Десетогодишњица Библиотеке "Филокалија"

Заштитни знак
Библиотеке "Филокалија"

Мали јубилеј Библиотеке "Филокалија"

Навршава се тачно десет година од како је у марту 2004. године изашла прва књига у нашој библиотеци "Филокалија". Била је то књига "Светитељ Јован Шангајски Чудотворац – Житије и Акатист".

У међувремену је у овој библиотеци, у три кола, изашло укупно дванаест књига, а свака од њих имала је по неколико издања. Тренутно припремамо и три нова наслова која ће се појавити током наредних годину или две.

До сада су у библиотеци "Филокалија" објављене следеће књиге:

Прво коло:
1. Светитељ Јован Шангајски Чудотворац, Житије и Акатист (4. издање)
2. Старци Теодосије и Никодим, Светогорски молитвени дневници (у припреми је 3. издање)
3. Цароставник – Свети Царски мученици, Свети патријарх Тихон Исповедник, Црква у катакомбама (4. издање)
4. Свети Пајсије Величковски, Пољски кринови (5. издање)
5. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу (5. издање)

Друго коло:
6. Света мученица Велика кнегиња Јелисавета (4. издање)
7. Основе православног богослужења (у припреми је 5. издање)
8. Исповест – Свети Оци о покајању и исповести, Припрема за исповест, О чему говорити на исповести свештенику (6. издање)
9. Свети Теофан Полтавски, Духовник Царске породице (2. издање)
10. Свети Игњатије Брјанчанинов, Изабрани Аскетски огледи (у припреми је 2. издање)

Треће коло:
11. Свети Инокентије Московски, Путоказ за Царство Небеско (2. издање)
12. Свети Игњатије Брјанчанинов, Писма монасима и људима у свету о духовном животу (у припреми је 2. издање)
( ← Детаљније информације о сваком наслову можете да пронађете у левом ступцу).
Библиотека "Филокалија" садржи углавном класична дела духовне књижевности православног истока, као и житија светих и приручнике о практичним питањима хришћанског живота. Све књиге у библиотеци "Филокалија" џепног су формата и у најквалитетнијем тврдом повезу, тако да их лако можете носити са собом и читати много пута, а да оне и даље изгледају као нове. И поред изузетног квалитета, цена им је приступачна (већина књига у књижарама стаје 350 дин)...

Архиепископ Венијамин, Нова Таблица (1)

Венијамин, Архиепископ Нижегородски и Арзамаски
НОВА ТАБЛИЦА
објашњења о Цркви, о Литургији, о свим службама и богослужбеним предметима
(са цртежима-дрворезима Л. Серјакова)

наслов оригинала:
Новая Скрижаль
Вениамина, Архиепископа Нижегородскаго и Арзамасскаго
Издание шестнадцатое
Санкт-Петербургь, 1899.

ПРЕДГОВОР
Свештенослужење наше православне Цркве, већ и од самог погледа на његову лепоту, рађа у смиреним душама побожна осећања; али неупоредиво узвишенија осећања побожности, како код служитеља Цркве тако и код присутних који се моле, може да пробуди разумевање тајанствене силе и суштине црквених свештенодејстава. Код оних који приносе бескрвну жртву то разумевање појачава свештено усхићење, као природно осећање које прати потпуно разумевање свештене радње, док оне који скрушеног срца присуствују богослужењу као да у мислима преноси у горња анђелска обитавалишта, и неосетно их подстиче да сваку животну бригу препусте слатком забораву.

Свети Тихон Задонски, "Устани ти који спаваш"

Портрет Тихона Задонског, епископа Вороњешког
(непознати уметник, последња четвртина XVIII века)

Наслов оригинала:
"Востани спяй"
Издание Афонского Русского Пантелеимонова монастыра.
Москва, 1911.

Свети ТИХОН Задонски
Устани ти који спаваш
Зборник светоотачких поука
усмерених на буђење човека из греховног сна
како би био бодар у Христу
(саставио св. Теофан Затворник)

Шта читати? Па свакако само духовне књиге. Од њих вам ништа толико нећу препоручивати, као дела светитеља Тихона. Међу делима светитеља Тихона постоји књижица "Устани, ти који спаваш"... Бољу литературу за вас не могу да нађем. Свети Теофан Затворник (из књиге "Шта је духовни живот и како се за њега оспособити")

Предговор
Устани ти који спаваш
и васкрсни из мртвих,
и обасјаће те Христос(Еф. 5,14)
Стање човека који живи у греху и не мари за своје спасење, реч Божија пореди са сном. Баш као што онај ко спава не види ништа око себе, не чује шта се око њега прича, нити осећа опасност која му прети, тако и немарни грешник не види својим умом оно што је у њему, у каквом се духовном стању налази, нити горку судбину коју сам себи припрема својим рђавим животом и која свакога трена може да га задеси. Ништа духовно као да га се не тиче: он спава, и ко ће да га пробуди?
Човекољубиви Бог на најразличитије начине подстиче успаваног грешника како би се пренуо, отворио очи и схватио све ово: буди га Својом Божанском речју, пророчком и апостолском, подстиче га гласом савести који се разлеже у срцу и изазива зебњу, узнемирава различитим спољашњим догађајима који задесе самог грешника или његовог ближњег. Равнодушном и немарном грешнику са свих страна долазе позиви: Устани, ти који спаваш, устани! Зашто спаваш?
Када Бог да, па неко чује такав позив и послуша га, прва је последица да се грешник замисли над собом и почне да се пита: "Шта да радим? Тешко мени ако остане овако. Хоћу ли се коначно оканути својих бестидних дела?"
Тренутак када се појаве таква узнемиравајућа питања, веома је драгоцен у животу грешника. Тиме започиње његово обраћење. То што су су се појавиле такве мисли, благодат је Божија. Сада грешнику предстоји да се заузме за себе и да наговори своју душу да коначно остави самоугађање, те да се потруди око угађања Богу, ради свог вечног спасења.
Чини се да би свако могао да убеди своју душу, али на делу то не бива тако. Необразован човек, због неукости, не може да одабере довољно јаке речи; а образован, због своје велике учености, пун је речи које имају сасвим другачији тон и смисао од онога који се тражи за саветовање душе. Услед тога се, између осталог, и догађа да се не обрати Богу свако ко се замисли над собом, него размишља и размишља, па се опет прихвата пређашњег греховног начина живота.
Ради помоћи у наговарању душе, и сопствене и других људи, састављен је овај зборник светоотачких дела која су усмерена на уразумљивање грешника и његово обраћење на прави пут. Свети Оци су намерно проучавали греховно стање човека, опширно и поражавајуће јасно описивали су његову беду, како би омогућили грешнику да увиди опасност положаја у коме се налази и тиме подстакли његову ревност да се избави од погибељи која му прети. Очистивши се од грехова они су били живо свесни свега зла које грех причињава човеку, зато су га и описали тако силним и делотворним речима: други то не би могао да учини тако успешно. И сам грешник то не може, вероватно зато што још пребива у греху. Управо зато сматрали смо за целисходније да не полазимо од својих размишљања, него да понудимо светоотачке савете, којима је, поврх тога, приступ душама унапред већ припремљен високим достојанством лица од којих нам долазе, а дејство на срце обећава сила помазања која прожима отачка дела.
Овај зборник започињемо делима светитеља Тихона. За њим ће уследити изводи из дела светог Јефрема Сирина, светог Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, Макарија Великог, светог Димитрија Ростовског и других. Највећи део позајмљен је од св. Тихона, св. Јефрема Сирина и св. Златоуста, јер они су се у својим делима чешће окретали овој теми и детаљније су представили стање грешника и потребу за покајањем.
Сами чланци нису распоређени по некаквом нарочитом плану, у уверењу да је план потребан у делу познања, док је у делу умекшавања срца излишан, а понекад је, уместо да користи, и штетан, јер скреће пажњу са суштине ствари на форму. Нико не може тачно да каже која ће реч да утиче на срце како би га усмерила где треба. Понуди много и различито – нешто од тога дотаћи ће се душе.
Овај зборник пратимо искреном жељом да послужи уразумљењу нама сличних грешника и помогне им да се обрате на пут покајања и хришћанског живота.

Посланица блаженог Јеронима блаженом Августину из 418. године

Блажени Јероним, икона из XV века
(Византијски музеј, Атина)

Domino sancto ac beatissimo Papae Augustino Hieronymus.
Omni quidem tempore beatitudinem tuam, eo quo decet honore, veneratus sum; et habitantem in te dilexi dominum Salvatorem: sed nunc, si fieri potest, cumulo aliquid addimus, et plene complemus, ut absque tui nominis mentione, ne unam quidem horam praeterire patiamur, qui contra flantes ventos ardore fidei perstitisi. Maluisti, quantum in te fuit, solus liberari de Sodomis, quam cum pereuntibus commorari. Scit quid dicam prudentia tua. Macte virtute, in orbe celebraris. Catholici te conditorem antiquae rursum fidei venerantur atque suspiciunt; et, quod signum majoris gloriae est, omnes haeretici detestantur: et me pari persequuntur odio; ut quos gladiis nequeunt, voto interficiant.
Incolumem et mei memorem te Christi Domini clementia tueatur, domine venerande et beatissime Papa.

Светом владики и преблаженом папи Августину, Јероним.
Одувек сам поштовао твоје блаженство чашћу која ти доликује, и љубио сам Господа Спаситеља Који пребива у теби; али сада том највишем поштовању и љубави додајем, ако је могуће, још нешто, и савршено га допуњавам, тако да не пропуштам ни један једини час а да не помињем твоје име: јер си својом пламеном вером одолео свим противним ветровима. Више си волео, колико је то било до тебе, да се сам избавиш из Содома, него да останеш међу онима који пропадају. Твоја мудрост зна шта хоћу да кажем. Свака ти част! Цела те васељена прославља. Они који припадају саборној цркви поштују те као обновитеља старе вере и диве ти се; а, што је знак још веће славе, сви те јеретици проклињу. И мене мрзе једнаком мржњом: кад не могу мачем да нас погубе, онда клетвом желе да нас убију.
Нека те доброта Господа Христа сачува у здрављу и сећању на мене, поштовани владико и преблажени Папо.

Превод с латинског: Младен Станковић

Мали речник уз Отачник

Младен Станковић
МАЛИ РЕЧНИК РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ АСКЕТИКЕ

Уводна напомена. За пет дана на Београдском сајму књига требало би да се појави нови наслов који је недавно изашао из наше преводилачке радионице. То је познати "Отачник" св. Игњатија Брјанчанинова, први пут преведен на српски језик. Биће објављен као седамнаеста књига у Библиотеци "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-карловачке. На крају "Отачника", као додатак, налази се и овај мали речник православне аскетике. Читаоцима нашег блога он је доступан овде.

Авва – Духовни отац. Грчка реч "ἀββᾶ" представља транслитерацију (препис на грчки алфабет) вокатива арамејске именице "аб", што значи "отац". У Новом Завету то је обраћање Господа Исуса Христа Богу, за време његове гетсиманске молитве: Авва, Оче (Мк. 14,36). По узору на Господа и апостол Павле ће користити двојезично обраћање Богу: арамејско "Авва" и грчко "Оче" (Рим. 8,15; Гал. 4,6). У грчкој и уопште источној патристици реч ἀββᾶς (или ἀββᾶ) први пут се среће код светог Јефрема Сирина као израз поштовања за монаха. Свети Атанасије Велики ову реч употребљава за "оца монаха, авву Пимена"  (PG 26, col. 980d). Као титула старешине монаха или настојатеља манастира реч "авва" се јавља већ у IV веку, о чему сведочи 108. беседа Евагрија Понтијског (PG 79, col. 1192a). Одатле води порекло и латинска реч "abbas" (абат – опат). Нешто касније реч "авва" почиње да се користи и за означавање свештеника и епископа у својству духовних отаца (VI в).

Амма – Духовна мати, по аналогији са духовним оцем, то је жена која је прошла пут подвига и за собом има аскетску праксу, тј. дело подвижничког узрастања, стицања врлина, пре свега молитвености, послушања, расуђивања и смирења. Служба духовних матера, амма, позната је још у древном подвижништву. О томе сведочи, рецимо, "Материк", спис аве Исаије Отшелника намењен свечасној монахињи Теодори, са мудрим поукама великих угодница Божијих попут Теодоре, Саре, Синклитикије, Меланије, Пелагије, Матроне, као и са упутствима самога аве Исаије о унутрашњем животу који приличи монахињама усамљеницама, безмолвницама, али које могу да користе све монахиње, тј. све подвижнице које ревнују за савршенство у монашком животу. Овај зборник по духовној вредности не заостаје за познатим патерицима (отачницима) и као такав представља незаобилазно аскетско штиво.

Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914)

Мокрањчев портрет, рад Уроша Предића

Ст. Ст. Мокрањац се упокојио на данашњи дан пре 99 година у Скопљу (тада Краљевина Србија), где се са породицом склонио од бомбардовања Београда. Оставио нам је "Руковети", "Приморске напјеве", "Козар", "Литургију", "Опело", "Статије" и друга чудесна дела, као и прву сталну музичку школу у Београду (1899) која данас носи име свога оснивача. Осим тога, сакупљао је и записивао народне мелодије, и световне и црквене, писао прве фолклорне студије о њима и постао оснивач музичке науке код нас. Један је од оснивача првог гудачког квартета и Савеза певачких друштава.

Ево како су Мокрањца описивали савременици: "Био је весељак, боем - природа која је знала да се занесе балканским карасевдахом, био је то уметник који се на штету свог личног стваралаштва сав посвећивао околини, друштву у коме је живео, био је личност о којој нико, изузев професионалних завидљиваца, није изговорио ружну реч када су у питању његове карактерне црте". 

Мокрањчев значај у нашој култури огледа се како на стваралачком, тако и на извођачком пољу, при чему ништа није мања ни по квалитету ни по резултатима његова делатност организатора, покретача и активизатора музичког живота.

Стеван Стојановић Мокрањац родио се 9. јануара 1856. године у Неготину. Основну школу и гимназију учио је наизменично у родном граду, Зајечару и Београду. По завршетку гимназије уписао се на природно-математички одсек Велике школе у Београду. У то време добија стипендију за музичко усавршавање у иностранству.

Изреке авве Јована Колова

Преп. Јован Колов, мозаик из саборне цркве
грчког манастира Св. Лука (половина XI века)

Изреке преподобног авве Јована Колова
(Скит - Египат, IV век)

1. Приснопамјатни и блажени отац наш Јован Колов – овај надимак дат му је због његовог раста и значи "мали" – васпитаник послушања, у младости се одрекао света. Са својим рођеним братом Данилом удаљио се у Скит, где су обојица примили монаштво. Настанили су се у једној келији и подвизавали се у посту и молитви. Кад је прошло неко време Јован је рекао свом брату Данилу: решио сам да се уопште не старам о телу, нећу да употребљавам храну и пиће припремљене на ватри, него ћу да живим у овој пустињи без брига, попут бестелесног анђела. Рекавши то он је истога часа свукао одећу коју је имао и наг изашао из келије у пустињу. Те ноћи наступио је страшан мраз. Пошто није издржао хладноћу, Јован се вратио код брата у келију и почео да куца на врата. Желећи да га уразуми брат му дуго није одговарао, а потом је изговорио молитву и рекао: Ко то тако упорно куца на моја врата? Јован одговори: Ја сам, твој брат Јован, не могу да издржим хладноћу па сам се вратио да ти служим. Данило одговори: Не покушавај да ме обманеш, демону! Одлази. Нећу ти отворити. Како се усуђујеш да говориш да си мој брат? Зар не знаш да је мој брат анђео, да не брине о телу, да му није потребна храна? Иди од мене! Јован се помоли и рече: Ја сам – твој брат Јован! Сада сам сазнао, пошто нисам издржао хладноћу, да је на мени тело. Када се покајао, брат му је отворио врата, примио га је у келију и при томе му је рекао: Брате! На теби је тело – ради њега треба да се трудиш око хране и одеће.
2. После тога Јован се сместио код једног великог старца родом из Тиваиде по имену Памво и предао му се на служење. Старац га је учио послушању, а Јован је дао завет да ће се покоравати старцу у свему.

Последња времена према учењу Отаца Цркве

Архимандрит Плакида (Десеј) је игуман манастира Св. Антонија Великог
 у области Дром у југоисточној Француској

Архимандрит Плакида (Десеј)
СМРТ ЈЕ ПОБЕЂЕНА
Последња времена према учењу Отаца Цркве[1]

Хришћанин, то је човек пун очекивања. Господ нам у Јеванђељу каже: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене. А ви слични људима који чекају господара свога, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк. 12,35-36).
Мало ће се текстова наћи, који пред нама тако јасно откривају смисао и дубинску оријентацију хришћанског живота.
Циљ стварања је – обожење човека и васељене. Читав домострој спасења, искупљујућа жртва Христова и освећење које је савршио Дух Свети, имају за циљ да врате пали људски род у оно стање ради кога је био створен – у пуноћу обожења. Ми очекујемо да ће до коначног испуњења ове замисли Божије доћи приликом Другог доласка Христовог и да ће тада домострој спасења добити свој потпуни завршетак.
Ако хоћемо да поново пронађемо живо хришћанство, које ће нам бити постојани извор радости и духовног надахнућа, неопходно је да у срцу задобијемо силну жудњу за хришћанским животом и увереност којима су била надахнута прва поколења хришћана. И Дух и Невеста говоре: Дођи! И који чује нека каже: Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар (Отк. 22,17).
Оно најважније што хришћанство објављује, јесте «блага вест» о спасењу – то су речи о васкрсењу, и о уласку новог и бесмртног живота у наш свет, иначе осуђен на страдања и смрт због пада човека у грех. Овај улазак истинског живота остварује се на суштински начин приликом васкрсења Христовог и Његовог пасхалног прелеска из смрти у живот. Смрт је већ побеђена, живот се већ прославио. Али свако од нас током свога живота – и Црква током своје историје – треба тај прелазак да учини својим личним преласком, да га изнова преживи са Христом, или пре Христос треба да га оживи у нама: зато приносимо своју слободну сагласност за деловање благодати Божије. Други долазак Христов са славом, на крају времена, учиниће очигледним све оно што је у скривеном облику садржано у Његовом васкрсењу на дан Пасхе: присајединиће целокупно Тело Његово, које је Црква, Његовој коначној победи над грехом, страдањем и смрћу. Овоме се нада Црква, то је основ њене уверености.

Србија кроз 200 година...

Ево неколико података око којих би свак у Србији требало макар мало да се замисли:
У Србији су током 2013. године рођене 65.554 бебе, што је најмање од почетка 20. века (тј. најмање у последњих 114 година). Пре 60 година рођено је око 165.000 беба, дакле 100.000 више него лане.
Посечна старост становништва у Србији данас је 42 године. Поређења ради, на Косову и Метохији просечна старост становништва је 23 године.
Ближимо се тренутку када ће Србија имати више становника старијих од 75 година, него оних који су млађи од 18 година. Поређења ради, на Косову 54% становника су деца, тј. сваки други становник је малолетан.
Погледајмо југ Србије: у општини Гаџин Хан просечан становник има 60 година, а недалeко одатле у општини Прешево 21 годину. У 60-ој се години не рађају деца, не брани се отаџбина и човек више није у пуној снази када се од њега може очекивати да ће својим радом у будућности моћи значајније да доприноси стварању националног дохотка.
У 1.500 насеља у Србији не роди се ни једна беба. У читавој општини Црна Трава у 2013. године није било ни једног порођаја. Чак 93% општина у Србији има негативан природни прираштај. Готово половина жена у Београду старости између 30 и 35 година нема дете. Због негативног прираштаја Србија годишње губи око 35-40.000 становника, тј. један град величине Ћуприје, Књажевца или Неготина. При томе, из Србије се сваке године исели 10-15.000 становника. Тачније, исели се преко 20.000, али се десетак хиљада и врати. С тим што одлазе углавном млади и образовани, а враћају се људи са нижим степеном образовања, који су радни век (или један његов део) провели у иностранству. У последњих 10 година Србија је изгубила око 500.000 становника. Према извештају УН о перспективама становништва на планети, до 2053. године  број становника у Србији смањиће се за 2 милиона, а до краја века Србија ће имати само 4 милиона житеља. Према мање оптимистичкој пројекцији Републичког завода за статистику Србија ће већ за 50 година имати 3,9 милиона становника.
Лако је израчунати да тим темпом за 2 века Срба више неће бити. А ако погледамо који суседни народи имају висок природни прираштај, јасно је ко ће за два века живети на територији данашње Србије.
За последњих неколико деценија Албанци су своје становништво увећали за 700%, Турци 400%, Бугари 38%, Румуни и Грци по 35%. Срби су међу овим народима једини који изумире.
На крају: Србија је по наталитету на последњем месту у Европи, али је зато европски рекордер, и у самом светском врху, по броју абортуса (утробних чедоморстава) – годишње се на тај начин убије око 150.000 деце.
Нека се свако од нас запита: како ја могу да допринесем са се ово стање промени?

Седам стубова Премудрости - "веома драгоцена и корисна књига"

Протојереј др Радомир В. Поповић
Приказ књиге "Седам стубова Премудрости – Историја Васељенских сабора"(Објављено у: "Богословље", часопис Православног Богословског факултета у Београду, година XLIII (LVII), свеска 1-2, Београд 1999, стр. 172-174)

На тему Васељенских сабора код нас последњих година појавило се, додуше више у преводу на српски језик, неколико значајних дела која су иначе нашој широј црквеној јавности била слабије доступна. То је, пре свега, дело А. Карташова, "Васељенски Сабори" 1-2, Београд 1995. Саборима се делимично бави и дело А. Шмемана, "Историјски пут Православља", Цетиње 1994, као и Ј. Мајендорф, "Православна црква – јуче и данас", Београд 1998. Ту је и књига Р. Поповића "Васељенски сабори – одабрана документа", Београд 1997. Све то говори да праве и целовите црквене историје нема без историје Васељенских сабора, који су с правом названи "стубовима Премудрости".
Књига "Седам стубова Премудрости" или тачније "Седам Васељенских сабора" (према Чети-минејима Св. Димитрија Ростовског) дело је познатог руског светитеља и писца светог Димитрија Ростовског (+1709), а појавило се као извод из његовог опширнијег дела "Житија светих", које је приређено 1968. године у Џорданвилу у Америци. Наиме, познато је да је св. Димитрије Ростовски, поред осталог, један од првих и најплоднијих писаца светитељских житија у нововековној историји Православне цркве. О светитељима и њиховим подвизима најбоље пишу сами светитељи или они који су им по подвизима слични. Такав је, без сумње, био свети Димитрије. Његово дело "Житија светих" штампано је у четири књиге (сваки том обухвата по три месеца, почев од септембра) у Кијево-Печерској лаври 1689-1705. године. (О св. Димитрију Ростовском видети: Ј. Поповић, "Житија светих за септембар", Београд 1976, 295-311, као и кратку монографију А. Ракита, "Свети Димитрије Ростовски", Шабац 1998. Од истог светитеља на српском имамо његов "Духовни азбучник", Вршац 1990).

Ново издање књиге "Духовник Царске Породице"

До Васкрса излази из штампе ново издање књиге

ДУХОВНИК ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ

Светитељ Теофан Полтавски - Нови Затворник

Светитељ Теофан Полтавски неспорно спада у ред најистакнутијих православних богослова двадесетог века, иако су његова дела све до скора била великим делом непозната, или чак намерно запостављана. Уједно, он је био изузетан подвижник, у духу великих Светих Отаца Православне Цркве. Приређујући књигу његових изабраних беседа и чланака под насловом „Христос наш живот” (Светигора, 2001), увидео сам да би за српске читаоце, којима је он познат једино као духовник породице последњег руског Цара, било интересантно да сазнају нешто више о његовом животу и делима. Још тада сам имао на уму животопис светитеља који је пре више од тридесет година написао архиепископ Аверкије Џорданвилски, јер нико о владики Теофану не би могао да пише са више љубави од овог његовог ученика. Пошто је након Револуције напустио Русију, светитељ Теофан Полтавски се настанио у Србији, потом у Бугарској, да би последње године живота провео у потпуном затворништву, у пећинама на обали Лоаре у Француској. Осим животописа светитеља, књига садржи и његове изабране студије и беседе о верности Предању, о односу хришћана и света, о црквеном календару и о неопходности чешћег причешћивања.

Св. Игњатије Брјанчанинов, ОТАЧНИК

Светитељ ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов
ОТАЧНИК 
УВОД 

Пажљиво читање ових изрека и повести доноси до читаоца – као из раја – миомирис свете простоте и истинског служења Богу из првих векова хришћанства, обилно осењених благодаћу Божијом. Оно може да усмери делатност монаха на истински пут богоугађања пружајући тој делатности најтачније погледе, оно може да донесе утеху у различитим патњама које се, долазећи споља, јаве у души монаха. Њиме се може хранити и одржавати спокојно и молитвено расположење монаха, као што уље храни и одржава пламен светиљке. Онај ко усвоји овде изложено учење отаца, стећи ће, и ако је окружен људима, безмолвије срца. Онај пак коме ово учење остане страно, и у најусамљенијој пустињи, и у потпуном затворништву, биће узнемираван наклапањима помисли и живописним маштањима, и живеће животом света. Срце се доводи у стање безмолвија душевним делањем сједињеним са тугом или плачем срца. Потрудимо се да доведемо срце у безмолвије: у томе је – суштина монашког подвига.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

МОЛИТВА
# Пут ка Богу је – молитва. Етапе пута који се прелази јесу различита молитвена стања у која постепено улази онај ко се правилно и постојано моли. 1. 138 
# Молитва је – учешће у животу. Њено остављање души доноси невидљиву смрт. 
Оно што је ваздух за живот тела, то је Дух Свети за живот душе. Душа посредством молитве дише тај свети, тајанствени ваздух. 
Када устанеш од сна, твоја прва мисао нека буде о Богу; принеси Богу сам зачетак твојих мисли, које још нису обележене никаквим сујетним утиском. Када одлазиш на починак, када се спремаш за погружење у ту слику смрти, нека твоје последње мисли буду о вечности и Богу Који у њој царује. 
Анђео је једном светом монаху открио следећи поредак мисли на молитви који је Богу угодан: «Почетак молитве треба да се састоји из славословља Богу, из благодарења за Његова безбројна доброчинства; потом смо дужни да у скрушености духа принесемо Богу искрено исповедање наших грехова; на крају можемо да изнесемо пред Господа, свакако уз велико смирење, мољења за наше душевне и телесне потребе, побожно препуштајући испуњење или неиспуњење тих мољења Његовој вољи».

Исихазам у Србији

Преп. Григорије Горњачки

ИСИХАЗАМ У СРБИЈИ

УВОД
Временски оквири. Наша интересовања у овом излагању усмерићемо на период који започиње стварањем средњевековне српске државе под династијом Немањића и добијањем аутокефалности за Српску Православну Цркву (крај XII - почетак XIII века), а завршава се губитком државне самосталности и турском окупацијом (у другој половини XV века). То је уједно период процвата исихазма на Светој Гори и широм Балкана, период појаве исихастичког спора и коначног утврђивања исхихастичког учења у Православној Цркви.
Просторни оквири. Средњевековна Србија је у раздобљу о коме говоримо заузимала  средишњи простор Балканског полуострва. Њене централне области биле су Рашка и Косово. Северну границу чинила је река Дунав, на југу је излазила на Јадранско море (јужна Далмација) и простирала се до Вардарске Македоније, на западу је обухватала делове Босне уз реку Дрину, а на истоку делове данашње Бугарске (попут града Велбужда).
Такође, у време цара Душана – чија је владавина као што ћемо показати посебно значајна за ширење исихастичког покрета у Србији (уосталом, био је савременик Григорија Паламе) – у саставу Србије налазила се и Света Гора, грчке области све до Пелопонеза (изузев Солуна, Атинског војводства и грчких острва), као и читава Албанија, па је Србија излазила не само на Јадранско, него и на Јонско и  Егејско море.
Појам исихазма. У ужем смислу речи под исихазмом се подразумева "религиозно-духовни и богословско-философски покрет на православном Истоку у XIV веку, нарочито у Светој Гори и на Балкану, па дакле и код Срба у то време".  Богословски спор око исихастичког учења настао је 1331. године у виду полемике између Варлаама Калабријског, грчког монаха рационалистичко-хуманистичког образовања који је био противник исихазма, и Григорије Паламе, светогорског монаха-исихасте и касније архиепископа Солунског. Одлуком Цариградског сабора из 1352. године спор је решен у корист светог Григорија Паламе и монаха исихаста. Но, овде треба имати у виду да је исихастички покрет који је у XIV веку био раширен на Балкану и у Србији представљао само продужетак, и уједно нови процват, древне подвижничке праксе и класичне светоотачке мисли утемељене на божанским истинама Светога Писма. Заправо, оно ново што је XIV век дао исихазму – пре свега кроз делатност светог Григорија Паламе и црквених сабора онога времена – то је богословско и догматско образлагање овог древног искуства Цркве.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

Сећање на смрт
Неочекивана смрт ваше сестре поразила вас је зебњом и страхом. Тај страх би увек требало да имамо, али га помрачење страстима одагнава од нас. Овој философији и сећању на смрт учи нас Сам Спаситељ: стражите, дакле, и молите се, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42); и премудри Сирах нас подстиче: сећај се краја твога, па довека нећеш сагрешити (Сир. 7,39). И на многим другим местима у Светом Писму говори се о томе. Због нашег немара у вези са овим предметом, повремено нас изненаде смрти нама сличних људи, које нас попут звона или трубе опомињу да смо и ми смртни, и да нам нису познати ни дан, ни час када ће наш Господ доћи. Када се тако нешто догоди не треба да се узнемиравамо, него треба да принесемо покајање због својих прегрешења; јер то може да нам буде од користи, а узнемирење ни мало.

Свећење водице

Зашто се свети водица? Како се и када обавља свећење водице? Чему служи света водица?

Одговарајући на питање једног читаоца нашег блога, рећи ћемо неколико речи о "свећењу водице".
Православна Црква призива на воду благослов Божији како би она добила очишћујућу силу и како би служила на исцељење душе и тела, на прогнање сваке противничке силе, и на духовну корист онима који је са вером употребљавају.
Освећење воде у Цркви практиковано је од првих векова хришћанства, о чему нас обавештавају Апостолске  Установе и дела древних Отаца – Теодорита Кирског, блаженог Јеронима, Епифанија Кипарског и других. Мада у оно време још нису постојала опште прихваћена правила о томе како се и када обавља освећење воде, поменути древни извори сведоче о присуству главних елемената данашњег обреда водоосвећења: 1) читање одређених молитава, 2) призивање Духа Светога, 3) крстолико благосиљање воде, 4) погружење Часног Крста у воду.
У Цркви данас постоје два вида освећења воде: велико и мало.

Велико освећење воде обавља се на Крстовдан (у навечерје Богојављења) и на сам празник Богојављења (19/6. јануар), када се савршава спомен на Крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. По речима св. Јована Шангајског, "на Богојављење, тј. на дан Крштења Господњег, сваке године се дешава велико чудо. Дух Свети, силазећи на воду, мења њена природна својства. Она постаје нетрулежна, тј. не квари се, остаје прозирна и свежа током многих година, добија благодат да исцељује болести, изгони демоне и сваку злу силу, да чува људе и њихове домове од сваке опасности, да освештава различите предмете, како за црквену тако и за домаћу употребу. Због свега тога православни хришћани побожно окушају свету воду, велику Агиазму (Светињу) како је називају Грци".

Коме смета Свети Дионисије Ареопагит?

Свештеномученик Дионисије Ареопагит
(мозаик из ман. Св. Лука, XI век)

Архимандрит Рафаил Карелин
Коме смета Свети Дионисије Ареопагит?

Када је немачка подморница потопила адмиралски брод, понос британске флоте, енглески премијер Черчил је на то одговорио са две речи: „Потопите Бизмарк“. Наредба је извршена. „Бизмарк“ – највећи немачки ратни брод, спуштен је на морско дно, а част Енглеске била је повраћена.
У зору реформације, у теозофским круговима који су свили своје гнездо у самом срцу Италије, зачула се наредба: „Потопите Дионисија“. Први који је преузео да то испуни био је Еразмо Ротердамски, по речима г. Осипова - „протестант пре Лутера“. Зашто теософи и реформатори свих боја гаје тако несавладиву мржњу према Дионисију Ареопагиту? Зашто је око њега створена некаква завера клевета и дезинформација? Зашто се ти људи тако упорно труде да докажу како Дионисије уопште није ни постојао - баш као што су њихова браћа атеисти хтели да докажу да Исус из Назарета није постојао као стварна историјска личност и да Јеванђеље представља клупко митова каснијег порекла? Без сумње само су две особе кроз читаву историју изазвале тако огроман талас протеста и порицања - Исус Назарећанин и Дионисије Ареопагит. Наравно, то су неупоредиве величине, али постоји нешто због чега Арепагит силно смета непријатељима Исусовим.
Дела Дионисија Ареопагита објављена су на једном од унионистичких сабора (VI век) који су безуспешно покушавали да помире диофизитство и монофизитство. Монофизити су учесницима сабора представили Дионисија дела - оно што се назива „Ареопагитским корпусом“. Зашто су то учинили, није познато. Можда као акт пријатељства према православнима и византијским властима, а можда и као сведочанство о томе да су они за Цркву сачували ту непроцењиву духовну ризницу? Само један учесник сабора са Православне стране, епископ Евгеније, изразио је сумњу, и то не у Дионисијево ауторство, него да су рукописи, чувани од стране јеретика, могли да буду подвргнути интерполацијама (уметању које би изопачило текст).

Православље и хомеопатија

Православна Црква и хомеопатија

Повремено се на црквеним сајтовима поведе расправа о хомеопатској медицини. Најчешће је у питању њено исмевање и ниподаштавање. Ретке присталице хомеопатије ту се обично позивају на лична позитивна искуства са овим видом лечења, док противници у њему виде нешто блиско окултизму и магији.
Ево како отприлике изгледају те дискусије:
"Мој син има 6 година и до пре девет месеци стално је био болестан –  готово непрекидно је имао упале грла, дисајних путева и уха. Веома често пио је антибиотике. Чим би прекинуо терапију антибиотицима и пошао у вртић, болест би се враћала. Његов имунитет је сасвим ослабио, изгледао је лоше и били смо веома забринути. А онда смо га на препоруку пријатеља одвели код хомеопатског лекара. Треба да напоменем да ја нисам био сигуран да ли је у реду да се као православни хришћанин обратим за помоћ хомеопати, а уз то сам сумњичав према свим видовима алтернативне медицине изузев народне, јер ме подсећају на некакво шарлатанство. Одмах након што је мој син почео да узима хомеопатску терапију (која је узгред и јефтинија од лечења антибиотицима) оздравио је, и од тада се већ готово девет месеци ни једном није разболео, а све време иде у вртић и свакодневно је у контакту са другом децом".
"Хомеопатија је веома штетна и изазива трајне последице по духовно здравље. Употребљава се на сопствени ризик. Она у нашем универзуму не може да функционише јер је у супротности са основним законима физике. Сва срећа, па су хомеопатски 'лекови' практично 100% вода. Заправо је алтернативна медицина та од које се згрћу силне паре".

Са Светим Оцима из дана у дан

Младост

# Многи веле да ће се посветити Богу када дођу у позније године: но, хоће ли доживети те године како се надају? Или, ако их доживе, хоће ли им бити тако лако да се промене, као што мисле?
# Што касније дође покајање, то теже пада.
# Варате се ако мислите да ће страсти утихнути кад младост прође. Колико ћете стараца наћи, заражених срамним страстима из раних година свога живота! Колико је поседелих љубитеља почасти, који се не жале на умор, него незасито јуре за почастима – а оне ће само увећати трошкове око њихових сахрана и додати неколико сувишних речи на њихове надгробне споменике! Колико је напраситих, у којима ни хлађење крви, ни изнуреност снага, нимало нису умањили пређашњу раздражљивост, која их је доводила до беснила! Колико је сластољубаца који, без обзира на позне године, још у костима чувају потајни плам, који ће се угасити тек са њиховим животом! Како су јадне те слуге својих сурових господара!
# У мојој и вашој младости било је много саблазни за младе, но данас су се саблазни до бесконачности умножиле, обузетост њима постала је готово свеопшта и скоро да им се не види супротстављање. Стога савремена омладина мање пада под осуду и заслужује велико сажаљење и снисхођење (свети Игњатије Брјанчанинов).

Библиографија протојереја Михаила Помазанског

Библиографија протојереја Михаила Помазанског:


- "Христос, Церковь и государство" (доклад прочитанный в XIII духовном собрании организованном в Варшаве Братством православных богословов), Варшава: Варшавская синодальная типография, 1938.

- "О Церкви Христовой" (Учение Церкви Христовой в свете веры православной), Джорданвилль, 1953. 76 с.

- "Опасное начинание" (о новом переводе Нового Завета), Джорданвилль, 1954. 27 с.

- "В мире молитвы - Краткие сведения о православном богослужении" (главно дело о. Михаила о литургици и литургијском богословљу), Джорданвилль, 1957. 76 с.

- "О вере. Апологетические заметки", Джорданвилль, 1960.

- "Ветхий Завет в новозаветной Церкви", Джорданвилль, 1961. 38 с.

- "Экуменика на фоне православной литургики", "Православный Путь", с. 117-135, Джорданвилль, 1962.

- "Православное догматическое богословие", Джорданвилль, 1963. 252 с. (преведено на српски: Протопрезвитер Михаил Помазански: "Православно догматско богословље" у зборнику "Ја Сам Пут, Истина и Живот", Образ светачки, Београд 2006).

- "Православие ли?... или неприемлемый для православия модернизм, истинное Православие отвергающий?", Джорданвилль, 1968.

- "О жизни, о вере, о Церкви" (двотомни зборник радова насталих између 1946. и 1976. године), Джорданвилль, 1976.

- "Бог наш на небеси и на земли вся, елика восхощет, сотвори" (апологетические очерки - зборник радова из области апологетике насталих између 1978. и 1982. године), Джорданвилль, 1985.

- "Догмат о вере", Москва: Моск. подворье Св.-Троицкой Сергиевой лавры, 1995. 124 с.

Такође, издат је и зборник чланака о. Михаила Помазанског на енглеском језику под насловом "Selected Essays", Jordanville, 1996.

С времена на време буде објављан још понеки неиздат чланак о. Михаила. Тако је у часопису "Православный путь" објављена његова студија "Митр. Макарий (Булгаков), как составитель старой Русской школы богословия - Догмат Искупления в изложении митр. Макария".

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СЛОБОДА

...Шта можемо да мислимо о себи ако немамо смирења? Пре свега, треба да благодаримо Богу што нас смирава, макар и против наше воље. А ти машташ о умишљеној слободи! Није ли она гора од ропства, ако над нама господаре страсти?

Из дела светог Теофана Затворника

Воља човекова

Одрицање од своје воље може се чинити на сваком кораку... То је духовно дело. Узмите за правило да не поступате према захтевима тела... ради угађања њему, а не по неопходности... и добићете опит одрицања од своје воље у сваком тренутку... Али, не узнемирујте се због неуспеха... Нека их буде... Само не одустајте од намере да идете насупрот телу, и у великом и у малом (4, п. 591, стр. 70).

Погледајте још пажљивије, па ћете у себи увидети, испод те пометње помисли у уму, да је ваша воља стално заузета бригама о уређењу (спољашњег) живота, да те бриге непрестано нагризају душу као црв и терају напаћеног човека из једног дела у друго, јер не може да га задовољи ништа што постигне, и чим обави једно, он увек смишља стотине других дела, као да су неизбежна (13, стр. 37).

Датум празновања Васкрса

Како се израчунава датум празновања Васкрса?

Први Васељенски сабор, одржан у Никеји 325. године, унео је ред у до тада неуједначену праксу одређивања датума празновања Васкрса, и одлучио да сви хришћани Васкрс прослављају у исто време: прве недеље после пролећног пуног месеца (уштап), то јест пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневице (еквиноција), или непосредно после ње. Васкрс тако може да падне најраније 22. марта (тј. 4. априла по новом календару), а најкасније – 25. априла (тј. 8. маја по новом календару). Ова одлуку потврђују многи црквени канони: «Ако који епископ, или презвитер, или ђакон буде светковао свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице заједно са Јудејцима, нека се свргне» (7. апостолско правило), «Сви они који се усуде да повреде наредбу светог и великог сабора одржаног у Никеји, у присуству благочестивог и Богу омиљеног цара Константина, о светоме празнику свете и спасоносне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве» (1. правило Антиохијског сабора) итд.
Међутим, папа Григорије је у шеснаестом веку дрско погазио ову одредбу Светих Отаца Цркве, па тако римокатолици до дана данашњег датум прослављања Васкрса одређују противно свештеним канонима Цркве. Светитељ Теофан Полтавски пише: «Први Васељенски сабор (325. године) узео је исконски, првобитни, старохришћански календар за основ како хришћанског рачунања времена, тако и одредбе о празновању Васкрса. Покушај римокатолички цркве у 16. веку, за време папе Григорија, да уведе нови, 'научни' календар, довео је до стварања само псеудонаучног и противканонског календара. Дакле стари календар је символ јединства хришћана у читавом свету, а нови календар је символ бунта, револуције и разједињења хришћана».