Царски пут

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Цар­ски Пут - Истин­ско Пра­во­сла­вље у до­ба апо­ста­си­је
(Скра­ће­на вер­зи­ја овог тек­ста у пре­во­ду на срп­ски је­зик об­ја­вље­на је у ча­со­пи­су „Цр­кве­ни жи­вот”, из­да­вач: Вер­ско до­бро­твор­но ста­ра­тељ­ство Ар­хи­е­пи­ско­пи­је Бе­о­град­ско-Кар­ло­вач­ке, бр. 4/2003)

"Ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не... Ми тре­ба да иде­мо цар­ским пу­тем, кло­не­ћи се крај­но­сти обе­ју стра­на" (Св. Јо­ван Ка­си­јан).

Пра­во­слав­ни хри­шћа­ни жи­ве да­нас у јед­ној од нај­кри­тич­ни­јих епо­ха у исто­ри­ји Цр­кве Хри­сто­ве. Не­при­ја­тељ чо­ве­ко­вог спа­се­ња, ђа­во, на­па­да че­сто и са свих стра­на, тру­де­ћи се да на сва­ки на­чин скре­не вер­не са пу­та спа­се­ња ко­ји им по­ка­зу­је Цр­ква и да пот­чи­ни се­би чак и са­му Цр­кву Хри­сто­ву, без об­зи­ра на обе­ћа­ње Спа­си­те­ље­во (Мт. 16,18), те да истин­ско Те­ло Хри­сто­во пре­тво­ри у „еку­ме­ни­стич­ку” ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја при­пре­ма до­ла­зак ње­го­вог лич­ног иза­бра­ни­ка, Ан­ти­хри­ста, ве­ли­ког свет­ског вла­да­ра по­след­њих да­на.Ми сва­ка­ко зна­мо да тај по­ку­шај Са­та­не не­ће ус­пе­ти: Цр­ква ће оста­ти Не­ве­ста Хри­сто­ва све до кра­ја све­та; она ће Же­ни­ка Хри­ста, при­ли­ком Ње­го­вог Дру­гог до­ла­ска, до­че­ка­ти чи­ста и нео­сквр­ње­на пре­љу­бо­твор­ним са­ве­зом са от­пад­ни­штвом овог ве­ка. Али пред све пра­во­слав­не хри­шћа­не по­ста­ви­ће се глав­но и нај­ва­жни­је пи­та­ње на­шег вре­ме­на: Цр­ква ће оп­ста­ти, али ко­ли­ко ће нас оста­ти у њој, су­прот­ста­вља­ју­ћи се моћ­ним по­ку­ша­ји­ма ђа­во­ла да нас од ње одво­ји? 
На­ше вре­ме све ви­ше под­се­ћа на вре­ме св. Мар­ка Ефе­ског (XV век), ка­да је, ка­ко се чи­ни­ло, Цр­кву већ го­то­во про­гу­та­ла без­бо­жна Уни­ја са Ла­ти­ни­ма. Ме­ђу­тим, на­ше вре­ме је чак и го­ре и опа­сни­је од оног, јер та­да је Уни­ја би­ла на­мет­ну­та си­лом спо­ља, а са­да је пра­во­слав­ни на­род уна­пред до­бро при­пре­мљен за при­хва­та­ње „еку­ме­ни­стич­ког” ста­па­ња свих цр­ка­ва и ре­ли­ги­ја - кроз де­це­ниј­ску не­за­ин­те­ре­со­ва­ност, рав­но­ду­шност, по­све­тов­ња­че­ње, по­вла­ђи­ва­ње сла­бо­сти­ма, и по­губ­ну лаж да „нас за­пра­во ни­шта не одва­ја” од свих оних ко­ји се на­зи­ва­ју хри­шћа­ни­ма.
Пра­во­слав­на Цр­ква је пре­жи­ве­ла ла­жну Фло­рен­тин­ску уни­ју и по­сле ње чак до­жи­ве­ла вре­ме­на спо­ља­шњег мир­ног жи­во­та и уну­тра­шњег ду­хов­ног про­цва­та; но хо­ће ли Пра­во­сла­вље, бу­ду­ћи да се са­да про­го­ни са не­ви­ђе­ном си­лом, по­сле но­ве ла­жне Уни­је, оп­ста­ти би­ло где дру­где, осим у ка­та­ком­ба­ма и у пу­сти­њи?
То­ком по­след­ње де­це­ни­је, на­ста­вља­ју­ћи стра­шним „еку­ме­ни­стич­ким” кур­сом ко­ји су за­у­зе­ли па­три­јарх Ати­на­го­ра и ње­го­ви на­след­ни­ци, пра­во­слав­ни хри­шћа­ни су већ опа­сно при­бли­жи­ли пот­пу­ном бро­до­ло­му. Нај­но­ви­је „еку­ме­ни­стич­ка” из­ја­ва Кон­стан­ти­но­по­ља, „Ти­ја­тир­ско ис­по­ве­да­ње” (ви­ди: Orthodox Word, јан-феб. 1976), до­вољ­на је да по­ка­же ко­ли­ко се та по­ме­сна Цр­ква - не­кад пр­ва ме­ђу Пра­во­слав­ним Цр­ква­ма у ис­по­ве­да­њу Исти­не Хри­сто­ве - уда­љи­ла од Пра­во­сла­вља; овај жа­ло­сни до­ку­мент по­ка­зу­је ко­ли­ко су кон­тан­ти­но­пољ­ски је­рар­си са­да бли­зу то­ме да бу­ду ап­сор­бо­ва­ни у ино­слав­но „хри­шћан­ство” За­па­да, све до фор­мал­не Уни­је, ко­ја је са­да још у при­пре­ми.
Ко­ре­ни овог да­на­шњег еку­ме­ни­зма у Пра­во­слав­ним Цр­ква­ма ле­же у об­но­вљен­ству и мо­дер­ни­зму не­ких пра­во­слав­них је­ра­ра­ха из два­де­се­тих го­ди­на овог ве­ка. Ти то­ко­ви су у Ру­си­ји по­ро­ди­ли, као пр­во, „Жи­ву цр­кву” - по­крет, ко­ји је уз по­моћ ко­му­ни­стич­ког ре­жи­ма по­ку­ша­вао да обо­ри Па­три­јар­ха Ти­хо­на и да „ре­фор­ми­ше” Цр­кву на ра­ди­кал­но про­те­стант­ски на­чин, и као дру­го - сер­ги­јан­ску цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју (Мо­сков­ску па­три­јар­ши­ју), „кон­зер­ва­тив­ни­ју” на­след­ни­цу „Жи­ве Цр­кве”, ко­ја је пр­во ис­та­кла по­ли­тич­ко по­ми­ре­ње са ко­му­ни­стич­ком иде­о­ло­ги­јом и при­хва­та­ње ње­них ци­ље­ва (у скла­ду са срам­ном „Де­кла­ра­ци­јом” ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја из 1927. го­ди­не), да би се тек не­дав­но усу­ди­ла да се по­но­во упу­сти у цр­кве­но об­но­вљен­ство, ко­је у се­бе укљу­чу­је и ак­тив­но уче­шће у еку­ме­ни­стич­ком по­кре­ту. У Грч­кој Цр­кви си­ту­а­ци­ја се од­ви­ја­ла на сли­чан на­чин: ка­да се по­ка­за­ло да је об­но­вљен­ски „Све­пра­во­слав­ни са­бор” из 1923. го­ди­не - са сво­јим про­те­стант­ским ре­фор­ма­ма ко­је је на­дах­нуо не­слав­ни па­три­јарх Ме­ле­ти­је Ме­так­са­кис - пре­те­ра­но ра­ди­ка­лан да би био при­хва­ћен у пра­во­слав­ном све­ту, об­но­вљен­ци су се за­до­во­љи­ли на­ме­та­њем ка­лен­дар­ске ре­фор­ме не­ким не­сло­вен­ским Цр­ква­ма.
Ши­ро­ки по­кре­ти про­те­ста по­ја­ви­ли су се про­тив ре­фор­ми­ста ка­ко у Ру­ској, та­ко и у Грч­кој цр­кви, иза­звав­ши ду­бо­ке по­де­ле, ко­је и до да­нас по­сто­је у пра­во­слав­ном све­ту. У Ру­ској цр­кви мно­ги епи­ско­пи и вер­ни хри­шћа­ни, на че­лу са Ми­тро­по­ли­том Јо­си­фом Пе­тро­град­ским, од­луч­но су од­ба­ци­ли сер­ги­јан­ство; овај по­крет „јо­си­фо­ва­ца” ка­сни­је је до­био не­што ор­га­ни­зо­ва­ни­је об­ли­ке и по­стао је по­знат као „Истин­ски Пра­во­слав­на Цр­ква”. Исто­ри­ја ове не­ле­гал­не, „Ка­та­комб­не” Цр­кве Ру­си­је до да­нас је пре­кри­ве­на ве­лом тај­не, ма­да су то­ком про­те­клих не­ко­ли­ко го­ди­на осве­тље­не не­ке из­не­на­ђу­ју­ће чи­ње­ни­це ве­за­не за ње­ну ствар­ну де­лат­ност, ко­ја иза­зи­ва же­сто­ке ре­пре­сив­не ме­ре од стра­не со­вјет­ских вла­сти. По­ста­ло је по­зна­то име њи­хо­вог са­да­шњег Пр­во­је­рар­ха (Ми­тро­по­лит Те­о­до­си­је), а та­ко­ђе и име јед­ног од ње­них де­се­так или ви­ше епи­ско­па (Епи­скоп Се­ра­фим). У ра­се­ја­њу, Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је од са­мог по­чет­ка за­у­зе­ла твр­ду ан­ти­сер­ги­јан­ску по­зи­ци­ју, из­ра­жа­ва­ју­ћи мно­го пу­та сво­ју со­ли­дар­ност са Истин­ски Пра­во­слав­ном Цр­квом Ру­си­је и исто­вре­ме­но од­ба­цу­ју­ћи сва­ко оп­ште­ње са Мо­сков­ском па­три­јар­ши­јом. Ње­на бес­ком­про­ми­сност и тра­ди­ци­о­на­ли­зам ни­су би­ли по уку­су не­ким ру­ским је­рар­си­ма За­пад­не Евро­пе и Аме­ри­ке, скло­ним ви­ше „ре­форм­ским те­ко­ви­на­ма” XX ве­ка, ко­ји су се у раз­ли­чи­тим пе­ри­о­ди­ма одво­ји­ли од Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ство­рив­ши та­ко да­на­шњу „ју­рис­дик­циј­ску” ра­зно­ли­кост у ру­ском ра­се­ја­њу.
У Грч­кој је про­тест по­кре­нут истим та­квим пра­во­сла­вним ин­стинк­том до­био на­зив „Исти­ни­ти Пра­во­слав­ни Хри­шћа­ни”. Од са­мог по­чет­ка 1924. го­ди­не (ка­да је би­ла спро­ве­де­на ка­лен­дар­ска ре­фор­ма), овај по­крет је по­стао по­себ­но сна­жан ме­ђу про­стим мо­на­си­ма, све­штен­ством и вер­ним на­ро­дом. Пр­ви епи­скоп ко­ји је на­пу­стио др­жав­ну цр­кву Грч­ке и при­са­је­ди­нио се по­кре­ту ИПХ био је Ми­тро­по­лит Хри­зо­стом Фло­рин­ски. Да­нас тај по­крет на­ста­вља свој пот­пу­но не­за­ви­сни жи­в­от, он има ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја об­у­хва­та око јед­не че­твр­ти­не свих пра­во­слав­них хри­шћа­на Грч­ке и мо­жда по­ло­ви­ну или ви­ше од укуп­ног бро­ја мо­на­ха. Иако су Исти­ни­ти Пра­во­слав­ни Хри­шћа­ни Грч­ке ши­ро­ко по­зна­ти као „ста­ро­ка­лен­дар­ци”, они за­пра­во ин­си­сти­ра­ју на твр­дом тра­ди­ци­о­на­ли­зму ка­ко у пра­во­слав­ном жи­во­ту, та­ко и уоп­ште, сма­тра­ју­ћи ка­лен­дар­ско пи­та­ње са­мо пр­вим ста­ди­ју­мом и кра­је­у­га­о­ним ка­ме­ном мо­дер­ни­зма и ре­фор­ми­зма.
Та­ко рак еку­ме­ни­зма све ви­ше и ви­ше про­жди­ре пре­о­ста­ле здра­ве удо­ве Пра­во­сла­вља. Са­мо нај­о­се­ћај­ни­ји чла­но­ви „офи­ци­јел­них” пра­во­слав­них ју­рис­дик­ци­ја по­ка­зу­ју на­гла­ше­ну сим­па­ти­ју пре­ма др­жа­њу и пред­став­ни­ци­ма ан­ти­е­ку­ме­ни­стич­ких и ан­ти­ре­фор­ми­стич­ких Цр­ка­ва Ру­си­је, Грч­ке и ра­се­ја­ња. Не­ки од њих, ви­де­ћи да зва­нич­не ју­рис­дик­ци­је са­да не­по­ко­ле­би­во сле­де ан­ти­пра­во­слав­ни курс, на­пу­сти­ли су их као бро­до­ве ко­ји то­ну и при­са­је­ди­ни­ли се Исти­ни­тим Пра­во­слав­ним Хри­шћа­ни­ма; дру­ги, ко­ји се још на­да­ју да ће уну­тар свет­ског пра­во­сла­вља би­ти об­но­вљен пра­во­слав­ни курс, ми­сле да је за са­да до­вољ­но да из­ра­жа­ва­ју сим­па­ти­је пре­ма ИПХ, или да сме­ло протествују про­тив „ре­фор­ми­стич­ке” иде­о­ло­ги­је, ко­ја је вла­да­ју­ћа у зва­нич­ним ју­рис­дик­ци­ја­ма. У по­след­њих де­сет го­ди­на, ан­ти­е­ку­ме­ни­стич­ке По­сла­ни­це ту­ге Ми­тро­по­ли­та Фи­ла­ре­та, Пр­во­је­рар­ха Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, иза­зва­ле су од­јек у мно­гим Пра­во­слав­ним цр­ква­ма, иако је зва­ни­чан од­го­вор на њих би­ло углав­ном ћу­та­ње и не­при­ја­тељ­ство.
Да­нас, ви­ше не­го ика­да то­ком про­те­клих 50 го­ди­на бор­бе за очу­ва­ње пра­во­слав­них тра­ди­ци­ја у вре­ме апо­ста­си­је, глас истин­ског и бес­ком­про­ми­сног Пра­во­сла­вља мо­рао би да се чу­је по чи­та­вом све­ту, и да сна­жно ути­че на бу­ду­ћи курс Пра­во­слав­них цр­ка­ва. За­пра­во, мо­жда је већ ка­сно да се спре­чи об­но­вљен­ски „Осми Ва­се­љен­ски Са­бор” и „ва­се­љен­ско” ује­ди­ње­ње (Уни­ја), ко­је пред­ста­вља циљ то­га са­бо­ра. Али то не зна­чи да још увек ни­је мо­гу­ће убе­ди­ти јед­ну или ви­ше По­ме­сних цр­ка­ва да на­пу­сте тај по­ги­бељ­ни пут, ко­ји во­ди ка ко­нач­ној ли­кви­да­ци­ји Пра­во­сла­вља у оним ју­рис­дик­ци­ја­ма ко­је на ње­му до кра­ја ис­тра­ја­ва­ју. У сва­ком слу­ча­ју, по­је­ди­ни љу­ди, па и це­ле за­јед­ни­це, мо­гу да бу­ду по­ште­ђе­ни то­га пу­та, као што чак и не­ки ино­слав­ни још мо­гу да про­на­ђу свој пут ка спа­со­но­сној огра­ди истин­ске Цр­кве Хри­сто­ве.
За­то је су­штин­ски ва­жно да овај глас за­и­ста бу­де глас истин­ског, тј. све­то­о­тач­ког Пра­во­сла­вља. На­жа­лост, по­не­кад се до­га­ђа, на­ро­чи­то у ва­три спо­ра, да се здра­ве пра­во­слав­не по­зи­ци­је с јед­не стра­не пре­те­ра­но ис­ти­чу, а са дру­ге не­пра­вил­но схва­та­ју и за­то се код не­ких ја­вља пот­пу­но по­гре­шан ути­сак да ствар истин­ског Пра­во­сла­вља пред­ста­вља не­ку вр­сту „екс­тре­ми­зма” и ре­ак­ци­је „сде­сна” на вла­да­ју­ћи „ле­ви” курс, ко­ји су при­хва­ти­ле во­ђе офи­ци­јел­них Пра­во­слав­них цр­ка­ва. Та­кав по­ли­тич­ки по­глед на да­на­шњу бор­бу за истин­ско Пра­во­сла­вље пот­пу­но је ла­жан. На­про­тив, ова бор­ба, ме­ђу сво­јим нај­бо­љим са­вре­ме­ним пред­став­ни­ци­ма - би­ло то у Ру­си­ји, Грч­кој или у ра­се­ја­њу - узе­ла је об­лик по­врат­ка на све­то­о­тач­ки пут уме­ре­но­сти, сред­њи из­ме­ђу крај­но­сти, а то је оно што све­ти Оци на­зи­ва­ју ЦАР­СКИМ ПУ­ТЕМ.
Уче­ње о овом „цар­ском пу­ту” из­ло­же­но је, на при­мер, у Ду­хов­ним по­у­ка­ма св. аве До­ро­те­ја, где он по­себ­но ци­ти­ра Пе­ту књи­гу Мој­си­је­ву (За­ко­ни по­но­вље­ни): Не скре­ћи­те ни де­сно ни ле­во, не­го иди­те Цар­ским пу­тем (5. Мој. 5,32;17,11). И све­ти Ва­си­ли­је Ве­ли­ки ка­же: „прав ср­цем је онај, чи­ја по­ми­сао не скре­ће ни у пре­те­ра­ност, ни у не­до­ста­так, не­го је усме­ре­на са­мо пре­ма сре­ди­ни до­бро­де­те­љи”. Ипак, нај­ја­сни­је је то уче­ње из­ра­же­но код ве­ли­ког пра­во­слав­ног оца из V ве­ка, св. Јо­ва­на Ка­си­ја­на, пред ко­јим је ста­јао за­да­так сли­чан оно­ме ко­ји да­нас сто­ји пред на­ма: да пред­ста­ви чи­сто уче­ње Ис­точ­них Ота­ца љу­ди­ма на За­па­ду, ко­ји су би­ли ду­хов­но не­зре­ли и још ни­су схва­та­ли ду­би­ну и пре­фи­ње­ност ис­точ­ног ду­хов­ног уче­ња, те су сто­га, при­ме­њу­ју­ћи ово уче­ње у прак­си, ла­ко па­да­ли у крај­но­сти би­ло не­ма­ра, би­ло пре­те­ра­не стро­го­сти. Св. Јо­ван Ка­си­јан је пра­во­слав­но уче­ње о цар­ском пу­ту из­ло­жио у свом де­лу „О ра­су­ђи­ва­њу”, ко­је је св. Јо­ван Ле­ствич­ник (Ле­стви­ца, IV, 717) оце­нио као „див­ну и ве­о­ма уз­ви­ше­ну фи­ло­со­фи­ју”:
„Да­кле, свом си­лом и са нај­ве­ћом бри­жљи­во­шћу ми тре­ба да се тру­ди­мо да кроз сми­ре­ње стек­не­мо до­бри дар ра­су­ђи­ва­ња, ко­ји мо­же да нас са­чу­ва не­по­вре­ђе­ним од пре­те­ри­ва­ња обе­ју стра­на. Јер, ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не - и пре­те­ран пост и пре­је­да­ње, и пре­те­ра­но бде­ње и ду­го­тра­јан сан, и дру­га пре­те­ри­ва­ња... Ра­су­ђи­ва­ње учи чо­ве­ка да иде Цар­ским пу­тем, уда­ља­ва­ју­ћи се од крај­но­сти обе­ју стра­на: не до­пу­шта му да се са де­сне стра­не об­ма­њу­је пре­те­ра­ним уз­др­жа­њем, а са ле­ве да се пре­пу­шта ле­њо­сти и сла­бо­сти... Ис­ку­ше­ње са де­сне стра­не опа­сни­је је од оно­га са ле­ве: не­у­ме­ре­но уз­др­жа­ње штет­ни­је је од пре­је­да­ња, јер се уз по­моћ по­ка­ја­ња од овог по­след­њег мо­же пре­ћи на пра­вил­но ра­су­ђи­ва­ње, а од пр­вог не мо­же” (тј. чо­ве­ку ко­ји се гор­ди сво­јим до­бро­де­те­љи­ма за­тво­рен је пут пре­ма по­кај­ном сми­ре­њу, ко­је омо­гу­ћу­је спа­се­ње).
(О Ра­су­ђи­ва­њу II, гл. 16,2,17)
При­ме­њу­ју­ћи ово уче­ње на на­шу си­ту­а­ци­ју, мо­же­мо ре­ћи да је „цар­ски пут” истин­ског Пра­во­сла­вља да­нас - сре­ди­на из­ме­ђу крај­но­сти еку­ме­ни­зма, са јед­не стра­не, и рев­но­сти не по ра­зу­му (Рим. 10,2) са дру­ге. Истин­ско Пра­во­сла­вље не иде „у ко­рак с вре­ме­ном”, с јед­не стра­не, ни­ти „стро­гост”, „ис­прав­ност” и „ка­но­ни­чност” пре­тва­ра у оправ­да­ње фа­ри­сеј­ског са­мо­за­до­вољ­ства, ис­кљу­чи­во­сти и не­по­ве­ре­ња - с дру­ге. Ову истин­ски-пра­во­слав­ну уме­ре­ност не тре­ба ме­ша­ти са пра­зном мла­ко­шћу, или са рав­но­ду­шно­шћу, или са би­ло ко­јим об­ли­ком ком­про­ми­са из­ме­ђу по­ли­тич­ких крај­но­сти.
Да­нас је ва­здух то­ли­ко за­си­ћен ду­хом „ре­фор­ми­са­ња”, да ће сви они, чи­ји су по­гле­ди за­кло­ње­ни на­ле­том ду­ха вре­ме­на, истин­ски-пра­во­слав­ну уме­ре­ност сма­тра­ти за „фа­на­ти­зам”; али онај ко се пре­ма то­ме пи­та­њу од­но­си озбиљ­но и све­му при­ла­зи са тач­ке гле­ди­шта све­то­о­тач­ког уче­ња, про­на­ћи ће цар­ски пут у уда­ља­ва­њу од би­ло ко­је вр­сте екстремизма.
Ме­ђу­тим, у на­ше да­не не­ма пра­во­слав­ног учи­те­ља ко­ји би дао при­мер здра­ве и усрд­не пра­во­слав­не уме­ре­но­сти, као што је био по­чив­ши ар­хи­е­пи­скоп Џор­дан­вил­ски Авер­ки­је; ње­го­ва мно­го­број­на де­ла и про­по­ве­ди оди­шу све­жим ду­хом истин­ски-пра­во­слав­не рев­но­сти, без ика­квог скре­та­ња „у де­сно” или „у ле­во” и уз стал­но ис­ти­ца­ње ду­хов­не стра­не истин­ског Пра­во­сла­вља (ви­де­ти на­ро­чи­то: „Све­та рев­ност”, The Orthodox Word, мај-јун 1976).
Ру­ској За­гра­нич­ној Цр­кви је, по про­ми­слу Бо­жи­јем, био дат нај­по­год­ни­ји по­ло­жај за очу­ва­ње „цар­ског пу­та”, у не­мир­но до­ба ка­кво за Пра­во­сла­вље пред­ста­вља XX век. Жи­ве­ћи у из­гнан­ству и си­ро­ма­штву, у све­ту ко­ји ни­је раз­у­мео стра­да­ње ру­ског на­ро­да, она се усред­сре­ди­ла на твр­до чу­ва­ње ве­ре ко­ја ује­ди­њу­је њен на­род и, што је пот­пу­но при­род­но, це­ло­куп­ну еку­ме­ни­стич­ку иде­о­ло­ги­ју - за­сно­ва­ну на ре­ли­ги­о­зној рав­но­ду­шно­сти и уми­шље­но­сти, на ма­те­ри­јал­ном из­о­би­љу и без­ду­шном ује­ди­ње­њу на­ци­ја - сма­тра­ла је за пот­пу­но стра­ну. Са дру­ге стра­не, сво­јом жи­вом све­шћу о то­ме да сер­ги­јан­ска цр­ква у Ру­си­ји ни­је сло­бод­на, она је би­ла за­шти­ће­на од па­да у екс­тре­ми­зам „сде­сна”. У крај­њој ли­ни­ји, она мо­же да бу­де без оп­ште­ња са те­лом ко­јим упра­вља­ју ате­и­сти, али тач­но од­ре­ђе­ње ње­го­вог ста­ту­са бо­ље је оста­ви­ти бу­ду­ћем сло­бод­ном ру­ском цр­кве­ном са­бо­ру. Уко­ли­ко то ов­де де­лу­је као „ло­гич­ка про­тив­реч­ност” („ако не по­ри­че­те ње­не све­те тај­не, за­што он­да ни­сте у оп­ште­њу са њом?”) - у пи­та­њу је про­блем са­мо за ра­ци­о­на­ли­сте; они пак ко­ји цр­кве­ним пи­та­њи­ма при­ла­зе јед­на­ко ср­цем као и гла­вом, без ко­ле­ба­ња ће за­у­зе­ти по­зи­ци­ју ко­ја пред­ста­вља за­ве­шта­ње оста­вље­но Ру­ској Цр­кви у ра­се­ја­њу од стра­не ње­ног му­дрог Пр­во­је­рар­ха Ми­тро­по­ли­та Ана­ста­си­ја (+1965).
Оста­ју­ћи у сло­бо­ди, Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква сма­тра за јед­ну од сво­јих нај­ва­жни­јих оба­ве­за да из­ра­зи со­ли­дар­ност и пу­но оп­ште­ње са ка­та­комб­ном Истин­ски Пра­во­слав­ном Цр­квом Ру­си­је, чи­је по­сто­ја­ње „зва­нич­но” Пра­во­сла­вље у пот­пу­но­сти иг­но­ри­ше, па чак и по­ри­че. Ка­да се јед­ном, ако Бо­гу бу­де угод­но, окон­ча ужа­сно ис­ку­ше­ње Ру­ске Цр­кве и на­ро­да, дру­ге Пра­во­слав­не Цр­кве ће мо­ћи ја­сни­је да схва­те си­ту­а­ци­ју у Ру­ској Цр­кви; до тог ча­са, све че­му мо­же­мо да се на­да­мо је - да сло­бод­не Пра­во­слав­не Цр­кве ни­ка­да не­ће до­ве­сти у сум­њу пра­во Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве на по­сто­ја­ње, или по­ри­ца­ти бла­го­дат­ност ње­них Све­тих Тај­ни. Го­то­во све оне ду­го су се на­ла­зи­ле у оп­ште­њу са њом, све док је ње­но не­у­че­ство­ва­ње у еку­ме­ни­стич­ком по­кре­ту ни­је изо­ло­ва­ло од дру­гих цр­ка­ва, јер им је по­ста­ло опо­ме­на, и то на­ро­чи­то у по­след­њој де­це­ни­ји. И све до ско­ра оне су се про­ти­ви­ле по­ли­тич­ки ин­спи­ри­са­ним по­ку­ша­ји­ма Мо­сков­ске Па­три­јар­ши­је да Ру­ску За­гра­нич­ну Цр­кву про­гла­си за „рас­кол­нич­ку” и „не­ка­нон­ску”.
Не­дав­но је Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква при­зна­ла Исти­ни­те Пра­вославне Хри­шћа­не Грч­ке и пру­жи­ла им по­др­шку. Њи­хов по­ло­жај та­ко­ђе је ду­го био нео­бич­но те­жак и не­пра­вил­но схва­тан. У Грч­кој пр­ви на­лет на Цр­кву (ка­лен­дар­ска ре­фор­ма) ни­је био та­ко смр­то­но­сан као Де­кла­ра­ци­ја ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја у Ру­си­ји, па је за­то бо­го­слов­ској све­сти пра­во­слав­ног грч­ког на­ро­да би­ло по­треб­но ви­ше вре­ме­на да уви­ди пот­пу­но ан­ти­хри­шћан­ску су­шти­ну по­ме­ну­те ре­фор­ме. За­тим, са­мо не­ко­ли­ци­на грч­ких епи­ско­па има­ла је до­вољ­но сме­ло­сти да се при­са­је­ди­ни ста­ро­ка­лен­дар­ском по­кре­ту (док је број не-сер­ги­јан­ских епи­ско­па у по­чет­ку био ве­ћи не­го чи­тав епи­ско­пат Грч­ке цр­кве). Ста­ро­ка­лен­дар­ски по­крет је тек ско­ро до­био мо­гућ­ност да по­ста­не ма­кар ма­ло „ин­те­лек­ту­ал­ни­ји”, јер му при­сту­па све ви­ше и ви­ше љу­ди са ви­со­ким обра­зо­ва­њем. Ду­го го­ди­на ста­ро­ка­лен­дар­ци су тр­пе­ли го­ње­ња од стра­не др­жа­ве и зва­нич­не цр­кве, по­не­кад крај­ње су­ро­ва, и све до да­нас оста­ју пре­зре­ни од стра­не зва­нич­ног свет­ског пра­во­сла­вља, ко­је их уоп­ште не при­зна­је. На жа­лост, уну­тар­ње не­су­гла­си­це и по­де­ле и да­ље сла­бе ста­ро­ка­лен­да­ра­це; њи­ма не­до­ста­је је­дан за­јед­нич­ки глас ко­јим би из­ра­зи­ли сво­је бор­бу за Све­то­о­тач­ко Пра­во­сла­вље. Али због то­га ни­ка­ко не тре­ба по­ри­ца­ти да је њи­хо­ва по­зи­ци­ја у су­шти­ни пра­во­слав­на, а ње­не здра­ве про­ја­ве мо­гу да бу­ду са­мо по­здра­вље­не.
Те­жња за до­сти­за­њем је­дин­ства уну­тар Истин­ског Пра­во­сла­вља, ко­ја се по­след­њих го­ди­на у це­лом све­ту по­ја­ча­ва, би­ло да је реч о Ка­та­комб­ној Ру­ској Цр­кви, Грч­кој Ста­ро­ка­лен­дар­ској Цр­кви, или Ру­ској За­гра­нич­ној Цр­кви, под­ста­кле је не­ке љу­де да се за­ми­сле над усло­ви­ма за ства­ра­ње „је­дин­стве­ног фрон­та” ис­по­вед­нич­ких Цр­ка­ва ра­ди су­прот­ста­вља­ња еку­ме­ни­стич­ком по­кре­ту ко­ји је про­гу­тао пра­во­слав­не „еста­бли­шмен­те”. Ипак, у са­вре­ме­ним усло­ви­ма би­ће ве­о­ма те­шко да се та­ко не­што по­стиг­не; у сва­ком случају, то пред­ста­вља „по­ли­тич­ки” по­глед на си­ту­а­ци­ју, ко­ји зна­чај ми­си­је истин­ског Пра­во­сла­вља ви­ди у са­свим спо­ља­шњем об­ли­ку. Про­тест истин­ског Пра­во­сла­вља про­тив „еку­ме­ни­стич­ког пра­во­сла­вља”, про­тив ујед­на­че­ног мла­ког пра­во­сла­вља епо­хе апо­ста­си­је, тек тре­ба да се по­ка­же у сво­јој пу­но­ћи, пре све­га у Ру­си­ји. Јер не мо­же би­ти да све­до­че­ње то­ли­ких му­че­ни­ка, ис­по­вед­ни­ка и по­бор­ни­ка истин­ског Пра­во­сла­вља у XX ве­ку оста­не уза­луд­но. Не­ка са­чу­ва Бог Сво­је рев­ни­те­ље на цар­ском пу­ту Истин­ског Пра­во­сла­вља, да бу­ду вер­ни Ње­му и Ње­го­вој све­тој Цр­кви, до кра­ја ве­ка!
1976.