Георгије Сфранцес, Хроника

Siege of Constantinople by Jean Chartier (1470)

Георгије Сфранцес (грч. Γεώργιος Σφραντζής), рођ. 30. августа 1401. а умро у јесен 1477. године, био је достојанственик и дипломата у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота се замонашио и саставио историјско-мемоарско дело "Хроника" где описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. У припреми је српско издање ове књиге које ће се појавити у библиотеци "Котва" у септембру 2011. године, на 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре.
Ево, примера ради, једног кратког извода из "Хронике". Реч је о исповедању вере које је Георгије Сфранцес дао приликом монашења, где се укратко излажу основе догматског учења Православне Цркве (подсећамо читаоце да је у питању још увек радна верзија српског превода):

45,4. Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ μὴ κτίσμα εἶναι οὐδ' ὑπὸ χρόνον κατὰ τὸν ἄφρονα Ἄρειον, ἀλλ' ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ θεῷ καὶ πατρί, θεὸν ἀληθινὸν ἐκ θεοῦ ἀληθινοῦ, ποιητὴν χρόνων καὶ τῶν κτισμάτων πάντων, ὕστερον δὲ σαρκωθέντα δι' ἡμᾶς ἐκ πνεύματος ἁγίου καὶ Μαρίας τῆς ἀειπαρθένου.

45,4. Верујем да Син Божији није био пролазно створење, по безумном Арију, него једносуштан и савечан Богу Оцу, истински Бог од истинског Бога, творац времена и свих ствари, који се касније оваплотио ради нас од Духа Светог и вечно Дјеве Марије.

Πιστεύω τὸ πνεῦμα ἅγιον μὴ κτίσμα εἶναι μηδὲ ἑτερούσιον τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ, ὡς ὁ Μακεδόνιος ὁ κενὸς τῆς αὐτοῦ χάριτος ἐβλασφήμει, ἀλλὰ θεὸν ἀληθινόν, ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ πατρὶ καὶ τῷ υἱῷ, ἐκ τοῦ πατρὸς πρὸς υἱὸν ἐκπορευτῶς, ὥσπερ ὁ υἱὸς ἐξ αὐτοῦ γεννητῶς.

Верујем да Дух Свети није створење и није друге суштине него Отац и Син, како је богохулио Македоније, лишен Његове благодати, већ истински Бог, једносуштан и савечан са Оцем и Сином, који може да исходи од Оца ка Сину, као и Син што је од Њега рођен.


Πιστεύω μὴ ἄλλον εἶναι τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ τὸν προαιώνιον, ἕτερον δὲ τὸν ἐκ τῆς παρθένου γεννηθέντα Ἰησοῦν Χριστόν, ὡς ὁ ἄφρων Νεστόριος ἐβλασφήμει, ἀλλὰ τὸν ἐξ αὐτῆς γεννηθέντα δύο μὲν εἶναι μετὰ τὴν ἕνωσιν φύσεις, ἕνα δὲ τῇ ὑποστάσει τῇ θεϊκῇ δηλονότι· διὸ καὶ τὴν αὐτὸν τεκοῦσαν κυρίως καὶ ἀληθῶς Θεοτόκον εἶναι καὶ οὐ Χριστοτόκον κατ' ἐκεῖνον τὸν ἄφρονα.

Верујем да не постоји један Божији Син пре свих векова а други рођени од Дјеве Исус Христос, како је богохулио безумни Несторије, него да рођени од ње јесте две природе у сједињењу, а по божанственој ипостаси наравно једна целина; стога је и она која га је родила истинска Богородица, а не Христородица, према том безумнику.

Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ μετὰ τὴν ἐνανθρώπησιν μὴ εἰς μίαν φύσιν τὰς δύο συνάψαι κατὰ τοὺς ἄφρονας Διόσκορον καὶ Εὐτυχῆ, οἲ τῇ θεότητι τὰ πάθη προσῆπτον, ἀλλ' ἐν δύο φύσεσι καὶ μετὰ τὴν ἕνωσιν ἀσυγχύτως γνωριζόμενον, καὶ μήτε προϋπάρχειν τὰς ψυχὰς τῶν σωμάτων, μήτε τέλος εἶναι κολάσεως μήτε ἀποκατάστασιν δαιμόνων κατὰ τὸν ἄφρονα Ὠριγένην.

Верујем да Син Божији после очовечења није сједињавао у једно две природе, по безумнима Диоскору и Евтихију, који су приписивали страдања Божанству, него да је и после сједињења био у две природе несливено; и да душе нису постојале пре тела, и да нема ни краја мукама ни очишћења демонима, као по безумном Оригену.

Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ τὸν κύριον ἡμῶν Ἰησοῦν Χριστὸν μετὰ τὴν ἐνανθρώπησιν οὐχ ἓν θέλημα ἔχειν φυσικὸν καὶ μίαν ἐνέργειαν κατὰ τὸν Ῥώμης Ὁνώριον καὶ Πύῤῥον τὸν ἄφρονα, ἀλλὰ δύο θελήσεις καὶ δύο ἐνεργείας, θεϊκὴν δηλαδὴ καὶ ἀνθρωπίνην ἐνέργειαν καὶ θέλησιν καὶ μηδετέραν τῶν αὐτοῦ φύσεων ἀθέλητον εἶναι ᾒ ἀνενέργητον.

Верујем да Син Божији, Господ наш Исус Христос, после очовечења није имао вољу једне природе и једну енергију, као по римском Хонорију и безумном Пиру, него две воље и две енергије, тачније – божанску и људску енергију и вољу, и ни једна његова природа није била лишена воље и енергије.

Πιστεύω τὰς εἰκονικὰς ἀνατυπώσεις, οὐ λατρευτικῶς, ἀλλὰ σχετικῶς ἀσπάζεσθαι τὴν ἐκκλησίαν τοῦ θεοῦ καὶ τιμᾶν, οὐ τῇ ὕλῃ τὸ σέβας, ἀλλὰ τῷ πρωτοτύπῳ ἀπονέμουσαν· ἡ γὰρ τιμὴ τῆς εἰκόνος ἐπὶ τὸ πρωτότυπον διαβαίνει κατὰ τὸν μέγαν Βασίλειον.

Верујем да иконописне представе које поштује и одобрава Црква Божија нису обожавање материје и поклоњење материји, него поклоњење прототипу, јер поштовање указано икони, према великом Василију, односи се на прототип.

Πιστεύω μήτε ἀνενέργητον εἶναι τὴν θείαν φύσιν καὶ ἐνεργειῶν οὐσιωδῶν ἔρημον, μήτε ταὐτὸν εἶναι οὐσίαν καὶ ἐνέργειαν ἐπ' ἐκείνης, μήτε κτιστὰς εἶναι ταύτας, κατὰ τοὺς ἄφρονας Βαρλαὰμ καὶ Ἀκίνδυνον, ἀλλὰ καὶ ἐνεργείας θείας οὐσιώδεις καὶ ἑτέρας εἶναι ταύτας παρ' αὐτὴν τὴν οὐσίαν καὶ ἀκτίστους εἶναι καὶ λεγομένας θεότητος.

Верујем да божанствена природа није неделатна, и није лишена суштинских енергија, и да суштина и енергија у њој нису једно те исто, и да оне нису створене, према безумним Варлааму и Акиндину, него да су божанствене енергије суштаствене, и да су нешто друго у тој суштини и нестворене и својствене Божанству.

Ὁμολογῶ βεβαίως τὸ πνεῦμα τὸ ἅγιον οὐκ ἐκ τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ ἐκπορεύεσθαι ἅμα κατὰ τοὺς Ἰταλούς, ἀλλ' ἐξ αὐτῆς τῆς ὑποστάσεως τοῦ πατρὸς ἑνικῶς, ὥσπερ ἀμέλει καὶ αὐτὸς ὁ υἱὸς ἐξ αὐτῆς τῆς ὑποστάσεως τοῦ πατρὸς ἑνικῶς γεννᾶται, πέμπεσθαι δὲ παρὰ τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ τὸ πνεῦμα, οἶον αὐτὴ ἡ χάρις καὶ ἡ δωρεὰ αὐτοῦ δίδωσιν.

Непоколебљиво сматрам да Дух Свети не исходи истовремено од Оца и Сина, сагласно Италијанима, него једино од саме ипостаси Оца, као што је безусловно и сам Син једино из те ипостаси Оца рођен, али Отац и Син шаљу Духа, који низводи саму благодат и свој дар.