понедељак, 22. јул 2013.

Последња времена према учењу Отаца Цркве

Архимандрит Плакида (Десеј) је игуман манастира Св. Антонија Великог
 у области Дром у југоисточној Француској
Архимандрит Плакида (Десеј)
СМРТ ЈЕ ПОБЕЂЕНА

Последња времена према учењу Отаца Цркве[1]

Хришћанин, то је човек пун очекивања. Господ нам у Јеванђељу каже: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене. А ви слични људима који чекају господара свога, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк. 12,35-36).
Мало ће се текстова наћи, који пред нама тако јасно откривају смисао и дубинску оријентацију хришћанског живота.
Циљ стварања је – обожење човека и васељене. Читав домострој спасења, искупљујућа жртва Христова и освећење које је савршио Дух Свети, имају за циљ да врате пали људски род у оно стање ради кога је био створен – у пуноћу обожења. Ми очекујемо да ће до коначног испуњења ове замисли Божије доћи приликом Другог доласка Христовог и да ће тада домострој спасења добити свој потпуни завршетак.
Ако хоћемо да поново пронађемо живо хришћанство, које ће нам бити постојани извор радости и духовног надахнућа, неопходно је да у срцу задобијемо силну жудњу за хришћанским животом и увереност којима су била надахнута прва поколења хришћана. И Дух и Невеста говоре: Дођи! И који чује нека каже: Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар (Отк. 22,17).
Оно најважније што хришћанство објављује, јесте «блага вест» о спасењу – то су речи о васкрсењу, и о уласку новог и бесмртног живота у наш свет, иначе осуђен на страдања и смрт због пада човека у грех. Овај улазак истинског живота остварује се на суштински начин приликом васкрсења Христовог и Његовог пасхалног прелеска из смрти у живот. Смрт је већ побеђена, живот се већ прославио. Али свако од нас током свога живота – и Црква током своје историје – треба тај прелазак да учини својим личним преласком, да га изнова преживи са Христом, или пре Христос треба да га оживи у нама: зато приносимо своју слободну сагласност за деловање благодати Божије. Други долазак Христов са славом, на крају времена, учиниће очигледним све оно што је у скривеном облику садржано у Његовом васкрсењу на дан Пасхе: присајединиће целокупно Тело Његово, које је Црква, Његовој коначној победи над грехом, страдањем и смрћу. Овоме се нада Црква, то је основ њене уверености.

Очекивање упокојених
Мишљење Отаца Цркве о овом питању не подудара се са ставом који је почев од средњег века постао општеприхваћен у западном хришћанству. Управо тада су се појавила неслагања у вези са објашњењем последњег удела људи; јавља се мишљење да се вечни удео сваког човека коначно одређује у тренутку смрти: свети иду право на небо, непокајани грешници у ад, а они којима још предстоји да нешто искупе, иду у чистилиште на дужи или краћи рок, но на крају крајева, ипак им је обезбеђено спасење. Свеопште васкрсење ће само мало допунити већ потпуно блаженство изабраних и казну проклетих, док ће Страшни, последњи суд само учинити јавном ону пресуду која је већ изречена на «посебном суду» у тренутку смрти. Од тог доба се на Западу веома умањио значај који је придаван Другом доласку као крају историје, а попустила је и есхатолошка устремљеност, како у животу хришћана, тако и у животу Цркве.
Према учењу Отаца Цркве, људи ће тек о Другом доласку ући онамо где је припремљен њихов коначни удео, а многима ће тек у време Страшног суда бити изречена последња пресуда. До свеопштег васкрсења у ишчекивању су чак и сами свети, мада бораве близу Христа. О томе како је заправо древна Црква себи представљала стање различитих категорија умрлих, они који очекују Други долазак, може се рећи следеће: пре свега, хришћанска мисао је апсолутно једнодушна у погледу тога да је наше постојање на земљи – јединствено. Хришћанска вера је неспојива са допуштањем могућности било ког облика реинкарнације. Такве концепције карактеристичне су за нехришћанске философске и религиозне правце, нарочито далекоисточне, али хришћанству су потпуно стране. У основи хришћанске вере лежи став да човек на земљи живи само једном и да се током тог јединог постојања на земљи решава и његова вечна судбина.

Живот после смрти
После смрти душа остаје толико енергична, свесна и активна, колико и за живота на земљи, мада на други начин. Али она сада не може да учини ништа за своје спасење, нити може да ступа у општење са живима, осим по Божијем допуштењу. Старозаветна Реч Божија, као и хришћанско сазнање одувек су осуђивали све облике спиритизма, магијског призивања умрлих и општења са њима помоћу медијума: Нека се не нађе у тебе... који прориче... ни врачар, ни бајач, ни опсенар, нити који пита мртве. Јер је мрзак пред Господом ко год тако чини (Понз. 18,10-12).
Православна традиција полази од оних виђења којих су били удостојени неки свети, и сматра да прва два дана после смрти душа још остаје на земљи, посећујући места где је живела и за која је била везана током свог земаљског живота Почев од трећег дана душа пролази кроз оно што Оци Цркве називају «степенима митарстава», или «ваздушним митарствима». Ова митарства су на следећи начин описана у виђењима преподобног Антонија Великог, како о томе прича свети Атанасије: «Једном, пре узимања хране, око деветог часа, уставши да се помоли, Антоније осети у себи да је подигнут умом и што је најчудније од свега, виде сам себе, као да је изван себе и као да га неко узводи по ваздуху; а у ваздуху стоје некаква суморна и страшна лица, које хоће да му заграде пут усхођења. Пошто су им се Антонијеви путеводитељи супротставили, они траже одговор – да не подлеже Антоније некој одговорности пред њима, и хоће да сведу рачуне од самог његовог рођења; али Антонијеви путеводитељи су се томе успротивили говорећи: 'Што је било од рођења, то је Господ изгладио; сведите рачун од оног тренутка када је постао монах и дао завет Богу'. Тад пошто тужиоци нису могли да га оптуже, пут му је постао слободан и небрањен. И одједном виде да као да се враћа и улази у себе, и изнова постаје пређашњи Антоније. И тада заборавивши на узимање хране проведе остатак дана и читаву ноћ уздишући и молећи се; јер се запрепастио видећи са како многобројним непријатељима нам предстоји борба, и уз какве напоре човек треба да прође ваздухом. Тада му паде на ум, да је управо у том смислу Апостол рекао: по кнезу који влада у ваздуху (Еф. 2,2). Јер противник има власт да у ваздуху ступа у борбу са онима који њиме пролазе, покушавајући да им загради пут. Зато је понајвише и саветовао Апостол: узмите све оружје Божије, да бисте се могли одупрети у зли дан (Еф. 6,13), како би био посрамљен противник, немајући ништа лоше да каже за нас (Тит. 2,8)... После неког времена Антоније је водио разговор са онима који су му дошли о стању душе после смрти и о томе где ће бити место њеног пребивања. Наредне ноћи позове га неко свише говорећи: 'Устани, Антоније, изађи и погледај!' Антоније изиђе (јер је знао коме се треба покоравати), подиже поглед и виде како стоји неко висок, ружан и страшан, и главом дотиче облаке, а (покрај њега) усходе још и неки као крилати, и он пружа руке к њима, те једнима заграђује пут, док други пролећу кроз њега и, прошавши га, без препрека узлећу горе; на последње џин шкргуће зубима, а због оних који падају доле се радује. Одједном Антонију глас говори: 'разуми то што видиш'. Тада се отвори његов ум и он схвати да је ово пролазак душа, да је тај џин што стоји ђаво који завиди вернима, и да оне који су потпали под његову власт задржава и брани им да иду даље, али не може да задржи оне који су му непокорни, јер су они изнад њега. Видевши ово, и прихвативши то виђење као упозорење себи, Антоније се стаде још више старати како би свакодневно напредовао у пређашњим подвизима».
Дакле, током четрдесет дана, док не буде одређено у каквом стању привремено до Другог доласка треба да буде душа упокојеног, демони показују све грешно што је она успела да учини током свога земаљског живота; једино што тада може да јој помогне, јесте покајање, које је за живота принела због грехова за које је окривљују, затим добра дела која је чинила док је живела на земљи, као и залагање Цркве и светих за њу. Самим тим, молитва за упокојене има велик значај већ од тренутка смрти: она чува и штити душу од демонских замки.

Место цветно, место одмора
Ако душа победоносно пролази ове степене митарстава, ако демони ни због чега не могу да изјаве како полажу права на њу, онда је анђели уводе у рај, или у наручје Авраамово, у «место светло, место цветно, место одмора, одакле одбеже бол, туга и уздисање», где се душа у друштву светих наслађује неизрецивим блаженством.
У изврсном чланку чија је тема «Блаженство на хришћанском Истоку» Мира Лот-Бородина је следећим речима изложила учење светоотачке традиције о стању блажених: «'Requies aeterna, requies beata' ('покој вечни, покој блажени'). Овај израз ушао је у црквену праксу и произноси се као најузвишенија жеља 'упокојенима у Богу', као жеља да добију онај посмртни удео, који за наше очи више нема спољашњи облик. Овај израз треба схватити пре свега у смислу прекида било какве спољашње делатности in absolutione corporis (приликом ослобађања од тела). Поређење са обичним сном, који је наизглед тако близак смрти, може да унесе забуну и искриви стварност, која је на посебан начин необична и дубока. Ту би пре требало узети оно стање душевног мира, који се на грчком назива απαθεια, или потпуно бестрашће, подражавање бестрашћу Божијем. Према преподобном Максиму, који уз поправке понавља мисао александријаца, ту се подразумева апсолутно одсуство немира, размишљања, и непрекидна постојаност ума, који више није склон променама. Једноставним бићем, сведеним на саму своју суштину, бићем код кога су пригушене или успаване способности за деловање, управља велико спокојство, magna tranquillitas (блажени Амвросије). То је оаза мира који је изнад сваког другог мира, то је мир који свет не може да пружи, то је одмор и покој у земљи утехе – славни будући покој gloriosa requies futura (блажени Амвросије)»[2].
«Ето шта значи beatum esse (бити блаженим) у првом васкрсењу. Том новом начину постојања својствено је непромењиво спокојство, које не искључује ни свест, ни унутрашњи живот – узвишено контемплативно стање, чији символ остаје срце. Свето Писмо га описује као блиско Божанском покоју, који се спомиње у књизи Постања. Заиста, по узору на њега Творац је својевремено установио суботу за Израиљ, као прототип рајског починка. Аутор Посланице Јеврејима, понављајући древну претњу Господа, разгневљеног против неверног народа: неће ући у покој Мој (Пс. 94,11), одмах додаје: Према томе, народу Божијем тек предстоји починак. Јер ко је ушао у покој Његов, тај је и сам починуо од дела својих, као и Бог од Својих (Јевр. 4,9-10). Интересантно је поређење, које се понавља и у чудесном православном богослужењу Велике суботе, те «суботе над суботама», када је Христос у гробу ушао у благословени покој triduum-а (трећег дана), савршивши Своје дело спасења. Ево на крају и узвишених речи Откривења: Да, говори Дух, нека почину од трудова својих, а дела њихова ће следити за њима (Отк. 14,13). Ове речи указују на прекид сваког напора, а такође и туге или ропства. И на другом месту свила чиста и светла у коју ће бити одевена прослављена Црква, означава праведна дела светих (Отк. 19,8). Попут јеванђелских кринова, који не ткају, нити преду, душе које су задобиле покој, цветају и миришу лепше од било ког мириса својим врлинама. Оне цветају у рајској слободи (libertas paradisi), у јединству са Христом, Који их носи у Себи. То је блажена хармонија, постигнута сагласност, непомутивост (non turbari) вечног покоја; последња одредница претпоставља неспојивост са нашим доживљајем времена: трајање без трајања, или без смене стања. Спокојство, које претпоставља неспособност да се греши (non posse peccare), својствено савршенству, достигнутом свакако заједно са подобијем (similitudo), савршенству воље и способности које бесконачно превазилази оно савршенство које су поседовали наши преци, у време када је ово тек требало да се оствари. Онима који су окусили тај покој бива у потпуности дарована љубав, божанска агапе, и бесконачна радост преданости Богу, какву познају и у пуној мери доживљавају само они, који се, сазревши и доневши свој плод на земљи, уводе у тишину небеских дарова. Таква је невеста из Песме над песмама (5,2); упокојена душа произноси тајно признање своје будности: Ego dormio, sed cor meum vigilat (Ја спавам, али је срце моје будно). Такав је мистички сан малог васкрсења (μικρα αναστασις)»[3]. Између светих и света живих људи не може бити успостављено никакво општење, ни «природно», ни спиритистичког типа (види горе). Ипак, између изабраних и земаљске Цркве постоји други начин општења, чисто духовни, али не мање реалан. У молитви ми имамо могућност да им се обраћамо, а они имају могућност да нам стално помажу. Између небеске Литургије, коју они савршавају заједно са анђелима, и наших земаљских литургија постоји тајанствена међусобна прожетост, на коју указују мозаици и фреске наших храмова.
Уједно, ма каквом се срећом наслађивали свети, они још увек пребивају у знаку ишчекивања. Њихово блаженство постаће потпуно тек у дан повратка Христовог и последњег Васкрсења.
А грешници, који нису били у стању да изађу као победници приликом испитивања на «митарствима», пошто њихово покајање није било довољно, и пошто су њихова добра дела била исувише ретка, иду на место мучења, где их демони стављају на муке. И ту се тачка гледишта Отаца Цркве разилази са оном, која је у средњем веку преовладала на Западу.

Ад
Мучење (грешника) пре свега нема карактер искупљења и пролазног кажњавања. Покојник више ништа није у стању да учини за самога себе, и његово страдање ни на који начин не може да допринесе његовом ослобођењу. Он није осуђен на дужу или краћу казну, после које ће свакако бити спасен; он се не налази у «чистилишту», него у аду, у паклу, и његово мучење само по себи не може да има краја.
Ипак, са друге стране, ово страдање нема неизбежно карактер коначног. Према општем мишљењу древне Цркве, проклети заиста могу да буду спасени пре општег суда (изузев оних који су починили нарочито тешке грехе и умрли без последњег покајања: убице, одступници, јеретици, прељубници, блудници), али само по молитвама чланова Цркве на земљи. Ето због чега молитва за упокојене у свести древне Цркве и данашње Православне Цркве има огроман значај: она се не узноси само зато да би било скраћено «време чистилишта», него зато да би умрли били ослобођени вечног ада. Све древне литургије Цркве, па међу њима и римска, у оном облику у коме је постојала до скорог времена[4], сведоче: нигде у својој молитви за упокојене Црква није молила за «ослобађање душа из чистилишта»; све литургијске формуле моле Бога да буде милосрдан на Своме суду и да ослободи упокојене од вечне смрти. Са једне стране Црква се моли за то да упокојени Божанским милосрђем буду заштићени током пролазака по «митарствима» и достизања раја, а са друге, ако су већ осуђени – да их Бог спасе по Своме милосрђу.

Чистилиште
Западно учење о чистилишту има прилично сложену историју. У доба блаженог Августина, под утицајем Оригеновог учења о апокатастази, или свеопштем обнављању на крају времена, неки су порицали вечност ада и учили да ће се на крају сви спасити, чак и демони, али да ће то спасење бити добијено тек после очишћења огњем, које може да траје вековима. Неки су сматрали да ће се у крајњој линији спасити сви крштени, и да ће, чак и ако су починили нарочито тешке грехе, добити ово очишћење помоћу огња. Блажени Августин се успротивио оваквом учењу, које очигледно није било у складу да општим мишљењем Цркве. Он је допуштао само, да су међу праведницима, који су после смрти примљени у наручје Авраамово, неки починили лакше грехе, које нису у довољној мери очистили за живота. Ови греси им нису сметали да уђу у блаженство, али они треба да се очисте од њих пре него што наступи последње Васкрсење, да се очисте у огњеној реци Суда – оној реци која се често представља на иконама, реци последњег Суда, која осуђене носи у ад, али праведнике очишћује од њихове лаке нечистоте. У неким својим делима Августин износи претпоставку да би до овог очишћења огњем могло да дође између смрти и Суда, а не само у време Суда, али те идеје ипак нигде није изнео другачије, него у форми хипотеза.
Одлучујући преокрет у есхатолошкој доктрини западне Цркве одиграо се у другој половини шестог века и повезан је са учењем светог Григорија Великог. По његовом мишљењу, свети и праведници, који су принели довољно покајање за своје грехе, одмах после смрти наслађују се потпуним блаженством. Грешници, они који су криви за тешке грехе и нису се покајали, после смрти осуђени су на вечни огањ и то коначно, па молитва Цркве више не може да им донесе ослобођење. Напротив, вернима који умру са «лаким» или «опростивим» гресима, одмах након смрти обезбеђено је постизање блаженства, али претходно треба да буду очишћени «очишћујућим огњем». За светог Григорија чистилиште није место, него огањ који очишћује душе, иако је њихово спасење несумњиво. Улога црквене молитве за упокојене своди се на то да се на то, да се скрати време очишћења.
Вековима касније ово учење су детаљније разрадили Исидор Севиљски у Шпанији и Беда Венерабилис у Енглеској. За њих, улога очишћујућег огња, како је учио свети Григорије Велики, састоји су у очишћењу упокојених верних од опростивих грехова за које се нису покајали, али као додатак носи у себи функцију искупљујућег кажњавања: ако човек за живота није понео казну за тешке грехе за које се покајао и добио опроштај, ту казну треба да плати након смрти. Тако се појављује појам «казне за грех» одвојене од самог греха, која треба да се претрпи чак и ако је грех опроштен. Ми ту видимо појаву нове категорије «задовољења казном», која ће бити тако карактеристична за средњевековно латинско богословље. Она не само да мења древну представу о уделу душе после смрти и о молитви за упокојене, него утиче и на латинско учење о искупљујућем делу Христовом. На Флорентинском сабору свети Марко Ефески ће иступити као противник учења о чистилишту и заштитник древног црквеног предања, али неће наићи на разумевање, толико су различити постали менталитети западне и источне Цркве.

Повратак Христа на крају времена
Црква живих и упокојених (који су такође живи) са пламеном ревношћу чека повратак Христов. Крај времена хришћани не треба да доживљавају као ужасну катастрофу, него као коначну победу добра над злом, победу Бога и Његовог царства над ђаволом и свим његовим присталицама. Други долазак – то је хришћанско решење проблема зла. Други долазак ће бити коначни завршетак тајинства Пасхе, то ће бити последњи прелазак од крста земаљских искушења (и искушења последњег времена, када ће настати есхатолошка «велика жалост», тешка за Цркву) ка светлој радости Васкрсења.
Ми треба да посматрамо последњи Суд управо из те перспективе. Као и сви Божански «судови» у Библији, он ће у суштини бити акт ослобођења и спасења. Осуђени ће бити само они, који су се добровољно поистоветили са силама зла, који су се супротставили Царству Божијем, и Његовом промислу о спасењу и бесконачном блаженству за целокупну творевину. Насупрот коначном поразу сила зла стоји победа свих оних који су пристали да буду спасени, да буду вољени и да воле Онога, Који их је заволео. «Потрудимо се да претходно на себи имамо знак и печат Господа, јер у време Суда, када се пројави строгост Божија (упор. Рим. 11,22) и када буду сабрани сви нараштаји земаљски, свецели Адам, кад пастир сазове Своје овце, онда ће сви који иимају знак на себи препознати свога пастира, и пастир ће препознати оне који на себи имају Његов лични печат и сабраће их из свих народа, јер ће чути глас Његов и поћи за Њим (упор. Јн. 10,27). Свет ће се поделити на два дела: један део ће бити тамно стадо, које одлази у огањ вечни, а други – светлошћу испуњена паства, која се узводи ка небеском удеу. Оно што смо сада задобили у душама, то ће онда засијати и показати се, и обући ће тела у славу. Као што у пролеће корење покривено земљом износи свој плод, даје цветове и украсе и рађа, па се тако показују добри коренови и постају видљиви они они који дају трње, тако ће и у онај дан свак показати и открити и добро и лоше што је учинио помоћу свог сопственог тела. Јер у томе се састоји суд и плаћање»[5].

Хилијазам
Идеја о томе да ће последњем Суду и заснивању нове творевине претходити хиљадугодишње Царство Христово на земљи води порекло од неканонских јудејских откривења. Она је поновљена у Откривењу Јовановом: И видех престоле и седоше на њих, и даде им се суд; и душе посечених за сведочанство Исусово и за реч Божију... и оживеше и цароваше са Христом хиљаду година... И кад се наврши хиљада година биће пуштен сатана из тамнице своје, и изићи ће да вара народе што су на четири краја земље, Гога и Магога... и опколише стан светих, и град вољени; и сиђе огањ са неба од Бога, и поједе их (Отк. 20,4-9).
Ово царевање Христа на земљи међу оживелим праведницима схватано је у прва три века у неким хришћанским срединама – тачније, код јудеохришћана у Малој Азији – у директном, буквалном смислу. Хилијазма су се држали Папија, свештеномученик Иринеј Лионски, свештеномученик Методије Олимпски.
Ипак, почев од четвртог века ово учење било је једнодушно одбачено од стране црквеног предања, које је установило да двадесету главу Откривења треба схватати символички. Код тумача Откривења преовладала су два објашњења: хиљаду година или означава време живота Цркве од прекида гоњења у доба римског незнабоштва (који је у осамнаестој глави Откривења означен као пад «Вавилона») па до великог страдања које ће претходити Другом доласку, или символизује читав период од Васкрсења Христовог до Другог доласка[6].

Апокатастаза
«Апокатастасис» је грчки термин који означава обнову ранијег стања, или повратак у првобитни положај. У хришћанској есхатологији он означава теорију по којој ће на крају времена читав материјални свет бити обновљен у својој првобитној хармонији и сви ће бити спасени, укључујући и проклете и демоне.
Ова концепција повезана је са «митским» виђењем космоса, које је разрадио Ориген (око 185 – око 254). Ориген је сматрао да је Бог у почетку створио васељену која се састојала од чисто духовних бића; сва она, изузев душе Христове, искористила су своју слободу на зло и подвргла су се више или мање тешким падовима, након чега су била одевена у више или мање «плотска» тела, те су на тај начин настали анђели, људи и демони. На крају времена, као исход постепених очишћења, сви ће се вратити у своје првобитно стање и поново ће образовати исконску «генаду» (јединицу), то јест првобитно јединство духовних бића.
Учење о свеопштем спасењу, које пориче вечност ада, истовремено игнорише и несхватљиву тајну љубави Божије, која превазилази све наше рационалне или сентименталне концепције, као и тајну људске личности и њене слободе. Љубав Божија подразумева потпуно уважавање Својих створења, све до «добровољне немоћи» да им се укине слобода. Текстови Светог Писма приморавају нас да прихватимо две антиномичне тврдње о потпуној победи Бога над злом на крају времена и о могућности вечног проклетства, при чему друго може да буде само обрнута страна првог. Овде је умесно само ћутање ума пред тајном.
Ето због чега учење о апокатастази – које је прихватио свети Григорије Ниски, а касније и велики сиријски мистици Исак из Ниневије[7] и Јосиф Хадзаја – било осуђено на Петом Васељенском сабору, заједно са још неким елементима Оригеновог учења, систематизованог од стране његових следбеника. Одбацујући тврдњу о свеопштем спасењу, православно предање наравно не забрањује ватрене молитве за спасење свих људи и наду у њихово коначно обраћење.

Επεκτασις (Стремљење)
Још једно питање може бити постављено у вези са вечним блаженством изабраних: да ли га треба схватати као непокретно засићујуће сазерцање или оно у себи може садржати узрастање, стално ново откривање неисцрпне Реалности?
Један од најоригиналнијих аспеката мисли светог Григорија Ниског, то је његово учење о «епектази», о томе да човеково обожење овде на земљи и у вечности претпоставља прогрес и непрекидно стремљење, као што то сликовито показује представа тркача у Посланици Филипљанима (3,13-14): Што је за мном заборављам, а стремим[8] за оним што је преда мном, и трчим према циљу... Један од најбољих истраживача великог кападокијца, Жан Данијелу, објашњава ово на следећи начин: «Души су, са једне стране, својствени постојаност и завршеност, која је њена причасност Богу, а са друге стране – кретање, које савладава бесконачну удаљеност између тога што она поседује од Бога и тога какав је Бог у Својој суштини... Духовни живот је на тај начин стално мењање душе у Исусу Христу, као нарастајућа тежња и жудња за Богом, која се повећава у мери све веће причасности Њему, и као стално нарастајућа постојаност, када се она, то јест душа, све више и више присаједињује Богу и приљубљује уз Њега»[9].
Многи аутори патристичке епохе, мада нису прихватали идеју нарастајућег блаженства (на пример, свети Максим Исповедник), када су хтели да изразе вечно нову радост изабраних у најдубљем сазерцавању Бога, користили су представе жеље и незаситости. На Западу одјек тога среће се код светог Григорија Великог. Он је себи поставио задатак да помири две антиномичне тврдње Светог Писма: у што Анђели желе завирити (1. Пет. 1,12) и Анђели... на небесима стално гледају лице Оца Мога небескога (Мт. 18,10). «Поредећи ове две тврдње – пише свети Григорије – ми видимо да оне ни у чему не противрече једна другој. Јер Анђели у једно исто време виде Бога и желе да Га виде; они жуде да Га сазерцавају и сазерцавају Га. Када би то желели, а не би се наслађивали резултатом жеље, онда би таква бесплодна жеља рађала страх, а страх би рађао муку. Но, блаженим Анђелима страна је било каква мучност страха, јер су мука и блаженство неспојиви... Дакле, да се страх не би мешао са жељом, они се насићују, желећи и даље, а да засићеност не би за собом повлачила одвраћање, они не престају да желе иако су засићени... Исто то ће се догодити и са нама, када приђемо Источнику живота: насладићемо се истовремено и жудњом[10] и ситошћу»[11].
превод: Младен Станковић 

[1] Наслов оригинала: Archimandrite Placide Deseille. “La mort est vaincue”. Les fins derniers selon les Pères de l’Eglise. Saint-Laurent-en-Royans, 1995.
[2] Lot-Borodine M. La beatitude dans l’Orient chretien // Dieu Vivant, 15 (1950). p. 85.
[3] Ibid. p. 106-107.
[4] Други Ватикански концил спровео је значајне литургијске реформе.
[5] Преподобни Макарије Египатски. Духовне беседе, 12,13-14.
[6] При чему «хиљаду година» не означава тачно одређен, него просто веома дуг временски период, као када у свакодневном разговору некоме кажемо: «нисмо се видели хиљаду година».
[7] То јест, свети Исак Сиријац.
[8] Επεκτεινομενος, одатле израз επεκτασις.
[9] Daniélou J. Platonisme et théologie mystique. Paris, 1944. p. 305-307.
[10] То јест стремљењем.
[11] Gregorius Magnus. Moralia in beatum Job, 18, 54, 91 // PL 76, 94AC.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар