четвртак, 27. јануар 2011.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА




СПАСЕЊЕ
Почетак је спасења у свести о сопственој грешности
…Почетак је нашега спасења у најискренијој свести о сопственој грешности и самопрекору и смирењу себе пред Богом и људима које одатле проистиче. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,17). И при томе треба имати самоодрицање; тј. одрећи се своје воље и разума и покоравати се старешинама и учитељима, као што поучавају Свети Оци…

Покај се због сагрешења која исповедаш и отпочни поправљање. А почетак је свега добра смирење и самопрекор, коме се не можемо научити само кроз говоре; него треба, најпре, читати књиге Светих Отаца, које поучавају монашком животу и борби са страстима и наговорима непријатеља и, читајући, подвизавати се колико је у нашој моћи на вршење заповести Божијих са самопрекором, тражећи помоћ Божију.

Пут је ка спасењу извршавање заповести Божијих
Свима који траже спасење Господ је показао пут – извршавање заповести Његових, које су нам дате у светоме Еванђељу, а то су љубав према Богу и ближњему: Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који мене љуби (Јн. 14,21 и даље). Свети Оци, који су делатно овај пут прошли, оставили су нам учење, како да и ми тим путем идемо, и показали су нам различите методе против свакога настројења нашега, које могу допринети нашем спасењу. И као што је гордост одговорна за сва наша сагрешења, недаће и немире, тако је, насупрот томе, смирење погубно за све страсти и грехове и доноси спокојство, по речи Господњој: научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11, 29).
На сваком месту и у сваком чину могуће је и спасити се и пропасти
…Свети Петар Дамаскин у својој 1. књизи… на њеном почетку пише да је он, тражећи основу спасења или пропасти људске, пошто је прочитао књиге Старога и Новога Завета и сва учења светих великих Отаца, пронашао да се у сваком звању које људи обављају, и на сваком месту, и упражњавању, налазе они који се спасавају и они који пропадају; и да је основа сваког добра ум који је човеку дат, а према уму, људска слободна воља. Она је основа спасења: другим речима, нека напусти човек своја хтења, него нека твори Божију вољу и његову промисао; и ако узмогне ово учинити, неће се наћи у читавој творевини ствар или подвиг, или место, које ће га омести да буде оно што Бог од почетка усхтеде, по слици и прилици (својој – нап. прир.). Потом он много расправља о напуштању својих хтења и замисли, и чак показује ознаку, у каквој прилици ми треба да их напуштамо и како то сазнавати. И свети Симеон Нови Богослов (12 слова /беседа/) у 6. слову пише: „по вољи својој како ко, или љубазан и смирен или срца суровог и гордог јесте” – и наводи пример два брата, једнога који се поправио, а другога који се још више растројио.

Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4); али како видимо из светих приповести да постоје они који се спасавају и они који пропадају, па зар није Бог крив што им не даде мисао добру, која их Њему довести може? То би хула на Бога била. Он је начинио човека слободним и жели да он сам изабере прави пут и да Њему тежи; а Он је спреман да му припомогне и учврсти га на њему (путу), али не присиљава онога који неће да прави пут изабере, него дозвољава према његовој злој вољи, и зато је одговоран сам човек, који не одабра пут добри, као што пише у псалму: није марио за благослов, нека и отиде од њега (Пс. 109,17). Зато треба да према разуму и слободи који су нам од Бога дати, сами бирамо добро и молимо да га Он у нама својом добром вољом учврсти и помогне да извршимо; јер без Њега ништа не можемо чинити.

Спасење је наше у смирењу
А у чему је постигнуће нашега спасења? Шта ви мислите? Да ли у томе да се остваре велики подвизи и да се мисли да смо већ успели и да се налазимо на путу спасења, и да се тиме тешимо? Не, постигнуће је нашега спасења у смирењу. Када, и ако чинимо добро, не полажемо у њега наде на спасење, него сматрамо себе за пепео и прах. А када ми, чинећи нешто добро, нешто уобразимо, тада нам се снага за творење добра одузима и дозвољено бива да нас страсти савладају, како би своје мудровање смирили, сматрајући се лошијима од свакога створења. Или ви не знате да је милији Господу Богу грешник који се покаје, неголи праведник горди? Разумете ли сада да су нам монашки завети и сама одежда помоћ у задобијању смирења?

Опомињући се да у палату Небескога Женика Христа не улазе у ризама ружним и нечистим, него и оне који су ушли изгоне, постарај се да ризу твоју украсиш чистотом, смирењем, љубављу, трпљењем, послушношћу и осталим, и ако би удостојена била да те врлине и стекнеш, онда међу њима треба да буде првенствено смирење, као оно које очвршћује остали скуп врлина; а ако малакса творење врлина, онда опет и само смирење пред Богом сведочи за нас; а врлине без смирења неће нам помоћи, што видимо из примера фарисеја.

…Без самопрекора, смирења, трпљења и љубави није се могуће спасити; са овим средствима и погрде су лакше, и лукавства нечастивог се обарају.

…Ја сам им, колико сам могао, говорио о слагању, о међусобној благонаклоности, али они на делу лоше извршавају, и сами говоре да не могу мирно један са другим живети, а каква је корист од тога? И каква је нада на спасење? Немајући плодова мира, љубави и смирења, макар велике подвиге извршили, користи имати неће… Без мира, љубави и смирења неизвесно је спасење.

Наше је спасење у нашем ближњем
…Спасење је наше у нашем ближњем; и заповеђено је да тражимо не оно што је наше, него сваки оно што је другога ради изграђивања (1. Кор. 10,24,33; Фил. 2,4).
…Ви жељу имате да се Богу приближите и спасење добијете. У томе је сва обавеза свакога хришћанина; али се ово извршава преко испуњавања заповести Божијих, које су све у љубави према Богу и ближњем, и протежу се до љубави према непријатељима. Читајте Еванђеље, тамо ћете пронаћи пут, истину и живот…

Онај који тражи спасење мора се себе одрећи
Ми смо свет напустили да тражимо спасење и морамо се себе одрећи, према речи Господњој. Морамо се одрећи свога разума, своје воље и хтења. А која хтења треба да напустимо, о томе јасно пише свети Петар Дамаскин. Тако ћемо, с помоћи Божијом, страсти победити, стећи мир и спокојство душама нашим. Желите да пронађете старца да бисте се посветили послушању, то је ваша жеља племенита. Нека вам Господ помогне да пронађете учитеља несаблажњивог и да се кроз послушање ослободите страсти. Од почетка искушеништва требало би учинити онако, како поучава свети Јован Лествичник у 1. и 4. поуци.
Разговарајте, али оно што је пропуштено на почетку, то касније треба поправити.

Извршавање Божијих заповести уништава страсти
Из твојих писама видим колико си тада пропатила; а шта је узрок томе? Наше страсти. Ми смо кренули да тражимо спасење, а како се оно задобија? Извршавањем заповести Божијих, које уништавају страсти што се у нама скривају и које ми не схватамо; а када се укаже прилика, оне се појављују као звери и кидишу на нас. А зашто си сада мирна? Зато што нема предмета који надражује страст; а тада си била немирна и губила си разум. То мора да ти буде наук да се не покораваш страстима преко осећања.

Ти имаш од Бога дати разум и слободну вољу; а ради управљања њима свете и животворне заповести Господње. Ако су разум и воља у складу са њима, онда уз помоћ Божију можеш себе поправити…

Спасење је у покоравању светој Православној Цркви, њеном учењу и пастирима
Истинито је и непобитно то да грешник, који осети своја сагрешења и кога мучи грижа савести, мора да тражи опроштај и исцељење својих рана код милосрдног нашега Спаситеља, који нас искупи својом смрћу на крсту, проливањем пречисте Своје крви, који Себе Богу и Оцу принесе на жртву због грехова наших; али нам је Он, извршавајући дело нашега спасења, даровао Своје Божанско учење, основао је на земљи Цркву, утврдио Свете Тајне, поставио пастире и учитеље црквене; и шаљући свете Апостоле, рекао је: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мт. 28,19–20; Мк. 16,16); и пре тога: Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао (Лк. 10,16); и ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник; и што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу (Мт. 18,17-18); све ове речи односе се на свете Апостоле и на њихове наследнике – црквене пастире и учитеље, све до овога времена… Дакле, саветујем вам, када желите да се спасите, у свему се покоравајте Цркви, у којој се налазите, Православној Источној грчко-руској; а како би тачно знали њено учење, прочитајте православно исповедање Католичанске и Апостолске Цркве Источне…

Господ људе позива к Себи различитим средствима
Господ људе призива к Себи различитим средствима: несрећама, јадима, патњама, болестима и осталим, без којих они не би могли да се обрате и достојни буду – да примљени буду међу децу Оца Небеског. Блудни син, који је искусио лишавање богатства, осетивши патњу, дошао је Оцу, замолио да га прихвати као једнога од најамника: не учини то из љубави, а Отац га прихвати са љубављу (Лк. 15,11–24). Смоква, која није доносила плода, представљала је грешника који се није покајао, и већ је било наређено да је посеку, зашто и земљу да слаби; али је виноградар измолио од господара да сачека још годину, јер кад је обаспе гнојем (ђубретом), можда ће и донети плод (Лк. 13,6–9). То значи слање патњи или болести, кроз које се грешник окреће Богу. Свети Јефрем Сирин је приказао у причи „слуге, које господар посла да раде на њиви; али они, из лењости, нису хтели да пређу реку, него су легли и спавали безбрижно; господар, дошавши к њима и видевши их беспослене, заповеди слугама својим да их уснуле превезу преко реке и да свакога оставе на његовом парчету; неки су, када су се пробудили и видели да су превезени, познали благост господара и прионули на рад; а други, безбрижни, и уз такву благост нису пожелели да изврше вољу господара”. Свети Јован Лествичник пише да су неки дошли у болницу по некаквом другом послу, а не да се лече; међутим, пошто су освојени љубазношћу лекара, познаше да су им очи болесне биле и да их је он (лекар) исцелио (Лествица 1, глава 18). Још, семе које случајно паде у земљу, обилан је род донело. Ови примери нас могу уверити да Бог прихвата све који к Њему долазе на било који начин, само у намери доброј и који не полажу наду у спасење на своју истину, него у милосрђе Божије. Мада из повести житија Светих Отаца видимо и да су неки, надахнути будући љубављу Божијом, оставише свет и, осамивши се, велике подвиге извршише; али исто тако видимо да разбојнике, блуднике и друге грешнике Бог не одбаци и да су спасени били.

Две крајности на путу спасења: важно је средњи пут изабрати
…Две нас крајности очекују на нашем путу: или превремено вазношење у светост привидну, или – због немарности – упадање у слабости и пороке; а средњи пут не задобијамо брзо.

…Пут, који води у спасење… треба да прођемо не скрећући ни десно, ни у леву страну; не тежећи надмоћи нити се склањајући у недостатак делања; уз нашу одлуку добру, која је заснована на вери, морамо се у свему одрећи своје воље и разума и препустити се у покорност духовном оцу и учитељу; тиме се задобија смирење, које чува инока од свих замки и лукавости нечастивих.

Спасење се никоме не одузима
Па ипак, ни богати, ни они који имају куће велике не треба да очајавају због свога спасења; него свим снагама нека се подвизавају на извршење заповести Божијих, па их ништа спречити неће да се спасу. Када су свети Апостоли запитали: Па ко се може спасти? – Господ је решио њихову сумњу: Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк. 18,26–27).

О Н. треба судити другачије, она је дошла [у манастир] у таквим годинама, да је већ било тешко да има духовну обуку; а пут спасења јој неће бити одузет…

Кроз сукобе са ближњима познајемо своје страсти, пошто их познамо, кајемо се – тако се остварује пут спасења
…Твоје питање о онима који вређају изгледа ми врло необично; пошто смо се прилично научили писмености, опет се враћамо на азбуку и почињемо од „А”. Проучи учење Светих Отаца, скоро свих, не кажем ни за кога посебно, чему нас они и како нас поучавају трпљењу са самопрекором? И да видимо у онима који вређају оруђе Промисли Божије, које преко њих делује на делу нашега спасења. Другачије је немогуће и постојати и спасти се; јер Бог то уређује, кроз то се згодно може поднети и избавити се од злобе према ономе који вређа и своју страст исцелити. А онај који вређа мора, са своје стране, да пази на себе и да се прекорева због тога што је ближњему увреду нанео, и да се каје пред Богом и братом кога је увредио; јер се у њему покренула страст да нешто не подноси и да га вређа, од чега ће обојица користи имати кроз помирење; што се и догађа у нашим обитељима; вређају се међусобно, увређени су, смирују се и временом се исцељују од дела гневнога и постају кротки. А ко себе сматра оруђем Божијим, које брата кажњава, и не укорава себе, онда то може чинити само старешина или онај који је од њега постављен да пази на пристојност, отац духовни, судија и остали слични овоме; а остали који су једнаки или који се налазе у односима са ближњима, ако ли буду себе таквима сматрали да су оруђе Божије и не буду себе корили, онда ће и овде и у вечности кажњени бити; ако се не обрате и не покају се. Јер је било мучитеља људскога рода, ратника нечастивих, Татара, Турака и осталих, који су били оруђе Божије за кажњавање због грехова људских; они себе нити су прекоревали нити се сматраху оруђем Божијим, али, наравно, пошто се покајали нису, онда се казне вечне спасти неће.

Да би друге спасењу водили, треба сами да будемо слободни од мрежа ђавољих
Ко ће објаснити и показати пут за избегавање многобројних мрежа ђавољих? Када смо сами њима спутани и, пошто главног оружја, смирења немамо, не можемо исправним и несаблажњивим путем ићи и другима водичи бити.

И уз најјадније стање монаштва они који желе да се спасу спашће се
…Сведочанство неких светитеља о садашњем времену, као: свети Пахомије је видео јаму, која је оличавала јадан положај монаштва; али је истовремено зачуо и утешан глас, који је давао наду у спасење Онога који моћ има да и из оне јаме изведе и спасе кроз патње. И свети Нифонт јасно показује стање садашњег доба, али и пружа наду и могућност онима који желе да се спасу…

Сећајмо се да смо гресима својим патњу Спаситељу нанели
Очекује нас и данас сећање на пречисте, спаситељске и животворне Муке Христове; нека удостоји Он све нас да се опоменемо, и да се њих сећамо са осећањем захвалности и смирене свести да смо ми греховима својим Њему те патње нанели, али је љубав Његова превазишла тежину рана; ко ће рећи о тој великој милости Његовој према нама?

Једина је нада за спасење наше уздање у Спаситеља и милосрђе Његово
…Када си почела да размишљаш о данима који су минули, постало ти је тешко због недостојности дела твојих и неизвесности за будућност. Твоја мисао тужна није ти дала мира? Кроз наду у дела своја можемо ли мир пронаћи. Милосрђе Божије и заслуге Спаситеља нашега Исуса Христа једина су наша нада, и свест о сопственој слабости и грешности води нас смирењу и покајању; а „смирење и без дела отпушта сагрешења многа”, по речима светог Исаака (41. Слово).

Спасење наше је у вери и у уздању у милосрђе Божије, у препуштању Његовој светој вољи себе и свих нас…

Христос је дошао да грешнике спасе, ми треба да осећамо грешност своју и да се никако не ослањамо на своје поправљање и заслуге; него, пошто осудимо себе да смо казну заслужили, замислимо заслуге Спаситеља нашега, који преузе грехе читавог света, – онда ће и нас помиловати милосрђа Свога ради, а не због заслуга наших. Колико примера видимо грешника што су спасени кроз покајање и то треба да нас води љубави Божијој и смирењу.

А ми шта да чинимо, када погледамо дела своја? Само милосрђе Божије према грешнима даје наду у спасење; и само оно зна начин на који да га уреди.

Смрт је хришћанина верујућег утеха – он се нада, ослободивши се тегобних окова плоти, да ће прећи у спокој и задовољство. Бојиш се грехова: а ради кога је Господ дошао у овај свет? Поднео патњу и смрт срамну? Пролио пречисту и драгоцену Своју крв? – Да би грешнике искупио и Својом крвљу опрао грехе њихове. Очајање је неумесно; али непријатељ настоји да те њиме узнемири; а ти му се немој покорити. Прочитај… код светог Исаака Сирина у 89. Беседи. Пазите, како велики Отац приказује милост Божију и љубав према нама грешнима: „као што што је зрно песка које пада у море сиње; тако је сагрешење свега створеног према лику Промисла и милости Божије. И као што се не затвара извор који изобилно кључа врхом нашег прста: тако не побеђује ни милост Створитељеву злоба створења Његових”… Видите у шта се ми уздамо: не у дела наша, него у неизрециво милосрђе Божије и љубав према нама грешнима, који су Га са Престола славе спустили до нас, који у тами јесмо и сени смртној.

Какво сведочанство тражиш о нади у спасење. У твоме стању то је дрско и безумно: па добро, добићеш сведочанство преварно кроз саблазан нечастивог и после ћеш памет изгубити. Тога су [сведочанства] удостојени били велики угодници Божији пред смрт или непосредно пре упокојења; али какви су они били и какву су искрену смиреност имали?! Свети Теогност пише: моли да ти се сведочанство да, али не пре смрти: јер је најсмиреније, а ми смирења немамо. Ако би нам сведочанство дато било, онда би се узнели и пали дубоко. Морамо имати веру, смирење и наду у милосрђе Божије и до свршетка не очајавати, него пребивати у покајању, ганутости срца и смирењу; а избегавати две крајности: сувишну наду и очајање, него бити ништавнији од свега створеног; Господ, који на смирење погледује, има моћ да наше спасење уреди.

Гордост потпуно лишава спасења
Ти пишеш да желиш да се спасеш, али те твоје настројење гордељиво омета веома, а Свети Оци пишу да гордост и потпуно лишава спасења; управо ради тога су нам и књиге написане, да бисмо гордост одбацили и задобијали смирење; и на који начин се то чини поучавају нас и објашњавају. Читајући књиге, највише пази на ово: како гордост одагнати и како стећи смирење. А Бог ће ти за то прилику дати, на пример: тебе вређају, прекоревају, наносе ти бол. Па како они могу сами од себе то чинити, ако им Бог то допустио није? И зато су они оруђе којим Бог делује у делу твога спасења.

Деловање Промисли Божије у спасавању људи
Како нас дивно благодатно Провиђење води путем спасења! Најпре нас теши, као дечицу која још не могу узети чврсту храну патњи и лишавања утеха; и опет, видећи ојачале и способне да носе крст, шаље патње и оставља без утехе, како бисмо награду узвишенију добили кроз трпљење и смирење, – што управо запажам и у вашем настројењу, јер сте тамо, осећајући утеху, видели награду, али она није могла бити трајна; а сада, остајући без утехе и носећи духовни крст, добијате награду, али је не видите, и зато верујте да су блажени који не видеше а вјероваше (Јн. 20,29).

Наше је спасење у невољама и болестима
Бог се о нама стара и промишља више него ми сами. Он руководи нашим спасењем и не жели да га тражимо у овдашњим радостима, него у невољама, патњама и болестима. Јесу ли захваљујући млитавости наши оци и матере ушли у Царство Небеско? Зар га нису задобили идући уским и тешким путем? Они су страдали, али се нису жалили нити су били малодушни и то им је служило као утеха у најљућим душевним и телесним невољама, које кад су претрпели у савршеном смирењу, добили су савршен мир и духовне дарове.

Промисао Божији - спасење људи
Видим да су и данас неки, који су по звању и положају слуге и унижени – али нису подвргнути робовању страстима и светским насладама – задовољни својим положајем и да благодаре Богу; а ако би им се отворио пут према части, богатству и насладама, они би се препустили различитим страстима и изгубили мир. Они пак од њих који се у своме положају не уздржавају од страсти, подносе невоље које их могу очистити од грехова и онемогућити гори разврат. А то што су у таквом положају, и разлог због кога су по Божијем Промислу ту постављени – то није ствар која треба нас да интересује. Шта рећи о другима, који су по звању и положају виши од ових? Јесу ли мирни? Јесу ли спокојни? Јесу ли задовољни својим положајем? Мало таквих можемо да нађемо. Напротив, пошто су слободни, подвргавају се робовању страстима, те губе мир и спокојство. Зато Господ и допушта различите невоље, ратове, смртоносне болести да би их на све могуће начине привео покајању и спасао. Како пише свети Григорије Синаит: „Тога ради допусти Господ да се насртаји, поробљавања и покољи умноже, како би уништио зло или спасао снажнијим лековима”…

…Не Пројављује се Божији Промисао о нама само онда када живимо у сваком изобиљу: треба веровати да и у свакојакој оскудици Његова очинска љубав промишља о нашем спасењу. Несумњиво је да Он све може да учини богатима. Но када види да изобиље не користи души, већ јој наноси штету, онда ће га одузети како би трпљењем и благодарношћу били надокнађени наши пређашњи недостаци.

У вашем заједничком животу видим нарочит Промисао Божији који вас – кроз невоље што их доносе ваше страсти и кроз подвиге против њих – води према благом циљу спасења. Уз ваше супротстављање страстима, самоукоревање и смирење Господ ће да уништи све силе ђавоље и дароваће вам мир. Зашто бисте иначе живели заједно.

Дивна су дела Божија и недостижна за наш помрачени ум; но, колико је могуће, из Светог Писма и опита коме смо и сами сведоци, сазнајемо да је Господ слао болести, невоље, немаштину, глад, ратове, метеже, или као казну за грехе, или да би предупредио да не паднемо у њих, а понекад и ради испитивања вере. Тако, дужни смо да благодаримо Богу за Његов премудри Промисао и за све неизрециво милосрђе које нам је указао.

Потребна је вера да бисмо видели Промисао Божији који делује на нама, а не да људе сматрамо за кривце, и то стога што нам отимају оно чиме бисмо могли сами себе да повредимо – частољубље. То је знак пажње Божије.

Невоље су такође Промисао Божији
Треба да верујете, а нема сумње да то и чините, у Промисао Божији, да Он свагда и свиме управља и да жели да се спасемо и доспемо до познања истине. Не везује нашу слободу, допушта нам да идемо по својој вољи, али приликом скретања са правог пута који води ка задобијању блажене вечности у будућности, многобројним средствима враћа нас на прави пут. Ми, по немоћи нашег ума, налазимо блаженство и срећу у телесним задовољствима и, поводећи се за њима, заборављамо наш прави циљ – будући, вечни, који нема краја. Истинита је реч Господа нашег Исуса Христа: јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду; јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,13–14). Премилосрдни Господ Који премишља о нашем спасењу, не жели да нас против наше воље уклони са широког пута и доведе на узани и тесни, којим можемо да задобијемо вечни живот. Све то чини Господ јер нас љуби, као што и Својим љубљеним ученицима у свету није обећао радост, но патњу: у свету ћете имати жалост (Јн. 16,33). Но после им је дао наду и утешио их: али ће се ваша жалост окренути на радост… и радост вашу нико неће узети од вас (Јн. 16,20 и 22). Прво дакле жалост, а потом радост.

Тешко нашем времену. Остављамо тесни и мукотрпни пут који води у вечни живот и тражимо пут спокојства, онај којим иду многи. Но милосрдни Господ многе са овог пута одводи на тесни пут. Кроз патње или болести ми се приближавамо Господу: јер нас оне и против наше воље смиравају, а смирење, када га стекнемо, и мимо дела може да нас спасе, како је говорио свети Исак Сирин…

Невоље нам се не шаљу без Његове воље: и то да бисмо се искушали, као злато у огњу. И ви, као човек, имате некакве своје немоћи, а невољама се све то очишћује; само благодарите премилосрдном Господу, који према вама има такво очинско старање и љубав; јер, шаљући невоље ради очишћења, Он до краја не допушта да паднемо у изнемоглост.

Недостатак спољних патњи Бог надомешћује унутарњим
Чамотиња која те је Божијим Промислом обузела, по допуштењу је Његовом, како би се искушала твоја вера и љубав – то се зове духовни крст. Када би имала спољних невоља: понижења, љутњи, прекора, свакојаких потреба, и када би их трпела са смирењем, онда би избегла то унутарње огорчење, а пошто си од свих тих невоља слободна, налаже ти се духовни крст, како не би била осуђена због доколице и спокојства. Не смеш да будеш малодушна, него да примаш и трпиш великодушно и да благодариш Богу Који је премудрошћу Својом све устројио на нашу корист. Разлог ономе бива и сујета, добро мишљење о себи и похвала од људи.

Недостатак подвига Господ надокнађује кроз патње и болести
Слава Владики нашем који нас учи духовном животу; вама мањка чињење телесних и духовних подвига, а уз то све спољне потребе су вам задовољене, па када још не би било и духовних потреса, кроз спољне патње и болести тела, каква би онда била нада на спасење? Но милосрдни Господ, Који нас је снабдео сваким добром, шаље и искушења, да нам пружи искуство у духовним борбама и да бисмо стекли смирење.

Господ нас води ка спасењу уским и тесним путем
Људи већим делом желе и траже добра у овом свету и труде се да избегну невоље. То изгледа врло добро и пријатно, али свагдашња угодност и срећа човеку наносе штету. Он пада у различите страсти и грехе и разгневљује Господа. А они који проводе тегобан живот више се приближавају Господу и лакше задобијају спасење. Стога је Господ живот у уживањима назвао широким путем: јер су широка врата и широки пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду (Мт. 7,13), док је тегобан живот назвао тесним путем што води у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,14). Дакле, Господ, по љубави Својој према нама, видећи могућу корист, одводи оне који су тога достојни са широког пута и поставља их на тесни и мукотрпни, како би трпљењем болести и невоља устројио њихово спасење и даровао им вечни живот.

И патње и утехе шаљу се по Промислу Божијем
…Све је то у власти Божијој; и патње и утехе су од Њега; оне долазе по за нас несхватљивом Промислу Његовом; али, у крајњој линији, на нашу корист. Дај Боже да не изнемогнемо у трпљењу и да будемо разумни у избору правог пута.

Огњем патњи спаљује се трње страсти
…Описујеш какав је немир настао у вашој обитељи приликом промене игуманства… Зар се све то догодило без допуштења и воље Божије? Он премудрошћу Својом све уређује, тако да је огњем патњи спалио трње страсти, припремајући Н. за настојатељство; а онда, патње и невољно смирују душу и чине да она прибегне Богу, молећи помоћ и заштиту. Он је све то могао да избегне и да је на настојатељство уздигне тихо и мирно, како многи и ступају, али, очигледно, нашао је да овако треба да буде: ко се може супротставити вољи Његовој? (Рим. 9,19). Колико је патњи претрпео свети Јосиф, кога су браћа продала у робље, и кога је Петефрије бацио у тамницу у којој је чамио две године: оковима стегоше ноге његове, гвожђе тишташе душу његову (Пс. 105,18). Зар га Бог и без тога није могао подићи на власт? Но тако је морало да буде. Па и Мојсије, вожд народа Божијег, колико је само искушења и невоља претрпео? Бежао је из Египта, уз сву своју ученост и мудрост, и обрео се, на крају, у туђој земљи; четрдесет година напасао је овце свога таста; како ли је то тешко било? Какве све патње није поднео у то време! И зато се удостојио да види Бога у несагоривој купини; и зато је био послан у Египат да изведе свој народ испод ропства фараону; није дакле без патњи постављен на ово дело.

Промислом Божијим сваковрсне невоље бивају допуштене на нашу корист
Како бисмо упознали сами себе када нам нико не би наносио бол, и како бисмо стекли трпљење, и како бисмо се смирили? Све то не бива без Промисла Божијег. Но премудрим старањем Његовим свакоме се ради искушавања воље и трпљења догађа оно што га може смутити и поколебати, како би спознао властиту немоћ и смирио се, или како би стекао трпљење и љубав.

…Ти си се наљутила због неоправданог приговора: ми, као људи, још нисмо у себи истребили страсти самољубља и гордости, те стога замерке које су по нашем мишљењу незаслужене тешко подносимо. Но ако се руководиш духовним разумевањем, онда ћеш наћи да је тај случај послат од Бога ради твога искушавања и поправљања. Јер помоћу таквих ствари ми постајемо свесни дејства наших страсти и трудимо се, уз помоћ Божију, да их искоренимо самоукоревањем, смирењем и љубављу…

Ти не схваташ да Бог пажљиво допушта Н. да те узнемирава и да ти се противи, како би тим леком исцелио твоју болест, како не би чула: лечисмо Вавилон али се не исцели (Јер. 51,9). Можемо ли да се излечимо од духовних болести ако немамо прилике да истребимо њихове узроке? Нико нас не дира, чини се – мирни смо; а страсти леже унутра, не бивају уништене него још јаче пуштају корен и, када се пружи погодна прилика, доносе велику несрећу…

Када се смиримо, онда схватамо да тога још и нисмо достојни, те треба да верујемо, да све што се догађа против нас бива по вољи Божијој, ради нашег искушавања, како бисмо, видећи стално своју немоћ, приносили покајање Господу.

Ко друге криви због својих невоља и неће да у томе види Промисао Божији, њега стижу још теже патње
За кога је то речено: за судове Твоје неће да зна (Пс. 10,5) и нема Бога у мислима његовим (Пс. 10,4)? За оне који не виде Промисао Божији над собом, како се стара о њиховом спасењу; за оне који не виде руку Божију која их кара или милује; за оне који остављају Бога и устају на људе, кривећи их за своје невоље; и који, у немилости због тога, бивају остављени од Бога, а патње им постају још теже због стања у коме се налазе, као и због казне Божије.

Знам да како доликује, по монашки, примате тај крст који вам је послан из руке Божије како бисте били искушани, или ради других нама недокучивих разлога свепремудрог Промисла Божијег, који дела на вашем спасењу: јер без допуштења Његовог ништа тако мучно не би могло да вам се догоди. Чак и када се чини да то долази од људи чији су поступци очигледно лоши, они су оруђе Промисла Божијег који дела на вашем спасењу.

У Светом Писму стоји: по свој су земљи судови Његови (Пс. 105,7), и сви смо под Промислом Божијим. Влас са главе наше не може пропасти ако то није воља Божија (Лк. 21,18), ни једна птица без ње не може пасти (Мт. 10,29), и све то што се са нама догађа, без сумње догађа се по премудром Промислу Божијем. Бог једнога смирава, другога узвишава, осиромашује и обогаћује, умртвљује и оживљава (1. Цар. 2,6–7). И ко може да се супротстави Промислу Божијем? Свети апостол Павле је у свој својој мудрости и светости клицао: О дубино богатства и премудрости разума Божијег! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко би му био саветник? (Рим. 11,33–34). Шта да кажемо за себе? Нисмо ли дужни да све тегобно и невољно што нам се догоди припишемо Промислу Божијем који се стара о нашем спасењу? И ако бисмо то тако прихватили, кривећи себе и сматрајући се за достојне не само таквих, него и горих мука, брзо бисмо се избавили од њих и стекли мир, док ако се у невољама срдимо, ропћемо и кривимо друге, онда их још више умножавамо и отежавамо. То нису моје речи, већ речи светог Исака Сирина, из 51. Беседе. Патње нам шаље Бог, док су људи који нас жалосте само оруђа Његовог Промисла. Ми остављамо Бога и кривимо људе, те по речима светог авве Доротеја, „страдамо као пси”. Ако на пса неко баци камен, он неће дирати онога ко је камен бацио, него ће гристи сам камен.

Бог не допушта патње које превазилазе наше моћи
…Људи, колико год велики и силни били, могу да чине само оно што им Бог допусти; и ништа више од тога. Оно што Бог допусти то заиста треба да буде тако, а не другачије, и то ће нам бити на корист. Наш разум то не може да докучи, но вера успокојава оне који је имају.

Не знам зашто се плашите прогона од стране те особе? Може ли вам ко учинити било шта нажао ако то Бог не допусти? А када се и догоди, то је потребно примити с покорношћу вољи Божијој, смирити се и сматрати оне који нас жалосте оруђима Божијег Промисла: због тога ће нас Господ избавити из њихових руку.

…Увреду коју ти је она нанела треба да сматраш за послату од Бога. Пишеш да она опет то може да учини ако не буде кажњена. Може, али само ако јој то Бог допусти, ради твоје користи; а у супротном, не само мати З. него ни легиони демона не смеју да учине ништа.

Све што се догоди поука је која разоткрива наше унутарње стање
Сваки случај је наш учитељ који открива наше унутрашње стање „погледу Божијем”. Неопходно је предати се свепремудром Његовом Промислу и руководству. Свети Петар Дамаскин пише о томе како стећи веру: „желиш ли да ме успокојиш разумом Твојим, не противим се; желиш ли опет да ме смириш како би ме искушао, такође сам с Тобом” и сл.

Божански Промисао допушта искушења ради нашег узрастања
Размишљајући о вашим садашњим искушењима дошао сам до закључка да су вам она, не без допуштења Божијег, дата ради смирења. Пошто нисте имали никаква спољна искушења и невоље, овај вам је духовни крст дат за духовно узрастање… смиравајте се и предајте се вољи Божијој. Он неће послати искушења која превазилазе ваше снаге…

Господ искушења допушта постепено и према потреби
Господ не шаље искушења одмах, већ према потреби и у зависности од стања у коме се налазимо. Оно што је Промислом Божијим предвиђено не можеш избећи…

Падови доводе до спознаје сопствене немоћи и до смирења
Бог нам понекад пажљиво допушта да падамо или да не достигнемо висине ради охолости и осуђивања ближњих.

Ако и не однесете победу, све је то по допуштењу Божијем ради нашег смирења и да не бисмо осуђивали ближње; јер пред Богом бољи је грешник који се каје, неголи горд праведник.

Страсти те смирују и против твоје воље. Када не би падала, онда не би спознала ни мрзост борбе, ни своје немоћи, а друге, оне који падају и бивају побеђени, сматрала би мање вредним. А овако, гледај како си сама безвредна и гора од свих… Господ гледа на смирене…

…Много бринем због болести сироте М. иако све то приписујем вољи и Промислу Божијем, који све чини на корист душа наших…

…Нису нам познати судови Божији. Он све чини (нама) на корист. Ми смо везани за овдашња добра, а Он жели да нам кроз овдашње кратке болести дарује будуће добро.

Смрт није случајна већ долази по Промислу Божијем
Ако вас чини огорченом то што је он у средњим годинама отишао одавде, знајте да се ово догодило према премудрим и нама недоступним путевима Божијим, како каже Свето Писмо: ухваћен би, да злоба не измени разум његов, или лаж да не обмане душу његову; бујање злобе да не помрачи добро, и ниске похоте да не покваре ум незлобив. Скончавши закратко задоби лета дуга. Угодна беше Господу душа његова (Прем. 4,11–14).

Благодат Божија одузима снагу за чињење добра када га чинимо ради сујете
Обратите пажњу на своје расположење када се догоди да учините какво добро, тј. да нема можда уображености, сујете и хвалисавости – тј. недостатка смирења? Кад буде тако, ваља претпоставити да ће нам благодат Божија одузети снагу за чињење тих дела, како бисмо спознали своју немоћ и смирили се. А оне умишљене добродетељи, нису ли нам биле на штету, тј. на обману, што се, како видимо, многима догађа. Пишући вам ово, не желим да кажем да треба потпуно оставити добродетељи: уопште не; довољно је пазити на њих и расуђивати о томе зашто губимо снагу за упражњавање добродетељи.

Није сваки подвиг добар и сагласан вољи Божијој
Промисао Божији за нас је недокучив. Треба да будеш чврсто уверен да се ништа не догађа без Његове воље, Његовог садејства или допуштења; с твоје стране, чини се, уз добру вољу начињен је корак на путу који води ка спасењу, но тежња ка добру није увек сагласна вољи Божијој. Она је наизглед добра, али од ње, према плану

Божијем, или нема суштинске користи, или пак још није дошло време, или је потребно искушати твој добар подвиг, да ли је довољно постојан или није. У 33. Беседи свети Исак Сирин пише: „није свака жеља добра… понекад човек жели добро, али Бог му не помаже”… Стога се треба молити Господу, да оно што изаберемо буде по Његовој вољи и да нам Он помогне да то остваримо, јер без Њега ништа не можемо учинити.

Казна – дело љубави Божије
Понекад нам се нешто учини корисним па се трудимо да то тражимо и добијемо, но Богу је ово боље познато; и ако нам није на корист, Он ће нас одвратити од тога. Јер ми се више старамо о садашњем пролазном животу, а Господ о спасењу наших душа и о вечности. Почасти, богатство и насладе које често обмањују људе, за нас су повод за растројство; а милосрдни Господ, лишавајући нас њих, доводи к покајању, што видимо данас, као и у прошлом столећу на примеру великих људи, како духовних тако и светских. И ако несрећне догађаје сматрамо за казну Божију која стиже људе у свету, онда су те казне дело љубави Божије… Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони кад те покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима (Јевр. 12,5–6).

Благодат Божија зна шта је и када некоме корисно да пошаље. Нека је благословено име Господње у векове!…

Са смирењем се повинујте Његовом свеблагом Промислу, који вас љуби и када кажњава: јер кога љуби Господ онога и кара (Јевр. 12,6)…

Знамења и чудеса шаљу се Промислом Божијим ради утврђивања вере
Господ и у наше време шаље знамења и чудеса ради учвршћивања вере, као што је случај са иконом светог Николе. И недавно у Петербургу, код једне сироте дјеве, прославила се чудесима икона Мајке Божије Тихвинске коју су потом пренели у Исакијевску цркву. И у Москви је била пројава… Господ то шаље ради утврђивања вере и обраћења, како један отац каже: „милостиво припрема за кушање очинске казне”; говорећи о северној престоници, он са жаљењем каже како „она (казна) лежи над престоницом тежа од дима који испуштају заводи и фабрике; раскош са безумним хвалисањем и увесељавањем, као зараза је захватио све. То не могу да зауставе ни проповеди, ни упозорења, само чудеса и несреће”…

Робовање нечистим телесним помислима услед охолости срца
Ово ти пишем не зато што желим да те окривим, него да те подстакнем да у томе видиш дело Промисла Божијег који лечи наше страсти, те да би преко самоукоревања добио помоћ Божију… А што се помисли твоје тиче… нека ти опрости Господ и дарује снагу да јој се супротставиш. Јасно да је она допуштена ради твога смирења, зато и поред све твоје слабости треба да се бориш с њом… Уверен сам да је корен твога ума утврђен у томе да ти ваља задобити чистоту, тако драгу анђелима, и заиста, после борбе са бурним помислима, која прихвата оно што је предложено, твоје срце бива опхрвано великом осетљивошћу и смирењем; а борба ти се шаље ради гордости…

За све треба благодарити Господу и у свему видети Његов чудесни Промисао
За све треба благодарити Господу и у свему видети Његов чудесни и сврсисходни Промисао о нама. Недостатак наших дела Он надокнађује или болестима или невољама, да тако не допусти да се гордимо пред другима и како бисмо, видећи своје немоћи, себе сматрали за последње од свих, о чему много читамо у књигама док се на делу ни мало не кајемо.

За нас је корисно оно што Бог чини
Упорно и својевољно желети дужи живот оних које волимо и поштујемо значи нарушавати план Божији. Теби би било пријатно да и даље будете заједно; претпоставимо да је то и корисно; но, у питању је егоизам: за нас је корисно оно што чини Бог, зато му се свакодневно молимо: да буде воља Твоја - а истовремено не желимо да се она остварује на нама?!

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар