недеља, 10. април 2011.

Шта је Сергијанство?


Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз) 

Шта је сергијанство?
Ше­сна­е­стог/два­де­сет де­ве­тог ју­ла 1927. го­ди­не ми­тро­полит Ни­же­го­род­ски Сер­ги­је, ко­ји је у то вре­ме оба­вљао ду­жност Чу­ва­ра па­три­јар­шиј­ског тро­на, об­ја­вио је сво­ју не­слав­ну „Де­кла­ра­ци­ју” о ода­но­сти Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве со­вјет­ској вла­сти и со­ли­дар­но­сти са ње­ним „ра­до­сти­ма” и „пат­ња­ма”.
Овај до­ку­мент био је од­штам­пан у зва­нич­ном со­вјет­ском ча­со­пи­су „Из­ве­сти­ја” 6/19. ав­гу­ста исте го­ди­не, по­став­ши по­вод за фун­да­мен­тал­ну по­де­лу ко­ја се по­ја­ви­ла у Ру­ској Цр­кви и тра­је до на­ших да­на. По ре­чи­ма јед­ног ис­тра­жи­ва­ча исто­ри­је Цр­кве у том пе­ри­о­ду (ко­ји се лич­но др­жи „сер­ги­јан­ства”), го­ди­на у ко­јој се по­ја­ви­ла „Де­кла­ра­ци­ја” за­и­ста пред­ста­вља „пре­крет­ни­цу”: „До да­на да­на­шњег, сав жи­вот Цр­кве проитче у зна­ку те го­ди­не”.(1)
По­ме­ну­та по­де­ла не пред­ста­вља про­сто ме­ђу­соб­но одва­ја­ње пот­пу­но не­за­ви­сних цр­кве­них ор­га­ни­за­ци­ја (ма­да и та стра­на не­спор­но по­сто­ји). У су­шти­ни, она пред­ста­вља су­прот­ста­вља­ње две пот­пу­но раз­ли­чи­те тач­ке гле­ди­шта на пи­та­ње шта је Цр­ква Хри­сто­ва и ка­ко она тре­ба да де­лу­је у овом гре­шном све­ту, као пу­те­во­ди­те­љи­ца сво­је де­це ка оба­ла­ма веч­ног жи­во­та у Цар­ству Не­бе­ском.
Јед­на тач­ка гле­ди­шта, ко­ја при­па­да да­на­шњој Мо­сков­ској па­три­јар­ши­ји, Цр­кву пред­ста­вља пре све­га као ор­га­ни­за­ци­ју чи­ји спо­ља­шњи из­глед тре­ба са­чу­ва­ти по сва­ку це­ну; не­по­слу­шност или одва­ја­ње од ове ор­га­ни­за­ци­је до­жи­вља­ва се као „рас­кол” или чак „сек­та­штво”. Апо­ло­ге­ти сер­ги­јан­ства, ка­ко уну­тар та­ко и из­ван Ру­си­је, стал­но ис­ти­чу да је по­ли­ти­ка ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја са­чу­ва­ла је­рар­хи­ју, цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју, бо­го­слу­же­ње, при­ступ све­тим Тај­на­ма, и да је то глав­на ду­жност Цр­кве, или чак уоп­ште раз­лог ње­ног по­сто­ја­ња. Та­ква оправ­да­ња... са­ма по се­би већ пред­ста­вља­ју симп­то­ме сер­ги­јан­ства као оп­ште­цр­кве­не бо­ле­сти – гу­бит­ка ве­зе са ду­хов­ним из­во­ри­ма Пра­во­слав­ног Хри­шћан­ства и за­ме­не жи­вог и це­ло­ви­тог Пра­во­сла­вља ка­нон­ским фор­ма­ма. Ова­кав на­чин раз­ми­шља­ња по свој при­ли­ци пред­ста­вља и глав­ни раз­лог ши­ре­ња про­те­стант­ских сек­ти у да­на­шњој Ру­си­ји: та­мо где се чи­ни да ду­хов­ни жи­вот сто­ји на пр­вом ме­сту (чак и ако не­ма истин­ског хри­шћан­ског ве­ро­у­че­ња), то већ би­ва до­вољ­но да се рас­ки­не са­мо по­вр­шна при­ве­за­ност за спо­ља­шње про­ја­ве ве­ре код мно­гих ми­ли­о­на Ру­са, ко­ји су по­гре­шно убе­ђе­ни у то, да сер­ги­јан­ска цр­ква – је­ди­на ко­ја је у њи­хо­вом ви­до­кру­гу – пред­ста­вља оли­че­ње Пра­во­сла­вља.
Дру­га тач­ка гле­ди­шта, тач­ка гле­ди­шта Истин­ске Пра­во­слав­не, или Ка­та­комб­не Цр­кве Ру­си­је, пр­ву и глав­ну оба­ве­зу Пра­во­слав­не Цр­кве, од ко­је она не сме од­сту­па­ти ни по ко­ју це­ну, ви­ди у вер­но­сти Хри­сту и истин­ском ду­ху хри­шћан­ства. Ово ми­шље­ње ни­ка­ко не за­не­ма­ру­је спо­ља­шњу фор­му; на­ма је по­зна­то да је Ка­та­комб­на Цр­ква да на­ших да­на са­чу­ва­ла и бо­го­слу­же­ња и цр­кве­ну је­рар­хи­ју. Ви­дљи­ву це­ну вер­но­сти истин­ском Пра­во­сла­вљу за Ка­та­комб­ну Цр­кву пред­ста­вља гу­би­так ути­ца­ја на ши­ро­ке ма­се Ру­са, од ко­јих мно­ги не зна­ју чак ни за ње­но по­сто­ја­ње, док ве­ћи­на не би мо­гла да про­на­ђе на­чин за сту­па­ње у кон­такт са ње­ним чла­но­ви­ма. Ипак, гу­би­так спо­ља­шњег ути­ца­ја био је пра­ћен по­ра­стом мо­рал­ног и ду­хов­ног ауто­ри­те­та – што је не­схва­тљи­во за оне ко­ји сво­је су­до­ве по овим пи­та­њи­ма до­но­се са­мо на осно­ву спо­ља­шњих обе­леж­ја – ауто­ри­те­та ко­ји ће по­ста­ти очи­гле­дан тек ка­да у Ру­си­ји по­но­во за­вла­да сло­бо­да.
На­чин раз­ми­шља­ња Ка­та­комб­не Цр­кве у СССР-у, нај­бо­ље је из­ра­жен ре­чи­ма јед­но­га од ње­них чла­но­ва. Ево ка­ко на­ста­нак Ка­та­комб­не тих го­ди­на опи­су­је је­дан од ак­тив­них уче­сни­ка цр­кве­них до­га­ђа­ја из 1927. и ка­сни­је, И. М. Ан­дре­јев:
„Пре­ма све­до­чан­ству бли­ског при­ја­те­ља све­тог па­три­јар­ха Ти­хо­на, док­то­ра ме­ди­ци­не М. А. Жи­жи­љен­ка (бив­шег глав­ног ле­ка­ра за­тво­ра на Та­ган­ки у Мо­скви), па­три­јарх, ко­ји се не­ду­го пре сво­га упо­ко­је­ња са ужа­сом уве­рио да гра­ни­ца 'по­ли­тич­ких' зах­те­ва со­вјет­ске вла­сти ле­жи иза гра­ни­це вер­но­сти Цр­кви и Хри­сту, из­нео је ми­шље­ње да ће је­ди­ни из­лаз за Ру­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву, ка­ко би са­чу­ва­ла вер­ност Хри­сту, у нај­бли­жој бу­дућ­но­сти очи­глед­но би­ти си­ла­зак у ка­та­ком­бе. Сто­га је све­ти па­три­јарх Ти­хон бла­го­сло­вио проф. М. А. Жи­жи­љен­ка да при­ми тај­но мо­на­штво, а за­тим, у нај­бли­жој бу­дућ­но­сти, у слу­ча­ју да ви­ша цр­кве­на је­рар­хи­ја из­да Хри­ста и пре­да со­вјет­ској вла­сти ду­хов­ну сло­бо­ду Цр­кве – да по­ста­не тај­ни епи­скоп.
Го­ди­не 1927, ка­да је ми­тро­по­лит Сер­ги­је из­дао сво­ју Де­кла­ра­ци­ју, по­сле ко­је је до­шло до цр­кве­ног рас­ко­ла, про­фе­сор Жи­жи­љен­ко је из­вр­шио во­љу све­тог па­три­јар­ха Ти­хо­на и по­стао пр­ви тај­ни епи­скоп Мак­сим Сер­пу­хов­ски.(2)
По­сле рас­ко­ла 1927. го­ди­не след­бе­ни­ци ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја, они ко­ји су при­хва­ти­ли ње­го­ву Де­кла­ра­ци­ју, до­би­ли су на­зив 'сер­ги­јан­ци'. А они ко­ји су оста­ли вер­ни Пра­во­слав­ној Цр­кви, ко­ји ни­су при­хва­ти­ли Де­кла­ра­ци­ју и ко­ји су се одво­ји­ли од ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја, до­би­ли су на­зив 'јо­си­фов­ци' (пре­ма име­ну ми­тро­по­ли­та Јо­си­фа Пе­тро­град­ског). На­зив дат од стра­не „сер­ги­ја­на­ца” ни по су­шти­ни, ни по фор­ми ни­је од­ре­ђи­вао по­зи­ци­ју оних ко­ји су се ус­про­ти­ви­ли. Осим ми­тро­по­ли­та Јо­си­фа, оп­ште­ње са ми­тро­по­литом Сер­ги­јем пре­ки­ну­ли су и дру­ги нај­и­стак­ну­ти­ји ар­хи­је­ре­ји са сво­јим па­ства­ма. Њи­хов ре­ли­ги­о­зно-мо­рал­ни ауто­ри­тет био је та­ко ве­лик, и ква­ли­та­тив­на над­моћ та­ко из­ра­зи­та, да за бу­ду­ћег исто­ри­ча­ра Цр­кве не мо­же би­ти ни­ка­кве сум­ње у то да су про­тив­ни­ци ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја би­ли у пра­ву. Ове по­след­ње, ис­прав­ни­је би би­ло на­зва­ти ти­хо­нов­ци­ма. Исто­вре­мем­но, де­ла ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја и оних са њим тре­ба оква­ли­фи­ко­ва­ти као но­во­об­но­вљен­ски рас­кол.
Све ко­ји су из­ра­зи­ли про­тест про­тив Де­кла­ра­ци­је ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја, Со­вјет­ска власт је по­хап­си­ла као 'кон­тра­ре­во­лу­ци­о­на­ре' и стре­ља­ла, или по­сла­ла у кон­цен­тра­ци­о­не ло­го­ре и про­гон­ство. На са­слу­ша­њи­ма злу­ра­ди ислед­ни­ци че­ки­сти уз сар­ка­зам су до­ка­зи­ва­ли 'стро­гу ка­но­нич­ност' ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја и ње­го­ве Де­кла­ра­ци­је, ко­ја 'ни­је из­да­ла ни ка­но­не, ни дог­ма­те'. Ма­сов­не ег­зе­ку­ци­је, про­го­ни и ка­зне ко­је су се об­ру­ши­ле на вер­ни на­род Цр­кве Хри­сто­ве, не мо­гу се ни опи­са­ти.
Истин­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви ни­је пре­о­стао дру­ги из­лаз не­го да оде у ка­та­ком­бе.
Ду­хов­ни Отац ко­ји је по­ро­дио са­му иде­ју Ка­та­комб­не Цр­кве, био је све­ти па­три­јарх Ти­хон. По­што то­ком пр­вих го­ди­на сво­га по­сто­ја­ња ни­је има­ла ни ор­га­ни­за­ци­ју, ни ад­ми­ни­стра­ци­ју, рас­цеп­ка­на фи­зич­ки и ге­о­граф­ски, Ка­та­комб­на Цр­ква би­ла је об­је­ди­ње­на са­мо име­ном ми­тро­по­ли­та Пе­тра Кру­тиц­ког (за­ко­ни­тог за­ме­ни­ка па­три­јар­ха Ти­хо­на). Пр­ви ка­та­комб­ни епи­скоп Мак­сим је 1928. го­ди­не био ухап­шен и по­слат у Со­ло­вјец­ки кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор. Го­ди­не 1930. из кон­цен­тра­ци­о­ног ло­го­ра су га до­ве­зли у Мо­скву и ту стре­ља­ли.
Од 1928. у Со­ло­вјец­ком и Свир­ском кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру, у ло­го­ру Бел­бал­тлаг и дру­гим си­бир­ским ло­го­ри­ма от­по­че­ло је са­вр­ша­ва­ње мно­гих тај­них ру­ко­по­ло­же­ња. У со­ло­вјец­ком ло­го­ру оба­вља­ли су их епи­ско­пи Мак­сим, Вик­тор, Ила­ри­он и Нек­та­ри­је.
По­сле смр­ти ми­тро­по­ли­та Пе­тра и ми­тро­по­ли­та Ки­ри­ла (обо­ји­ца су умр­ли у про­гон­ству 1936. го­ди­не), ду­хов­ни и ад­ми­ни­стра­тив­ни по­гла­вар ка­та­комб­не Цр­кве – ко­ја је у то до­ба већ до­би­ла не­ка­кву ор­га­ни­за­ци­ју – по­стао је ми­тро­по­лит Јо­сиф (иако се на­ла­зио у про­гон­ству).
Ми­тро­по­лит Јо­сиф је стре­љан кра­јем 1938. го­ди­не, упра­во због ру­ко­во­ђе­ња тај­ном Ка­та­комб­ном Цр­квом. По­сле ње­го­ве смр­ти Ка­та­комб­на Цр­ква по­че­ла је још стро­же да чу­ва сво­ју тај­ност, на­ро­чи­то име­на и ме­ста бо­рав­ка сво­јих ду­хов­них во­ђа.
'Не­ће­мо ка­за­ти тај­ну не­при­ја­те­љи­ма Тво­јим' - ето под ка­квим су мо­том по­че­ла да сти­жу рет­ка и крат­ка све­до­чан­ства о жи­во­ту ове тај­не Цр­кве”.(3)
По­сто­ји мно­го ма­те­ри­ја­ла ко­ји до­ку­мен­ту­ју овај ра­ни пе­ри­од исто­ри­је Ка­та­комб­не Цр­кве, у ви­ду по­сла­ни­ца епи­ско­па и дру­гих ко­ји су се одво­ји­ли од ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја, као и у успо­ме­на­ма и дру­гим све­до­чан­стви­ма по­је­ди­них чла­но­ва Ка­та­комб­не Цр­кве ко­ји су по­бе­гли из Со­вјет­ског Са­ве­за за вре­ме Дру­гог Свет­ског ра­та. Мно­ги од тих до­ку­ме­на­та ушли су дво­том­ну књи­гу „Но­ви му­че­ни­ци ру­ски”, ко­ју је са­ста­вио про­то­је­реј Ми­ха­ил Пољ­ски (Џор­дан­вил 1949. и 1957).
Уочи Дру­гог Свет­ског ра­та про­го­ни вер­них у Со­вјет­ском Са­ве­зу до­сти­гли су вр­ху­нац по сво­јој же­сти­ни, па је чак и „сер­ги­јан­ска” цр­кве­на ор­га­ни­за­ци­ја до­шла го­то­во до пот­пу­ног уни­ште­ња, док је Ка­та­комб­на Цр­ква са­свим иш­че­зла са ви­ди­ка. Тек ма­ло­број­ни ме­ђу нај­о­чи­глед­ни­јим ко­ла­бо­ра­ци­о­ни­сти­ма – за­го­вор­ни­ци­ма ком­про­ми­са са со­вје­ти­ма – као на при­мер сам ми­тро­по­лит Сер­ги­је, из­ву­кли су жи­ву гла­ву, из­бе­гав­ши за­то­че­ње и про­гон­ство. Ова окол­ност је и на­ве­ла Бо­ри­са Та­лан­то­ва да три­де­сет го­ди­на ка­сни­је из­не­се оп­ту­жбу ка­ко „ми­тро­по­лит Сер­ги­је сво­јом при­ла­го­дљи­во­шћу и ла­жи­ма ни­ко­га и ни­шта ни­је спа­сао, осим са­мо­га се­бе”.
Ка­да је Ста­љин, да би ис­ко­ри­стио па­три­от­ска и ре­ли­ги­о­зна осе­ћа­ња ру­ског на­ро­да у ра­ту са Не­мач­ком, на­ре­дио да бу­ду отво­ре­ни не­ки од ра­ни­је за­тво­ре­них хра­мо­ва и до­пу­стио из­бор за „па­три­јар­ха” 1943. го­ди­не, от­по­чео је но­ви пе­ри­од у од­но­си­ма Цр­кве и вла­сти. Та­да се Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја фак­тич­ки пре­тво­ри­ла у „офи­ци­јел­ну цр­кву” со­вјет­ске др­жа­ве, ши­ре­ћи у име ре­ли­ги­је ко­му­ни­стич­ку про­па­ган­ду по це­лом све­ту, и ка­те­го­рич­ки по­ри­чу­ћи по­сто­ја­ње би­ло ка­квог при­ти­ска на ве­ру у Со­вјет­ском Са­ве­зу. И са­ма чи­ње­ни­ца по­сто­ја­ња Ка­та­комб­не Пра­во­слав­не Цр­кве, ко­ја се су­прот­ста­вља та­квој по­ли­ти­ци, мо­гла је, сва­ка­ко, ка­та­стро­фал­но да се од­ра­зи на њу, на­ро­чи­то ако би по­ста­ла ши­ро­ко по­зна­та у ино­стран­ству. Сто­га је со­вјет­ска власт не­ми­ло­срд­но ис­тре­бљи­ва­ла све гру­пе пра­во­слав­них ка­та­комб­ни­ка, чим би се пр­ви пут по­ја­ви­ли, а њи­хо­ви чла­но­ви осу­ђи­ва­ни су на ду­го­го­ди­шње ро­би­је. Го­то­во све оскуд­не ин­фор­ма­ци­је ко­је по­сто­је о том пе­ри­о­ду исто­ри­је Ка­та­комб­не Цр­кве, по­ти­чу из со­вјет­ске штам­пе; но, све до да­нас ни­је нам по­зна­то го­то­во ни­шта о ор­га­ни­за­ци­ји и упра­ви Ка­та­комб­не Цр­кве тих го­ди­на.
Го­ди­не 1959, у вре­ме Хру­шчо­ва, у СССР-у је за­по­чео нов сви­реп про­гон ве­ре. На­сту­пи­ла је на­шем вре­ме­ну нај­бли­жа епо­ха у исто­ри­ји Ру­ске Цр­кве, епо­ха ко­ју је пот­пу­но ма­ри­о­нет­ска цр­кве­на ор­га­ни­за­ци­ја сер­ги­ја­на­ца ис­ко­ри­сти­ла за ли­кви­да­ци­ју Пра­во­сла­вља у Ру­си­ји, док је исто­вре­ме­но у ино­стран­ству на­ста­вља­ла са сво­јом ко­му­ни­стич­ком про­па­ган­дом и пот­пу­но не­и­сти­ни­тим тврд­ња­ма о од­су­ству го­ње­ња ре­ли­ги­је у СССР-у. Ве­ћи­на до­тле са­чу­ва­них сер­ги­јан­ских цр­ка­ва, ма­на­сти­ра и бо­го­сло­ви­ја, би­ла је за­тво­ре­на тих го­ди­на, а на­ро­чи­то те­шко би­ле су про­го­ње­не „не­ре­ги­стро­ва­не” цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је, по­пут Ка­та­комб­не Цр­кве, со­вјет­ским вла­сти­ма по­зна­те као „Јо­си­фов­ци”, „Ти­хо­нов­ци” и „Истин­ска Пра­во­слав­на Цр­ква”. Го­ње­ња су би­ла на­ро­чи­то же­сто­ка од 1959. до 1964. го­ди­не. По­сле па­да Хру­шчо­ва, го­ње­ње је по­ста­ло сла­би­је, али га је ипак и да­ље би­ло, по­себ­но про­тив „не­ре­ги­стро­ва­них” ор­га­ни­за­ци­ја.
У нај­но­ви­је вре­ме цр­кве­ни жи­вот у Ру­си­ји сте­као је но­ви дух од­луч­но­сти и хра­бро­сти. Тај дух, за­јед­но са мно­го лак­шом ко­му­ни­ка­ци­јом и раз­ме­ном ин­фор­ма­ци­ја из­ме­ђу СССР-а и сло­бод­ног све­та, до­нео је пло­до­ве, по­чев од не­ко­ли­ко по­је­ди­нач­них при­ме­ра про­ти­вље­ња по­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на, а са­да и у ви­ду чи­та­вог та­ла­са не­ми­ра и про­те­ста вер­них у Ру­си­ји, усме­ре­них про­тив про­го­на ре­ли­ги­је од стра­не со­вјет­ских вла­сти и бо­ја­жљи­вих оправ­да­ња апо­ло­ге­та Со­вјет­ске вла­де из офи­ци­јел­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је. „Отво­ре­но пи­смо па­три­јар­ху Алек­се­ју” мо­сков­ских све­ште­ни­ка Гље­ба Ја­ку­њи­на и Ни­ко­ла­ја Ешли­ма­на 1965. го­ди­не, члан­ци о „сер­ги­јан­ству” Бо­ри­са Та­лан­то­ва 1968. го­ди­не, оправ­да­на уз­не­ми­ре­ност цр­кве­ном по­ли­ти­ком Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је од стра­не та­ко раз­ли­чи­тих пра­во­слав­них хри­шћа­на као што су епи­скоп Гер­мо­ген и Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин, а у по­след­ње вре­ме и очај­нич­ки ва­па­ји са­ве­сти оца Ди­ми­три­ја Дуд­ка и но­ва цр­кве­на исто­ри­ја Ла­ва Ре­гел­со­на (пр­во­га из ре­до­ва Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је ко­ји „Јо­си­фов­це” опи­сао по­зи­тив­но) – до­ве­ли су до истин­ске „кри­зе сер­ги­јан­ства” у Ру­си­ји. Основ­ни раз­лог ко­ји спре­ча­ва но­ву по­де­лу у Мо­сков­ској па­три­јар­ши­ји, у рав­ни по­кре­та „Јо­си­фо­ва­ца” из 1927. го­ди­не, очи­глед­но је страх пред ба­у­ком „рас­ко­ла” и „сек­та­штва”, ко­ји де­лу­је упо­ре­до са од­су­ством све­до­чан­ста­ва о ствар­ном ста­њу и ми­шље­њу Ка­та­комб­не Цр­кве на­шег вре­ме­на.
Ко­нач­но, у по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на, по­чев од смр­ти па­три­јар­ха Алек­се­ја 1971, и са­ма Ка­та­комб­на Цр­ква по­че­ла је да из­ла­зи из тај­но­сти у Ру­си­ји. По­себ­но тре­ба ис­та­ћи два „ка­та­комб­на до­ку­мен­та” из 1971. го­ди­не, ко­ја нам пру­жа­ју мо­гућ­ност да по­сле че­тр­де­сет го­ди­на по пр­ви пут про­ник­не­мо у на­чин раз­ми­шља­ња да­на­шње Ка­та­комб­не Цр­кве. Су­де­ћи по тим ма­те­ри­ја­ли­ма, ње­но раз­ми­шља­ње је пот­пу­но тре­зве­но, и уоп­ште ни­је „се­ка­та­шко” или „фа­на­тич­ко” (ути­сак ко­ји по­твр­ђу­је још и ка­та­комб­на по­сла­ни­ца из 1962. го­ди­не, ко­ја тек што је опу­бли­ко­ва­на, а о чи­јем су по­сто­ја­њу у Со­вјет­ском Са­ве­зу зна­ли тек са­свим ма­ло­број­ни). Све­до­чан­ство А. Кра­сно­ва-Ле­ви­ти­на на­кон ње­го­вог про­те­ри­ва­ња из Со­вјет­ског Са­ве­за 1974. пру­жи­ло нам је пр­ву пра­ву ин­фор­ма­ци­ју о епи­ско­па­ту и пр­во­је­рар­ху Ка­та­комб­не Цр­кве по­сле 1938. го­ди­не; а ин­фор­ма­ци­ја до­би­је­на из со­вјет­ске штам­пе 1976. го­ди­не, о суд­ском про­це­су ар­хи­ман­дри­ту Ге­на­ди­ју, пред­ста­вља нај­по­ра­зни­ји до­каз, још од вре­ме­на пре по­чет­ка Дру­гог Свет­ског ра­та, о истин­ској де­лат­но­сти Ка­та­комб­не Цр­кве и ње­ном за­ди­вљу­ју­ће ши­ро­ком по­љу ак­тив­но­сти.
Овај рад не тре­ба узе­ти као „апо­ло­ги­ју” Ка­та­комб­не Цр­кве”. Те­жи­ли смо што ве­ћој објек­тив­но­сти. Пе­де­се­та го­ди­шњи­ца од до­но­ше­ња Де­кла­ра­ци­је ко­ја је до­ве­ла до по­де­ле Ру­ске Цр­кве у два­де­се­том ве­ку, пру­жа не­по­но­вљи­ву мо­гућ­ност за објек­тив­но са­гле­да­ва­ње по­след­њих по­ла ве­ка цр­кве­ног жи­во­та – за оне ме­ђу ва­ма, ко­ји при­па­да­ју је­ди­ном пот­пу­но сло­бод­ном и пот­пу­но не­ком­про­ми­то­ва­ном де­лу Ру­ске Цр­кве. Ду­ша Ру­си­је да­нас се по­ка­зу­је ја­сни­је не­го ика­да ра­ни­је, од са­ме по­ја­ве сер­ги­јан­ства, али то по­ка­зи­ва­ње је муч­но и сло­же­но, и ње­га го­то­во уоп­ште не мо­гу да ра­за­бе­ру они ко­ји се на­ла­зе у Со­вјет­ском Са­ве­зу, по­го­то­во они ко­ји при­па­да­ју Мо­сков­ској па­три­јар­ши­ји, и као и пре су за­тво­ре­ни у за­ча­ра­ни круг на­сле­ђе­них схва­та­ња о цр­кве­ној ор­га­ни­за­ци­ји. Тај круг ве­ро­ват­но не­ће би­ти пре­ки­нут све док их ко­нач­но не оза­ри свест да Ка­та­комб­на Цр­ква Ру­си­је не пред­ста­вља кон­ку­рент­ску „цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју” ко­ја тра­жи про­ме­ну епи­скоп­ске за­кле­тве, не­го пре све­га сте­го­но­шу вер­но­сти Хри­сту, чи­ме на­дах­њу­је на дру­га­чи­је схва­та­ње са­мог пој­ма Цр­кве, ње­не уло­ге и ор­га­ни­за­ци­је, у од­но­су на оно ко­је у на­ше вре­ме пре­о­вла­ђу­је код ве­ћи­не пра­во­слав­них у чи­та­вом све­ту. Та свест ће, мо­жда, оза­ри­ти ср­ца тек по­сле па­да без­бо­жне вла­сти, но ка­да до ње­га ко­нач­но до­ђе, цр­кве­на ор­га­ни­за­ци­ја сер­ги­ја­на­ца, са чи­та­вом сво­јом фи­ло­со­фи­јом, по­сте­пе­но ће се рас­па­сти. У све­тло­сти то­га ни­ка­ко не­ће би­ти пре­у­ве­ли­ча­ва­ње ако ка­же­мо да бу­дућ­ност Ру­си­је, ако ће она би­ти пра­во­слав­на, при­па­да Ка­та­комб­ној Цр­кви.
Бу­ду­ћем исто­ри­ча­ру Ру­ске Цр­кве по­ста­ће са­свим очи­глед­но (што је уоста­лом већ до­ка­за­но у Исто­ри­ји Цр­кве ко­ју је са­ста­вио Лав Ре­гел­сон), да су Јо­си­фов­ци би­ли у пра­ву, док су Сер­ги­јан­ци фа­тал­но по­гре­ши­ли. Али зна­чај Ка­та­комб­не Цр­кве не са­сто­ји се у ње­ној „ис­прав­но­сти”; њен зна­чај са­сто­ји се очу­ва­њу истин­ског ду­ха Пра­во­сла­вља – ду­ха сло­бо­де у Хри­сту. Сер­ги­јан­ство ни­је про­сто по­гре­ши­ло у из­бо­ру цр­кве­не по­ли­ти­ке. У сво­јој су­шти­ни, оно је пред­ста­вља­ло мно­го из­о­па­че­ни­ју по­ја­ву: сер­ги­јан­ство је из­да­ја Хри­ста на осно­ву при­хва­та­ња ду­ха вре­ме­на и ово­га све­та. Сер­ги­јан­ство је би­ло не­из­бе­жна по­сле­ди­ца цр­кве­не по­ли­ти­ке ко­ја се упра­вља­ла зе­маљ­ском ло­ги­ком, а не ра­зу­мом Хри­сто­вим.
1977.


(1) А. Краснов-Левитин, Успомене, YМЦА-Пресс, 1977, стр. 91
(2) Житије свештеномученика Максима Серпуховског и много више података о историји Катакомбне Цркве, укључујући и текст Декларације митрополита Сергија, видети у нашој књизи „Цароставник” („Филокалија”, Београд, четврто издање 2010) – прим. ред.
(3) И. М. Андрејев, Кратки преглед историје Руске Цркве од револуције до наших дана, Џорданвил, 1951, стр. 70-72.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар