петак, 21. мај 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



ЗЛО И ГРЕХ У СВЕТУ
(Уводне главе за део о Богу – Спаситељу света)

Зло и грех у свету

Зло и несреће. Злом се у нашој уобичајеној употреби речи називају две врсте појава. Често под том речју подразумевамо уопште све оно што изазива несреће и причињава страдања. У другом, тачнијем и непосредном смислу, злом се називају негативне појаве моралног карактера, које зависе од лошег усмерења воље и нарушавања Божанских закона.
Што се тиче несрећа у физичком свету, као што су, на пример, земљотреси, буре, поплаве, одрони и слично, јасно је да оне саме по себи не представљају ни добро, ни зло. У општем поретку ствари у свету, оне представљају исто што и сенке на сликама светлих боја, или груби тонови у нежној музици, и слично. Тако нам ове појаве представљају свети Оци, на пример блажени Августин и свети Григорије Богослов. Не треба порицати да стихијне појаве често постају узрок невоља и страдања за осећајна створења и за човека. Ипак, треба се побожно поклонити пред премудрим устројством света, у коме се бескрајно различита, супротстављена и у сваком тренутку сукобљена стремљења слепих стихијних сила и органских твари усаглашавају и доводе у ред, постајући извор нерекидног развитка и обнављања у свету.
Страдања и грех. Непријатне, мрачне стране нашег људског живота чине донекле уочљивијим и вреднијим оне радосне тренутке. Но, сама реч Божија нам саопштава да се тешка страдања и болести не могу сматрати за потпуно законите и нормалне појаве, него да представљају одступање од норми. Страдања су у људском роду отпочела са појавом духовног зла и представљају последицу греха који је ушао у наш живот. О томе сведоче прве странице Библије: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати – речи су упућене Еви после пада у грех; земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до свога века – речено је Адаму (Пост. 3,16-19). Страдања су људима дата као средство кажњавања, уразумљивања и исправљања. Помоћу страдања, па и саме смрти, како каже свети Василије Велики, «пресеца се нарастање греха». Реч Божија нам даје многобројне примере који указују на постојање узрочно-последичне везе између греха и страдања. Примите поучавање, да се не разгневи Господ (Пс. 2,12). Добро ми је што си ме унизио, да бих научио законе Твоје (Пс. 118,71). Пажљиво посматрање показује да су кривци за болести и страдања у већини случајева сами људи, који стварају вештачке, ненормалне услове за свој живот, тако што уводе жестоку међусобну борбу у трци за личном, егоистичком, материјалном коришћу, а понекад се налазе и директно под утицајем демонског расположења, гордости, осветољубивости и злобе.

Како поучава реч Божија, последице моралног зла се са људи шире и на животињски свет, и на целокупну творевину. Знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада – пише апостол Павле и објашњава: јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије (Рим. 8,20-22).(1) 
Суштина моралног зла. Свети Оци говоре да зло није некаква суштина која би имала право, самостално битије, попут Богом створених елемената и сила света; зло представља само скретање живих бића из оног стања у које их је поставио Творац, у стање које је томе супротно. Стога узрок моралног зла није Бог, него оно потиче из самих бића која се удаљавају од сагласности своје воље са вољом Божијом. Суштина зла састоји се у нарушавању воље Божије, нарушавању заповести Божијих и оног моралног закона који је записан у човековој савести. То нарушавање назива се грехом.
Порекло зла. Одакле се појавило морално зло? Бог је свет створио као чист, савршен и слободан од зла. Зло је у свет ушло као последица пада, који се догодио, како саопштава реч Божија, најпре у свету бестелесних духова, а затим у људском роду, и одразио се на целокупну живу природу.

Пад у свету Анђела. Свет мрачних, злих духова
Према сведочанству речи Божије, почетак греха иде од ђавола. Онај који твори грех од ђавола је, јер ђаво греши од почетка (1. Јн. 3,8). Реч «ђаво» значи «клеветник». Из поређења саопштења Светог Писма видимо да је један од разумних духова, Анђела, скренуо на пут зла. Поседујући, као и сва разумна бића, слободу, која му је дата ради усавршавања у добру, он није «остао у истини», него је отпао од Бога.(2) Спаситељ је о њему рекао: он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истиним јер нема истине у њему; када говори лаж, своје говори, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8,44). Он је за собом повукао у пад и друге Анђеле. У посланицама апостола Јуде и апостола Петра читамо о Анђелима који не одржаше своје достојанство, него напустише своје боравиште (Јуд. 1,6; 2. Пет. 2,4).
Шта је био узрок грехопада у анђеоском свету? Из Божанског Откривења закључујемо да је узрок била гордост. Јер је почетак греха – гордост, вели син Сирахов (Сир. 10,15). Упозоравајући апостола Тимотеја да не поставља епископе из редова новокрштених, апостол Павле додаје: да се не би погордио и упао у осуду ђавољу (1. Тим. 3,6).
Зли духови се у Старозаветном Откривењу спомињу на свега неколико места. Реч је о следећим местима. У трећој глави Књиге Постања читамо о «змији» кушачу првих људи. У првој глави Књиге о Јову прича се о дејствима «сатане» у животу праведног Јова. У Првој књизи о Царевима за Саула се саопштава да га је узнемиравао зао дух, када је дух Господњи одступио од њега (1. Цар. 16,14). У Првој књизи Дневника поводом идеје цара Давида да се направи попис народа, читамо да је то устао сатана на Израиљ и подстакао Давида да изброји Израиљ (1. Дн. 21,1). У Књизи пророка Захарије говори се о пророковом виђењу како се «ђаво» супротставља првосвештенику Исусу. У књизи Премудрости Соломонових се каже: завишћу ђавола у свет је ушла смрт (Прем. 2,24). (Такође у Понз. 32,17: Приношаху жртве демонима, а не Богу; Пс. 105,37: Принеше на жртву... демонима).
Дејства сатане и његових анђела неупоредиво потпуније представљена су у Новозаветном Откривењу. Из њега знамо да сатана и зли духови непрестано вуку људе ка злу. Сатана се дрзнуо да искушава и Самог Господа Исуса Христа у пустињи. Зли духови продиру у душе, па чак и тела људи, о чему сведоче многи јеванђелски догађаји и Спаситељево учење. О усељавању злих духова у људе знамо на основу многобројних исцељења демонизованих која је Спаситељ извршио. Зли духови као да вребају тренутак човекове непажње, како би га привукли на зло. А кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не налази. Онда каже: Да се вратим у дом откуда сам изашао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова, горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога (Мт. 12,43-45). Поводом исцељења згрчене жене Спаситељ је начелнику синагоге рекао: А ову кћер Авраамову, коју сатана свеза ево осамнаест година, не требаше ли одрештити од ове свезе у дан суботни (Лк. 13,16).
Свето Писмо зле духове такође назива «духовима нечистим», «духовима злобе», «демонима», «анђелима ђаволовим», «анђелима сатане». Главнога међу њима, ђавола, назива «кушачем», «сатаном», «велзевулом», «велијаром», «кнезом демонским» и другим именима, као и «деницом».
Ђаво, који је узео лик змије, био је кушач и узрочник пада првих људи у грех, како о томе приповеда трећа глава Књиге Постања. У Откривењу он се назива аждаја велика и стара змија (Отк. 12,9).
Ђаво и његови анђели лишени су пребивања у светлим небеским обитељима. Видех сатану где паде са неба као муња (Лк. 10,18). Избачени из горњег света, ђаво и његове слуге делују у свету под небом, међу људима на земљи, а као да су присвојили и ад и подземље. Апостол их назива «началствима и властима и господарима овога века» (Кол. 1,16; 2,15); ђавола назива «кнезом који влада у ваздуху» (Еф. 2,2), а његове слуге, пале анђеле, «духовима злобе у поднебесју» (Еф. 6,12).

Пад људи у грех
Како је био могућ пад људи у грех? Приликом стварања, Творац је човека обдарио са три највећа дара: слободом, разумом и љубављу. Ови дарови неопходни су за духовни раст и блаженство човека. Али где је слобода, тамо је могуће и колебање приликом избора, могућа је саблазан. Саблазан за разум: погордити се умом; уместо познања премудрости и доброте Божије, тражити познање добра и зла изван Бога; пожелети да се постане «бог»; Саблазан за осећање љубави: уместо љубави према Богу и ближњем, љубити само себе и све оно што удовољава ниске жеље и доноси привремене насладе. Ова могућност саблазни и пада стајала је пред човеком, и први човек јој није одолео.
Искористимо мисли светог Јована Кронштатског на ову тему. «Зашто је Бог допустио – пита он – пад човека, Свог љубљеног створења и круне свега створеног на земљи? На то питање треба одговарати овако: да човеку није било допуштено да падне, не би било потребе ни да буде створен по образу и подобију Божијем, нити да му се подари слобода воље, која представља неодвојиву црту образа Божијег, него је могао да буде потчињен закону неопходности, попут бездушних ствари – неба, сунца, звезда, земаљске кугле и свих стихија, или попут бесловесних животиња; али тада на земљи не би било цара земаљске творевине, разумног славопојца Божанске доброте, премудрости, стваралачке свемоћи и промишљања; тада човек ничим не би могао да докаже своју верност и преданост Творцу, своју самопожртвовану љубав; не би било подвига борбе, не би било заслуга и непропадљивих венаца за победу, не би било вечног блаженства, као награде за верност и преданост Богу, нити вечног упокојења после напора и подвига земаљског странствовања».
Историја пада у грех. Писац Књиге Постања не саопштава да ли су прародитељи дуго живели блаженим, рајским животом. Говорећи о њиховом паду, он каже да нису сами по себи дошли до саблазни, него их је у њу увео кушач.
Змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту? А жена рече змији: ми једемо рода са свакога дрвета у врту; само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: нећете ви умрети; него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло (Пост. 3,1-6).
Хришћанска Црква је под змијом-кушачем одувек подразумевала ђавола, који је лик змије узео зато што он понајбоље одговара улизичком, препреденом и заједљивом карактеру кушача. У прилог таквом схватању иду и јасне речи Самог Господа о ђаволу: он беше човекоубица од почетка (Јн. 8,44). У Откривењу Јована Богослова назван је «великом аждајом» и «старом змијом» (Отк. 12,9). У књизи Премудрости Соломонових речено је: Завишћу ђавола у свет је ушла смрт (Прем. 2,24).
У чему се састојала греховност једења плода? Забрана једења била је испитивање човекове слободне воље. Преступ прародитеља састојао се у томе што су, пореварени од змије, нарушили изричиту заповест Божију да не једу привлачне плодове једног дрвета. Испуњавање ове заповести изражавало је: и послушност Богу, и поверење у речи Божије, и смирење и уздржање – збир свих простих и природних врлина. Једење је одмах за собом повукло низ жалосних духовних и физичких последица.
Духовне последице пада у грех. Једење плода било је тек почетак духовног одступања, тек први потрес. Но, како се испоставило, он је био толико тежак и погибељан, да је повратак у пређашњу светост и праведност био немогућ, него се, напротив, могла уочити склоност да се и иде даље путем одступања од Бога. Ово се показало тако што су прародитељи одмах приметили да су наги; када су чули у рају глас Божији, сакрили су се од Бога и почели да се правдају, чиме су само увећали своју кривицу. У Адамовим одговорима Богу пре свега види се његова жеља да умакне очима Божијим, покушај самооправдања и пребацивања кривице на другога, на своју жену.
У најстаријем споменику хришћанске књижевности, «Посланици Диогенету», читамо: «Знање или разумевање неодвојиво је од живота; символ тога били су дрво живота и дрво познања, посађени у рају једно до другога. То је значило да Бог није забранио знање, него је захтевао да они који желе знање буду људи доброг Живота, то јест да живе по заповестима Божијим. Није жеља за знањем, сама по себи, представљала кривицу или грех првих људи, него жеља да се то знање поседује без доброг живота, да се задобије не услед испуњавања заповести Божијих, него напротив – непослушношћу према њима».
Тако је са првим преступањем заповести у човека одмах ушао принцип греха, «закон греха» – νομος της αμαρτιας. Он је погодио саму човекову природу и брзо почео да се укорењује и развија у њој.(3) О том греховном принципу који је ушао у човековву природу, апостол Павле пише: Знам да добро не живи у мени, то јест, у телу мојему; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим... Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човеку; али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим (Рим. 7,18-23). Греховне склоности су заузеле владајући положај у човеку, он је постао «роб греха» (Рим. 6,7). У њему су се помрачили ум и осећања, па је зато и сама његова духовна слобода почела тако често да нагиње не ка добру, него ка злу. Међу најдубљим побудама за човеково деловање нашле су се похота и гордост. О њима читамо: Не љубите света ни што је у свету... Јер све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од света (1. Јн. 2,15-16). Похота телесна, то је слабљење власти духа над телом, потчињавање нижим, телесним жељама; похота очију (1. Јн. 2,16), то су лажни идоли, светске склоности, глад и жеђ за светом, завист; надменост живљења – гордост, умишљеност, егоизам, презир према другим људима, према слабијима, љубав према себи, сујета.
И савремена психолошка проучавања доводе истраживаче до закључка да похота и гордост (жудња за надмоћи над другима) представљају главне покретаче у стремљењима савременог палог човека, чак и када су дубоко скривени у души и не појављују се сасвим јасно у свести.
Физичке последице пада у грех. Као физичке последице појавиле су се: болести, тешки напори и смрт. То је био природан резултат духовног пада, раскида општења са Богом, удаљавања људи од Бога.(4) Људи су се потчинили пролазним принципима света, у којима делују распадање и смрт. Они се све мање хране од Источника живота и постојаног обнављања свих сила. Господ Исус Христос је указао на зависност болести од греха када је болеснику, исцељујући га, рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5,14).
Са грехом је у људски род ушла и смрт. Човек је створен као бесмртан по души, а могао је да остане и бесмртан по телу, да није отпао од Бога. Бог није створио смрт – каже књига Премудрости (Прем. 1,13). Човеково тело – како се добро изразио блажени Августин – не поседује «могућност да умре»; али оно поседује «могућност да не умире», коју је изгубило. Писац Књиге Постања саопштава како је та могућност да се не умире у рају била подржавана једењем плодова са дрвета живота, али су прародитељи након изгнања из раја остали без њега. Као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто (у њему) сви сагрешише (Рим. 5,12). Апостол назива смрт платом за грех: јер је плата за грех смрт (Рим. 6,23).(5)
Несреће и смрт као казна Божија. Физичке невоље, као последице греха, представљају истовремено и казне Божије, како је то изражено у речима Божијим упућеним прародитељима приликом истеривања из раја. Јасно је да су те казне дате као средство које треба да спречи човеков даљи и коначни пад.
О значењу напора и болести палог човека свети Кирило Александријски каже да је човек «када је добио као удео исцрпљујући пост и недаће, био предат, као каквој узди, патњама, страдањима и другим животним невољама. Пошто није благоразумно остао у животу слободном од напора и жалости, он се предаје несрећама, како би страдањима излечио у себи болест која га је задесила усред блаженства» (свети Кирило Александријски).
Ево како тај свети Отац расуђује о смрти: «Смрћу Законодавац зауставља ширење греха и кроз саму казну показује човекољубље. Зато је Он, дајући заповест, са њеним преступањем сјединио и смрт, и зато је преступник потпао под ову казну, да би сама казна служила на спасење. Јер смрт разара ову нашу природу и на тај начин, с једне стране, зауставља дејство зла, а са друге – избавља човека од болести, ослобађа га напора, прекида његове бриге и патње, и доноси крај телесним страдањима. Ето таквим је човекољубљем Судија разблажио саму казну» (исто).
Губитак Царства Божијег као најтрагичнија последица пада у грех. Ипак, крајњу и најважнију последицу греха нису представљале ни болести ни физичка смрт, него губитак раја. Губитак раја био је исто што и губитак Царства Божијег. У Адаму је читав људски род био лишен блаженства које му је предстојало, оног блаженства које су Адам и Ева донекле окусили у рају.(6) Уместо да пред собом види вечни живот, људски род је угледао смрт и за њом ад, мрак, одбаченост од Бога. Зато су свештене књиге Старог Завета пуне мрачних мисли о загробном животу. Јер нема ко би Те у смрти спомињао, и у аду ко ће Те славити? (Пс. 6,6) Ово није порицање бесмртности, него мисао о томе како је туробан загробно постојање. Свест о томе и тугу могла је да олакша само нада на будуће избављење кроз долазак Спаситеља. Знам да је жив мој Искупитељ, и да ће у последњи дан подићи из праха ову кожу моју када се распадне, и ипет ћу у телу свом видети Бога (Јов. 19,25-26). Тога ради развесели се срце моје, и обрадова се језик мој, а још и тело моје починуће у нади. Јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да светац Твој види труљења (Пс. 15,9-10).
Милост Божија према палом човеку. После човековог пада у грех, Бог није одбацио човека-грешника. Он од њега није одузео ни Свој образ(7), који га чини различитим у односу на животињски свет, ни слободу његове воље, ни разум који је у стању да схвати духовна начела, ни друге његове способности. Бог је са њим поступио као лекар и васпитач: одећом је покрио његову голотињу, док је његову умишљеност и гордост, телесне похоте и страсти умирио лековима – напорима и болестима, којима је дао васпитни значај: и сами можемо да видимо васпитно дејство рада и очишћујуће дејство болести на  душу. Бог је човека подвргао физичкој смрти, како га не би предао коначној духовној смрти, то јест како се греховни принцип у њему не би развио до крајњих, сатанских граница.
Ипак, природна узда страдања и смрти не искорењује сам извор зла. Она само спречава да се зло развија. Људском роду је била крајње неопходна таква сила, таква натприродна помоћ, која би у њему самом извршила унутрашњи преокрет и омогућила му да се обрати из стања све дубљег пада, у стање победе над грехом и постепеног усхођења ка Богу.
Промисао Божији је предвидео будући пад неутврђене слободне воље човекове. Предвиђајући пад, унапред је оредио и начин подизања. Показало се да Адамов пад у грех не представља непоправљиву пропаст за људски род. По предвечној одлуци Божијој препорађајућу силу је представљао силазак Сина Божијег на земљу.

Првородни грех

Под првородним грехом(8) подразумева се Адамов грех, који се преноси на његово потомство и оптерећује га. Учење о првородном греху има велик значај у систему хришћанског погледа на свет, јер је на њему заснован низ других догмата.
Реч Божија нас учи да су у Адаму «сви сагрешили». Као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Рим. 5,12). Ко ће се родити чист из нечиста? Нико. Измерени су дани његови, број месеци његових у Тебе је (Јов. 14,5-6). Гле, у безакоњима се зачех и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50,7). «У мени је семе трулежности» (Вечерња молитва).
Општа вера ране хришћанске Цркве у постојање првородног греха види се из древног црквеног обичаја крштавања деце. Помесни сабор шездесет шест епископа у Картагини 252. године, под председавањем светог Кипријана, установио је против јеретика следеће: «Не бранити крштење тек рођеном детету, које ни у чему није сагрешило осим што је потекло од тела Адамовог и тако кроз само рођење примило заразу древне смрти, и које тим лакше приступа добијању отпуштења грехова јер му се не отпуштају сопствени греси него туђи».(9)
«Посланица источних Патријараха» овако одређује резултат пада у грех. «Када је пао кроз преступ човек је постао налик бесловесним створењима, то јест помрачио се и лишио савршенства и бестрашћа, али се није лишио оне природе и силе коју је добио од преблагог Бога. Јер у противном случају постао би неразуман и сходно томе више не би био човек. Но, он је сачувао ту природу са којом је био створен, као и природну слободну силу, живу и делатну, тако да је по природи могао да бира и чини добро, избегавајући зло и одвраћајући се од њега».
У историји древне хришћанске Цркве наследност греха порицали су Пелагије и његови следбеници (јерес пелагијеваца). Пелагије је тврдио да сваки човек само понавља Адамов грех, поново чинећи свој лични пад у грех и следујући својом слабом вољом Адамов пример; а његова природа остала је онаква каква је и саздана, невина и чиста, као код првоствореног Адама, при чему су болести и смрт тој природи својствени од стварања, и не представљају последицу првородног греха.
Силне и врло убедљиве доказе против Пелагија изнео је блажени Августин. Он је навео:
а) сведочанства Божанског Откривења о првородном греху,
б) учење древних пастира Цркве,
в) древни обичај крштења деце,
г) страдања и невоље људи, па и деце, као последицу свеопште и наследне људске греховности.
Ипак Августин није избегао супротну крајност, јер је заступао идеју по којој је у палом човеку потпуно уништена самостална слобода за чињење добра, уколико у помоћ му не дође благодат Божија.
Из ове полемике на Западу су се касније образовала два правца, при чему једним пошао римо-католицизам, а другим протестантизам. Римокатолички богослови сматрају да је последица пада у грех одузимање од људи натприродног дара благодати Божије, након чега је човек остао у свом «природном» стању; његова природа није повређена, него је само у поремећена, тачније тело, телесна страна, однела је превагу над духовном; првородни грех се састоји у томе да на све људе прелази Адамова и Евина кривица пред Богом. Други правац на Западу у првородном греху види потпуно изопачење људске природе и њено њено дубинско, темељно кварење (гледиште које су прихватили Лутер и Калвин). Што се тиче новијих протестантских секти, оне су, одбацујући Лутерову крајност, дошле до потпуног порицања првородног наследног греха.
Код пастира Источне Цркве није било недоумица како уопште поводом учења о наследном прародитељском греху, тако ни посебно, по питању о последицама тог греха за човекову палу природу.
Православно богословље не прихвата екстремне ставове учења блаженог Августина. Њему је страно и римокатоличко богословско гледиште, коме је очигледно својствен јуридички, формални карактер. У основи римокатоличког учења лежи а) схватање Адамовог греха као бесконачно велике увреде Бога; б) за увредом је уследио гнев Божији; в) гнев Божији је изражен у одузимању натприродних дарова благодати Божије(10); г) одузимање благодати повукло је за собом потчињавање духовног принципа телесном и потонуће у грех. Одатле нарочито схватање искупљења које је извршио Син Божији: да би нарушени поредак био обновљен, пре свега било је потребно да се пружи задовољење Богу за нанету увреду, и тако са људског рода скинути терет кривице и казне.
Православно богословље другачије схвата последице прародитељског греха.
После првог пада сам човек се душом удаљио од Бога, постао је непријемчив за благодат Божију која му је откривена, престао је да слуша Божански глас који му се обраћао, што је довело до даљег укорењивања греха у њему.
Ипак, Бог никада није лишио људски род Своје милости, помоћи, благодати, а нарочито не изабрани народ, од кога су изашли такви праведници као што су Мојсије, Илија, Јелисеј и каснији пророци. Апостол Павле у једанаестој глави Посланице Јеврејима помиње низ старозаветних праведника, говорећи за њих да су то они којих свет не беше достојан (Јевр. 11,38); нико од њих се није усавршио без дара свише, без благодати Божије. У књизи дела апостолских наведене су речи првомученика Стефана, где он говори о Давиду: који нађе благодат пред Богом и мољаше да нађе стан Богу Јаковљеву (Дап. 7,46), то јест да му сазида храм. Највећи од свих пророка, свети Јован Претеча, испунио се Духа Светога још у утроби матере своје (Лк. 1,15). Али старозаветни праведници после смрти нису могли да избегну заједничку судбину палог људског рода – пребивање у
адској тами, до успостављања Небеске Цркве, то јест до васкрсења и вазнесења Христовог: Господ Исус Христос је разрушио врата ада и отворио пут у Царство Небеско.
Суштина греха, па и првородног, не може се видети само у владавини телесног принципа над духовним, како то представља римско богословље. Многе греховне склоности, па и врло тешке, везане су за духовна својства: таква је на пример гордост, која заједно са похотом, како каже апостол, чини извор опште греховности у свету (1. Јн. 2,15-16). Речју «тело» («плот») у Светом Писму се назива непрепорођено стање, насупрот животу препорођеном у Христу: Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3,6). Наравно, овим се не пориче чињеница да читав низ страсти и греховних склоности води порекло од телесне природе, на шта указује и Свето Писмо (Рим. 7).
Дакле, православно богословље првородни грех сматра за греховну склоност која је ушла у људски род и постала његова духовна болест.(11)


(1)Постоји сагласност светих Отаца да је кроз човеков грех читава творевина увучена у «робовање пропадљивости». Коментаришући Посланицу Римљаним (8,22) свети Јован Златоуст пише: «Шта значи: јер се твар покори таштини? Постала је пропадљива. Зашто, који је разлог? Твојом грешком, о човече! Будући да си ти добио смртно и страдално тело, земља је такође потчињена проклетству, па је почела да рађа трње и коров». Нешто даље у истом тексту свети Јован пише: «Баш као што је творевина постала пропадљива када је твоје тело постало пропадљиво, тако ће, када твоје тело постане непропадљиво (тј. након општег Васкрсења), она такође да га прати и постаће одговарајућа њему» («Омилија на Посланицу Римљанима», 14,5).
(2)Свети Јован Дамаскин: «Свако словесно (логосно) биће је слободно (самовласно). Будући, дакле, да је природа Анђела словесна и умствена, она је и слободна, а будући да је та природа створена, она је и промењива, те има власт и да остаје постојана и да напредује у добру, али и да се окреће ка злу.
Но, док је човек, због слабости свога тела, способан за покајање, Анђео, будући бестелесан, није» («Тачно изложење Православне вере», 2,3)
(3)Са појавом греха, човек је изгубио благодат у којој је био створен. Пошто је његова природа постала повређена грехом, благодат му је сада била страна. Свети Јован Дамаскин пише: «Пошто је човек подлегао насртају демона, изумитеља зла, преступивши заповест Творца и оголивши себе од благодати, он је као какву одећу свука са себе своју слободу (блискост) према Богу» («Тачно изложење Православне вере», 3,1). Такође, свети Симеон Нови Богослов пише: «Када је (Адам) свом својом душом поверовао змији, а не Богу, онда је Божанска благодат, која је почивала на њему, одступила од њега, тако да је постао непријатељ Божији, због неверовања које је показао према Његовим речима» («Првостворени човек»).
(4)Када је човек изгубио благодат Божију, осетио је духовну смрт, и та духовна смрт потчинила га је физичкој смрти. Тако свети Григорије Палама пише: «Заправо је Адамова душа умрла, одвојивши се кроз његов преступ од Бога; јер телесно он је наставио да живи и после тога, чак 930 година. Ипак, смрт која је због преступа задесила душу, није погодила само њу и донела проклетство човеку; и само тело било је потчињено исцрпљености, патњи, пропадљивости и коначно смрти» («Добротољубље», т. 4).
На другом месту свети Григорије Палама пише: «Физичка смрт је када душа напусти тело и одвоји се од њега. Смрт душе је када Бог напусти душу и одвоји се од ње, иако душа, на други начин, остаје бесмртна. Одвојена од Бога она постаје ружнија и бескориснија од мртвог тела, али за разлику од таквог тела она се после смрти не дезинтегрише, будући да није сложена» («Омилије», 1). 
(5)Свети Јован Дамаскин пише: «Покрио је (човек) себе суровошћу кукавног живота – јер смоквино лишће то значи; опасавши се смрћу, односно смртношћу и вештаственошћу тела – јер то је одевање у кожне хаљине – по праведном суду Божијем био је изгнан из раја и осуђен на умирање, те је тако постао подложан пропадљивости» («Тачно изложење Православне вере», 3,1).
(6)Другим речима, пут обожења био је затворен за човека.
(7)Свети Григорије Палама пише да «људска душа неотуђиво поседује образ Божији, чак и када не препознаје сопствено достојанство, или мисли и живи на начин недостојан Творчевог образа у себи. Након прегрешења наших прародитеља у рају преко дрвета, ми смо претрпели смрт душе – а то је одвајање душе од Бога – пре него телесну смрт; премда смо одбацили своју богосличност, ми нисмо изгубили наш Божански образ...» («Добротољубље», т. 4).
(8)У латинском богословљу од времена блаженог Августина традиционално се употребљава израз «изворни грех» (original sin). Савремени православни начелно више воле израз «првородни» или «прародитељски грех» (грч. progoniki amartia, to propartorikon amartia, енгл. ancestral sin), који је уобичајен код грчких Отаца. 
(9)Исто то изјављује и 110. правило «Афричког кодекса», одобреног од стране 217 епископа у Картагини 419. године и потврђеног на Трулском сабору (692), а затим и на Седмом Васељенском сабору (787). Правило 110. завршава се речима: «По овоме правилу вере и деца која сама по себи још никаквих греха нису могла учинити, бивају крштена ради опроштаја од грехова, како би се кроз препорођење очистило у њима оно што су примила од старог рођења».
(10)Према «Католичкој енциклопедији», «Изворни грех је лишавање освећујуће благодати» (издање из 1911, т. 11, стр. 314). Православни свети Оци такође уче да је човек у време пада изгубио благодат Божију. Ипак, православно учење о овом питању разликује се од католичког у погледу две тврдње.
Прво, римокатолици уче да је благодат створена појава. Према православном богословљу, благодат је нестворена енергија Самог Бога која се у време човековог стварања присно сјединила са његовом душом. Човек учествује у Божанском животу кроз Божанске енергије, и то учешће било је својствено изворној човековој природи.
Друго, римокатолици уче да се изворни грех састоји само у лишавању освећујуће благодати (што се такође назива «изворна правда»), а да је човекова природа након пада остала иста онаква каква је била и пре њега. У складу са тим, човекова природа није повређена. Но, према православном богословљу, човекова природа је повређена падом и та повреда проузроковала је губитак благодати која је обитавала у човеку и престанак човековог учешћа у Божанском животу. 
(11)Вероватно ни једно учење Православне Цркве у наше време није проузроковало толико ватрених дискусија и неразумевања као учење о изворном или прародитељском греху. Неспоразуми се обично појављују у жељи да се учење прецизније дефинише, или пак због претераних реакција на ове усиљене дефиниције. Рани Оци Цркве уопште (изузев блаженог Августина на Западу), не упуштају се дубље у разматрање ове ствари, нити одговарају на питање «како?», него се задовољавају тиме да једноставно кажу: «Када је Адам сагрешио, његов грех је прешао на све људе» (свети Атанасије Велики, «Четири књиге против аријанаца», 1,51).

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар