недеља, 21. фебруар 2010.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 17. 

Лажна представа и мишљење о женским манастирима које си и сама имала плод су светског начина размишљања. Ти људи не схватају да за овај живот постоји посебан призив Божији, без кога човек сам по себи не може да остави свет, са свим његовим привлачним задовољствима, иако она често бивају праћена патњама и невољама. Ступивши у манастир, ми имамо једно стремљење – спасење душе, али потребна су нам различита испитивања, искушења и недаће како бисмо кроз њих могли да спознамо душевне недостатке који се крију у нама, слабости и различите страсти, те да бисмо кроз патње и искушења добили исцељење душе, а не онако како ти представљаш у својој машти: «тиха обитељ, молитва, спокојно испуњавање заповести». Ти немаш представу о томе какве све борбе и искушења предстоје онима који су ступили на поприште овог духовног подвига. Ако пажљиво прочиташ прве четири поуке, или степена, светог Јована Лествичника, схватићеш то теоретски, али да опита је још далек пут. Но, теби тај начин живота не припада: иди путем на који те је Господ поставио; буди смирена хришћанка, жена која љуби мужа, и мајка која се стара о својој деци – то су твоје обавезе. Моли се Богу да ти дарује помоћ како у овим, тако и у свим другим твојим делима; али искушења своје врсте не могу да избегну ни они који живе у свету, како би спознали своје немоћи и смирили се. Када се живи подвижничким животом, невоље се не могу избећи.
Ти тражиш топлу молитву, но то се не може одобрити. Догодило ти се да се помолиш са топлотом у срцу, па већ мислиш да на томе изградиш своје спасење, али на тај начин лако можеш да паднеш у заблуду; зато Господ и не дозвољава да се ослањамо на тако нешто, него допушта да будемо узнемирени помислима и савладани сном. Чистота молитве, топлота, сузе и друго – све је то дар Божији; али он се даје смиренима, јер они не могу да се узнесу умом, него виде једино своју убогост, и попут цариника вапију Богу како би били помиловани. А то да ли ће добити дар, препуштају Богу: Он зна када ће и коме да га дарује. Свети Исак пише: «Дар без искушења је пропаст онима који га добију». Смирена молитва је угодна Богу, док Му она којој сами приписујемо вредност и кроз то се узносимо умом – није угодна. Богу треба да препустимо оцену наше молитве, а сами треба све своје да сматрамо ни за шта. Но, не треба да остављамо молитву, чак ни онда када нам она делује хладна; јер нама није познат Промисао Божији – зашто нам Он одузима осећај топлоте, а допушта хладноћу, униније, лењост и друго. А све је то ради нашег духовног напредовања. Уколико се и догоди да се некада насладимо топлотом молитве и да нам она после буде одузета, не треба да због тога клонемо духом, него треба да се смиримо. У почетку, када смо тек призивани на духовни живот, Господ нас посећује Својом благодаћу и различитим утехама, али после их опет одузима и гура нас у огањ најразличитијих искушења и невоља, како би наше самољубиво и славољубиво расположење било у потпуности уништено огњем искушења, и како се не бисмо уздали у себе и своја дела, него у милост Божију и човекољубље Његово. Смирење је заиста велико благо!
Свима вам желим мир, здравље и спасење, и молим за вас благослов Божији, остајући ваш недостојни молитвеник пред Богом – многогрешни јеромонах Макарије.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар