четвртак, 25. фебруар 2010.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке




ЈЕРЕС 

#Јерес је лажно учење о хришћанству. ...Хришћанство је – учење Божије, Откривење Божије. Као познање које је људима даровао Бог, оно треба да буде примљено и чувано са највећом побожношћу и покорношћу, који доликују тој светињи. Оно може да буде примљено и чувано само смиреном вером, јер потпуно надвисује људски разум. То је та духовна, тајанствена књига (Откр. 22, 18-19), књига познања Божијег, коју је написао и објавио Сам Бог, којој се ништа не може додати и из које се ништа не може изоставити. Одатле је јасно како тежак грех представља – јерес. Она је негодовање и побуна творевине против Творца, побуна и негодовање најништавнијег и најограниченијег бића – човека – против свесавршеног Бога. Она је – страшно је рећи – суд човека над Богом и пресуда Богу од стране човека. Она је – грех ума, грех духа. Она је – хула на Бога, непријатељство против Бога. Она је – плод гордости, тог разлога пада палих анђела. И последице пада у јерес веома су сличне последицама пада одбачених духова; јерес помрачује ум, разгневљује срце, разлива свој отров по читавом телу, води душу у вечну смрт. Она није способна за смирење. Она човека чини потпуно туђим Богу. Она је – смртни грех. Као плод гордости, јерес у гвозденим ланцима држи свога заточеника, и ретки су они којима полази за руком да се из њих истргну. Јеретицима је својствена – упорност у јереси.
Први јеретици били су хришћани међу Јудејцима, који су споља поверовали у Христа, али су и даље хтели да се држе обредног и грађанског закона Мојсијевог у његовом буквалном смислу.
...Други извор јереси постала је незнабожачка философија и уопште људска ученост.
...Свето Писмо које су телесни и душевни људи изучили на речима (тј. споља), њима је послужило да би изумели јерес, да би погубили и себе и друге. Свети апостол Петар је о посланицама светог апостола Павла рекао да их неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст (2. Пет. 3,16). Овде је веома прецизно употребљена реч изврћу, јер телесан и душеван човек, не схватајући духовни смисао Светог Писма, приписује му смисао према своме нахођењу. Другачије и не може да буде: јер душевном човеку је потребно да добије било какво знање кад чита или изучава Божанско Писмо, а није у стању да га схвати онако како треба; он дакле нужно усваја појам онако како му се учини да је добро.
Порекло Светог Писма, као и начин његовог поимања и тумачења, сасвим су јасно представили апостоли Петар и Павле. Свети апостол Петар каже: И ово прво знајте да ниједно пророштво не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим говораху свети Божији људи (2. Пет. 1,20-21). То значи: као што је Реч Божија, или Свето Писмо, била произнесена посредством Духа Светога, тако само посредством Духа Светога може да буде и објашњена, и сходно томе схваћена. Свети апостол Павле каже: Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога света, него Духа Који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога; што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог, духовно духовним доказујући (1. Кор. 2,11-13).
...Душевно и телесно стање представља последицу нашег пада: то је стање бунта против Бога и непријатељства према Њему. Због неспособности душевног човека да правилно схвати духовно, света Црква брани својим чедима да самовољно тумаче Свето Писмо, него заповеда да се строго држе тумачења које су дали свети оци.
...Јерес је – грех ума. Суштина тог греха је – богохуљење.
Будући управо грех ума, јерес не само да помрачује ум, него и на срце преноси један нарочит гнев, убијајући га вечном смрћу. Тим грехом човек понајвише постаје налик палим духовима, чији је главни грех – противљење Богу и хула на Бога.
Карактеристично обележје палих духова је – гордост; и јеретицима је карактеристично обележје – гордост, која се најочигледније пројављује кроз презир и осуђивање свих који не припадају њиховој секти, и љуту мржњу према њима. Али главна пројава гордости код јеретика и расколника састоји се у томе што су се они, одбацивши Богопознање и Богослужење које је открио и предао Сам Бог, потчинили самовољним, богохулним и богопротивним учењима. Ђаво се не труди да онога ко је заражен јересју и расколом искушава другим очигледним страстима и гресима. А и зашто би искушавао онога ко је путем смртног греха већ убијен вечном смрћу и за живота представља његов, ђаволов удео? Напротив, ђаво подржава јеретика и расколника у уздржању и другим спољашњим подвизима и облицима врлина, одржавајући га тиме у стању задовољства самим собом и у заблуди, док православнога привлачи ка јереси личном светошћу коју јеретик носи на себи, или га у крајњој линији наводи на оправдавање и својеврсно подржавање јереси, као и на сумњу у Православље и хладан однос према њему.
Онај ко поседује благо, бива изложен нападима разбојника, а ко нема ништа, њега разбојници не узнемиравају. Ђаво жестоко насрће на онога ко има благо праве вере, трудећи се да га људима покаже побеђеног, баш као што се труди да јеретика представи као добродетељног и достојног уважавања. Са таквим тешко докучивим лукавством зли дух делује у корист јереси, а на штету истинског хришћанства. На несрећу, та подвала му лако полази за руком! Хиљаде људи он њоме лови и одводи у смрт.
Многи су водили најстрожи подвижнички живот пребивајући у јереси или расколу; кад су пак примили Православље, били су подвргнути различитим слабостима. До каквог закључка то треба да доведе? До тога, да у првом стању ђаво није ратовао против њих, сматрајући их за своје, док је у другом кренуо у сурови рат против оних који су јавно објавили и исповедили да су му непријатељи. Свето Писмо лукавог духа назива не само непријатељем, него и мучитељем (Пс. 8,3). Он не само да је непријатељски расположен према човеку, него, пошто је заражен љутом завишћу према њему, не може равнодушно да гледа како човек савршава добродетељи и благоугађа Богу, па се свети човеку за његова богоугодна дела, наводећи на њега безбројна искушења, како спољашња – од злих људи, тако и унутрашња – подстичући у човеку различите страсти.
Чудан је утицај који раскол и јерес имају и на само људско тело! Озлојеђеност духа преноси се и на тело. То за човековог живота не могу сви да примете, али после смрти тело јеретика и расколника се у трену окамени и почне да испушта неиздржљив смрад. Ово се догађа нарочито онима од њих, који су живели најстрожим подвижничким животом и били знаменити учитељи своје секте, онима који су заслужили свеопште уважавање заслепљеног света – управо они после смрти испуштају најужаснији смрад; из њихових испијених тела отварају се потоци смрадног гноја; тешко је обавити њихову сахрану и присуствовати јој. На њиховим гробовима демони су присутни и јављају се у разним облицима, или да би плашили, или да би обмањивали.
Јеретику није лако да се покаје и спозна Истину. Покајање и истинско Богопознање доступнији су прељубницима и криминалцима, него јеретику и расколнику, нарочито ако је он учен човек и подвижник. И једно и друго доказали су јавни грешници и учени секташи савремени Христу, који се помињу у Јеванђељу: грешници су примили и Господа и Његовог Претечу, док су књижевници, фарисеји и садукеји одбацили и Исуса и Јована.
Покајно осећање није својствено ономе ко је у потпуности задовољан собом, ко око себе види само саблазан и недостатке свих врста. Ономе ко себе сматра разумнијим од свих других, нису својствени глад и жеђ за безграничном Божанском Истином, која у потпуности може да насити свога васпитаника и да тиме у њему подстакне још већу глад и жеђ за благодатном правдом. Одбацивање свога богохуљења није својствено ономе ко то богохуљење сматра за свету Истину; није му својствено да спозна свету Истину, јер је сам орган вида, око душе, његов ум – заслепљен лажју. Обраћење јеретика и расколника у правоверје представља нарочиту милост Божију – уређује се нарочитим промислом Божијим, за изабранике који су познати Једином Богу. За обраћење расколника и јеретика људска средства су немоћна.
Мада су на Првом Никејском сабору насупрот Арију и његовим истомишљеницима стајали светилници Цркве: Атанасије Велики, Николај Чудотворац, Јаков Нисибијски, Спиридон Тримитунски, и мада су деловали не само силом речи него и силом знамења, ипак нису смекшали тврдоглаво јеретичко збориште и јересијарха Арија, који је, како саопштава црквена историја, до краја живота остао упоран и веран својој заблуди.
Спорење, то је најслабије оружје против јеретика – оружје које је више штетно него корисно. Оно бива такво сходно особинама душевног недуга – јереси. Горда јерес не трпи разобличење, не трпи да буде побеђена. Због разобличења она се разгневљује, а пораз је доводи до лудила. То су доказали безбројни опити.
Јерес се побеђује кротким саветовањем; или још боље – ћутљивим поздравом, смирењем, љубављу, трпљењем и дуготрпљењем, приљежном молитвом испуњеном саосећањем према ближњем и милосрђем према њему. Човек не може да победи јерес, пошто је она демонски изум и подухват. Њу може да победи само Бог, призван на борбу против ње и победу над њом човековим смирењем пред Богом и љубављу тога човека према ближњем.
Ономе ко жели да се успешно супротстави јереси треба да буду потпуно стране сујета и непријатељство према ближњем, како их не би изразио подсмехом, или грубом речју, или пак неком сјајном беседом која може да остави утисак на горду душу јеретика и узбурка страсти у њој. Рану ближњега као исцељујућим јелејем помазуј једино речима љубави и смирења, како би милосрдни Господ погледао на твоју љубав и твоје смирење, како би се они показали срцу твога ближњег и како би ти се даровао велики дар Божији – спасење твога ближњег. Гордост, дрскост, тврдоглавост и занос јеретика имају само привид енергије, но у суштини су – слабост, која захтева разборито саосећање. Та слабост само јача и постаје грубља када против ње делују неразборитом ревношћу, која се изражава жестоким разобличењима.
...За јерес треба сматрати и оно учење које, не дотичући се ни догмата, ни Светих Тајни, одбацује живот по заповестима Христовим и дозвољава хришћанима да живе незнабожачки. Ово учење, које споља делује као да није непријатељски оријентисано према хришћанству, у суштини му је потпуно противно: оно представља одрицање од Христа. Сам Господ је рекао: Тада ћу им јавно казати (онима који на речима признају Господа, а делима противрече Његовој вољи), никада вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње (Мт. 7,21,23). Вера може бити жива само уз дела вере; без њих, она је мртва (Јак. 2,26). Уосталом, услед нехришћанског живота губи се и само исправно схватање хришћанских догмата. Још у време док је идолопоклонство било веома снажно, јеретици су водили живот као незнабошци. Свети Атанасије Велики то примећује за аријанце, који су учествовали у забавама идолопоклоника и по владању били налик њима.
...Романи, комедије и друга очигледно греховна дела, испуњена сладострашћем, такође су плод јереси; нека од тих дела написала су духовна лица, као што је «Телемаха» на пример написао Фенелон. Читање свих тих књига крајње је штетно, иако је за неискусне очи отров у некима од њих једва приметан, док је у другима сасвим скривен. Неприметност отрова не умањује његову снагу. Напротив, деликатни отрови делују нарочито разорно. Читање догматске и нарочито аскетске јеретичке књиге неретко подстиче блудне помисли, док читање романа подстиче помисли неверовања, разних недоумица и сумњи у односу на веру. Греси, као и нечисти дуси, сродни су међу собом: онај ко се добровољно потчињава једном греху, невољно и нужно потчињава се утицају другог, услед сродства лукавих духова и страсти. Опит показује да су људи у јерес и безбожност прешли најчешће из развратног живота, и насупрот томе, да јерес увек за собом повлачи распад морала због међусобног сродства грехова.
Основно дејство свих јеретичких књига састоји се у подстицању помисли сумње у односу на веру. «Чувај се – рекао је свети Исак Сиријац – читања јеретичких догмата. То ће против тебе подићи најсилнији дух хуле». Делују ли у коме хулне помисли? Је ли се ко поколебао у поверењу према Православној Цркви, која је једина истинска Црква Христова? Је ли ко постао универзални хришћанин, који се по убеђењу свога срца, или тачније по своме потпуном непознавању хришћанства, једнако односи према свим вероисповестима и стога не припада ни једној? Знај да је он у то стање доведен читањем јеретичких књига или разговорима са онима који су заражени читањем тих књига.
Људи предани сладострашћу посебно радо читају јеретичке књиге о хришћанском подвижништву и савршенству, а клоне се духовних књига Православне Цркве. Који је разлог за то? Слична настројеност духа. Ови људи налазе насладу у читању књиге која представља плод маште или домишљатости припремљене префињеним сладострашћем, сујетом и умишљеношћу; умовима и срцима која претходно нису очишћена истинским учењем Христовим, то делује као благодат. Православне књиге позивају на покајање и остављање греховног живота, на самоодрицање, самоосуђивање и смирење, што син овога света не жели.
Идолопоклонство и било какво одбацивање Бога могу се упоредити са очигледним отровом. Њега свако може лако да се чува. А јерес се може упоредити са храном која споља има диван изглед, али је отрована. Таква храна је такође отров, али отров од кога је тешко сачувати се, зато што је прикривен, као и зато што диван изглед и мирис хране у човеку подстичу природну жељу да се њоме насити и наслади. Јерес је увек праћена лицемерјем и притворношћу; она је причљива, слаткоречива, пуна људске учености и стога лако привлачи људе, лови их и погубљује; неупоредиво више људи уловљено је у вечну смрт путем јереси, него путем директног одрицања од Христа. 8. 3-23
# Без послушања Цркви нема смирења; без смирења нема спасења. Смирих се, и спасе ме – рекао је Пророк (Пс. 114,6). Јерес и раскол осим тога садрже у себи и хулу на Духа Светога – смртни грех који Бог човеку не прашта ни у овом ни у будућем веку, ако човек у томе греху остане. По учењу светог Јована Златоустог, тај грех не може да очисти ни сама мученичка крв. Он се очишћује једино тако што се човек одрекне своје јереси, напусти раскол и присаједини се светој Цркви. 4. 374
# Удаљимо од себе сва лажна учења и делање према њима: овце Христове за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинца (Јн. 10,5). Тачно се упознајмо са гласом Христовим, како бисмо га одмах препознали када га чујемо и како бисмо одмах послушали Његову заповест. Пошто у духу научимо да препознајемо тај глас, ми ћемо задобити одбојност према туђем гласу – гласу телесног мудровања, који се испољава кроз различите звуке. Чим чујемо туђи глас, побећи ћемо од њега као овце Христове, које се од таквог гласа спасавају бегом, одлучно одбијајући да га слушају. Јер опасно је и чути га: одмах потом следи превара, а за преваром – погибија. Пад наших праотаца отпочео је тиме што је прамајка послушала туђи глас. 1. 93
# Једини непогрешиви пут ка спасењу је – непоколебљиво следовање учењу светих отаца, уз одлучно удаљавање од сваког учења са стране, па и од сопствених схватања, све док се разум не исцели од своје болести и док од телесног и душевног не постане – духован. Прихвативши умом и срцем ту истину, исповедите је устима – дајте завет Богу да ћете се руководити учењем светих отаца, клонећи се сваког учења које није посведочено Духом Светим и примљено од стране свете Источне Цркве. Исповедивши истину устима, исповедајте је и делима; пошто сте дали завет, испуните га.
Не плашите се тога завета! Сваки православни син Цркве обавезан је да га да, и од сваког сина Православне Цркве његов духовни отац дужан је да га затражи приликом савршавања свете Тајне Исповести. Међу питањима за која је одређено да их треба постављати онима који се исповедају, прво место заузима следеће: 1) «Реци ми, чедо: верујеш ли онако како предаде и научи Црква саборна, апостолска, на истоку засађена и израсла, и са истока по свој васељени расејана, која на истоку до данас непокретно и непромењиво пребива? 2) Да не сумњаш у неко предање? 3) Реци ми, чедо, да ниси био јеретик или одступник? 4) Да се ниси држао са њима, посећујући њихове храмове, слушајући њихове поуке или читајући њихове књиге?» Читање јеретичких књига и слушање њихових поука представља тежак грех против вере – грех ума који болује од гордости и стога збацује јарам послушности Цркви, јер је безумно и греховно самовољан. А данас се то више и не сматра за грех! Људи данас себи дозвољавају да неразумно читају свакојаке јеретичке писце против којих је Црква загрмела анатемом! Али заслепљени грешници не маре за грмљавину Цркве, или је чују само зато да би се подсмевали упозоравајућем гласу Цркве, да би њен суд и одлуку без размишљања назвали сујеверјем и варварством. Много јеретичких књига преведено је на руски језик, а једној од њих, поред свих отачких дела Васељенске Цркве, дају прво место после књига Светог Писма. Несхватљива и невероватна дрскост! И још изражена у штампаном облику. 6. 437-438
# Апостол међу телесна дела убраја и јереси (Гал. 5,20). Оне припадају делима тела по своме извору – телесном мудровању које је – смрт, које је – непријатељство Богу, пошто се не покорава Закону Божијем, нити пак може (Рим. 8,6-7). Оне припадају телесним делима и по својим последицама. Отуђивши људски дух од Бога, сјединивши га са духом сатане по његовом главном греху – богохуљењу, оне га подвргавају робовању страстима, као онога кога је оставио Бог, као онога ко је препуштен својој сопственој палој природи. Потамне неразумно срце њихово – каже апостол о мудрацима који су се удаљили од истинског Богопознања – говорећи да су мудри полудеше. Заменише истину Божију лажју: зато их предаде Бог у срамне страсти (Рим. 1,21-22,25-26). Срамним страстима називају се различите блудне страсти. Понашање јересијараха било је развратно: Аполинарије је имао прељубничку везу, Евтихије је био посебно потчињен страсти среброљубља, а Арије је био невероватно развратан. Када су његову поему «Талију» почели да читају на првом Никејском Сабору, оци Сабора запушили су уши одбивши да слушају срамне речи које благочестивом човеку ни на ум не могу да падну. «Талија» је била спаљена. На срећу хришћанства, сви примерци тога дела су уништени. Остала су нам само историјска сведочанства да је то дело одисало гнусним развратом: у њему је страшно богохуљење било сједињено и помешано са изразима грозног, нељудског разврата и светогрђа. Блажени су они који никада нису чули нити читали те адске бљувотине. Приликом њиховог читања очигледно постаје сједињење духа јересијараха са духом сатане.
Јереси, будући дело тела и плод телесног мудровања, изум су палих духова. «Бежите од безбожних јереси – вели свети Игњатије Богоносац – које су ђаволски изум оне злокорене змије». Томе се не треба чудити: пали духови су сишли са висине духовног достојанства, стога су они у телесно мудровање пали више но људи. 4. 79-80
# Пали духови, који у себи имају зачетак свих грехова, труде се да у све грехе увуку и људе, са циљем и жељом да их погубе. Они нас увлаче у разнолика угађања телу, у користољубље, славољубље, сликајући пред нама предмете тих страсти заводљивим бојама. Нарочито се труде да нас увуку у гордост, из које, као из семена биља, проклијају непријатељство према Богу и богохуљење. Грех богохуљења, који чини суштину сваке јереси, представља најтежи грех, као грех који припада управо одбаченим духовима и чини њихову главну карактеристику. Пали духови се труде да све грехе прикрију маском добре спољашњости, која се у аскетским делима отаца назива «оправдањима». Они то чине зато да би лакше обманули људе и да би ови лакше пристали да прихвате грех. Управо тако поступају и са богохуљењем: труде се да га прикрију цењеним именом, раскошном красноречивошћу, узвишеном философијом. Страшно је оруђе у рукама духова – јерес! Они су посредством јереси погубили читаве народе, неприметно им укравши хришћанство и заменивши га богохулним учењем, украсивши то смртоносно учење називом очишћеног, истинитог, обновљеног хришћанства. Јерес је грех која се савршава првенствено у уму. Тај грех, будући прихваћен умом, предаје се духу, разлива по телу, прљајући и само ваше тело, које има способност да прима освећење од општења са Божанском благодаћу, као и способност да се прља и заражава општењем са палим духовима. Тај грех је слабо приметан и нејасан за оне који хришћанство не познају тачно, стога у своје мреже лако лови простоту, незнање, равнодушност и површно исповедање хришћанства. Привремено, јерес је уловила и преподобног Јоаникија Великог, и преподобног Герасима Јорданског и неке друге угоднике Божије. Ако ти свети мужеви, који су живот проводили старајући се искључиво о спасењу, нису могли одмах да препознају богохуљење које је скривено иза маске, шта тек да се каже за оне који живот проводе заузети свакодневним бригама, а имају недовољно, крајње недовољно знање о вери? Како они да препознају смртоносну јерес кад стане пред њих са дивном маском мудрости, праведности и светости? Ето разлога због кога су читаве људске заједнице и цели народи лако падали под јарам јереси. Зато је веома тешко обраћање из јереси у Православље, много теже него из неверовања и идолопоклонства. Јереси које су се приближиле безбожности лакше се препознају и остављају, него јереси које су се мање удаљиле од православне вере, те су стога прикривеније. 4. 81-83
# Будући да представља тежак, смртни грех, јерес треба да се лечи брзо и одлучно, као грех ума, искреним предавањем анатеми, од свег срца. Свети Јован Лествичник је рекао да света саборна Црква прима јеретике када они искрено предају анатеми своју јерес и одмах их удостојава светих тајни, док за оне који су пали у блуд, мада су исповедили и оставили свој грех, сходно апостолским правилима заповеда да се за многе године одлуче од Светих Тајни. Утисак произведен телесним грехом остаје у човеку и после исповедања греха, и након што грех буде остављен; утисак који произведе јерес, уништава се одмах по њеном одбацивању. Најискреније и одлучно предавање јереси анатеми представља лек који коначно и у потпуности ослобађа душу од јереси. Без тог лека отров богохуљења остаје у човековом духу, не престајући да га колеба недоумицама и сумњама које производи неистребљена наклоност према јереси; остају помисли које устају против познања Христовог (2. Кор. 10,5), отежавајући спасење ономе ко им је потчињен, ко је непокоран и противи се Христу, и пребива у општењу са сатаном. Лечење анатемом света Црква је одувек сматрала неопходним за страшну болест јереси. 4. 83-84

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар