петак, 25. јануар 2013.

Исихазам у Србији

Преп. Григорије Горњачки

ИСИХАЗАМ У СРБИЈИ

УВОД
Временски оквири. Наша интересовања у овом излагању усмерићемо на период који започиње стварањем средњевековне српске државе под династијом Немањића и добијањем аутокефалности за Српску Православну Цркву (крај XII - почетак XIII века), а завршава се губитком државне самосталности и турском окупацијом (у другој половини XV века). То је уједно период процвата исихазма на Светој Гори и широм Балкана, период појаве исихастичког спора и коначног утврђивања исхихастичког учења у Православној Цркви.
Просторни оквири. Средњевековна Србија је у раздобљу о коме говоримо заузимала  средишњи простор Балканског полуострва. Њене централне области биле су Рашка и Косово. Северну границу чинила је река Дунав, на југу је излазила на Јадранско море (јужна Далмација) и простирала се до Вардарске Македоније, на западу је обухватала делове Босне уз реку Дрину, а на истоку делове данашње Бугарске (попут града Велбужда).
Такође, у време цара Душана – чија је владавина као што ћемо показати посебно значајна за ширење исихастичког покрета у Србији (уосталом, био је савременик Григорија Паламе) – у саставу Србије налазила се и Света Гора, грчке области све до Пелопонеза (изузев Солуна, Атинског војводства и грчких острва), као и читава Албанија, па је Србија излазила не само на Јадранско, него и на Јонско и  Егејско море.
Појам исихазма. У ужем смислу речи под исихазмом се подразумева "религиозно-духовни и богословско-философски покрет на православном Истоку у XIV веку, нарочито у Светој Гори и на Балкану, па дакле и код Срба у то време".  Богословски спор око исихастичког учења настао је 1331. године у виду полемике између Варлаама Калабријског, грчког монаха рационалистичко-хуманистичког образовања који је био противник исихазма, и Григорије Паламе, светогорског монаха-исихасте и касније архиепископа Солунског. Одлуком Цариградског сабора из 1352. године спор је решен у корист светог Григорија Паламе и монаха исихаста. Но, овде треба имати у виду да је исихастички покрет који је у XIV веку био раширен на Балкану и у Србији представљао само продужетак, и уједно нови процват, древне подвижничке праксе и класичне светоотачке мисли утемељене на божанским истинама Светога Писма. Заправо, оно ново што је XIV век дао исихазму – пре свега кроз делатност светог Григорија Паламе и црквених сабора онога времена – то је богословско и догматско образлагање овог древног искуства Цркве.

РЕЦЕПЦИЈА ИСИХАЗМА У СРЕДЊЕВЕКОВНОЈ СРБИЈИ
Извори исихазма. Зачетке исихазма као праксе молитвеног тиховања тј. умног делања којим се тражи живо општење са Богом и стварна могућност познања Бога, не по Његовој суштини која је неспознатиљива, него преко вечних и нестворених божанских енергија (попут божанске светлости), уочавамо у раном монаштву у Египту, Сирији, Палестини и на Синају, касније у Малој Азији и Константинопољу, све до Свете Горе и Балкана где су подвижници-исихасте били познати бар од XI века , а најбројнији и најактивнији у време када се у XIV веку распламсао богословско-философски исихастички спор.
Такође, елементи исихастичког учења присутни су већ код светог Дионисија Ареопагита, Макарија Египатског , Евагрија, великих кападокијских отаца , Марка Пустињака, Јована Лествичника, Максима Исповедника , Исака Сирина, Јована Дамаскина, Симеона Новог Богослова , дакле оних писаца чија су дела у средњовековној Србији понајвише превођена и читана, и који се с правом називају "претечама исихазма".
Стари и нови утицаји. "Лествица" светог Јована, на пример, веома рано је преведена на словенски језик, већ у X или XI веку, и остварила је значајан утицај на стару српску књижевност.  Подсетимо се да свети Јован Лествичник, као прави исихаста, у 27. Слову "Лествице" говори "о светом безмолвију тела и душе", и "о различитим облицима молитвеног тиховања". Он вели: "Непрестано помињање и мисао на Исуса нек се сједини са твојим дисањем и тек онда ћеш осетити корист од молитвеног тиховања". Светитељ поучава о непрестаном општењу са Христом које за циљ има сједињење са Богом и Његовим "светим, наднебесним огњем" који неочишћене жеже, а друге осветљује "по мери савршенства". Свети Јован Лествичник је утицао на српске исихастичке писце, на светог Саву, Доментијана, Теодосија и архиепископа Данила II. "Није ли зато потребно – пита Димитрије Богдановић – обратити пажњу и на утицај осталих претеча исихазма, једнога Таласија, или Максима (Исповедника), Исака Сирина или Симеона Новог Богослова?" Затим закључује да то до сада још нико није истраживао и да би то било "и неопходно и захвално".  Владика Атанасије (Јевтић) истиче да је познат и признат утицај и Јована Дамаскина и Максима Исповедника "на теологију и философију исихазма, на духовност, уметност и поезију код свих православних народа, па и код Срба у Средњем веку".  Свети Јован Дамаскин је, за владику Атанасија, један од претеча српских исихастичких писаца.
Средњовековна српска библиотека садржала је дела поменутих писаца било као самосталне књиге (нпр. Поуке Јефрема Сирина, Беседе Јована Златоуста), било у облику зборника, тзв. "Отачника" (или "Патерика"). Димитрије Богдановић каже да је исихастички покрет обнове монашке духовности почев од средине XIV века допринео томе да се многобројни зборници са делима аскетског и мистичког карактера рашире по Балкану, Србији, чак и по Русији. "Тек сада – вели он – постаје стара српска књижевност донекле 'актуелна' и 'савремена' у односу на византијску, тј. у односу на одређени део византијске књижевности. Исихазам је стављао нагласак на контемплативну, умну страну духовног живота монаха, и врло много места, стога, давао читању литературе која је посвећена управо тој проблематици... Зато је у доба исихазма начињена читава једна библиотека: исправљане су старе књиге, превођене нове. Превођена су, одмах по свом изласку на светлост дана, савремена грчка дела исихастичке полемике са Латинима, као нпр. дела Григорија Паламе, или Кавасиле, или Калиста Ксантопула. Али су се заједно са 'новим', 'модерним' делима преписивала, исправљена у новој редакцији, и стара, позната и класична дела византијског монаштва".  Посебно је значајан превод Паламине "Посланице против Акиндина" настао око 1371. године. У тим новим зборницима поред Паламе, Кавасиле, Ксантопула и Григорија Синаита (XIV век), наћи ће се и Јован Лествичник, Исихије, Филотеј Синајски, Исак Сирин, Анастасије Синајски, Максим Исповедник, Никита Ститат или Симеон Нови Богослов (XI век), за кога Георгије Острогорски вели да је био "прави духовни родоначелник светогорских исихаста, како у своме учењу тако и у своме животном путу".

СРПСКИ ИСИХАСТИ
Утицај поменутих дела, као и живи везе Србије са центрима православне духовности у Византији и на Истоку, о којима ћемо касније рећи нешто више, припремили су повољно тло за брзо ширење исихастичког покрета у средњовековној Србији. "Дух исихастичке атмосфере – по речима митрополита Амфилохија (Радовића) – прожима многе службе и житија српских светитеља прије XIV века. Тако читавих сто година пре избијања исихастичког спора у Светој Гори пјесник пјева у служби Светом Сави у духу чистог исихазма: 'Успавао си страсти и многолике валове / божанским усхођењима и неослабним чистотама / те на невечерњу светлост уснућем засјао јеси'".
Свети Сава као исихаста. Као духовни васпитаник Свете Горе и баштиник њених најбољих монашких традиција, свети Сава (1174-1236) за потребе манастира Хиландара, а доцније и манастира Студенице, најпре преводи Типик Евергетидског манастира у Цариграду, што је представљало велик подстицај за развој српског монаштва. Но, свети Сава је дао знатан допринос и самом светогорском исихазму: у центру Свете Горе, у Кареји, основао исихастирион (молчалницу, испосницу), где се и сам подвизавао најстрожим подвигом молитвеног тиховања, и за то место је сопственом руком на пергаменту написао Правила, тзв. Карејски типик, којим је дотадашњу светогорску исихастичку духовност обогатио искуством јерусалимско-палестинске традиције.
Преподобни Петар Коришки (XIII век), испосник и отшелник, подвизавао се у Коришкој пустињи покрај Призрена. Удостојио се да га Господ, после сјајне победе над свим демонским искушењима, укрепи и испуни неисказаном радошћу "јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу". Житије преподобнога написао је хиландарски монах Теодосије (аутор и житија светог Саве). Спомен овог великог исихастичког подвижника је 5. јуна по православном календару.
Старац Исаија Светогорац (око 1300 – крај XIV века), српски писац, преводилац и дипломата родом са Косова, у младости је напустио дворску службу, замонашио се у манастиру преподобног Јоакима Осоговског, још једога од претеча српског исихазма (XI век) , а затим отишао на Свету Гору где ће провести највећи део живота као "непосредни следбеник паламитског исихазма" . Најпре је био хиландарски монах, потом игуман руског манастира Пантелејмон. Године 1371. на српскословенски је прево дела светог Дионисија Ареопагита. Овај ће превод својим садржајем даље допринети ширењу исихастичке мисли у Србији. Будући да је уживао поверење српских владара, године 1375. имао је важну дипломатску улогу у помирењу Српске Цркве и Цариградске патријаршије.
Међу исихасте спадју и српски светогорски монаси блиски старцу Исаији: Теофан, Никодим Грчић, Никандар и Силвестар, који су такође учествовали у посредничкој мисији у вези са помирењем Српске и Цариградске патријаршије (1375).
Преподобни Јоасаф Метеорски (1350-1422), синовац Цара Душана, такође се може убројати међу српске исихасте. По рођењу Јован Урош Немањић-Палеолог, Цар Епира од 1371. до 1372. године, напустио је свој престо и отишао на Метеоре у Тесалију, код свог учитеља и духовника Атанасија Метеорског који га је руководио у монашком подвигу и кога је касније наследио на месту игумана. "Метеорски су манастири – по речима преп. Јустина Поповића – у време светог Јоасафа процветали већма него икад".
Преподобни Јоаникије Девички Чудотворац (друга половина XIV века – 1430) рођен је у српском приморју, живео строгим испосничким животом у једној пећини у Црноречкој пустињи на реци Ибар. Када се око њега окупило монашко братство подигао је на том месту и цркву. Тражећи усамљеност одатле се повукао на Косово, у Дреницу, у пусту Девичку шуму, где је наставио са подвигом молитвеног тиховања. Из захвалности због исцељење тешко болесне ћерке српски деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) је на том месту подигао најпре цркву Ваведења Пресвете Богородица, а потом и манастир до данас познат као Девич.  Служба преподобном Јоаникију са синаксаром, коју је вероватно написао неки сабрат манастира Девич, "сва је у исихастичкој традицији".
Будући да међу српским исихастама посебно место заузимају монаси "синаити", пре него што их представимо појединачно, требало би да дамо неколико општих информација о њима.

ИСИХАСТИ "СИНАИТИ" У СРБИЈИ
Сви савремени аутори указују на посебан значај монаха-синаита за ширење исихастичког покрета у Србији, и уопште за културу Србије у време после Немањића (тј. у Србији Лазаревића и потом Бранковића).
Постоји доста сведочанстава о чврстим везама Србије са Синајем и Палестином за владавине Немањића и после њих.  Монаси су из Палестине и са Синаја почели су да се досељавају на Свету Гору, и на Балкан уопште, током XIV века, због ратова који су у то доба вођени у Сирији и Палестини, као и због провале Монгола крајем XIV века. Али, ко су били "синаити" у Србији? То су били српски исихасти, непосредни или посредни ученици синајских монаха, пре свих знаменитог светогорског исихасте светог Григорија Синаита. Овај светитељ је преко својих ученика снажно утицао на ширење исихазма у Србији, и уопште на српску културу XIV и XV века, па ћемо најпре рећи нешто о њему.
Свети Григорије Синаит (1255-1346), рођен близу Смирне у Малој Азији, замонашен је на гори Синају где се дуго подвизавао. На Свету Гору је стигао преко Крита 1326. године. Житије преподобног Григорија, које је написао свети патријарх Цариградски Калист, саопштава нам о његовом светогорском подвигу следеће: "Сабирајући унутар себе сва чувства, сјединивши ум са духом и приковавши га за крст Христов, он је често понављао: 'Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!' Молио се са умилењем и скрушеним срцем, са уздисањем из дубине душе, и орошавао земљу топлим сузама, које су потоцима текле из његових очију. И Господ није презрео такво мољење његово... Разгоревши се душом и срцем, и по дејству Духа Светога изменивши се благом и преславном променом, он, обасјаван божанском благодаћу, угледа да је дом његов пун светлости... И пошто преподобни беше изнад тела и света, он се сав проже божанском љубављу. И од тога времена та светлост није престајала да га обасјава".  На Светој Гори преподобни Григорије Синаит је упознао исихасте из круга светог Григорија Паламе. "Тај сусрет између древних египатско-палестинских, синајских, сиријских, малоазијских исихастичких духовних предања (оживљених и олицетворених у изузетној личности Григорија Синаита и његових бројних ученика) и светогорског исихазма (који је добио свог главног носиоца и 'теоретичара' у лицу Григорија Паламе) – представља, без икакве сумње, најзначајнији догађај за целокупну ромејско(византијско)-словенску културу XIV и XV века".  После Свете Горе преподобни Григорије је "по разним местима био учитељ и наставник истинског монашког духовног живота и исихастичког подвижништва. Многи српски монаси тог времена били су његови ученици".  На крају се настанио у Парорији у Тракији где је основао велики манастир у коме је довршио своје земно странствовање.
Везе Србије са Светом Гором биле су веома развијене. Српски владари су ктитори и добротвори многих светогорских манастира. Сам Свети Сава, отац Српске Цркве, био је светогорски монах. Светогорци су у Србији постављани на високе црквене дужности. Такође, српски монаси пунили су светогорске манастире и неретко се налазили у манастирским управама. За време цара Душана Света Гора је постала део српске државе. "Исихасти синаитско-светогорског типа – по речима митрополита Амфилохија – јављају се у Србији већ у време цара Душана, и то дирекстно преко Свете Горе и Македоније".
Али посебно важан период у српско-светогорским односима наступа након Маричке битке (1371) када због несигурне ситуације на Балкану долази до масовног пресељавања светогорских и других монаха у Србију.  О овоме један од великих српских исихаста, преподобни Григорије Горњачки пише: "Не прође затим много времена а Агарјани убише оног најхришћанскијег владара деспота Угљешу, што изазва велики метеж и страхом испуни све монахе у Светој Гори, особито оне усамљене и оне који на пустим местима живљаху. Због тога су многи отшелници тада напустили Свету Гору".  Тако у време светог косовског мученика кнеза Лазара (1371-1389) манастири Моравске Србије полако постају истинска средишта исихазма, што ће још јасније доћи до изражаја за владавине Лазаревог сина и наследника св. Стефана Високог Лазаревића (1389-1427), и касније за владавине Ђурђа Бранковића (1427-1456) и његових наследника. За кнеза Лазара се, на пример, у Даниловом похвалном слову каже: "Гори и холми исполнил беше иночаских састављених жилишт, иже уједињенијем и всаким безмолвијем себе Богу присвојеше".
Средишта исихастичке духовности у Србији. Иако старе краљевске и царске лавре из доба Немањића, попут Жиче, Студенице, Пећке патријаршије, Дечана или Светих Архангела не губе на своме значају, духовност исихазма своје благотворно дејство шириће првенствено из мањих манастира и скитова око којих често ничу пустиножитељске насеобине по узору на Свету Гору. У периоду после 1371. године посебно се истичу манастири Раваница, Љубостиња, Горњак, Манасија, Каленић, Липовца, Јошаница, Копорин, Петковица, Поганово и други. Пуне се и испоснице у околини Пећи, Дечана и Призрена. Слично је и у Зети којом владају Балшићи, где се захваљујући синаитима и светогорцима подижу манастири на Скадарском језеру, попут Старчеве Горице. У поменутим манастирима и пустињама и данас се чувају мошти ових светих подвижника и народна предања о њима. "Те насеобине скитског типа су се формирале спонтано не само око општежитељних манастира, него и око појединих личности посебне духовне снаге и привлачности. Формирали су их углавном пустињаци, молитвени тиховатељи, који су доласком у Србију продужавали тако и даље свој започети, у Светој Гори или на другом месту, усамљенички молитвени начин живота".
Исихасте и измирење Цркава 1375. године. Mонаси исихасте помогли су да дође до измирења Константинопољске и Српске патријаршије након прекида општења 1350. године. "Допринос који је исихазам, као изразито спиритуални покрет у вековном православном монаштву, дао измирењу Цариградске и Српске цркве, огледао се у обновљеним еклисиолошким схватањима византијског богословља. Ова схватања истицала су у први план општеправославну свест која је била у супротности са претераним наглашавањем аутокефалности и етничких посебности".  Договор је постигнут у Цариграду, у време патријарха Филотеја Кокиноса, исихасте и ученика св. Григорија Паламе, уз посредовање, као што смо већ споменули, светогорске делегације на челу са старцем Исаијом, а објављен је 1375. године у Призрену. Одмах потом нови српски патријарх постао је Јефрем Исихаста.
Ширење исихастичког покрета у Србији. У житију деспота Стефана Лазаревића Константин Философ даје следеће сведочанство о српским исихастама с почетка XV века: "Они, који су све лепоте света знали заменити једино лепим и прекрасним Христом, живе у дивним пустињама и обитељима, тако да и оне који су веома лењиви побуђују да к њима долазе. Међу њима се налазе многи изабрани који чувају свете врлине усред ових обитељи. Имају многе молчалнице (исихастирије) по великом Јефрему (Сирину), и разговарају са лахорењем лишћа и птицама и водом. Међу њима има много монаха који непрестано делом опевају и славе Бога у Тројици, као што га славе анђели непрестаним гласовима, те се за њих може запевати: Радошћу се хумке опасаше и пустиње прекрасно процветаше (Пс. 64,12)".
У Србији Немањића монаси су углавном живели у великим и богатим општежићима. Монаха-пустињака било је и тада, али никада као у време Лазаревића и Бранковића (крај XIV и прва половина XV века), па и у доба турског ропства све до XVII века. Постоји објашњење да се овакав тип монаха – који живи у сиромаштву, од личног рада, одричући се свега светског и посвећујући се искључиво молитвеном тиховању и духовном усавршавању, и коме разбојници нису могли да му одузму ништа осим живота – раширио зато што је могао да опстане и у најнеповољнијим околностима. Таква констатација је свакако тачна, али главно је да су овакав тип монаштва у Србији ширили су управо монаси-исихасте, "синаити", са Свете Горе и из других крајева, те је он стога неодвојив од исихастичког погледа на свет.
Покушаћемо да у кратким цртама представимо монахе-исихасте који су се подвизавали у Србији а познати су као "синаити". Кренућемо од двојице најистакнутијих, Ромила Раваничког и Григорија Горњачког.
Преподобни Ромило Раванички (XIV век) рођен је у Видину до оца Грка и мајке Бугарке. Замонашио се у Загори, у манастиру Богородице Одигитрије код Трнова. Одатле одлази у Парорију, у југоисточној Бугарској, на граници са Византијом, где је тада живео преподобни Григорије Синаит и постаје његов ученик. Ту прихвата синаитска и светогорска исихастичка предања. После смрти преп. Григорија (1346) неколико пута одлази у Загору и на Свету Гору трагајући за молитвеним тиховањем у самоћи. Још у Парорији и Загори, а поготово на Светој Гори око њега почињу да се окупљају ученици и послушници (да напоменемо да се код исихаста однос ученика према њиховом духовном старцу успоставља по узору на однос апостола према Христу). После 1371. године старац Ромило са Свете Горе одлази у Авалону, а потом након 1375. са својим ученицима прелази у Србију, где се настањује у близини манастира Раваница, који је тих година као своју задужбину подизао будући свети мученик кнез Лазар Српски. Ученици преподобног Ромила су око Раванице направили скитску монашку насеобину. У Раваници се преподобни Ромило и упокојио, а ту се и данас налазе његове мошти. Празнује се 16. јануара.
Преподобни Григорије Горњачки познат је још и као Григорије Ћутљиви или Григорије Млађи Синаит (XIV век). По светогорском предању, а и по многим словенским и српским Синаксарима, пореклом је био Србин. Подвизавао се у Парорији а затим на Светој Гори где му је духовни отац и учитељ био преп. Ромило Раванички. Према светогорском предању, након Ромиловог одласка са Свете Горе, Григорије је остао у једној усамљеној келији где се подвизавао у молитвеном тиховању и богоугодном ћутању, због чега је и добио надимак ћутљиви. У близини те своје келије основао је и манастир који је по њему добио назив Григоријат. Касније, услед турских напада напушта Свету Гору и са ученицима прелази у Србију кнеза Лазара, где оснива манастир Горњак (1380) у коме је за време деспота Стефана Лазаревића живело 300-400 монаха. Написао је Житије свог духовног оца, преподобног Ромила Раваничког, које има све особине исихастичке хагиографије.  Ту он између осталог каже: "Ако молитвено тиховање (исихија) у самоћи доноси покајнички плач, као што нас уче божански Оци, плач са своје стране крштава човека и чини га безгрешним". На другом пак месту он се свом учитељу преп. Ромилу обраћа следећим речима: "О, врхунче молитвеног самовања и велики подвижниче плача, видиоче божанских ствари и велики чудотворче..."  Мошти преподобног Григорија Ћутљивог налазе се у манастиру Горњак, а један њихов део и у манастиру Григоријат. Наиме, године 1977. игуман светогорског манастира Григоријат обратио се писмом епископу Браничевском и манастиру Горњак са молбом да григоријатском братству подаре део моштију њиховог светог оснивача. Део моштију преподобног тада је послат у Хиландар, с молбом да о празнику Ваведења свечано буду предате монасима из Григоријата, што је и учињено. Преподобни Григорије празнује се 7. децембра.
Светогорски монаси-исихасти, који су између 1375. и 1379. године са преподобним Ромилом Раваничким и Григоријем Горњачким стигли су Србију, познати као Синаити, настанили су се и по другим крајевима државе светог кнеза Лазара, а након његове мученичке погибије на Косову и широм државе његовог сина деспота Стефана Лазаревића. "У Србији су до данас познати многи манастири које су они основали, јер су многи од тих синаита били потом прослављени од Бога светошћу живота и даром чудотворства и нетрулежности".  Овде ћемо покушати укратко да споменемо само најпознатије међу њима.
Преподобни Сисоје Синаит (XIV век), један од ученика преп. Ромила Раваничког, игуман хиландарски, живео је у селу удаљеном 12 километара од манастира Раванице. Био је близак св. кнезу Лазару, неки чак сматрају да му је био духовник. Подигао је Преображењски манастир који је, баш као и само село, по њему добио име Сисојевац. Народ га поштује као преподобног и чудотворца.
Преподобни Мартирије Синаит везује се за манастир Рукумију, још једну задужбину св. кнеза Лазара. Народ је и овог синаита, чији се гроб налази у Рукумији, вековима поштовао као светитеља. О њему немамо других података.
Преподобни Зосима Синаит из манастир Туман, по предању живео је у пећини недалеко од манастира у коме се данас налазе његове мошти.
Преподобни Григорије Војловички такође се назива Синаитом. О њему има веома мало података. Сам манастир Војловицу подигао је св. кнез Лазар по заузимању земаља око Дунава (1383), док се мошти овог Григорија, које су чуване у манастиру, помињу у извештајима из XVIII и XIX века. По мишљењу митрополита Амфилохија то би могао бити један од монаха синаита из круга ученика преподобних Ромила Раваничког и Григорија.
Преподобни Данило Синаит (XIV век) из манастира Благовештење у близини града Ждрела (Горњачка клисура), по свему судећи био је ученик преп. Григорија Горњачког.
Преподобни Андреј Синаит живео је пустињачким животом у испосници близу манастира Раванице.
Преподобни Роман Синаит у народу је познат као велики чудотворац. Његове свете мошту почивају у манастиру Св. Романа код Ђуниса који је подигао св. кнез Лазар. На моптима преподобнога и данас исцељују тешки болесници, посебно умоболници и бесомучници. Празнује се 16. августа.
Преподобни Нестор Синаит био је према народном предању рођени брат преподобног Романа. Подигао је цркву изнад села Витковице на Морави и посветио је Св. Нестору. "Изгледа да је то управо онај Нестор који се убраја у значајне духовне личности у време кнеза Лазара".
Свети мученик Јован Стјенички такође спада међу Синаите или њихове ученике. По предању подвизавао се неко време на Светој Гори. Забележено је да је 1412. по жељи деспота Стефана у Лештијанској пустињи преписивао један Панегирик (који је 1901. године изгорео у пожару у светогорском манастиру Св. Павла). У манастиру Стјеник на планини Јелици подвизавао се у молитвеном тиховању и посту у једној пећини изнад манастира до које се долазило помоћу конопаца и клинова укопаних и стену, а недељом и празницима је силазио у манастир на Литургију. За време док је био игуман Стјеника у манастиру је живело "стотину калуђера и седам писара". Мученички је пострадао "од безбожне руке исмаилске" на Духове 1462. године.
Међу другим српским Синаитима чија су нам имена остала сачувана могли бисмо још да споменемо преподобног Вавила Синаита, испосника који се подвизавао у клисури Раваничке речице недалеко од манастира Раваница, преподобног Јова Синаита чији се гроб налази у манастиру Прекопечи где се и подвизавао, а мошти недалеко одатле, у манастиру Драчи код Крагујевца. "Становници околних села још и данас траже исцељење на гробу преподобног Јова".  Преподобни Још Синаит живео је у пећини испод брда Шареника код Јошанице. Његов гроб, коме народ и данас прибегава ради исцељења, налази се у манастиру Јошаница који је подигао св. кнез Лазар.  Преподобни Николај Синаит живео је у манастиру Нимник, близу Тумана и Горњака, и могуће је да је био један од ученика преподобног Григорија Горњачког.  Митрополит Амфилохије у својој студији "Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века" , говорећи о српским Синаитима, наводи још и имена инока Германа, старца Григорија, испосника Стевана, као и неких анонимних Синаита.
Од половине XV века, повлачећи се пред Турцима који су заузимали Моравску Србију, монаси вапитани на синаитско-светогорским духовним предањима све чешће се као избеглице селе северно од река Саве и Дунава, подижући нове манастире попут Бођана у Бачкој, или Преображењског манастира у Базјашу у Банату, где се налази гроб једног непознатог Синаита.

ГЛАВНИ СРПСКИ ИСИХАСТИЧКИ ПИСЦИ
Димитрије Богдановић је приметио да је исихазам "утицао на стару српску књижевност већ од почетка у XIII веку".
Свети Сава (1174-1236). Већ смо поменули допринос који је "Карејски типик" светог Саве дао светогорској исихастичкој духовности. Но, и у другим делима светог Саве присутни су елементи карактеристични за исихастичко богословље, попут христоцентричности (нпр. "Студеничка" или "Жичка беседа" светог Саве). Ту је затим љубав као битна гносеолошка категорија код исихаста, као пут и метод сазнања (љубав између познаваоца и Познаванога). Свети Сава ће рећи: "Ништа није веће од љубави. Она је глава и савршенство свих врлина. Све остале врлине су као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целокупног тела. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и милостивост, и човекољубље, ради којег је Бог и постао човек".  Коментаришући последње речи св. Саве, владика Атанасије вели да оне говоре "о оваплоћењу Христовом, то јест о сједињењу Бога и човека у Христу, по љубави и човекољубљу, што и јесте основа исихастичке гносеологије".  Зато вл. Атанасије и говори о "агапијском карактеру исихастичке гносеологије" баш као и гносеологије апостола Павла. У Житију свога оца, светог Симеона, свети Сава у духу исихазма приповеда о "неисказаним Божијим силажењима" и позива да "ум наш буде на небесима".  За српски као и за византијски исихазам основни благодатни доживљај је доживљај вечне, нестворене таворске светлости као божанске енергије (трисветли светлоизлив св. Григорија Паламе) која је извор правог и спасоносног знања. Тако свети Сава у служби свом светом оцу пева: "Божанственом светлошћу испуњен бив оче, божанствене славе јави се покојиште, из којег светлости божанствене муње луче подајеш, вернима лице просветљавајући...", и мало даље: "Просветли, богоношче, од Тројице светлошћу духовном, блисатње срца верних..."  А у "Беседи о правој вери" свети Сава попут свих исихаста инсистира на искреној, чистој молитви, јер она очишћује људски ум и срце који постају прозрачни за право познање, тј. "за пуно сагледавање (сазерцање) Истине".  Још неколико речи о "Карејском типику" светог Саве: казали смо нешто о његовом доприносу светогорској исихастичкој духовности. Али Милорад Лазић истиче његов утицај на српску књижевност: "Светогорска књижевна делатност св. Саве је имала великог утицаја на развијање исихастичке традиције у српској средњовековној књижевности. У његовом 'Карејском типику' стоји да се обавеза житеља карејске исихастирије састојала и у књижевном раду. Од састављања овог типика (1199) и од почетка делатности карејски исихастирије па све до друге половине XIV века, континуитет исихастичког књижевног стваралаштва трајао је без прекида".
Исихазам је, по мишљењу  Димитрија Богдановића, утицао на стару српску књижевност од XIII века и тај је утицај био приметан већ код Доментијана (1210-1264), хиландарског монаха, аутора "Житија светог Саве" (око 1250) и "Житија светог Симеона" (1263/64) и код Теодосија (1246-1328), такође Хиландарца, аутора "Житија светог Саве" (око 1291), "Житија светог Петра Коришког" и других дела.
Митрополит Јаков Серски (XIV век) прво је био светогорски монах (могуће да је неко време живео и на Синају), а спадао је и у групу најближих ученика преп. Григорија Синаита. Као лични пријатељ цара Душана, пре избора за епископа града Сереса у Македонији, био је игуман Душанове задужбине, манастира Свети Архангели код Призрена. Своју бригу за Синајски манастир и за његове монахе српског и словенског порекла посведочио је слањем словенских књига. Неке од њих и данас се чувају у манастиру Свете Катарине (који је некада био посвећен Пресветој Богородици). На једној од књига остала је његова посвета: "О Синају, о светлости моје сијање! О Синају, о силно моје к теби желаније! Ти која си се у огњу неопалима сачувала, сачувај ме од огња вечнога!.. И молим сву браћу, Србе и с њима Грке, да ове књиге неотуђиве буду од дома Пречисте Дјеве, до века".
Архиепископ Данило II (1270-1337), властелин по рођењу и старији савременик светог Григорија Паламе, од 1305. године био је игуман манастира Хиландара, да би се 1311. повукао у Карејски исихастирион. Исте године вратио се на захтев краља Милутина у Србију на место епископа Бањског како би надгледао подизање Милутинове задужбине, манастира Бањска. Поново се повукао на Хиландар од 1314. до 1316. године. Управо у том периду, на Хиландару, понајвише се бавио књижевним радом, састављајући житија светих краљева и архиепископа српских , као и службе тим светитељима. Исихазам је био његов "главни идеолошки и поетски знак".  За епископа Хумског изабран је 1317. године. Још једном одлази на Хиландар од 1322. до 1324, да би онда био изабран за архиепископа Српског, десетог после св. Саве. Важио је за строгог подвижника и имао благодатни "дар суза". "Данило је прави Светогорац – вели Д. Богдановић. – У његовом књижевном делу, хагиографском и химнографском, долазе до изражаја преокупације светогорског ученог монаштва које су у то време и нешто касније постале основ паламитске исихастичке теологије, и које су, са своје стране, условиле даљи развој књижевног израза ка снажнијој експресивности".
Са архиепископом Данилом Пећким светогорски исихазам остварује у пуној мери и сасвим јасно свој утицај на српску књижевност. Но, "педесетих и шездесетих година XIV присуство светогорских исихаста осећа се у српској књижевности још непосредније. Двојица монаха исихастичке оријентације, Јефрем и Силуан, стварају у новим књижевним жанровима, а трећи, Исаија, завршава овај културни круг и период, превођењем списа Псеудо-Дионисија Ареопагита, једног од главних извора исихастичког учења. Ова три писца живе на размеђи епоха, али своја књижевна дела и преводе стварају пре 1371".
Патријарх Јефрем Исихаста  (1311-1400), бугарског порекла, био је сабрат манастира Хиландара и као угледан духовник стигао 1347. године у Србију где се настанио се у једној испосници близу Дечана. Око 1356. године прешао је у испосници Ждрело Код Пећи, где је до 1371. написао своје књижевне саставе – три канона: Христу, Богородици и За цара, као и сто седамдесет осмогласних стихира. Године 1375. први пут је изабран за српског патријарха, да би се 1379. повукао у пустињу. Управо у његово време српски, грчки и бугарски монаси-исихасте масовно се досељавају на територију српске патријаршије, па је то уједно доба најснажнијег утицаја светогорског монаштва на Србију. Други пут Јефрем је дошао на патријаршијски престо на молбу св. кнеза Лазара 1389. године и на том положају је остао до 1392. када се повукао у пустињу близу Пећи где је остао до упокојења. Мошти му почивају у Пећкој патријаршији. Међу његовим делима посебно је интересантан Молебни канон за цара", који има акростих: "О цару мољеније Цару Христу приносит Јефрем". Све Јефремове песме прожете су исихастичким мотивима, речник је преузет из монашке, подвижничке литературе, а његова поезија усмерена ка преображењу и просветљењу душе.
Старац Исаија. Још једног великог српског исихасту, старца Исаију, споменули смо као преводиоца и дипломату. Али он је био и даровит писац о чему свеодочи у своме запису и Маричкој бици (1371) о коме Д. Богдановић вели да је то "књижевни састав необичних квалитета, на граници двеју епоха српске историје, одраз високих домета једне сјајне књижевне културе и наговештај, у исти мах, онога сумрака у коме ће духовни живот српског народа морати да се бори за опстанак неколико стотина година".
Монах Силуан, српски књижевник-исихаста, дошао је са Свете Горе и настанио се у Зети. Аутор је стихова за пролошка житија св. Саве и св. Симеона, као и једне збирке писаме – "Епистолија кир Силуанових" – сачуване у рукопису из манастира Савине (1418). Писма су настала у периоду између 1363. и 1371. године и упућена из Зете на Свету Гору. У њима се помињу старац Исаија, Ромил Раванички и по сему судећи Григорије Синаит Млађи. У њима се расуђује о пролазности људског живота, о вечној вредности божанске љубави и светости. Прожета духом исихазма, ова писма су писана "са очигледним познавањем византијске епистоларне теорије".
Епископ Марко Пећки (1359 - после 1411) и по своме књижевном стваралаштву и по монашким идеалима био је представник исихазма. Иако је написао неколико значајних дела, за српски исихазам најважније је житије његовог духовног оца, патријарха Јефрема Исихасте.
Могли бисмо још да говоримо о српским средњевековним писцима у чијим је делима очигледан утицај исихазма, попут деспота Стефана Лазаревића, но причу нећемо више да ширимо, него ћемо се овде зауставити, а читаоца који би желео да сазна више, упутићемо на литературу која је наведена у фуснотама уз ово поглавље.

УТИЦАЈ ИСИХАЗМА НА СРПСКУ КУЛТУРУ:
Превод дела светог Дионисија Ареопагита који је дао један од знаменитих српских исихаста старац Исаија 1371. године био је веома значајан за за даљи развој српске књижевности, а имао је утицаја и на српску уметност.  Рекли смо да су на старосрпски језик превођена и радо читана дела древних подвижника попут "Лествице" светог Јована, затим дела великих исихаста попут Нила Кавасиле, наследника Григорија Паламе на катедри солунске архиепископије.  И сам Григорије Палама "превођен је у средњевековној Србији врло рано и много".  Исихазам у српској средњовековној књижевности "води стилу 'уравнотеженог психологизма' колико год и 'плетенију словес'".  Посебан утицај исихазам је остварио на формирање "послекосовске историјске свести" српског народа, па Димитрије Богдановић закључује да се "може се говорити и о дубљем утицају исихазма на саму идеологију косовске књижевности, косовских списа: исихасти су из Византије носили са собом заставу борбе, ревнитељског отпора свему што није православље... Управо су ти духовни и политички идеали византијског исихазма дошли тако снажно до изражаја у српској књижевности Косова".
Српска уметност и култура управо су под утицајем светогорског исихазма доживеле нарочит процват у време деспота Стефана Лазаревића (почетком XV века). Па и у самом "Слову о љубави" деспота Стефана, једном од најлепших оригиналних дела српске средњевековне књижевности, јасно се уочава то исихастичко расположење. Оно што је за српску средњовековну књижевност ново у "Слову о љубави" јесте доживљај природе, "у којем као да се слути ренесанса".  Али ту се јасно уочава и исихастичка концепција љубави као основне гносеолошке категорије, као "пута ка Богу".  Исихазам је допринео препороду српске уметности крајем XIV и почетком XV века, о чему сведочи такозвани "моравски стил" у српској архитектури онога времена, као и фреске из манастира Манасија (Ресава).
Бог је несводив на категорије разумског мишљења, али Он љуби свет и стога излази из своје неприступности јављајући се човеку. Човек се одазива, он такође излази из себе, проналазећи у Христу обожење, победу над смрћу и спасење. То је учење које су штитили монаси-исихасте, то је учење о коме сведочи целокупно стваралаштво епохе процвата исихазма у Србији. Плодови исихастичке монашке духовности у Србији нису нестали са деспотовином Ђурђа Бранковића, него су опстајали на овај или онај начин све до XVII века.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Будући да "Исихазам у Србији" представља веома широку тему, ми смо се трудили да је само скицирамо у најкраћим цртама, без претензија да наше излагање буде свеобухватно или да доносимо некакве опште закључке. Приказали смо исихастичке традиције у Србији пре XIV века, затим ширење исихазма током самог XIV века и његову потоњу судбину. Представили смо главне исихастичке подвижнике у средњевековној Србији, као и и исихастичке писце и дела која су читана у Србији у то доба. Такође, покушали смо да кроз коментаре прикажемо макар и најосновнију литературу насталу од половине XX века до данас на тему исихазма у Србији. Иако постоје одличне студије, исихазам у средњевековној Србији – то је област која ни изблиза још није у потпуности истражена и обрађена.
Младен Станковић

ЛИТЕРАТУРА:
- Владика Атанасије (Јевтић), "Пролегомена за исихастичку гносеологију" у зборнику "Философија и теологија", Св. Симеон Мироточиви, Врњачка Бања 1994.
- Димитрије Богдановић, "Историја старе српске књижевности", СКЗ, Београд 1991.
- Димитрије Богдановић, "Претече исихазма у српским зборницима XIV века" у књизи "Студије из српске средњовековне књижевности", СКЗ, Београд 1997.
- Димитрије Богдановић, "Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности", Београд 1968.
- Димитрије Богдановић, "Стара српска библиотека" у књизи "Студије из срске средњовековне књижевности", СКЗ, Београд 1997.
- Георгије Острогорски, "О веровањима и схватањима Византинаца", Просвета, Београд 1970.
- Митрополит Амфилохије, "Исихазам као освајање унутарњих простора", у зборнику "Основи православног васпитања", Св. Симеон Мироточиви, Врњачка Бања 1993.
- Архимандрит др Јустин Поповић, "Житија светих за јуни", Београд 1996.
- Милорад М. Лазић, "Продор исихазма у Србију после 1371. и његов утицај на даљи ток срске културе", Отачник, Београд 2007.
- Митрополит Амфилохије, "Синаити и њихов значај у животу Србије", у зборнику "Основи православног васпитања", Св. Симеон Мироточиви, Врњачка Бања, 1993.
- Ђ. Трифуновић, "Српски средњевековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју", Крушевац 1968.
- Хиландарски типик светог Саве, гл. 33, издање В. Ћоровића, "Списи светог Саве", СКА, 1928.
- Димитрије Богдановић, "Шест писаца XIV века", Просвета-СКЗ, Београд 1986.
- Архиепископ Данило, "Животи краљева и архиепископа српских", СКЗ, Београд 1935.
...

Напомена: коментари за овај чланак у виду фус-нота овде су због уштеде простора изостављени, али биће објављени у штампаном издању (Зборнику) о коме ће наши читаоци на време бити обавештени

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар