Велики пост

Свети Илија Мињати
ПРОПОВЕДИ ТОКОМ ВЕЛИКОГ ПОСТА
изговорене 1714. године у славном граду Навплију
у саборној цркви најсветије Митрополије

Беседа у другу недељу поста
О зависти

А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим: Што овај тако хули? (Мк. 2,6-7) 

Ми, грешни људи, треба да будемо трпељиви кад видимо да је и Сам безгрешни Син Божији осуђен. Из земље Галилејске Исус Христос, Божански Исцелитељ душа и тела, вратио се у Капернаум. У данашњем Јеванђељу каже се да је Он на дан Свога доласка учинио три велика доброчинства. Прво – проповедао је и изложио становницима тог места Своје божанско учење са таквом силом и благодаћу да је привукао к Себи готово читав град; кућа у којој је проповедао била је пуна изнутра, а споља окружена густом гомилом. И чу се – вели Јеванђеље – да је у кући. И одмах се сакупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; и казиваше им реч (Мк. 2,1-2). Друго – Он је Својом свемоћном речју иселио болесника који је био одузет и кога су онамо донела четири човека: Устани, узми одар свој и ходи! (Јн. 5,8) Треће – заједно са телесним здрављем даровао му је и душевно, и Својом Божанском влашћу разрешио га је од грехова: Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9,2). И чиме Му за све то благодаре житељи Капернаума? Прост народ се диви, хвали и прославља Бога – Сви се дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што не видесмо (Мк. 2,12). А књижевници, чувари закона, свештени ред синагоге, осуђују Исуса као хулника. А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим: Што овај тако хули? Напротив – ви књижевници, лицемери и клеветници, говорите хуле! А Христос кога поричете има, као Бог, власт да отпушта грехе, јер као Бог поседује силу да исцели раслабљеног од болести. Он дакле говори хуле зато што поучава? Говори хуле зато што прашта и исцељује? То вас саблажњава? То трује ваша срца? То оштри ваш језик за осуђивање? Молим вас браћо да размотрите који то разлог подстиче књижевнике да са таквом страшћу говоре против Владике Који чини чудеса? Христос поучава и чудотвори; књижевници виде да се народ сабира у великом броју како би слушао његове поуке; виде да је сав народ задивљен Његовим чудесима, да једни верују у Њега као у великог пророка, а други чак као у истинског Бога, па се саблажњавају, осуђују Га и отворено говоре да Он богохули. Шта је то? Завист, ништа друго. То је завист која се бори против свега доброг, и пориче речи и чудеса оваплоћеног Бога говорећи за њих да су зла и да представљају хулу.

Користећи ово као повод, хтео бих да вас убедим да колико је год могуће избегавате ту човекомрзачку и богомрзачку страст; хоћу да вам покажем, као прво, шта је то завист и, као друго, чему она води.

I

Завист је првобитно семе сваког зла, први пород сваког греха, прва отровна нечистота која квари небо и земљу, први уништавајући пламен који је упалио огањ вечних мука. Први који је на небесима сагрешио гордошћу, био је Деница. Први који је у рају сагрешио непослушношћу био је Адам; први који је након изгнања из раја сагрешио завишћу био је Каин. Али први узрок свих тих грехова Денице, Адама и Каина ипак је била завист.

Завишћу се помрачио први велики началник анђела, предводник Серафима, "најдивнији Деница, светлост јутарња". Када је он први пут видео неизрециву лепоту Тросјајног Божанства позавидео је и ражалостио се, па је усхтео да буде раван Божанству. Говорио си у уму свом: изаћи ћу на небо... бићу налик Вишњем (Ис. 14,13-14). По мишљењу Григорија Богослова, завист је помрачила Деницу па је пао због гордости; будући божанствен он није могао да поднесе то што га не поштују као Бога (Григорије Богослов, Слово 27). Предивни анђео светлости постао је страшни демон таме; највећу част заменио је за вечну муку и, лишивши се светлости, боготкане одежде коју му је даровао и у коју га је оденуо Бог, остао је наг, сачувавши само основна својства свога бића – тврдог, упорног и непромењивог у злу, како вели Григорије Богослов. Пошто је распламсао у себи мржњу и непријатељство према Богу, богоборни одступник не може да одустане од те борбе. Кад се уверио да је потпуно немоћан пред Богом, направио је оружје против човека и почео да се бори против њега. Као што страшна звер попут леопарда толико мрзи човека да ако не може да њему самом нашкоди и случајно види његову слику, јуриша на њу и тако утоли свој гнев, тако и ђаво, непријатељ свега доброг, немоћан пред Богом, кад види човека, образ Божији обдарен душом, насрће на њега брзином змије отровнице. Видевши човека овенчаног славом и чашћу у рају сладости, видевши га као цара читаве видљиве творевине, ђаво је био рањен љубомором и завишћу. Почео је да обмањује наше праоце, да их наговара и наводи на непослушност; и веома се обрадовао када је видео да су изгнани из раја, а нарочито када је чуо да су осуђени на смрт: Умрећете! (Пост. 2,17) Он се јавно показао као богоборац, својим непријатељством према Богу и завођењем човека, али пред Богом је немоћан. А када је видео да пресуда није одмах извршена, да Адам и Ева, које је Бог осудио на смрт, нису одмах умрли, он није оклевао него је употребио све своје силе како би што пре донео смрт: отровом зависти напојио је срце Каиново и наоружао је његову руку за убиство брата Авеља; од тог доба земља је почела да се оскврњује људском крвљу.

У другој глави књиге Премудрости Соломонових се каже: Бог сазда човека за непропадљивост, као образ подобија Свога... а завишћу ђавољом смрт уђе у свет. Свети Златоуст то објашњава на следећи начин. Када је чуо да ће се човек вратити у земљу, ђаво је жудео за тим да види извршење ове одлуке, па и више од тога – да види смрт сина пре оца, да види како брат убија брата, да види превремену и насилну смрт. Ђаво је чуо да је човек осуђен на смрт и повратак у земљу, и није могао да дочека тренутак када ће та пресуда бити извршена. И не само то. Хајде да је чекао да прво умре отац Адам, а потом његов син. Али не – он је хтео да види смрт сина пре оца. И хајде да је син умро природном смрћу. Не – насилном. Па нека је и тако, али да га убије неко други, а не рођени брат. Не – управо рођени брат. Братоубиство!.. Видиш ли колико је зала произашло од једнога зла? Видиш ли шта може да учини завист? Видиш ли како она задовољава ђаволову незаситу жељу? Завист је распалила рат и одступништво на небесима; узнемирила је блажени мир и спокојство анђела; Деница је пао у бездан и као змај својим репом повукао је за собом трећину духовних звезда; услед зависти у недрима земље почео је да гори неугасиви огањ вечних мука. Због зависти су праоци преступили заповест и били удаљени из раја сладости у трње и коров (Пост. 3,18) – Адам да би се у зноју лица свога хранио од земље, а Ева да би у боловима рађала децу. Од бесмртних они су постали смртни, а заједно са њима и ми, њихови несрећни потомци; од својих прародитеља наследили смо грех, и Божију осуду и проклетство. Услед зависти брат је неправедно замрзео брата и нечовечно га је убио; чиста земља оскврнула се невином крвљу и отвориле су се страшне двери клетве кроз које је смрт ушла у свет. Све се то догодило услед зависти. Она је показала да је предводница богоборства, учитељица непослушности, мајка братоубиства, узрок смрти. У њој је корен сваког зла. Завист је туга у души која се појављује због среће ближњег, како је одређује Василије Велики, што је у складу са мишљењем свих древних философа-моралиста.

Отровна хидра, према опису песника-митолога, имала је седам глава из којих је испуштала смртоносни отров. Грех је такође седмоглав: његова прва глава је гордост, друга среброљубље, трећа лакомост, четврта униније и немарност, пета блудочинство, шеста гнев, и седма – завист. Мада свих седам глава избацују смртоносни отров који убија душу, отров зависти најпогубнији је од свих. Сви остали смртни греси имају за циљ некакву сопствену корист; на пример горд човек жели да се прослави, среброљубац тражи богатство, изјелица хоће да се наједе, немаран да лењствује, блудник стреми сладострашћу, гневан да искали гнев. Али завист не тражи ништа за себе, него зло за ближњег. Завидљивац би хтео да види славнога да је понижен, богатог да је сиромах, срећног да је несрећан. То је дакле циљ зависти – да види како се онај коме се завиди од срећног човека претвара у невољника. С друге стране, сви остали смртни греси пружају некакву насладу, некакву радост ономе ко их чини. Горд човек се на пример радује својој слави, среброљубац – своме богатству, халапљивац кад види укусна јела, лењивац се радује доколици, блудних ужива у похоти, злобнику причињава задовољство да се свети непријатељу. А завист не само да не доноси никакву насладу или радост ономе кога је обузела, него напротив, доноси тугу, тешку тугу која се не може ублажити. Тако завист представља тугу због успеха ближњег. Исав почиње да тугује зато што је Јаков добио од свог оца Исака благослов и право старешинства, па тражи прилику да га убије. Лија, жена Исакова, имала је много деце, па се зато бездетна Рахиља, друга његова жена, свађала са мужем и од туге је хтела да умре: Дај ми деце или ћу умрети (Пост. 30,1). Јосиф је унапред видео славу своју, која му је била припремљена у Египту, па је тумачио својој браћи тајанствене снове, па су они због тога почели да се растужују: прво су хтели да га убију, али су потом променили одлуку и решили да га баце јаму, а после су га извадили одатле и продали у ропство, како би им био што даље од очију. Због тога што је Давид убио Голијата, победио иноплеменике и прославио Израиљце, незахвални и завидљиви цар Саул почиње да тугује и на сваки начин жели да га лиши живота: више пута гађа га копљем, јури и прогони. Сигурно би га и убио, и тако удовољио бесу своје зависти, да покров Божији тада није чудесно сачувао Давида.

Због тога што Богочовек Исус проповеда истину, исцељује болесне, опрашта грешницима, љуте се христомрсци, јудејски књижевници, и оптужују Га да је хулник: Што овај тако хули? (Мк. 2,7) Једне суботе Исус је видео жену како Му прилази, коју је дух немоћи жестоко мучио осамнаест година тако да, згрчена од болести, није могла главу да подигне и једва да је била жива. Видевши је Исус се сажалио над њом и исцелио ју је: Жено, ослобођена си од немоћи своје (Лк. 13,12). И пошто се сав народ са осећањем благодарности радовао чудесима Христовим – радоваше се за сва славна дела што их Он чињаше (Лк. 13,17) – старешина синагоге је почео да негодује, да се гневи и да прети, почео је да сеје немир у народу, како би уништио његову побожност и веру у Спаситеља: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни (Лк. 13,14). Зар је за суботу постојала некаква заповест да се у тај дан не чине чудеса? Зар је закон забранио да се у тај дан лече болесни? Не. Старешина синагоге не говори из ревности за закон, него из мржње према Христу. Он пориче силу и дејство чуда, јер завиди слави чудотворца. Сатана је прешао из жене у душу старешине синагоге. Теофилакт вели: "Сатана, који је најпре свезивао жену, потом завишћу свезује старешину синагоге и његовим устима оспорава Божанско чудо".

Зар Јосифова срећа није била корисна и за његову браћу, како је показало време? Није ли слава коју је стекао Давид била уједно и слава Саула, чије је царство утврђивао побеђујући његове непријатеље? Зар  чудеса Исуса Христа нису била доброчинство за све јудејце? Наравно. Али завидљивац не обраћа пажњу на сопствено добро. "Завист не уме да оцени шта је корисније", али уме да види добро ближњег и да се завидљиво ражалости; "завист је жалост због успеха ближњег"; она се труди да успех ближњег претвори у неуспех и у томе проналази утеху за своју жалост. Циљ зависти је – видети како онај коме се завиди из среће пада у несрећу.

Немилосрдни богаташ, човекомрзац – о коме прича јеванђелист Лука – горео је у пламену неугасивог огња. И када је, подигавши очи ка небесима, видео убогог Лазара у наручју Аврамовом, болним гласом је завапио: Оче Авраме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик (Лк. 16,24). Браћо, ова богаташева молба мени изгледа чудна. Зар човеку који гори у таквом пламену, споља је окружен ватром и удише је, и читаво његово тело и душа су у пламену – зар му дакле није јасно да Лазарев прст умочен у воду није неће моћи да му донесе никакву корист? Све воде извора, река и мора не би биле довољне да га макар донекле расхладе. У тако силном пламену он моли за мало воде! Очигледно је да он жели нешто друго, и то нам објашњава свети Златоуст. "Богаташ је видео убогог, сиротог Лазара у стању велике славе и блаженства; раније га је видео нагог и покривеног ранама, а сада га види обученог у боготкану одору божанске светлости, у насладама вечног живота. Онај који је некада запомагао и желео да поједе мрвице хлеба које су падале са богаташевог стола, сада је нахрањен божанственом славом. Богаташ све то види и гори од зависти више него од свог адског пламена. Ето због чега тражи да Лазар дође код њега, макар на кратки, како би и он дошао да подели муке са њим, и како би се удаљио из наручја Аврамовог. Кад би му то пошло за руком, он би вероватно осетио некакво олакшање. Да бисте се у то уверили, обратите пажњу на следеће: када је богаташ чуо од Аврама да Лазар не може да дође код њега у ад, јер је између њих постављена велика провалија, рекао је: Молим те, оче, да га пошаљеш дому оца мојега (Лк. 16,17). Овим речима он као да каже: ако не можеш да га пошаљеш овамо, да би постао учесник у мојим мукама, онда га макар пошаљи у мој дом, тј. у свет, у пређашњи живот, у пређашњу несрећу, само га удаљи од блаженства у твоме наручју. Да, понављам, он гори више од зависти, неголи од адског пламена. Богаташ је требало да затражи да и сам буде примљен у крило Аврамово, а не да Лазара позива на мучење. Али завидљивац не тражи своје добро, из стања мучења не стреми ка блаженству. "Завист не уме да оцени шта је корисније". Она тражи зло за другога, да види ближњега на мукама. "Циљ зависти је – да види како онај коме се завиди из среће пада у несрећу". Богаташ више жели да види Лазара у аду, него себе у рају. Зашто? Зато што је завист "жалост због користи ближњег". Богослови доказују да ће највећа мука за оне који су аду бити сазнање да се свети вечно наслађују, а они су својом кривицом све то заувек изгубили. Одатле ће да проистекне плач и шкргут зуба – то ће за њих бити највећа од свих мука.

Ето каква је страст завидљиваца, страст која је најжалоснија од свих грехова и при томе неутешна, јер је истовремено и кривица и казна за онога ко је поседује. Зато богослов с правом вели: "Завист је од свих страсти најнеправеднија, и уједно праведна. Неправедна зато што прогони све добре, а праведна зато што спаљује оне који је поседују. Рђа не нагриза тако јако гвожђе на коме се налази, нити ехидна својим канџама тако снажно трза утробу мајке када се рађа, као што срце завидљивца кида завист, као што се мучи и кида његова душа и у овом и у будућем животу". Зато тврдим да завидљивцу не треба желети кажњавање ни у овом ни у будућем животу. Сама завист му је довољна казна: овде се мучи гледајући углед и срећу ближњег, а тамо страда гледајући блаженство праведника, попут богаташа када је видео славу Лазареву у наручју Аврамовом. Праведно је дакле што та страст мучи оне који је имају. Али када завист почне да штети ближњем, она људима причињава велике невоље. Много је примера за то. Задржаћу вашу пажњу на једном. У славном граду Атини живео је неки философ по имену Леонтије; био је из угледне породице, многобожац по вери, бавио се астролошком науком и живео најчаснијим животом. пред смрт је све своје имање завештао сину, док је ћерку оставио без ичега. Када су га упитали зашто је тако, као са презиром, поступио према слабом бићу и ништа јој није оставио у наследство, Леонтије је одговорио: "Биће јој довољна њена срећа". Можда је тако одговорио ослањајући се, као паганин и астролог, на њему савремена чудна схватања о звезди под којом је његова кћи рођена. Но, њена будућа срећа, као што ћете видети, била је последица  брижљивог васпитања, врлина и изузетних дарова – она је заиста стигла до сјајног положаја када су за то настале повољне околности. Атинаида, тако се звала кћи философа, ипак није била задовољна очевим завештањем, па је после његове смрти почела да се суди са братом желећи да поништи тестамент и да преузме одговарајући део родитељског имања. Зато је отпутовала из Атине и упутила се за Константинопољ како би тамо тражила правду од цара. У то време на царском престолу био је Теодосије млађи. Када је Атинаида представљена цару, видела ју је царева сестра, славна Пулхерија; запазила је њено лепо лице, отмено држање, разумност њених речи; кроз све то се осећало да је реч о ћерки философа која је при томе и сама философ. Пулхерија ју је заволела, милостиво ју је прихватила и обратила у хришћанство. Уместо незнабожачког имена Атинаида дала јој је хришћанско име Евдокија. После Евдокијиног обраћења уредила је да се уда за њеног брата цара Теодосија млађег. Тако су се испуниле наизглед неосноване речи њеног оца: "Биће јој довољна њена срећа". Од обичне атинске паганке она је постала хришћанка и царица у Константинопољу. Лишена је родитељског наследства, али Бог јој је дао скиптар и круну.

Није ли вам срце задрхтало, браћо, док сте слушали о таквој срећи ове девојке? Али сада се припремите за сузе, како бисте оплакали њену велику несрећу. О зависти, зависти, како си горка и колико само несреће доносиш људима!

Завидили су Евдокији, неправедно су је оклеветали пред њеним мужем, царем, да му тобоже није верна, да није поштена, да има тајну љубав према Павлинијану, врло ученом и наочитом човеку са којим је она заиста често разговарала јер је волела науке. Мада цар није поверовао овим гласинама, ипак се у њему појавила сумња па је, ништа не говорећи Евдокији, тражио прилику да се увери. Сад слушајте каква се тужна случајност догодила. Једном су цару донели јабуку необичне величине; цар ју је послао Евдокији. А она, не знајући ни за какве клевете против себе, послала је ту јабуку Павлинијану који је у то време био болестан. Када је цар дошао да посети болесног Павлинијана, угледао је код њега своју јабуку. Изглед његовог лица се променио, срце му се узнемирило, изашао је жалостан и гневан. Када је дошао код царице одмах ју је упитао где је јабука коју јој је послао. Она је, по дејству ђавола који се радује злу или по допуштењу Божијем, не говорећи истину, рекла да је јабуку појела и чак је своје речи потврдила заклевши се царевим здрављем. Ово је цару било довољно: поверовао је клевети и заповедио да се Павлинијану, који је лежао у постељи и који не само да није био крив него уопште није знао о чему се ради, истога часа одруби глава. Од Евдокије се развео и послао ју је у прогонство у Јерусалим. Тако је царски двор, у коме су раније владали радост и спокојство, био уздрман жалошћу и немиром.

Из овог примера видите колико зла може да нанесе завист помешана са клеветом. Због зависти је убијен невини Павлинијан, а царица је растављена од мужа. Унижена је врлина верне жене и нарушена срећа многих. А услед тога нико није добио никакво задовољење. Може ли се после завидљивац, који само демонима пружа злобну радост, назвати хришћанином, и има ли права да се тако назове?

II

Једном су упитали неког мудраца које очи виде боље: црне или плаве, мушке или женске, људске или животињске? Он је одговорио: најбоље виде очи завидљивих људи. Они виде све: и оно најмање што се налази у близини, и оно што се налази далеко; само једно не виде – добро; а ако га и виде, очи им се напуне сузама и труде се да не виде, као да и нехотице зажмуре. Труди се колико хоћеш, затварај се, удаљавај се, моли се у тишини свог обитавалишта, склањај се у усамљеност, у пустињу – очи завидљивца досегнуће те и тамо, и видеће шта радиш. Завидљивац као да има некакав дурбин кроз који види јако далеко. Где се може наћи такав човек, па макар био испуњен врлинама и свет, који не би имао никакав порок? Само Бог је без греха и чист од сваке прљавштине. "Онај ко осуђује, не само да се дотиче многих него и добрих, јер само Бог је у потпуности невин и недоступан за страсти" – вели богослов. Али очи завидљиваца виде код људи чак и најмање пороке, чак и такве које они никада нису имали.

У закључку ћу подсетити на поуку апостола Павла: Не будимо сујетни, изазивајући једни друге, завидећи једни другима (Гал. 5,26). Не будимо сујетни; нека свако пази само на себе; немојмо осуђивати један другог, не будимо љубоморни један на другог. Ако се гложите између себе чувајте се да сви не погинете: Ако један другога уједате и прождирете, гледајте са се међусобно на истребите (Гал. 5,15). Ово се пророштво испунило на нама. Ви знате како је нестала величина нашег народа и слава нашег царства. Погледајте историју. Ни сила Персијанаца ни мач Агарјана не би били у стању да нанесу зла томе царству, да није било међусобне зависти његових грађана. Када се у породици, друштву, граду или држави појави завист и људи почну злобно да досађују једни другима, онда нису потребни никакви спољашњи непријатељи да би им нанели пораз. "Кад почнемо да завидимо ближњима и да устајемо једни против других – вели Златоуст – онда нам ни ђаво неће бити потребан за нашу пропаст".

Ради Бога, у Кога верујемо и Који је Бог мира и Отац доброчинстава, ради Јеванђеља, које је завет љубави, и ради Цркве, која треба да буде место сагласности и јединства, ми не треба да допустимо себи ни најмању пројаву зависти. Не дајмо непријатељима повода да се радују. Филистејци су победили Израиљце и истога дана умро је Саул са својом децом. Никада Израиљци нису претрпели теже губитке. Давид је чуо за ту несрећу свога народа и обративши се пратиоцима рекао је: Не казујте у Гату, и не разглашујте по улицама аскалонским (2. Сам. 1,20), да непријатељи не би чули за нашу несрећу и да се не би радовали. Да се не веселе кћери филистејске. Браћо и сабраћо хришћани! Немојмо износити несреће, страдања, кривице и грехе других ради њихове осуде, раздражујући се међусобно и завидећи једни другима, да се не би радовали иноплеменици – наши видљиви и невидљиви непријатељи. Потребни су нам ћутање, саосећање и пријатељско расположење. А завист која оптужује, завист која раздражује, завист која осуђује ближњег – њу хришћани треба да протерају! Ко има такву страст, тај је недостојан чак и човеком да се назове, па се тим пре не може назвати хришћанином.
(© Библиотека "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-Карловачке и Младен Станковић, 2009. Сва права задржана)