Велики пост

Свети Илија Мињати

ПРОПОВЕДИ ТОКОМ ВЕЛИКОГ ПОСТА

изговорене 1714. године у славном граду Навплију

у саборној цркви најсветије Митрополије

Беседа у прву недељу поста

О предодређењу

Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју,

и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном!

(Јн. 1,43) 

Нема ничег толико гордог и љубопитљивог као што је људски разум. Мада га је грех много ослабио, мада вера од њега захтева строго повиновање, он ипак шири стотину крила како би се винуо у висину, и отвара сто очију како би истражио и оно најскривеније. Било би добро када би се он тако трудио да на земљи истражи толико дивних дела природе, јер је ово уобичајено људско стремљење којим се човек доводи до познања битија у целини. Но, он стреми да проникне у саму невидљиву дубину недокучивих божанских судова како би се уверио да ли најузвишенији Промисао Божији заиста разумно управља целокупном творевином, и да ли управо он предодређује људска дела. А то је невиђено дрско! Божанско предодређење (предестинација) једна је од најнедокучивијих тајни закључаних у бездану Божанског разума и премудрости! Колико год људски ум – ограничен по својим спознајним могућностима, а ограничен и због чула – изучавао и истраживао ту тајну, свеједно никада неће моћи да је схвати. Учени богослови, мени је познато како ви расуђујете о божанском предодређењу. Ви кажете да је предодређење предвиђање и припремање доброчинстава Божијих којима се безусловно спасавају сви који се спасавају, да оно представља усхођење разумног створења ка вечном животу, изабраност за благодат и славу. Али не схватате да Бог од вечности унапред види све што чине људи у времену, да је то божанско предвиђање тврдо, а људска дела у времену су слободна. Како је могуће усагласити неизмењивост одлуке Божије и слободно самоопредељење разумног створења? Како то да неизмењивост божанске одлуке не води ка нужности, а да је она при томе несумњива и не потчињава се случајности? Дакле, клоните се тих тих питања и недоумица учених људи, клоните се питања која не доносе наук разуму, него га само помрачују. У тој несхватљивој области ми, браћо, схватамо само једно: то, да је предодређење спој божанске благодати и људске воље, благодати Божије која позива и људске воље која иде за позивом.

На путу за Галилеју Исус Христос наилази на Филипа и позива га: Хајде за мном (Јн. 1,43). Филип је поверовао и пошао за Њим. Нашли смо Онога – говори он свом другу Натанаилу – за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина (Јн. 1,45). Тако Филип бива предодређен за част апостолског достојанства и за славу Цаерства Небеског. Управо о томе ћу данас да говорим. Потрудићу се да докажем две ствари. Прво – да Бог жели да се сваки човек спасе, и друго – да се човек спасава уз помоћ Божију. Бог хоће; а ако хоће и човек, онда је он већ предодређен за спасење.

I

Учење о предодређењу је догмат вере заснован на Светом Писму и нико од православних не сумња у њега. Које унапред позна – вели Павле – (њих) унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова... а које унапред одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави (Рим. 8,29-30). У књигу тајанственог божанског предвиђања која надилази разум, Бог уписује за живот онога које је заволео, а за смрт онога кога је омрзао: Јакова заволех, а Исава омрзох (Рим. 9,13), каже Сам Бог. Као што грнчар од једне те исте глине производи и квалитетне и неквалитетне посуде, тако и свемогући Бог једна своја створења прославља као вредна, а друга одбацује као непотребна – кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави (Рим. 9,18). Бог дејствује по Својој вољи, и ко може да му противречи? Јер ко се супротставио вољи Његовој? (Рим. 9,19) Но, има ли због тога некакве неправде код Бога? Таман посла! Ово је учење апостола Павла, учење скривено и узвишено, које ми, што се више у њега удубљујемо, све мање разумевамо. Па шта да чинимо? Нека нам по питању предодређења остане несхватљиво све што говори Свето Писмо, јер оно је и недокучиво, што говоре тумачења Светих Отаца, и тешко је за разумевање, према мишљењу учених богослова, будући да је неодређено. Окривимо за то наш разум, који слаб и слеп, и не може да узиђе на висину или да истражује невидљиво. То није могао да разуме ни сам апостол Павле, који је усходио до трећег неба. На овој висини божанских откривења он је видео само неистраживу дубину Божанске премудрости, која надвисује разум. Стога је одушевљено узвикнуо: О дубино богатства и премудрости и разума Божијег! (Рим. 11,33) Златоуст пак продужава говорећи да "чак и када би било могуће то разрешити, грех би био желети тако нешто". Довољно је знати две јасне, лаке и поуздане поставке: прво, да Бог хоће да се ми спасемо јер је човекољубив, и друго, да можемо да се спасимо јер смо слободни. Предодређење чине воља Божија и људско хтење. Бог хоће; ако хоће и човек, онда је он већ предодређен за спасење.

Да, човекољубац Бог жели да се сви ми спасемо, и то потврђују Његова три својства која нису противречна једно другом – праведност суда Божијег, Његово милосрђе и Промисао. Бог је даровао закон за све људе без разлике и жели да га сви одлучно испуњавају: нема човека који не би био обавезан да чува закон Божији. Грци и варвари, безбожници и православни, јудејци и хришћани треба да испуне тај дуг. Какву награду очекују људи за извршење Божанског закона? Спасење и Царство Небеско. Ако хоћете и послушате Мене, добра земаљска јешћете (Ис. 1,19) – тако обећава Бог кроз уста Исаије пророка. Зар не би било крајње неправедно када би Бог желео, с једне стране, да људи сачувају Његов закон, а са друге – не би желео свеопште спасење? Када би Он један део унапред одредио за спасење, а други унапред осудио на муку? Како то да Он све призива на подвиг, а само неке да добију награду? Он тражи да му сви једнако служе, али не жели да свима да једнаку плату? Не, Бог је праведан, Он је сама правда: дајући свима закон, Он свима жели спасење – хоће да се сви људи спасу, вели апостол (1. Тим. 2,4). "Јер Онај Који је дао закон за све, – објашњава свети Амвросије – никога није искључио из Свога Царства". Даље, ко је принудио Бога да сиђе са небеса и очовечи се? Његово крајње милосрђе. Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао, сведочи Јован Богослов (Јн. 3,16). Током тридесет три године колико је поживео овде на земљи, како је само вредно радио Богочовек Исус, колико је пострадао и како је умро! Оци Цркве говоре да, услед ипостасног сједињења људске и божанске природе у Господу Исусу, свако дело у Христу заслужује бесконачно част и славу, јер је и најмање страдање у стању да изглади сав грех на свету; једна кап Његове пречисте крви може да угаси сав пламен вечног мучења; једна природна и безболна смрт могла је да спасе сав људски род. Али када је Он страдао, као што нико други страдао није, када је пролио Своју крв све до последње капи, када је умро на крсту у таквим мукама и срамоти – зар мислите да је све то подносио само зато да би спасао један део људи, а друге да остави да пропадну? Он би тако лако могао да спасе све, а пожелео је да уз толики напор спасе тек неколицину? Зар је такво непроцењиво благо потрошио зато да би откупио малобројне? Сво богатство Своје Божанске милости излио је да би учинио добро само некима? Не, богатство божанско дара простире се на све! Ране исуса Христа биле су исцељујуће за све. Крв Исуса Христа је за све чудесна лествица по којој сви усходимо у рај. Један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човек Исус Христос, вели Павле, Који себе даде у откуп за све... Један за све умре (1. Тим. 2,5-6; 2. Кор. 5,14). А ако је Он умро за све, онда хоће да се сви и спасу. Хоће... да се сви људи спасу. "Сунце правде – сведочи Григорије Богослов – засијало је за све, за све је живело, умрло, за све је васкрсло". Уз то, несумњива је и непромењива истина да се најузвишенији Промисао Божији распростире без изузетка на све створено: "Бог све унапред види и о свему се стара", каже свети Василије Велики. Промисао се посебно односи на сав људски род. То и јесте оно Божанско очинско старање, за које нам блажени Петар заповеда да на њега положимо све наше бриге. Све своје бриге положите на Њега, јер Он се стара за нас (1. Пет. 5,7). По заповести Божијој сунце излази за верујуће исто као и за неверујуће. Бог је изградио луке на морима како за побожне тако и за непобожне, Он дарује здравље, напредак, богатство и почасти свим народима, како онима која му се клањају, тако и онима који не знају за Њега. Ако Бог хоће и даје свима оно ради чега нисмо створени, тј. земаљске и пролазне ствари, онда ће тим пре Он хтети и дати свима оно ради чега смо и створени – небеско и вечно. Овај Небески Отац, ако промишља о свима, онда свима жели и спасење. Бог хоће да се сви спасу. Стога Он заповеда и Своме сунцу да излази како за зле тако и за добре, и киши да пада и на грешнике и на праведне. Дакле, Бог по Својој праведности, милосрђу и промишљању о свима – свакоме жели спасење и, колико то зависи од Њега, неће да било шта пропадне, чак ни нешто најмање. Ово тврди Син Божији у Светом Јеванђељу: Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих (Мт. 18,4). Он све позива к Себи. Зато Бог над боговима, каже Давид, Господ говораше и призва земљу (Пс. 49,1). Свише и од почетка говорио је устима пророка; говорио је у последње дане и кроз Сина, оваплоћеног Логоса, и призвао је на спасење читаву земљу. Зато је небески Јерусалим, прослављени град Божији, рај, како га је видео Јован у Откривењу, имао дванаест врата, по троја окренута на разне стране света, како бисмо ми знали да је Бог отворио рај за читаву васељену. Бог над боговима Господ говораше и призва земљу, јер хоће да се сви људи спасу.

Ово је заиста само хтење, које заједно са светим Дамаскином читав збор богослова назива "излазећим у сусрет" (претходним –προηγουμένην); оно је само по себи недовољно за човеково спасење. То хтење је попут огњеног стуба који је Јеврејима ноћу у пустињи указивао показивао пут. Оно показује пут, али не вуче човека путем спасења. То је благодат Божија која излази човеку у сусрет, али он треба добровољно да пође за њом. Бог призива, али неопходно је да се човек одазове. Воља Божија је једно крило, али потребно је и друго, наша воља, да бисмо узлетели на небеса. Воља Божија и воља људска заједно чине предодређење. Бог хоће; а ако хоће и човек, онда је он већ спасен.

Бог је од почетка створио човека слободним, како вели Дух Свети устима премудрог сина Сираховог: Од почетка створи човека и остави га у рукама слободне воље његове (15,14). Бог је човека препустио његовог вољи и неће да врши никакав притисак на његову слободу: остави га у рукама слободне воље његове. Господ је свемогућ у Својој власти. Свемогућ је и човек у својој слободи. Сва се разлика састоји у томе да Бог чини све што хоће и никаква сила не може у томе да Му се супротстави, а човек не чини што неће и никаква сила га на то не може приморати. Немогуће је да Бог не учини оно што жели; немогуће је такође да човек учини оно што не жели. Стога, као што човек не може да се спасе без благодати Божије, исто тако и Бог не може да спасе човека без човекове слободне воље.

"Благодат, – говори божанствени Златоуст – иако је благодат, спасава само оне који то желе". Спасење, по речима богослова, треба да буде и наше и Божије дело. Киша пада на земљу, али земља неће донети плода ако се земљорадник не потруди. Сунце сија свуда, али ко хоће да прими његову светлост треба да отвори своје очи. Дакле, Бог дарује сву благодат и помоћ, али ову благодат треба да прати и човекова воља која садејствује Божанственој помоћи. Бог хоће да спаси Ноја током потопа у коме је уништен читав свет, али тражи да он својим рукама направи барку (ковчег). Хоће да очисти Немана од куге, али захтева да Неман сам пође и окупа се на Јордану. Хоће да отвори очи слепорођеном, али тражи да сам слепорођени пође и умије се у Силоамској бањи. Бог хоће да спасе све људе, али захтева да свак садејствује своме спасењу. Човек је слободан и пред њим стоји избор: вода или ватра, живот или смрт. Човек је разуман, њиме руководи ум: он може да разликује добро од зла, светлост од таме. Сваком човеку на срцу је написан природни закон који му показује истински пут ка спасењу. Дакле, шта је потребно за предодређење, ако не благодат Божија, која се даје у пуној мери, и човекова слободна воља? Бог хоће, а ако хоће и човек онда је он већ спасен.

Но, ја знам какве све недоумице код човека може изазвати питање о предодређењу. Бог је – може неко да ми каже – као што се види из Светог Писма, још пре но што су Исав и Јаков учинили нешто добро или лоше, чак и пре њиховог рођења, Јакова заволео а Исава омрзнуо. Бог кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави (Рим. 9,18). Бог је од једне исте глине створио два суда, један за част, а други за срам. То значи да Бог једноме великодушно дарује своју благодат, а другоме не. Бог је потпуно слободан да чини што хоће. Јер ко се – вели Павле – супротставио вољи Његовој (Рим. 9,19).     

Како после тога Бог хоће свеопште спасење, ако на једну страну излива сву Своју љубав, а на другу – сав Свој гнев? Ако ме је Бог још пре мога рођења омрзнуо као Исава, или се разгневио на мене као на фараона, и ако ме је створио као сасуд за срам, са развраћеним карактером, где је после тога моја слобода да чиним добро или уређујем своје спасење? Признајем, хришћани, малопре наведени текст Светог Писма изазива и овакве и њима сличне недоумице. Али он има друго значење. Бог је заиста уредио тајанствени благослов који је патријарх Исак дао деци; када се истражује људским разумом, такав поступак изгледа потпуно погрешан. Исав и Јаков су Исакова деца: Исав је био старији, а Јаков млађи. Према природном закону требало је да Исав први добије очев благослов, али у ствари први га је добио Јаков. Овоме су допринеле три околности – три велике грешке. Кад Исак остари и очи му потамнеше те не виђаше... (Пост. 27,1) Дакле он свој благослов даје јер је слеп и не види ко се издаје за његовог првенца. То је прва грешка. Пре но што ће дати благослов Исак је од сина затражио дар, пожелео је да једе дивљачи: Улови ми лова, и зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем (Пост. 27,3-4). Тако он заправо продаје свој благослов, иако би требало да га подари. То је друга грешка. Исака је преварила његова жена Ревека. Пошто је више волела Јакова, она га је оденула у Исавову одећу; тако је Исак благословио Јакова мислећи да благосиља свог првенца Исава. Када је после сазнао за то, преварени старац био је поражен – препаде се Исак и веома се ужасну (Пост. 27,33). У овом тако великом делу патријарха је обманула жена. То је треће. Слеп, због хране, преварен Исак даје Јакову благослов који је припадао Исаву. Али ко је био Исак? Прост човек. А зар човек уопште може дати свој благослов, указати част или учинити избор када је савладан користољубљем, или када буде обманут због своје простоте? Но, Божанска одлука не личи на људску: мисли Моје нису као ваше мисли (Ис. 55,8). Колико је земља удаљена од сунца толико се и божански судови разликују од људских. Бог другачије предодређује, другачије даје Своју благодат, другачије даје Своју славу, другачије чини изабраним. Он надзире и Својим свевидећим оком види све, до најситнијег и најскривенијег. Бог је праведан и свакоме суди како је заслужио. Он не гледа на лица, не обазире се на поклоне – не гледа ко је ко нити прима поклона (Понз. 10,17). Бог је свемудар и не може се обманути лукавством, нити победити страшћу, ни изменити због слабости. Дакле, праведни и свевидећи Бог заволео је Јакова јер је унапред видео његово богоугодно расположење, а Исава је омрзнуо, јер Му је унапред био познат његов рђав карактер. Кога хоће Он помилује, јер предвиђа шта ће бити са човеком добре и послушне воље; а кога хоће отврдоглави, јер унапред види да е његово срце бити зло и непокајано. Једнога учини сасудом за благослов, као Павла, а другога сасудом за срам, као фараона, јер предвиђа да је он заиста сасуд гнева, спремљен за пропаст. Тако треба схватити горе наведени текст, тако га објашњавају сви Свети Оци, нарочито Златоуст у својој шеснаестој беседи на девету главу Посланице Римљанима. Поменути текст дакле не доказује да Бог тобоже нема жељу да спасе тебе или било кога, или да ти немаш потпуну слободу да се спасаваш. Човекољубиви Бог те увек позива, а ако и ти то слободно желиш, увек ћеш бити предодређен. Ми исповедамо да Бог чини што хоће јер је свемогућ. Али такође знамо да Он чини само оно што треба, јер је Његов суд праведан. И мада ми не знамо судове Господње, јер они су као дубоки бездан, у сваком случају верујем да код Бога нема необјективности.

Када је Исус Христос ишао горе у Јерусалим, Јаков и Јован, синови Заведејеви, стали су пред Њега заједно са својом мајком Саломијом. Поклонили су Му се и Саломија је замолила: Реци да седну ова моја два сина, један са десне стране Теби, а један са леве стране Теби, у Царству Твојему (Мт. 20,21). Ова чудна молба узнемирила је Христа и Он им је одговорио: Не знате шта иштете... није Моје да то дам (Мк. 10,30-48). Како то? Зар Он није свемогући Бог? Ко може Њему да се успротиви? Јер ко се супротставио вољи Његовој? (Рим. 9,19) Јаков и Јован су заиста били апостоли, као и други. Али од свих апостола они имају нарочити дар сродства са Христом. Добро. Понављам, код Бога нема пристрасности; Бог не гледа ни на заступништво ни на сродство. Ревека је могла да на превару принуди Исака да учини неправду јер он је био човек. Али Саломија није могла да умоли Христа да покаже пристрасност. Не знате шта иштете... није Моје да то дам, него ће се дати којима је припремљено (Мк. 10,30-48). Он као да је рекао: Ја са своје стране као што никога не одбијам од Моје славе, тако никога и не издвајам. Првенство ће добити најдостојнији. Богослов овако објашњава речи "којима је припремљено": "То су они који су заиста достојни и који не само да су од Бога Оца добили та своја својства, него су их и сами у себи развили". Бог је дакле непристрасан. Он све позива у Своје Царство и никога не издваја, а првенство даје само онима који то заслужују – достојнима. Покажи и ти да си достојан, па ћеш бити предодређен.

"Ја да се покажем као достојан? Како? Бог унапред зна да ли сам одређен за рај или ме чекају муке. Ако сам одређен за рај, нема потребе да се даље трудим како бих га достигао; а ако сам осуђен на муке, сасвим узалуд се трудим да их избегнем. Ни у првом ни у другом случају нисам слободан. Божије предвиђање је поуздано; оно што Бог предвиди обавезно ће се догодити. А ако сам слободан да учиним оно што Бог није предвидео, онда значи да Бог греши, а то је немогуће".

Шта то говориш човече? Кажеш: ако сам слободан, Бог греши? А ја тврдим да ако нисам слободан, Бог ме обмањује. Он ме доводи у заблуду, јер устима пророка и апостола, као и Својим сопственим устима, позива ме на покајање, мада и Сам добро зна да у мени несумњиво нема слободе да се покајем. Он ме обмањује јер ме позива да узмем крст и идем за Њим, а Сам је свезао моју вољу. Обмањује ме јер ми је заповедио да чувам Његове заповести, а својим предвиђањем потпуно ме је лишио снаге. Дакле, ако нисам слободан није ли наша вера – грешка, није ли Јеванђеље – само шала? Никако! Бог не греши јер Он је сама Премудрост, не обмањује другог јер је Сама Истина. Ти не схваташ шта је то Божанско предвиђање и која је његова улога. Слушај онда. Оно заиста представља камен спотицања и многи падну спотакавши се о њега. Онај ко о њему мисли тако као ти, силно греши и веома је далеко од истине. Ако ниси здрав, зар није истина да Бог унапред види да ли ћеш оздравити или ћеш умрети? Но, зар због тога да не позовеш лекара, да не примаш лекове и да седиш скрштених руку и чекаш оздрављење или смрт? У том случају ти би био веома неразуман и глуп. Једна је ствар то да ће Бог предвидети твоје исцељење или смрт (што је потпуно истинито), а сасвим друга то да ће ти Божије предвиђање тобоже дати да оздравиш или да умреш (што је потпуно лажно); јер ако будеш пазио на себе оздравићеш, а у противним ћеш умрети. Бог и једно и друго предвиђа, али није Божије предвиђање то које ће испунити прво или друго. Или ћеш оздравити, или умрети, сигурно ће бити једно од та два, али то није тачно одређено. Ево, да би још боље разумео. Бог заиста унапред види да ли ћеш бити у рају или у паклу, али ти треба да знаш шта из тога следи. У огледалу ми изгледамо онакви какви смо у стварности: лепи изгледају лепо и обратно. Управо тако и у најчистијем предвиђању Божијем ми изгледамо онакви какви смо заправо: или уписани светлим словима у књигу живота, или забележени у кобну књигу смрти; ако смо праведни – у збору спасених праведника, а ако смо грешни – на списку осуђених грешника. У огледалу се одражава наш лик, а у предвиђању Божијем наша воља. Ево мисли Григорија Ниског "Праведни суд Божији усклађује се са нашим расположењем. Каква су наша унутрашња осећања, такво је и оно што нам Он даје од Себе". И као што огледало када показује лепог или ружног није оно које их чини таквима, на тај начин и Божије предвиђање у коме се један показује као предодређен за рај а други осуђен на муке заправо нити првога води ка спасењу, нити другога у муке. Јуда тако није издао Христа зато што је Христос предвидео његово издајство, него напротив – Христос је предвидео Јудино издајство зато што је Јуда имао намеру да Га изда. Овако о томе говори Јустин, философ и мученик: "Није предвиђање узрок будућих догађаја, него су будући догађаји узрок предвиђања. Будуће не проистиче из предвиђања, него предвиђање из будућности. Није Христос узрочник Јудиног издајства, него је издајство узрок Господњег предвиђања". Ако будеш живео Богоугодно спасићеш се, а ако будеш живео развраћено погинућеш. Бог унапред види и једно и друго. Али Божије предвиђање ни о једном ни о другом не одлучује унапред. Ти ћеш се или спасити или ћеш погинути, несумњиво ће бити једно од та два, али то није унапред одређено.

Али када бих ти рекао да је унапред одређено и већ решено да ли ћеш се спасити или ћеш погинути, зар не би због тога престао да одлазиш у цркву, да се обраћаш духовнику, да стремиш хришћанској врлини, зар не би престао да се кајеш и више ништа не би предузимао са своје стране, него би само чекао своје спасење или осуду? У том случају ти би био најнеразумнији човек. Погледај молим те још једном у огледало. Данас си здрав и огледало показује да изгледаш добро, а сутра болестан и огледало ће показати да изгледаш лоше. Кад оздравиш биће опет као пре. Као што твоје лице мења изглед, тако и огледало мења твоју слику. Тако сада, кад живиш богоугодно, Бог те предодређује за рај. Сутра ћеш погрешити и Бог ће те одредити за муке. Онда ћеш се покајати и опет ћеш бити предодређен за спасење. Како ти мењаш свој живот тако и Бог мења одлуку. Суд Божији се прилагођава нашој вољи и "усклађује се са нашим расположењем". Навешћу два кратка примера из Божанског Писма и завршићу. Блажене Павле је у оковима пловио на једном александријском броду за Италију како би био изведен пред императора. Одједном усред дубоке ноћи подигла се велика бура, силан ветар, страшни таласи и он се нашао у смртоносној опасности – није имао никакве наде на спасење. Али Бог, Који је желео да сачува Свог слугу, шаље му анђела са овим речима: Не бој се Павле... Бог ти је даровао све који плове са тобом (Дап. 27,24). Ово божанско обећање је донекле охрабрило неке морнаре који су, уверени у своје спасење, хтели да напусте брод и да чамцем стигну до обале. Не, рекао је Павле осталима, ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасити. Шта то говориш Павле? Зар Бог није одредио да ће сви да се спасу? Није ли свеједно хоће ли остати на броду или не? Не, Бог је решио да ће их спасити, али захтева да и они у томе помогну. Ако не остану сви на броду и ако не буде свако радио свој посао они ће погинути. Погинуће они за које је Бог одредио да ће се спасити? И Божија одлука ће бити измењена? Да, другачије не може да буде. Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасити. Други пример. Разболео се цар Језекија и Бог га је одредио за умирање, па му је послао Исаију пророка који му рече: Нареди за кућу своју јер ћеш умрети и нећеш остати жив (4. Цар. 20,1). Несрећни Језекија окреће главу према зиду, уздише, плаче и моли се. Шта то чиниш, несрећни царе?! Зар те Бог није одредио за смрт? Зар се Божија одлука може променити? Но, та одлука је, браћо, промењена! Бог се сажалио над сузама Језекијиним и одредио га је за живот, даровао му је чак петнаест година живота. Овако вели Господ... Ево исцелићу те... и додаћу ти веку петнаест година (4. Цар. 20,5-6). Ја хоћу, брате, да буде донета одлука о твоме спасењу. Али при томе кажем да ако и ти ту не будеш помогао, ако до самог краја не будеш живео богоугодно, тврд у благодати и љубави према Богу, без обзира на одлуку о спасењу – погинућеш. Чак и да је донета одлука о твојој погибељи, ја ти кажем: ако се обратиш и покајеш, спасићеш се без обзира на то што су за тебе одређене муке. Као што твоја воља прелази од доброг на лоше и обратно, тако и одлука Божија прелази од спасења на казну и обратно. "Праведни суд Божији усклађује се са нашим расположењем. Каква су наша унутрашња осећања, такво је и оно што нам Он даје од Себе". На тај начин предвиђање и одређење Божије не представљају препреку Богу у жељи да те спасе, нити теби – у слободи да се спасеш.

Но, као што сам рекао о томе у почетку, боље би ти било да се уопште не трудиш да схватиш узвишено питање о предодређењу. А да те не би узнемиравала некаква недоумица, имај на уму две ствари: Бог увек жели твоје спасење, јер Он је човекољубив, и ти увек можеш да се спасеш јер си слободан. Његова благодат и твоја воља образују предодређење. Бог хоће; ако желиш и ти, бићеш предодређен.

II

Ради потврде свега што сам до сада рекао, молим вас чујте шта Бог говори Јеремији пророку: Устани, и сиђи у кућу лончареву, и онде ћу ти казати речи Своје (Јер. 18,2). Доле у граду пророк је ушао у дом лончарев и затекао га је како прави посуде. Овоме је лонац испао из руку и искривио се. Али лончар га је подигао и поправио, јер је тако желео. Јеремија – обратио се тада Бог пророку – што је глина у руци лончаревој, то сте ви у мојој руци. Као што је направљена посуда пала и покварила се, али је захваљујући лончаревој вештини поправљена, тако и ти, човече, падаш у грехе и, када се покајеш, опет се исправљаш благодаћу Божијом. Ако си и постао сасуд за част, можеш се претворити, можеш се опет претворити у сасуд за срам, и обратно – од сасуда за срам у сасуд за част. Бог наставља да ти се обраћа преко пророка: Ја сам одредио да се пошаље много добра на овај народ, али ако учини што је зло пред очима Мојим, не слушајући гласа Мојега, и мени ће бити жао добра које рекох да му учиним (Јер. 18,10). Такође, Ја сам решио да му пошаљем многе невоље, али ако се обрати народ од свих зала својих, и Ја ћу се предомислити за зла која мишљах да му учиним (Јер. 18,8). Видиш ли како Бог мења одлуку у складу са тим како човек мења карактер? Бог је решио да спаси праведне и казни грешне. Ти си праведан? Гледај да не паднеш, јер ће се онда одлука о твоме спасењу претворити у одлуку о томе да будеш кажњен. Ако си грешан, потруди се да се покајеш, и тада ће се одлука о твоме кажњавању претворити у одлуку о твоме спасењу. "Праведни суд Божији усклађује се са нашим расположењем. Каква су наша унутрашња осећања, такво је и оно што нам Он даје од Себе". Стога те се не тиче шта је о теби одлучио Бог, или шта Он унапред види. За тебе то није ни битно ни корисно. Желиш ли да знаш шта је то предодређење? То су благодат Божија и људска воља заједно. Бог хоће, јер Он је човекољубив; ако хоће и човек, јер је слободан, онда је већ предодређен.

Но, шта ли је за мене, душо моја, припремљено? Јеси ли ти одређена да идеш у рај или у ад? Ко ће ми то рећи, ко ће ме уверити? Браћо, сви смо ми странци у овом животу испуњеном тугом и нико не може да зна шта ће се догодити у будућности. То ће се видети на крају. У складу са тим да ли ћемо се показати као праведни или грешни, добићемо од праведног Судије или венац славе, или ћемо бити осуђени на муке. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5,29). Нешто ипак могу да ти кажем, па ћу проповед да завршим причом која је у датом случају врло прикладна.
Једном је неки рђав човек дошао Аполону Делфском са врапцем у рукама кога је држао испод плашта па је упитао пророчиште да ли је врабац жив или мртав? Овај човек је био лукав па је намеравао да ако му одговоре да је врабац мртав покаже да је жив, а ако би му рекли да је жив онда би га удавио и показао да је мртав. Тако је хтео да превари пророчиште, али његово лукавство је препознато, па је добио следећи одговор: "Од тебе зависи да одлучиш – да то што држиш покажеш као живо или мртво". Ти хришћанине питаш да ли твојој души предстоји вечни живот или вечна смрт? "Од тебе зависи да одлучиш". Предодређење о теби зависи од воље Божије и од твоје воље. Бог хоће; ако хоћеш и ти, онда си предодређен за вечни живот.
(© Библиотека "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-Карловачке и Младен Станковић, 2009. Сва права задржана)