црква се развија са богослужбене и канонске стране, богатећи се делима светих Отаца, расте у спољашњим облицима, неопходним у земаљским условима њеног постојања. 

Црква је наш духовни Дом. Као што су размишљања и дела хришћанина повезана са његовом родним домом, тако и још више повезана су са њом. Док год живи на земљи, он у њој треба да остварује своје спасење, користећи благодатна средства освећења која му она пружа. Црква припрема своја чеда за небеску отаџбину.

О томе како се благодатним средствима одвијају духовни препород и духовно узрастање човека, којим редом то обично бива, какве препреке он треба да савлада на спасоносном путу, како да сједини неопходне сопствене напоре и благодатну помоћ Божију – о свему томе говоре посебне области богословске и духовне науке, које се зову морално богословље и аскетика.

А догматско богословље ограничава предмет о Цркви на разматрање благодатних услова и светотајинско-благодатних средстава, дарованих Цркви за постизање циља – спасења у Христу.

Глава Цркве

Дајући уочи Свога вазнесења пуномоћи апостолима, Спаситељ им је сасвим јасно рекао како Он Сам неће престати да изнад свих буде невидљиви Пастир и Управитељ Цркве. И ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка света (Мт. 28,20) (свакодневно, постојано, нераздвојно). Спаситељ је учио да Он, као Пастир Добри, треба да приведе и оне овце које нису из овога тора, и биће једно стадо и један Пастир (Јн. 10,16). Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе... (Мт. 28,18-19). У свим овим речима садржана је мисао да је врховни Пастир Цркве Сам Христос. Нама је неопходно да будемо свесни тога, како не бисмо заборавили на тесну везу и унутрашње јединство Цркве на земљи и на небесима.

Господ Исус Христос је Оснивач Цркве: Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18).

Христос је и Темељ Цркве, њен Крајеугаони камен: Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1. Кор. 3,11).

Он је и њена глава. Бог Отац све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тело Његово, пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1,22-23). Глава је Христос, од Кога све тело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мери сваког појединог члана, чини да тело расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4,15-16). Као што сви делови нашег тела чине целовит и жив организам, који зависи од своје главе, тако је и Црква духовни организам, у коме нема места где не би дејствовале силе Христове: она је «пуна Христа» (епископ Теофан Вишински Затворник).(1)

Христос је Пастир добри (Јн. 10,11) Свога стада – Цркве. Ми имамо, према апостолу Павлу, великога Пастира оваца (Јевр. 13,20). Господ Исус Христос је Архипастир. Будите углед стаду (1. Пет. 5,3) – моли апостол Петар пастире постављене у Цркви као њихов «сапастир» (грч. Συνπρεσβυτερος) – и кад се јави Архипастир, примићете венац славе који не вене (1. Пет. 5,4).

Сам Христос је невидљиви врховни Епископ Цркве. Свештеномученик Игњатије Богоносац, муж апостолски, назива Господа επισκοπος αορατος – «Епископ Невидљиви».

Христос је вечни Првосвештеник Своје Цркве, како је објаснио апостол Павле у Посланици Јеврејима. Старозаветних првосвештеника било је много, јер их је смрт спречавала да остају, а Овај, пошто остаје заувек, има непролазно свештенство. Зато и може потпуно и увек спасти оне који кроз Њега долазе Богу, пошто свагда живи па може посредовати за њих (Јевр. 7,23-25).

Он је, према Откривењу светог Јована Богослова, Свети, Истинити, Који има кључ Давидов, који отвара и нико неће затворити, и који затвара и нико неће отворити (Отк. 3,7).

Истина да је Сам Христос Глава Цркве, увек је живо прожимала и прожима самосвест Цркве. И у нашим свакодневним молитвама читамо: «Исусе, добри Пастиру Својих оваца» (вечерња молитва светог Антиоха).

Христова Православна Црква одбија да прихвати још неку другу главу Цркве у виду «Христовог заменика на земљи».

У беседама на Посланицу Ефесцима свети Јован Златоуст поучава:

«Бог је у Христу по телу дао једну Главу свима, Анђелима и људима, то јест дао је једно начало (почетак, закон) и Анђелима и људима, једнима (Христа) по телу, другима – Бога Логоса. Као кад би неко рекао за кућу да је нешто у њој трошно, а друго солидно, па би је обновио, то јест утврдио, подметнувши јачи темељ – тако је и овде све привео под једну Главу. Јединство је и могуће само онда, и само онда ће постојати тај савршени савез, када све, имајући једну неопходну свезу горе, буде приведено под једну главу» (свети Јован Златоуст).

Други Васељенски сабор епископа је по завршетку свога рада написао посланицу папи Дамасу и другим епископима Римске Цркве, која се завршава овако:

«Када је учење вере на тај начин сагласно, и када је хришћанска љубав утврђена у нама, ми престајемо да говоримо речи које је апостол осудио: ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин (1. Кор. 1,12); и када се сви покажемо као Христови, јер се Христос није разделио у нама, онда ћемо по милости Божијој сачувати Тело Цркве нераздељеним и смело ћемо стати пред престо Господњи».

Главни делатник Трећег Васељенског сабора, свети Кирило Александријски, у «Посланици на свети Символ» која се налази уз Дела овог Сабора, пише:

«Најсветији Оци... који су се својевремено сабрали у Никеји, саставили су веома цењени Васељенски символ, при чему је са њима заседао и Сам Христос, Који је рекао: Где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима (Мт. 18,20). Како је могуће сумњати у то да је Христос председавао на овом светом и Васељенском сабору? Јер ту је постављан један основ и тврди, неразориви темељ, који се чак на сву васељену простирао, то јест ово свето и беспрекорно исповедање. А ако је тако, зар је Христос могао да буде одсутан, када је Он темељ, по речима премудрог Павла: Темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1. Кор. 3,11)».

У беседи која се такође налази међу Делима Трећег Васељенског сабора, блажени Теодорит, обраћајући се јеретицима, Несторијевим следбеницима, говори:

«Христос је камен спотицања и саблазни за неверне, али не посрамљује верне, (него им је) драги камен и темељ, по речима Исаијиним; Христос је камен који су одбацили зидари и који је постао глава од угла. Христос је – темељ Цркве. Христос је камен који је, по пророштву Даниловом, одваљен без руку, који се претворио у велику гору и испунио васељену, за Кога, са Којим и Чијом силом ми војујемо, и ради Кога смо удаљени из царског града, али нисмо искључени из Царства Небеског; јер имамо и «вишњи» град, Јерусалим, којему је неимар и творац Бог (Јевр. 11,10) – како је рекао Павле» (Дела Васељенских сабора).

О камену за који је Господ обећао апостолу Петру да ће на Њему подићи Своју Цркву, свети Јувеналије, Патријарх Јерусалимски, у посланици палестинском духовништву после Халкидонског (Четвртог) Васељенског сабора, пише:

«Када је врховни и први међу апостолима Петар рекао: Ти си Христос, Син Бога Живога (Мт. 16,16), Господ је одговорио: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац Мој Који је на небесима. А и Ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,17-18). На овом исповедању утврђена је Црква Божија, и ту веру, коју су нам предали свети апостоли, Црква је сачувала и чуваће је до краја света».

Тесна веза Цркве Христове на земљи са Црквом светих на небу

Оне који су поверовали у Христа и присајединили се Цркви апостол поучава:

Ви сте приступили Гори Синону и Граду Бога Живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу Посреднику Новог Завета (Јевр. 12,22-23). Ми нисмо непремостивим понором смрти одвојени од наше браће упокојене у вери: они су нам близу у Богу, јер су у Њему сви живи (Лк. 20,38).

Црква ту везу опева у кондаку празника Вазнесења Господњег: «Пошто си испунио Божанско провиђење о нама, и оне који су на земљи сјединио си са небесним, вазнео си се у слави, Христе Боже наш, не одвајајући се никако, него остајући заувек неудаљен».

Наравно, постоји разлика између Цркве Христове на земљи и Цркве светих на небу: чланови земаљске Цркве још не представљају чланове небеске.

Одговарајући на учење калвиниста о једној невидљивој Цркви, «Посланица Источних Патријараха» (XVII век) овако формулише православно учење о Цркви: «Верујемо, као што смо и научени, у Свету Васељенску Апостолску Цркву, која се тако назива и сама по себи је таква, која обухвата све који верују у Христа, ма где били, који још странствују на земљи и нису се настанили у небеској отаџбини. Али никако не мешамо Цркву која странствује са Црвом која је дошла до отаџбине, само зато што, како мисле неки јеретици, постоје и једна и друга, и да обе представљају као два стаеда једног Архипастира Бога и освећују се једним Духом Светим. Такво њихово мешање је неумесно и немогуће; јер једна још војује и још се налази на путу, а друга већ прославља победу, јер је стигла у отаџбину и добила награду, што ће уследити и са читавом Васељенском Црквом».

И заиста, земља и небески свет су – два различита облика битија: тамо на небу је бестелесност, а овде на земљи телесни живот и физичка смрт; тамо су они који су достигли циљ, а овде они који теже да га достигну; овде је вера, а тамо гледање Господа; овде нада, тамо испуњење.

И поред тога, постојање ове две области, небеске и земаљске, не може се представљати потпуно одвојено. Ако ми не допиремо до светих на небу, допиру они до нас. Као што онај ко је изучио целокупну науку познаје њене принципе, као што војсковођа који је запосео унутрашњост земље влада и њеном пограничном облашћу, тако су и они који су стигли до неба овладали оним што су прошли и не престају да буду учесници живота војујуће Цркве.

Одлазећи из овог света и растајући се од земаљског тела, свети апостоли се нису одвајали од Тела Цркве. Они не само да су у прошлости били, него и остају темељи Цркве (Отк. 21,14): Црква је сазидана на темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос (Еф. 2,20). Иако се налазе на небу, они и даље остају у општењу са верујућима на земљи.

Такво схватање својствено је древној светоотачкој мисли, источној и западној. Ево речи светог Јована Златоуста:

«Опет спомен мученика, опет празник и духовно славље. Они су страдали, ми се радујемо; они су се подвизавали, ми ликујемо; њихов је венац – заједничко славље, или боље рећи слава целокупне Цркве. Како, упитаћеш, то може да буде? Мученици – то су наши делови и удови, а ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1. Кор. 12,26). Ако се глава овенчава и остатак тела се радује. Један постаје победник на олимпијским играма, а читав народ се весели и дочекује га са великим слављем. Ако пак на олимпијским играма тако задовољни бивају они који ни мало нису учествовали у напорима, тим пре ово може да се односи на подвижнике побожности. Ми смо ноге, а мученици су глава; али не може рећи глава ногама: не требате ми (1. Кор. 12,21). Удови су прослављени, али надмоћ славе не отуђује их од савеза са осталим деловима: јер они су славни управо онда када се не отуђују од савеза са њима... Ако се њихов Владика не стиди да буде наша Глава, онда се тим пре они не стиде да буду наши удови, јер је у њима посебно изражена љубав, а љубав обично сједињује и свезује раздвојене, без обзира на разлике по њиховом достојанству» (свети Јован Златоуст).

«Јер душе благочестивих покојника – вели блажени Августин – не одлазе од Цркве, која представља Царство Христово. Зато се и на олтару Господњем савршава њихово помињање приликом приношења Тела Христовог... Зашто би се то чинило, ако не зато што верни чак и после смрти остају чланови Цркве?».

Приснопамјатни руски пастир свети Јован Кронштатски у својим «Мислима о Цркви» пише: «Сматрај да су сви свети – наша старија браћа у једном дому Оца Небеског, који су са земље прешли на небо, и свагда су у Богу са нама, стално нас уче и руководе ка вечном животу, посредством црквних служби које су саставили, Светих Тајни, обреда, поука и црквених установа – постова, празника... Они, да тако кажемо, заједно са нама служе, певају, говоре, поучавају, помажу нам у различитим искушењима и невољама; призивај их као да живе под истим кровом са тобом; прославља их, благодари им, беседи са њима као да су живи – и вероваћеш у Цркву» (свети Јован Кронштатски).

У молитвеним обраћањима апостолима и светитељима, Црква их назива својим «стубовима», на којима она и данас почива. «Ти си стуб црквени...», «стубови сте Цркве», «ти си пастир добри и учитељ усрдни, светитељу...», «ви сте очи Цркве Христове...», «ви сте звезде црквене...». У свести Цркве, свети по одласку на небеса чине као некакав небески црквени свод. «Часно небо Цркве као најсјајније звезде стално осветљавате, и верне обасјавате, мученици божанствени, војници Христови» (у општој служби мученицима). «Као звезде многосветле које су духовно засијале на црквеном небу сву творевину просвећујете» (у служби свептеномученицима). Основ за такво обраћање светима налази се у самој речи Божијој. У Откривењу светог Јована Богослова читамо: Онога Који победи учинићу стубом у храму Бога Мојега (Отк. 3,12). На тај начин, свети представљају стубове Црекве не само у прошлости, него у сваком времену.

У овој вези Цркве са светима, једнако као и у предвођењу Цркве од стране Самог Господа, крије се једна од тајанствених страна живота Цркве. «Крстом Твојим, Христе, једно стадо постадоше Анђели и људи, и у једном Сабору небо и земља се веселе, кличући: Господе, слава Теби» (Октоих, среда јутрење, глас 1).

Својства Цркве

Девети члан Символа Вере указује на четири основна обележја Цркве: «Верујем у... Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву». Ова својства називају се суштинским, зато што без њих Црква не би била Црква.

Јединство Цркве

У грчком тексту «у једну» изражено је бројем (εν μιαν). На тај начин, Символ вере исповеда да је Црква једна и то: а) једна у себи, неподељена; б) једна када се посматра споља, то јест да нема поред себе никакву дугу. Њено јединство не састоји се у обједињавању разнородног, него у унутрашњој сагласности и једнодушности. Једно тело, један Дух, као што сте позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, Који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4,4-6).

Представљајући Цркву у причама, Спаситељ говори о једном стаду, о једном тору, једном чокоту винове лозе и једном камену темељцу Цркве. Он је дао једно учење, једно крштење и једно причешће. Јединство оних који верују у Христа представљало је предмет Његове првосвештеничке молитве уочи крсних страдања: Да сви једно буду (Јн. 17,21) – молио се Господ.

Црква је једна не само изнутра, него и споља. Споља се њено јединство пројављује у сагласном исповедању вере, у јединству богослужења и Светих Тајни, у јединству благодатне јерархије која прејемствено потиче од апостола, у јединству канонског устројства.

Црква на земљи има видљиву и невидљиву страну. Невидљиву чине: то што је њена Глава Христос; то што се оживотворава Духом Светим; то што њени савршенији чланови у њој воде тајанствени духовни живот у светости. Мешутим, према природи својих чланова Црква је видљива, јер се састоји од телесних људи, има видљиву јерархију, видљиво савршава молитве и свештенодејства, и отворено, речима исповеда веру Христову.

Црква не губи своје јединство ни због тога што упоредо са њом постоје хришћанске заједнице које јој не припадају. Те заједнице се не налазе у Цркви, него изван Цркве.

Јединство Цркве се не нарушава због привремених подела недогматског карактера. Несугласице у Цркви често се појављују услед недовољне обавештености и погрешних информација. Затм, до привременог прекида општења понекад доводе личне заблуде појединих јерараха који стоје на челу ове или оне помесне Цркве, њихово нарушавање црквених канона или давно успостављене традиције потчињавања једне територијалне црквене јединице другој. Поред тога, живот нам показује могућност таквих унутарцрквених потреса у помесној Цркви, који представљају препреку нормалном општењу других Цркава са датом помесном Црквом до појаве и победе заштитника истинске православне истине. Коначно, веза између Цркава може понекад да буде дуже време нарушена политичким околностима, као што се то у историји не једном догађало(2); у таквим случајевима подела се тиче само спољашњих односа, али не погађа и не нарушава духовно, унутрашње јединство.

Истинитост једне Цркве одређује се православношћу њених чланова, а не њиховим бројем у овом или оном тренутку. Свети Григорије Богослов је о Константинопољској Православној Цркви уочи Другог Васељенског сабора писао:

«Ова њива је некад била мала и сиромашна... то заправо и није била њива, можда чак није вредела ни житнице, ни гумна, ни српа; на њој није било ни стогова, ни снопова, већ само мале и незреле травке које расту по крововима, којима жетелац неће напунити своје руке, нити ће их благословити пролазници (Пс. 128,6-8). Таква је била наша њива, наша жетва! Мада је она велика, плодна и обилна пред Оним Који види скривено... али је непозната у народу, није сједињена на једном месту, него се сабира помало, као кад се пабирчи после брања виноградскога: ни једнога зрна за јело, нити зрелог плода (Мих. 7,1). Таква је била пређашња недаћа и невоља» (свети Григорије Богослов).

«Где су – пита свети Григорије Богослов у другој беседи – они који нас прекоревају због сиромаштва и горде се богатством; они што као обележје Цркве постављају многољудност и презиру мало стадо; мере Божанство (светитељ има у виду Аријанце који су учили да је Син Божији мањи од Оца) и вагају људе; високо цене песак (тј. масу), а понижавају светила; сабирају у ризницу обично камење, а занемарују бисере?» (свети Григорије Богослов).

У молитвама Цркве садржана су мољења за прекид свих могућих несугласица међу Црквама: «Прекрати раздоре међу Црквама... силом Светога Духа Твога сатри што скорије јеретичко бунтовање» (евхаристијска молитва литургије светог Василија Великог); «...Тебе, благу јединоначалну Тројицу сада прослављамо, молимо праштање грехова, мир свету и Црквама једномислије...; што пре човекољубиво подај мир и Црквама сједињење» (канон васкршње полуноћнице, глас 8, песма 9).

Светост Цркве

Господ Исус Христос је учинио подвиг земаљског служења и крсне смрти – Христос заволе Цркву... да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или шта томе слично, него да буде света и непорочна (Еф. 5,25-27). Црква је света својом Главом, Господом Исусом Христом. Света је, даље, присуством Духа Светога у њој и Његовим благодатним даровима који се предају кроз Свете Тајне и друге свештене радње Цркве. Света је својом везом са Небеском Црквом.

Свето је и само Тело Цркве. Ако је квасац свет, то је и тесто; и ако је корен свет, то су и гране (Рим. 11,16). Они који верују у Христа су храмови Божији, храмови Духа Светога (1. Кор. 3,16; 9,19). У истинској Цркви увек је било и има људи узвишене духовне чистоте и нарочитих благодатних дарова – мученика, девственика, подвижника, преподобних, светитеља, праведника, блажених. Она има неизбојни збор праведника који су отишли, из свих времена и народа. Она има како видљиве, тако и од очију света сакривене пројаве чудесних дарова Духа Светога.

Црква је света по своме призвању (својој мисији), или по своме назначењу (својој сврси). Света је и по својим плодовима: имате плод свој на освећење, а крај живот вечни (Рим. 6,22), поучава апостол.

Такође, света је Црква и чистим, непогрешивим учењем вере. По речи Божијој, Црква Бога живога је стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15). Патријарси Источних Црква се о непогрешивости Цркве изражавају овако: «Када кажемо да је учење Цркве непогрешиво, ми тврдимо само то, да је оно неизмењиво – да је то исто оно учење које јој је било предато од почетка, као учење Божије» (Посланица Источних Патријараха).

Светост Цркве не може се помрачити продирањем света у њу, или људском грешношћу. Све греховно и светско што продире у црквену сферу, њој остаје туђе, осуђено на одсецање и уништење, попут корова међу усевима. Мишљење по коме се Црква тобоже састоји само од праведних, светих и безгрешних људи, није у складу са изричитим учењем Христа и Његових апостола. Јер Спаситељ Своју Цркву пореди са пољем на коме пшеница расте заједно са кукољем, и са мрежом која из воде излачи како добру, тако и неупотребљиву рибу. У Цркви постоје и добре и зле слуге (Мт. 18,23), и мудре и луде девојке (Мт. 25,1). Посланица Источних Патријараха каже: «Верујемо да су чланови католичанске Цркве сви верујући, и при томе искључиво верујући, то јест они који несумњиво исповедају чисту веру у Христа Спаситеља (прихваћену од стране Самог Христа, од апостола и светих Васељенских Сабора), макар неки од њих и били подвргнути различитим гресима... Она им суди, позива их на покајање и води их путем спасоносних заповести, те стога, без обзира на то што се подвргавају гресима... они остају и сматрају се члановима католичанске Цркве, само ако не постану одступници и ако се држе католичанске и православне вере».

Али постоји граница коју ако грешници преступе, онда се као мртви удови одсецају од тела Цркве, било видљивим дејством црквене власти или невидљивим дејством суда Божијег. Тако, њој не припадају безбожници и одступници од хришћанске вере, грешници којима је својствена свесна упорност и непокајаност због грехова.(3) Не припадају јој јеретици који изврћу основне догмате вере, као ни одметници и расколници који се самовољно одвајају од Цркве (33. правило Лаодикијског сабора забрањује молитву са расколницима). Свети Василије Велики објашњава: «Једно су стари звали јерес, друго су називали расколом, а треће самовољним збориштем: јеретицима су назвали оне који су се потпуно одвојили и у самој вери отуђили; расколницима – оне који су се одвојили у мишљењима о неким црквеним предметима и у питањима која допуштају излечење; а самовољним збориштима – сабрања која су сачињавали непокорни презвитери или епископи и неуки народ».

Светост Цркве је неспојива са лажним учењем и јересима. Због тога Црква строго чува чистоту истине и сама искључује јеретике из своје средине.

Саборност Цркве

У црквенословенском преводу Никејско-цариградског Символа вере Црква се назива «Саборном», а у грчком тексту – «католичанском». Какво је значење ове грчке речи?

Реч καθολικος се у старогрчкој дохришћанској литератури сусреће веома ретко. Међутим, хришћанска Црква је од старина изабрала ову реч да би означила једно од главних својстава Цркве, тачније њен васељенски карактер, мада је пред собом имала и такве речи као што су κοσμος – свет, и οικουμενη – васељена; очигледно, ове последње речи су биле недовољне да би један нов појам, својствен само хришћанској свести. У древним символима вере уз реч Црква обавезно је стајала одредница «католичанска». Тако је у јерусалимском символу: «и у Једну Свету Католичанску Цркву»; у римском символу: «у Свету Католичанску Цркву, заједницу светих», итд. У древној хришћанској литератури овај термин се неколико пута сусреће код апостолског мужа, светог Игњатија Богоносца, на пример, «где је Исус Христос, тамо је и Католичанска Црква». Тај термин је стално присутан у актима свих Васељенских сабора. Буквалан превод ове речи означава највиши степен свеобухватности, целовитости, пуноће (καθ’ ολα – у свој целини).

Упоредо са тим термином употребљавана је, такође у значењу «васељенски», реч οικουμενικος. Није долазило до мешања ова два термина. Васељенски сабори су добили назив Οικουμενικη Συνοδος (οικουμενικος – по свој настањеној земљи, фактички земљи која се налази под влашћу грчко-римске цивилизације).

Црква је Саборна, Католичанска; то одговара апостолском пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1,23). Овај појам указује на то да је читав људски род призван на спасење, и да стога сви људи треба да постану чланови Цркве Христове, иако јој на делу не припадају сви.

«Детаљни Православни Катихизис» на питање: «Зашто се Црква назива Саборном, или, што је исто, Католичанском или Васељенском?» – одговара: «Зато што се она не ограничава ни на какво место, ни време, ни народ, него у себи има истински верујуће сваког места, времена и народа».(4)

Црква није ограничена местом: она обухвата све православно верујуће људе, ма где они живели на земљи. С друге стране мора се имати у виду то, да је Црква била Саборна, или Католичанска, још у време док се састојала из малог броја општина, па и онда – у дан Педесетнице – када се њене границе нису простирале изван сионске горње одаје у Јерусалиму.

Црква није ограничена временом: њен задатак је да људе приводи вери до свршетка века. Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28,20). Дух Утешитељ пребива с вама заувек (Јн. 14,16). Света Тајна Евхаристије ће се савршавати све док Господ поново не не дође на земљу (1. Кор. 11,26).

Црква није везана никаквим правилима грађанског поретка које би сматрала нужним за себе, нити је повезана са неким одређеним језиком или народом.

Апостолска Црква

Црква се назива Апостолском зато што су је историјски основали апостоли, који су хришћанство раширили до крајева земље (Дап. 1,18) и своју проповед готово сви запечатили мученичком смрћу. Семе хришћанства посејано је њиховом речју и заливено њиховом крвљу. Управо својом личном, силном вером, они су и у свету распламсали неугасиви пламен вере.

Апостоли су сачували и Цркви предали учење хришћанске вере и живота у оном облику у коме су га примили од свог Учитеља и Господа. Сами су показали пример испуњавања јеванђелских заповести, предајући усмено и кроз свештене књиге Христово учење ради чувања, исповедања и живота по њему.

Апостоли су, по заповести Господњој, установили црквене свештене радње – почели су да савршавају Свету Тајну Тела и Крви Христове, као и Крштења и Рукоположења.

Апостоли су у Цркви установили благодатно прејемство епископства, а преко њега и прејемство целокупног благодатног служења црквене јерархије, призване на управљање тајнама Божијим (1. Кор. 4,1).

Апостоли су установили начела канонске структуре Црквеног живота, трудећи се да све буде благообразно и уредно, за шта пример пружа четрнаеста глава Прве посланице Коринћанима која садржи упутства за црквено-богослужбена сабрања.

Све што је речено представља историјски аспект. Но, осим њега постоји и други, унутрашњи, који Цркви такође даје својства Апостолске. Апостоли нису само били у Цркви Христовој, него и остају у њој. Били су у земаљској, а остају у Небеској, настављајући да буду у општењу са верујућима на земљи. Као историјско језгро Цркве, иако невидљиво, они су и даље духовно живи, како данас, тако и увек у животу Цркве. Апостол Јован Богослов пише: ...објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом (1. Јн. 1,3). Ове речи за нас имају једнаку силу као и за апостолове савременике: оне садрже завештање да треба да будемо у општењу са збором апостола, јер су апостоли ближе Светој Тројици него ми.

Апостоли дакле представљају темеље Цркве и због узрока историјског карактера и због узрока духовног карактера. Зато је за Цркву и речено да је назидана на темељу апостола и пророка, где је угаони камен Сам Исус Христос (Еф. 2,20). Назив «Апостолска» указује на то да она не почива само на једном апостолу (како је почела да учи Римска Црква), него на свој дванаесторици; иначе би се звала Петрова, или Јованова, или тако некако. Црква као да се унапред чувала расуђивања по телесном (1. Кор. 3,4) принципу: Ја сам Павлов, ја сам Аполов, ја сам Кифин. У Откривењу је о граду који силази с неба речено: И зид Града имаше дванаест темеља, и на њима дванаест имена Дванаест апостола Јагњетових (Отк. 21,14).   

Својства Цркве на која је указано у Символу вере – Једна, Света, Саборна и Апостолска – односе се на војујућу Цркву. Ипак, она своје пуно значење добијају тек уз свест о јединству ове Цркве са Небеском у једном Телу Христовом: Црква је једна небоземним јединством, света је небоземном светошћу, католичанска и апостолска је својом нераскидивом везом са апостолима и свима светима.

Само по себи је јасно да се православно учење о Цркви, засновано на Светом Писму и Светом Предању, суочава са другачијим схватањем, које је раширено у савременом протестантизму и одатле продире у православну средину. По том другом схватању, све постојеће хришћанске формације, такозване вероисповести и секте, мада су међусобно разједињене, ипак чине једну невидљиву Цркву, пошто свака од њих исповеда Христа, Сина Божијег, и прихвата Његово Јеванђеље. Ширењу таквог схватања погодује околност што поред Православне Цркве постоји и велик број хришћана изван ње, вишеструко већи од броја њених чланова. Често у том хришћанском свету који је изван Цркве можемо да видимо и религиозну усрдност, и веру, и узоран морални живот, и фанатичну убеђеност у своју исправност, и добру организованост, и раширену хуманитарну делатност. Какав је однос свих тих заједница према Цркви Христовој?

Наравно, нема разлога да на ова вероисповедања и секте гледамо једнако као на нехришћанске религије. Не може се порећи да читање Речи Божије показује благотворан утицај на свакога ко у њему тражи поуку и јачање своје вере, или да побожна размишљања о Богу Творцу, Промислитељу и Спаситељу и тамо могу да буду веома подстицајна. Не можемо да тврдимо како су њихове молитве, уколико потичу из чистог срца, потпуно бесплодне, јер је у сваком народу мио Њему онај који Га се боји и твори правду (Дап. 10,35). И на њих се простире свуда присутни и благи Промисао Божији; ни они нису лишени милости Божијих. Они представљају силу која се супротставља моралној развраћености, пороцима и злу. Супротстављају се и ширењу атеизма. Но, све то још не пружа довољан основ да бисмо за њих сматрали да припадају Цркви. Већ и сама чињеница што један део тог широког ванцрквеног хришћанског света, тачније читав протестантизам, одбацује везу са Небеском Црквом, односно молитвено поштовање Мајке Божије и светих, а исто тако и молитве за умрле, показује да су они сами нарушили везу са једним Телом Христовим, које у себи сједињује житеље неба и земље. Даље, чињеница је да су та неправославна исповедања, на овај или онај начин, посредно или непосредно, «раскинула» са Православном Црквом, са Црквом у њеном историјском облику, да су сама пресекла везу и «изашла» из ње: нико од нас нема права да затвара очи пред том чињеницом. Учења неправославних исповедања садрже јереси које је Црква одлучно осудила и одбацила на својим Васељенским саборима. Међу тим многобројним гранама хришћанства не постоји ни спољашње, ни унутрашње јединство, како са Православном Црквом, тако ни међусобно: надисповедно удруживање коме смо данас сведоци, не дотиче се дубине тих исповедања, него има само спољашњи карактер. Термин «невидљива» може да се односи само на Небеску Цркву. Црква на земљи, иако има невидљиву страну, попут брода чији је део сакривен под водом и не види се – ипак остаје видљива, зато што се састоји од људи, и има спољашње облике организације и свештенослужења.(5)

Стога је потпуно природна тврдња да ове религиозне организације представљају друштва која су «поред», «недалеко од», «близу», можда чак и «уз» Цркву, а понекад и «против» ње; но, она су – «изван» једне Цркве Христове. Неке од ових заједница тек су се «одвојиле», док су друге већ «отишле далеко». Једне су, одлазећи, ипак остале нераскидивим историјским нитима везане за Цркву, док су друге изгубиле сродство са њом, јер су у искривиле сам дух и основе хришћанства. Ни једна од њих не налази се под утицајем оне благодати која је својствена Цркви, а нарочито оне која се даје у Светим Тајнама. Оне се не хране са тог тајанственог стола који узводи степеницама духовног савршенства.

Тенденција присутна у савременом културном друштву – да се сва исповедања ставе у исту раван, не ограничава се само на хришћанство: у исту раван стављају се и нехришћанске религије, на основу тога што све оне «воде ка Богу», и при томе, у својој укупности, бројем људи који им припадају далеко превазилазе хришћански свет.

Сва ова «обједињујућа» и «изједначавајућа» гледишта показују да је заборављен принцип по коме учења и мишљења може бити много, али истина је једна. Истинско хришћанско јединство, јединство у Цркви, може да почива само на истоветности мишљења, а не на разилажењу у мишљењима. Јер Црква је стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15).

Црквена јерархија

Сви чланови Цркве Христове чине једно стадо Божије; сви су призвани да савршавају своје спасење у Христу. Сви су једнаки пред судом Божијим. Ипак, као што делови тела имају различит значај за живот организма и као што сваки део сазидане куће има своју намену, тако и у Цркви постоје различита служења. Носилац највишег служења у Цркви као организацији је – јерархија. Она се издваја од обичних чланова.

Јерархију је установио Господ Исус Христос. И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова; док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4,11-13).

Јерахијско служење у Цркви нико на себе не узима сам, него га добија једино онај ко је призван и законито постављен кроз Свету Тајну Рукоположења (Свештенства). И нико сам себи не присваја ту част, него призван од Бога, као и Арон (Јевр. 5,4). Ма колико узвишено духован био човек, он не може да обавља јерархијско служење без нарочитог посвећења. Стога не може да се повуче паралела између високог степена духовности и високог јерархијског степена: потпуна подударност овде је пожељна, али није увек достижна.

Апостоли

Господ Исус Христос је током Свог земаљског служења међу Својим следбеницима изабрао дванаесторицу ученика – апостола (посланика), обдаривши их нарочитим духовним даровима и влашћу. Када им се јавио након Свог васкрсења, рекао је: Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20,21-23). Ове речи говоре о томе да је за вршење апостолског служења, а за њим и пастирског, неопходна посланост свише. Обим ових служења изражен је у последњим речима Господа упућеним ученицима уочи Његовог вазнесења: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево, Ја сам са вама у све дане до сврштека века. Амин (Мт. 28,19-20). Кроз ове последње речи Спаситељ је указао на тројако служење апостола у њиховој мисији: а) учити (научите), б) свештенослужити (крстећи их) и в) управљати (учећи их да држе све што сам вам заповедио). Речима: ево, Ја сам са вама у све дане до сврштека века – благословио је на пастирску службу њихове наследнике за сва времена, до краја векова, када ће се окончати и постојање земаљске Цркве. Претходно наведене речи Господње: Примите Дух Свети (Јн. 20,21) – сведоче о томе да су ова пастирска овлашћења нераскидиво сједињена са нарочитим даровима благодати Духа Светога. Три јерархијска служења обједињена су у једном појму пастирства, сходно речима Самог Господа упућеним апостолу Петру: Напасај јагањце Моје, напасај овце Моје (Јн. 21,15-17), и апостолима: Чувајте (напасајте) стадо Божије (1. Пет. 5,2).

Апостоли су увек следили идеју о богоустановљености јерархије. Збору дванаесторице апостола према посебном чину прибројан је Матија, уместо Јуде који је отпао (Дап. 1): овај се чин састојао од избора достојних лица за жребање, молитве и жребања («бацања коцке»). Сами апостоли су кроз рукоположење постављали своје заменике – епископе.

Епископи

Апостол Павле пише Тимотеју: Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство (по пророчанству) полагањем руку старешина на тебе (1. Тим. 4,14). И други пут апостол му пише: Из тога разлога ти напомињем да разгореваш благодатни дар Божији који је у теби кроз полагање руку мојих (2. Тим. 1,6). Тимотеју и Титу, епископима Ефеса и Крита, дато је право да постављају презвитере: Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свим градовима старешине (презвитере), као што ти ја заповедих (Тит. 1,5); право да награђују презвитере: Презвитери који су добре старешине достојни су двоструке части, особито они који се труде у проповедању и учењу. Јер Писмо говори: Волу који врше не завезуј уста, и: Радник је достојан своје плате (1. Тим. 5,17-18); такође, право да разматрају тужбе против презвитера: Против презвитера не примај тужбе, осим на основу два или три сведока (1. Тим. 5,19).

Тако су апостоли – управо они међу њима, које је Сам Господ призвао на најузвишеније служење у Цркви – постављали епископе, као своје непосредне прејемнике и настављаче, и презвитере, као своје и њихове помоћнике, као «руке» епископа, препуштајући даље рукополагање презвитера епископима.

Презвитери

Како у апостолско доба, тако и касније све време, па и данас, презвитери (буквално: «старешине») представљају други степен црквене јерархије. Апостоли Павле и Варнава, како саопштава књига Дела апостолских, пролазећи кроз Листру, Антиохију и Иконију, за сваку Цркву рукополагали су презвитере (Дап. 14,23). Ради решавања питања обрезања, у Јерусалим је упућено изасланство апостолима и јерусалимским презвитерима (Дап. 15,2); на апостолском Сабору презвитери заузимају место са апостолима (Дап. 15,6). Апостол Јаков поучава: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње (Јак. 5,14). Из поуке апостола Јакова видимо: а) да презвитери обављају свештене радње Цркве, и б) да је презвитера у раној Цркви у одређеној оптини могло бити више, док је епископ постављан један за град и околну област. У двадестпрвој глави Дела апостолских прича се о томе како је апостол Павле, по повратку са свог трећег мисионарског путовања, у Јерусалиму посетио Јакова, и како том приликом су дошли сви презвитери (значи, представљали су посебан црквени чин); они су пред Павлом наглас поновили одлуку апостолског Сабора о необрезивању незнабожаца, али су њега замолили да изврши обред свог очишћења, како би избегао оптужбу да се одрекао јудејског имена.

У апостолским делима не разликују се увек називи «епископ» и «презвитер». Тако, према књизи Дела апостолских, апостол Павле је код себе у Милит дозвао презвитере (старешине) црквене из Ефеса па их је поучавао говорећи: Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом (Дап. 20,28). Ипак, на основу ових и сличних израза не треба закључивати да су у апостолско доба два чина – епископски и презвитерски – била сливена у један. Ово само показује да у првом веку црквена терминологија још није била тако јасно формулисана као што ће бити касније, и да је реч «епископ» употребљавана у два значења: час да би посебно означио највиши степен црквене јерархије, час у обичном значењу «онога који надгледа» или «надзорника», сходно ондашњој грчкој употреби ове речи. И у нашем свакодневном речнику, на пример, реч «истраживати» никако не мора обавезно да стоји у вези са дужношћу «истражитеља».

Ђакони

Трећи јерархијски степен у Цркви представљају ђакони. Јерусалимска општина је изабрала, а апостоли су рукоположили, седморицу ђакона (Дап. гл. 6). У почетку њихова дужност је била помагање апостолима у практичном деловању: поверено им је да «служе око трпеза» – да деле храну и старају се о удовицама. За ову седморицу утврдио се назив ђакони (у поменутој шестој глави још тај се назив још не помиње). Из пастирских посланица се види да су ђаконе постављали епископи (1. Тим. 3,8-13). Према књизи Дела апостолских за ђаконско служење изабрани су људи «пуни Духа Светога и мудрости». Они су узимали учешће и у проповеди, као свети Стефан, који је своју проповед о Христу запечатио мученичком смрћу, или свети Филип, који је крстио евнуха (Дап. 8,5; 8,38). У Посланици Филпљанима апостол Павле шаље поздрав епископима и ђаконима (Фил. 1,1), као носиоцима благодатног јерархијског служења и помоћницима епископа. Свети Јустин Мученик пише: «код нас такозвани ђакони дају сваком присутном да се причести хлебом над којим је савршено благодарење, и вином и водом, и носе их онима који су одсутни». То значи да су они делили и разносили верујућима не само храну уопште, него и Евхаристијске Дарове. Стога је и само њихово служење у древној Цркви, као и данас, носило богослужбено-благодатни карактер. На Неокесаријском сабору 314. године установљено је да број ђакона у хришћанској општини, чак и у великом граду, не треба да прелази седам, при чему се Сабор позвао на књигу Дела апостолских. У Древним црквеним споменицима понекад се помињу само епископи и ђакони, без презвитера – очигледно зато што су епископи сами представљали хришћанске заједнице у градовима, док је презвитерима поверавано служење изван градских заједница.

Тростепеност јерархије

На тај начин, црквена јерархија се састоји из три степена. Ниједан од ова три степена не може се примити само на основу личне жеље, него их додељује Црква, а постављање на њих обавља се са благословом Божијим кроз епископско рукоположење.

У Цркви су неопходна сва три степена свештенства. Иако мала општина може да има представнике само једнога или два степена (јереја, јереја и ђакона, двојицу јереја и сл.), у Цркви као целини, па и помесној, неопходна је пуноћа јерархије. Апостолски ученик свети Игњатије у својим посланицама изражава сведочанство древне Цркве о томе. Он пише: «Потребно је да ништа без епископа не радите, као што и чините. Повинујете се и свештенству, као апостолима Исуса Христа – Наде наше, у Коме дај Боже да живимо. А треба и ђаконима, који су служитељи (Светих) Тајни Исуса Христа, на сваки начин сви да помажу, јер они нису служитељи јелима и пићима, него су слуге Цркви Божијој... Сви поштујте ђаконе, као заповест Исуса Христа, а епископа као Исуса Христа, Сина Бога Оца, а презвитере као сабрање Божије и као збор апостола. Без њих нема Цркве» (свети Игњатије Богоносац).

Епископи представљају највиши јерархијски чин. Уопште узев, живот не допушта безвлашће, па тако сама логика живота диктира и постојање вишег степена јерархије, надређеног презвитерима и ђаконима. Ово је јасно и из древних црквених споменика. Свети Игњатије пише: «Где је епископ, тамо треба да буде и народ; исто тако, где је Исус Христос, тамо је и католичанска Црква». Како каже Тертулијан: «Без епископа нема Цркве».

Међу епископима постоје истакнутији према положају, али не и по јерархијском, благодатном достојанству. Тако је било и међу самим апостолима. Мада је било посебно угледних и знаменитих апостола, који су сматрани за стубове Цркве (Гал. 2,2-9), ипак су према апостолском чину у суштини сви били равноправни. А ја мислим да ни у чему нисам мањи од превеликих апостола (2. Кор. 11,5; 12,11) – два пута изјављује апостол Павле, додајући: иако сам ништа. Међусобни односи апостола били су засновани на јерархијској једнакости. Говорећи о свом путу у Јерусалим ради састанка са најугледнијим апостолима Јаковом, Петром и Јованом, апостол Павле објашњава да је ишао по откривењу, и да је себе проверавао Саборном свешћу апостола, а не личним погледима било кога од најзнаменитијих. А за оне које су сматрали да су нешто, ма ко они негда били, не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко (Гал. 2,1-6). Што се пак тиче појединих лица, Павле пише: А када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер беше за осуду због односа према необрезаним хришћанима (Гал. 2,11). Исти такви међусобни односи на принципу јерархијске благодатне једнакости заувек су остали у Цркви код апостолских наследника – епископа.

Сабори Цркве

Када се код апостола појавила потреба да се обрате гласу или суду вишег ауторитета – а то је било поводом важних недоумица које су се појавиле у Антиохији  у вези са применом  Мојсијевог обредног закона – апостоли су се састали на Сабору у Јерусалиму (Дап. 15), а одлуке Сабора сматрали су обавезним за читаву Цркву (Дап. 16,4). Тиме су Цркви за сва времена дали пример Саборног решавања најважнијих питања.

Дакле, највиши орган власти у Цркви и највиши ауторитет представља Сабор епископа: за помесну Цркву – њених локалних епископа, а за васељенску – Сабор епископа читаве Цркве.

Прејемственост и непрекидност епископства у Цркви

Прејемство од апостола и непрекидност епископства једно су од суштинских обележја Цркве. И обратно, одсуство прејемствености епископата у овој или онај хришћанској деноминацији лишава је својства истинске Цркве, чак и уз присуство исправног догматског учења. Такво схватање Цркви је било својствено од почетка. Из «Црквене историје» Јевсевија Кесаријског знамо да су све древнохришћанске помесне Цркве сачувале спискове својих епископа у њиховој непрекинутој прејемствености.

«Ми можемо – пише свети Иринеј Лионски – да набројимо оне који су од апостола постављени за епископе у црквама, и њихове прејемнике све до нас», и заиста, редоследом прејемства набраја епископе Римске Цркве готово до краја другог века («Против јереси»). Исте погледе на важност прејемства изражавао је и Тертулијан. О јеретицима свога времена писао је: «Нека покажу почетке својих цркава и објаве списак својих епископа, који би се продужавао са таквим прејемством, да би њихов први епископ за свог узрочника или претходника имао било кога од апостола, или апостолских мужева који су дуго били уз апостоле. Јер апостолске Цркве воде своје спискове (епископа) управо овако: Смирнска, на пример, представља Поликарпа, кога је поставио Јован, Римска – Климента, кога је рукоположио Петар; исто тако и друге Цркве указују на оне мужеве које су, као узведене на епископство од стране самих апостола, имале код себе као изданке апостолског семена» (Тертулијан).

Положај Пастирства у Цркви

Тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих. А од управитеља се, дакле, тражи да се сваки нађе веран. А Ја најмање марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам Себе не судим. Јер не осећам ништа на својој савести, али зато нисам оправдан, а Онај Који ме суди јесте Господ (1. Кор. 4,1-4).

Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите наследством Божијим, него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете венац славе који не вене. Тако и ви млађи покоравајте се старешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи и смиренима даје благодат (1. Пет. 5,1-5).

Сећајте се својих старешина, који вам проповедаху реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13,7).

Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи (Јевр. 13,17).

---

(1)Епископ Теофан Затворник је канонизован као светитељ од стране Руске Православне Цркве (Московска патријаршија) године 1988. Спомен се слави 10. јануара.

(2)Два примера из новије црквене историје могу да послуже као илустрација карактера ових привремених подела. Почетком деветнаестог века, када је Грчка прогласила независност од Турске, делови Грчке Цркве у самој Грчкој и у Турској споља гледано остали су раздвојени. Када је Константинопољски патријарх, који се још увек налазио под турском влашћу, био приморан да «одлучи» побуњене Грке, Православна Црква у Грчкој није признала тај акт, изнуђен политичком принудом. Али Грци нису престали да помињу Патријарха, као члана исте оне Православне Цркве којој су и сами припадали, нити су сумњали у благодатност његових неполитичких, светотајинских радњи. Ова подела довела је до формирања две данас засебне помесне Цркве, које се налазе у пуном међусобном општењу: Грчке и Константинопољске.

Двадесетих година двадесетог века у Руску Православну Цркву представљала је црквена администрација коју је 1927. године формирао митрополит Сергије (Московска патријаршија) на основу потчињавања диктату атеистичких власти. Делови Цркве у Русији (Катакомбна или Истинска Православна Црква) и у иностранству (Руска Загранична Црква) одбили су да ступе у општење са том администрацијом, због њене политичке потчињености комунистима; али епископи Заграничне Цркве (за Катакомбну Цркву је много теже направити општи закључак) нису порицали благодатност Светих Тајни Московске патријаршије, док су за себе и даље осећали да представљају једно са клиром и вернима који су покушавали да се не сарађују са комунистима у остварењу њихових циљева. Када комунизам падне у Русији, ова црквена тела ће се поново наћи у општењу или ће се чак ујединити, препуштајући будућем слободном сабору доношење суда о «сергијанском» периоду (отац Срафим Роуз је горње пасусе написао 1981. године – прим).

(3)«Катихизис» митрополита Филарета Московског (на српском: «Основе православне вере». Светигора. Цетиње, 2000)

(4)Исто.

(5)Отац Михаил Помазански је написао и посебан чланак на ову тему. Види: Protopresbyter Michael Pomazansky, “Is There an Invisible Church?” The Orthodox Word, no. 97 (1981), pp. 82-87. Преведено из његових сабраних чланака на руском: «Живот, Вера и Црква» (Jordanville, N.Y.: Holy Trinity Monastery, 1976), стр. 198-207.