Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СПОКОЈСТВО 

Спокојство се даје смирености и кротости 
Ако хоћеш да добијеш истинско душевно спокојство, послушај Господа који Који нам је заповедио: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29). Видиш чему, према заповести Господњој, понајвише треба да се научимо: смирењу и кротости, јер једино они могу да нам донесу спокојство; али то није наука која се савладава одједном, нити за дан, нити за годину, него је потребно много времена, самоприморавања и помоћи Божије.

...Када се смириш, добићеш спокојство...

Мислиш да ћеш, ако одеш у други манастир, пронаћи спокојство? Спокојство се проналази у смирењу; тако нас је научио Господ (Мт. 11,29). Не гледај на туђе слабости, него пази на себе и противи се страстима, па ће Господ да те уразуми и утврди на путу истине.

...Немогуће је да немамо никакве невоље и да одједном задобијемо смирење. Када победимо све страсти, уништимо гордост и задобијемо смирење – тек тада проналазимо и спокојство. Јер и Господ је заповедио да се од Њега учимо кротости и смирењу, како бисмо пронашли спокојство.

Осуђујући друге, ми за себе мислимо да смо нешто, и тако се лишавамо спокојства; вама су познате Господње речи: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29); дакле, ако немамо душевно спокојство, значи да немамо смирење и кротост.


Спокојство се проналази у смирењу и кротости 
...По заповести Самог Спаситеља, спокојство се проналази у смирењу и кротости... (Мт. 11,29); ако га не достижемо, за то треба да кривимо, или да сматрамо за узрок, не било кога другог, него себе. Раније сте знали шта је узрок вашег неспокојства – одласци по туђим келијама и слушање оговарања; сада сте су својој келији и оговарања нема, па откуд онда неспокојство? У «Старчеству» пише: «ако и ново небо и нову земљу направимо, ни тако нећемо пронаћи спокојство, ако немамо трпљења и смирења». Спокојство се задобија после борбе са страстима, уз напоре око тога. Олако стечено спокојство је сумњиво и непоуздано. Многи који су и уз напоре дошли до спокојства, тражили су од стараца да се помоле за њих како би им оно било одузето и послате борбе, јер су осећали да им оне доносе корист. У Царство Божије не води спокојство, него крст: ако тражимо спокојство, оно бежи од нас; а када сматрамо да смо га недостојни, онда га на непознат добијамо. Наша љубав према Богу и вера искушавају се управо онда када без пренемагања, одважно трпимо и носимо унутрашњи или спољашњи крста, за који је Господ угодно да нам га пошаље на нашу корист; зна се само да они који мирно подносе спољашње невоље, прекоре, муке, понижења, лишавања и друго, имају више духовних утеха.

Спокојство је од смирења, а смирење од напора, подвига и трпљења невоља
Ви желите спокојство и душевни мир, али никако не можете да дођете до тога. Реч је о великом дару Божијем, за који нам је Сам Господ показао где да га тражимо... (Мт. 11,29). За његово достизање неопходна су искушења и невоље – баш као што је и Сам Господ, пре Своје крсне смрти, много пострадао и претрпео: био је прекореван, мучен, вређан, и оставио нам је узор који треба да следимо. Прочитајте у књизи светог Исака 78. и 79. слово, па ћете видети да су и искушења нужна, и због чега се она допуштају, и чиме се од њих ослобађа. Тамо се говори више о унутрашњим, духовним искушењима – примените прочитано. Ако код себе пронађете нешто од тога, немојте се узнемирити, будите спокојни. Још ћу вам рећи: мир и спокојство представљају велику награду; али као што војници бивају награђени због због подвига и проливања крви, тако и ми – духовни војници – треба најпре да претрпимо многа искушења и невоље, са смирењем, окривљујући себе, а не друге (чиме бисмо умањили своја страдања). А када однесемо победу пре свега над гордошћу и умишљеношћу, гневом и другим, онда ћемо се удостојити тога дара – душевног спокојства.

Што се пак тиче унутрашњег или душевног мира – то није у вашој власти, него, према стању појединог човека, Сам Бог с времена на време или награђује њиме, или га одузима, уређујући наше спасење Својим премудрим Промислом... Уосталом, само ћу вас подсетити на једну истину коју нам је Сам Спаситељ изрекао у вези са тражењем спокојства: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29), и: у смирењу нашем увек ће нас споменути Господ (Пс. 135,23); но, задобијању овог драгоценог бисера претходи много напора и подвига, не толико телесног колико душевног...

Из ваша два писма видим да се налазите у стању малодушности, окружени невољама... шта да чините? Где да се сакријете од њих? «И ново небо и новљу земљу кад бисмо могли да направимо, ни онда спокојство не бисмо могли да задобијемо». Оно се, по речима Господњим, проналази у смирењу и кротости (Мт. 11,29).

Одбаци ту мисао, да је спокојство намењено другима, а само теби не. Какво спокојство? И на небо да доспеш, без смирења нећеш пронаћи спокојство, јер ти ни тамо страсти неће дати мира. Веруј у то и труди се да их овде истргнеш...

Спокојство треба тражити у крсту 
...Ми тражимо спокојство, али оно нам није на корист. Спокојство се проналази на крсту и у предавању себе вољи Божијој. А док нас нападају страсти и док смо неспремни за борбу против њих, спокојство нећемо задобити.

Пре очишћења срца од страсти, спокојство је бескорисно 
...Душевно спокојство нам није од користи пре очишћења од страсти, поготово од сујете и умишљености. О томе учи свети Исак Сиријац у 78. слову: «када на своме путу пронаћеш непоколебљиви мир, треба да се уплашиш» даље.

Пишеш да си се ово време бавила књигама и тако даље, «заборавивши да постоје људи». Али немој да мислиш да је та твоја тишина поуздана, јер она је претходница правој бури. Па и море у време тишине најављује буру и таласе. А твоја није ни могла да буде постојана, кад су у теби биле скривене непобеђене страсти.

Пишеш да си сада потпуно спокојна, и питаш се да ли ће бити користи од тога? Не уздај се у своје спокојство, биће још борбе како би спознала своје слабости и увидела страсти; али не бој се, Бог ово шаље по мери наших сила, да бисмо могли поднети, ради обучавања у борби и постизања смирења. А истинско спокојство рађа се из истинског смирења, од кога си ти још далеко.

Спокојство је – у удаљавању од страсти 
...Описујете своју узнемиреност и хоћете да нађете спокојство тамо где вас нико неће познавати, или да се удаљите тако да никога не видите, осим светлости Божије, као што чине схимници. Морам да вам кажем да је ваше мишљење погрешно; куда год да одете, где год да се скријете, нигде нећете пронаћи спокојство уз ваше садашње расположење. Не узнемиравају вас места, нити људи, него сами себе узнемиравате својим начином размишљања. Ви ћете свуда бити сами са собом, и неће побећи од невоља све док се не смирите и не оставите се мишљења да сви гледају вас и мисле о вама. То је ђавоље искушење, које силно делује на вас, услед ваше духовне гордости; ви сте раније можда имали подвиге и трудили се, сматрајући да тиме угађате Богу, али се нисте смиравали, нити себе сматрали за последњу од свих, како је и Господ заповедио: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10)... Преваривши се, уместо доброг, мирног и спокојног расположења, добили сте немир и нелагодност... Сада читав ваш труд и подвиг треба да буде усмерен на смирење, и када оно буде нераздвојно са вама, онда ћете бити потпуно спокојни. Шта вас узнемирава? Чини вам се да о вама мисле лоше; шта вас се тиче? Ви за себе сматрајте да сте најгори од свих, па ће вас такво мишљење умирити. Уместо тога, ви се узнемиравате због самољубља чак и онда када нико ништа не мисли о вама; свак има на шта ће да мисли – на спасење. Ви имате једно средство да будете спокојни: самоукоревање и смирење. А усамљеност не само да не може да вам помогне, него ће вас још више повредити, како учи свети Јован Лествичник – таквима као што сте ви не допушта се да виде «чак ни траг безмолвија». Кад ни са људима не можете да се доведете у ред према заповестима Божијим, како ћете се у усамљености борити против невидљивих непријатеља?

Ми мислимо да пронађемо спокојство удаљавајући се од свега онога што нас вређа; али напротив, оно се налази у нашем удаљавању од света и страсти: славољубља, сластољубља и среброљубља, од којих се рађају и друге страсти које нас нападају. Треба да им се супротстављамо и да трпимо невоље. А пошто им се ни мало не супротстављамо, него увек делујемо пре свега из страсти, уместо да се смиримо, наше самољубље и гордост се још више умножавају; и у нашим умишљеним невољама, уместо да кривимо себе, ми окривљујемо ближње; и мислећи да ратујемо против њих, ратујемо против себе. А пошто не подносимо добровољно никакве невоље, него их одбацујемо, Бог нам шаље невоље друге врсте – тугу и духовну тескобу, како бисмо се смирили и затражили помоћ од Њега. Прочитај код светог Исака Сиријца 79. слово. Тамо ћеш видети како Господ допушта таква искушења: тескобу и униније, и нуди лек против њих . смиреномудреност срца; потрудите се да тим леком исцелите своје душевне ране.

Т. је рекла да без спољашњег спокојства не може бити ни унутрашњег. То је погрешно. Ми видимо многе како уживају у свакојаком спољашњем спокојству, али су унутрашње узнемирени. Спокојство се добија кроз смирење.

Место живота не може да пружи спокојство 
Питате ме за савет где да се настаните када продате имање: у М. или у К., и кажете да вам је потребно спокојство. Као одговор на то, морам да вам кажем како се унутрашње спокојство, које ви тражите, не задобија местом живота, него испуњавањем заповести Божијих са смирењем: научите се од Мене; јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29) – рекао је наш Спаситељ. У контакту са ближњима ми лакше спознајемо своје слабости него у усамљености; а кроз упознавање својих слабости долазимо до смирења; али увек и у свему треба да тражимо помоћ од Свемогућег Бога – Он је наш мир, по речи Апостола (Еф. 2,14), и само Његова благодат у стању је да нам дарује душевно спокојство.

...Где год да отпутујете, макар и у далеке земље – док се не смирите нећете моћи да пронађете спокојство... Ви мислите да ћете по пресељењу у друго место, где вас не познају, бити самим тим и спокојни; напротив, то ће потрајати две недеље или месец; а онда ћете тамо имати иста искушења, и само ћете се селити са места на место...

Код страствених људи спокојство може да буде и лажно 
...Спомињеш своје расположење и спокојство; али не саветујем ти да се на то ослањаш и да се завараваш, него боље гледај прошло време твога живота и кај се; откуд знаш да умишљено спокојство није ђавоља замка, како би се осећала сигурном јер си тобоже спасена?..

Не лишавају нас греси спокојства, него гордост 
Слава Богу удостојила си се да будеш причасница Светих Тајни и добила си духовно спокојство. Кажеш да ти се оно ретко даје због твојих грехова; греси су греси, али за њих постоји лек – покајање; спокојство се пак даје и грешницима, али онима који су смирени и кају се. А постоји нешто друго што нас лишава спокојства – то је гордост, за коју ни сама не поричеш да је имаш, односно, да она има тебе; на њу, дакле, обрати сву своју пажњу: одбацуј њену власт у сваком тренутку и у свакој ситуацији, помоћу самосвести и самоукоревања.

...Ти мислиш да пронађеш спокојство, но оно се дарује онда, када се смиримо и укротимо страсти. Треба се припремити за невоље и очекивати их сваки дан; јер наш пут је трновит, а не широк; уосталом, Господ је у стању да га олакша и неће ти послати ништа преко твоје мере, јер јарам је Господњи благ, и бреме Његово лако је (Мт. 11,29-30). А горди само отежавају своје невоље. Зато нам је увек и свуда потребно смирење; оно се стиче лако – одсецањем сопствене воље и разума, затим тиме што се никако нема поверења у себе, и што се ништа не ради по својој вољи...

Када тражимо спокојство, оно бежи од нас, а када се добровољно предајемо на сваку муку, онда невидљиво проналазимо успокојење...

Услед самооправдавања, зависти и осуђивања других лишавамо се мира и спокојства

...Сети се свог стања – гордог и страсног – и у свакој прилици се смири: јер једино смирење може да ти пружи спокојство и мир. Твоја самоувереност била је узрок свега. Ниси могла да уочиш страсти које су ти се поткрале, ни то да оне представљају последицу твоје пометености; и сада су још остали трагови зависти која те је узнемиравала... А када би у мислима себе ставила као последњу од свих, онда би сигурно пронашла спокојство. Сад гледај и добро се чувај ђавољих замки. Када видиш да Н. хвале и указују јој више поштовања него теби, потруди се да се још више смириш, знајући колико си раније пострадала у таквим ситуацијама и како си била заслепљена када ниси видела ово погубно дејство у себи. А какве си плодове пожњела? Смушеност, тугу, лишавање мира и друго...

Ви се, матушка, жалите да код вас, међу сестрама, нема слоге: све је то, изгледа, одатле, што испуштамо из вида свој циљ: тражити спасење, које се задобија трпљењем, смирењем и љубављу; потребни су наравно пост, молитва и други подвизи, али без горе поменутих врлина, од њих ће бити мало користи. Ђавоља борба против нас је велика, а наше силе су слабе; но, где је смирење, тамо и сва моћ његова бива поражена. Ми, несрећни, тражимо свако своје, а не оно што је од користи ближњем; и не престајемо да говоримо о труну у оку ближњега... зато немамо успеха и помажемо ђаволу.

Спокојство ћете добити онда када се прихватите читања отачких књига, размишљања о томе колико сте лоши, и како све овдашње брзо пролази, док је будуће вечно...

Спокојство се шаље ономе ко га заслужује 
Види се да сте запамтили отачка учења и примере: кад бисмо били достојни спокојства, Бог би и сараценском срцу заповедио да нас умири. Још се присетите оног пустињака чији је брат био игуман у манастиру: оставивши наду на Бога, он се понадао да ће му брат пружити спокојство, па је пошао к њему у манастир; овај га је са радошћу примио и дао му је келију, али је заборавио на њега. Пустињак је чекао неколико дана, али нико га није посетио, нити су му донели хране; видећи то, затворио је келију и дошао код брата, који је упитао: «када је он стигао у манастир?». Сазнавши да се брат надао спокојству код њега, поучио га је да се нада на Бога, а не на човека, јер Бог и човеку објављује о нама...

...Спокојство, колико год да је драгоцено приликом болести, не зависи од наше воље – његово задобијање представља дар Божији, који се шаље смиренима. Онај ко није окусио други начин живота, не треба да полази само од мисаоне претпоставке: имамо у виду примере оних који су се држали своје келије и избегавали друштво, али нису пронашли спокојство. Једино кроз општење са људима можемо само да извршавамо заповести и учимо се смирењу.

Радост и спокојству имају само они који су умртвили себе за свет и смирили се 
...Треба да знаш следеће: макар живела и подвижничким духовним животом, немој тражити радост и спокојство; то имају само они који су умртвили себе за свет и смирили се; без смирења добијање духовних дарова је веома опасно, јер може да заведе повреди. Ако си у почетку имала духовну радост и спокојство, то ти је дала благодат Божија, као детету коме је још потребно млеко; а одрасломе је потребна тврда храна; одузимање благодати служи ти на смирење.

«...Монах, ако се смири, на сваком месту проналази спокојство...»

...Спокојство се не задобија толико од дела, колико од смирења (тиме не одбацујемо дела, јер су и она потребна), као што нас и Господ учи: научите се од Мене; јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29).