Сећање на смрт
Неочекивана смрт ваше сестре поразила вас је зебњом и страхом. Тај страх би увек требало да имамо, али га помрачење страстима одагнава од нас. Овој философији и сећању на смрт учи нас Сам Спаситељ: стражите, дакле, и молите се, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42); и премудри Сирах нас подстиче: сећај се краја твога, па довека нећеш сагрешити (Сир. 7,39). И на многим другим местима у Светом Писму говори се о томе. Због нашег немара у вези са овим предметом, повремено нас изненаде смрти нама сличних људи, које нас попут звона или трубе опомињу да смо и ми смртни, и да нам нису познати ни дан, ни час када ће наш Господ доћи. Када се тако нешто догоди не треба да се узнемиравамо, него треба да принесемо покајање због својих прегрешења; јер то може да нам буде од користи, а узнемирење ни мало.
Разборито сећање на смрт кида узе смрти
Са мојим зачећем, у мени је записан закон распадања. На сваки нови уд смрт је стављала свој печат говорећи: он је мој. Ланац мојих дана је ланац већих или мањих страдања; сваки нови дан мога живота је нови корак који ме приближава труљењу. Долазе болести, а срце дрхти и пита их: јесте ли ви само најава мога краја, или вам је већ дата власт да раздвојите тело од душе страшним и болним раздвајањем? Понекад око мога ума, расејано због сујете, оставља сазерцавање жалосне судбине која ме чека; али чим се догоди нека изненадна несрећа, оно се опет брзо врати мом омиљеном поучавању, као новорођенче мајчиним грудима – сећању на смрт, јер је у истинској жалости скривена истинска утеха, и разборито сећање на смрт кида узе смрти!
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар