понедељак, 15. октобар 2012.

Коме смета Свети Дионисије Ареопагит?

Свештеномученик Дионисије Ареопагит
(мозаик из ман. Св. Лука, XI век)
Архимандрит Рафаил Карелин
Коме смета Свети Дионисије Ареопагит?

Када је немачка подморница потопила адмиралски брод, понос британске флоте, енглески премијер Черчил је на то одговорио са две речи: „Потопите Бизмарк“. Наредба је извршена. „Бизмарк“ – највећи немачки ратни брод, спуштен је на морско дно, а част Енглеске била је повраћена.
У зору реформације, у теозофским круговима који су свили своје гнездо у самом срцу Италије, зачула се наредба: „Потопите Дионисија“. Први који је преузео да то испуни био је Еразмо Ротердамски, по речима г. Осипова - „протестант пре Лутера“. Зашто теософи и реформатори свих боја гаје тако несавладиву мржњу према Дионисију Ареопагиту? Зашто је око њега створена некаква завера клевета и дезинформација? Зашто се ти људи тако упорно труде да докажу како Дионисије уопште није ни постојао - баш као што су њихова браћа атеисти хтели да докажу да Исус из Назарета није постојао као стварна историјска личност и да Јеванђеље представља клупко митова каснијег порекла? Без сумње само су две особе кроз читаву историју изазвале тако огроман талас протеста и порицања - Исус Назарећанин и Дионисије Ареопагит. Наравно, то су неупоредиве величине, али постоји нешто због чега Арепагит силно смета непријатељима Исусовим.
Дела Дионисија Ареопагита објављена су на једном од унионистичких сабора (VI век) који су безуспешно покушавали да помире диофизитство и монофизитство. Монофизити су учесницима сабора представили Дионисија дела - оно што се назива „Ареопагитским корпусом“. Зашто су то учинили, није познато. Можда као акт пријатељства према православнима и византијским властима, а можда и као сведочанство о томе да су они за Цркву сачували ту непроцењиву духовну ризницу? Само један учесник сабора са Православне стране, епископ Евгеније, изразио је сумњу, и то не у Дионисијево ауторство, него да су рукописи, чувани од стране јеретика, могли да буду подвргнути интерполацијама (уметању које би изопачило текст).
Међутим истраживање тог питања од стране учесника сабора потврдило је аутентичност Дионисијевих дела. Треба знати како су брижљиво византијски богослови истраживали сваки рукопис, и какав је огроман филолошки и историјски рад претходио његовом прихватању. Тим пре се ово односило на рукописе које би представили јеретици. Сведочанства су била тако убедљива да је читав православни свет прихватио „Ареопагитски корпус“. Истина, постојао је један изузетак. Следбеници Аполинарија (из IV векa) хтели су да припишу ауторство једне од књига „о Црквеној јерархији“ том јеретику, али без успеха.
Максим Исповедник је доказао да је учење светог Дионисија Ареопагита истоветно учењу Отаца апостолског доба и да нема ничег заједничког са аполинаризмом. Може се рећи да ниједан богослов осим тројице великих Кападокијца, није остварио тако силан утицај на хришћанско богословље, посебно на мистичко богословље, као Свети Дионисије Ареопагит.
„Потопити Дионисија“ – то значи нарушити углед целокупног византијског богословља од Максима Исповедника до Григорија Паламе, а такође и онога што је у виду остатака преостало у западној теологији. То значи, наругати се Максиму Исповеднику и Јовану Дамаскину, а такође и западним схоластицима и Томи Аквинском (говоримо у оном значењу, у коме они зависе од Јована Дамаскина и Михаила Псела).
Уопште, добија се ружна и некако страшна карикатура: препредени крадљивац апостолског имена врти око прста и источне и западне богослове. Философи који су створили велике логичке системе показали су наивност мале деце када им није пало на памет да никакав Дионисије није ни постојао. Велики мистици својом дубоком духовном интуицијом нису осетили да се иза Дионисијевог имена крије преварант или душевно оболели визионар, него су подвалу и кривотворину прихватили као духовни опит Цркве, као мистична виђења ученика апостола Павла. Закључак је јасан: таквим се људима не може веровати! Ако је безимени аутор Ареопагит - обичан сањар, онда се вековно позивање на њега у светоотачким делима као на узвишени ауторитет може да изазове само подсмех или осећај сажаљења због слепила оних који су тако лако били обманиути. А то значи да свети писци не поседују духовну проницљивост, да је црквено предање лажно, да сагласност светих Отаца о ауторству светог Дионисија није ништа друго до брбљање наивне деце.
Но, овим се не исцрпљују последице критике упућене на рачун светог Дионисија. Протестант сада може да каже: "Погледајте православне, како су недоследни - свештеник се у храму моли светом Дионисију и обавља службу на дан његовог спомена, док професор богословља на духовној академији каже да Дионисије као аутор "Ареопагитских списа" не постоји и да је то само "митска личност". Ко ту лаже: Црква или академско богословље? Ако је Дионисије "псеудо", то значи да се људи који стоје у храму моле "у празно". И не само то - молити се ономе ко не постоји значи молити се "оцу сваке лажи". Ако би православни били доследни, требало би да избаце службу светом Дионисију, да богослове који су се позивали на "Ареопагитске списе" прогласе за незналице, а сама Ареопагитова дела за апокрифе. Ако је пак у праву Црква са својом литургиком и предањем, онда би метлом требало почистити оне који клевећу свете додатком "псеудо" што значи "лажни"...
Ипак, није у томе главни циљ дискредитовања светог Дионисија, него у нечем другом. Теософи желе да уједначе све конфесије и све религије, и да у богословље уведу принцип релативности и и плурализма - мноштвености истина. Религија треба да постане адогматична, а затим да прерасте у егзистенцијални емпиризам, то јест у мрачна и бесадржајна мистичка осећања, где је по суштини ствари одсутан и сам објекат религије и веза са њим. Истина је једна,  проста и недељива, али божанску истину, пошто је апсолутна, људска свест не може да прихвати на одговарајући начин и у целини.
Религиозно искуство засновано на објективном опиту Цркве укључује човека у поље вечних божанствених енергија, уверавајући га у јединственост божанствене истине. Ипак, у области људске речи јединство и јединственост се дробе и преносе кроз антиномије - наизглед противречне тврдње које зависе од ограничености самог људског разума као субјекта спознаје. Целовито прихватање (божанствене истине) не може се изразити речју: њега замењује детаљан и аналитички опис својстава и пројава. Теософи, разматрајући неизбежне логичке антиномије, желе да објективизирају те антиномије па да принцип дијалектике укључе и у Само биће Божије, при чему "све постаје истина" и истовремено истина ишчезава, тј. престаје да буде једна и целовита, претварајући се у бесконачан број релативних истина. Све постаје истовремено и "да" и "не".
Душу дијалектике чини учење о јединству супротности. Пантеиста Анјштајн, који је утемељио принцип релативизма у физици, изразио је то следећом формулом: "Бог и демон су једнаке величине, само са различитим предзнацима "+" и "-". Сан савремених теософа-дијалектичара је да докажу истоветност Бога и сатане, да предметом свога култа учине некакво бого-сатанско биће као свејединство супротности, као свеприродност свега постојећег. И ту, на путу ка сатанској дијалектици чији је почетак скривен у дубини векова, а чије етапе представљају новоплатонизам, Бемеова теософија и Хегелова дијалектика, појавила се препрека у виду богословља светог Дионисија Ареопагита, тачније његовог теоријског метода помирења и превладавања антиномија у поимању наткатегоријалног бића Божијег и Његових својстава.
У философији је за поменути метод прихваћен назив дијалектичке негације, стога ћемо и ми условно употребити тај не сасвим тачан термин. Ево најједноставнијег примера дијалектичке негације:
1) Бог је биће;
2) Бог није биће, јер се бићима називају Његова створења;
3) Бог је над-биће
Овде "да" и "не" не противрече једно другом, не стоје "паралелно" једно са другим, него се претварају у више "да", у "да" наткатегоријалности. Ту се напушта принцип релативности и догмати добијају виши степен постојаности - надстепен апсолутне истине. Теософи се нису усуђивали да се упусте у богословску и философску борбу са светим Дионисијем. Сасвим је јасно да би се при поређењу њихове критичарске галаме са Дионисијевим делима јасно показала сва њихова философска беда. Стога су изабрали другу тактику: да дискредитују Дионисијеву личност, да убеде друге да је он само талентовани преварант који је лукаво обмануо свете Оце како би своја дела овековечио под псеудонимом апостолског мужа.
Етикете "псеудо" ушле су у моду нарочито после антибиблијске критике која је од Лесинга постала посебно агресивна. Лесинг је написао познати комад "Мудрац Натан" који се односи на време крсташких похода. Ту је он хтео да покаже моралну надмоћ јевреја и муслимана над хришћанима. Натан-мудрац је узор верски толерантног мудраца, идеал теософа. Није познато да ли је Лесинг створио мудраца Натана, или је Натан мудрац створио Лесинга; али учешће обојице у дискредитацији хришћанства је несумњиво. Нажалост, већина православних богослова хипнотисана је речју "наука", па су почели да Дионисијевом имену додају и реч "псеудо", тј. "лажни". Зашто? По нашем мишљењу "страха ради европског". Зар ће услед наше необазривости "тројански коњ" релативизма ући и на врата наших академија?

преузето са: http://karelin-r.ru/newstrs/65/1.html

2 коментара:

Двигор Немањић је рекао...

изузетно
хвала велико

Двигор Немањић је рекао...

изузетно
хвала лепо

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар