понедељак, 30. мај 2011.

Катакомбна Црква


Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Ка­та­комб­на Ти­хо­нов­ска Цр­ква 1974. го­ди­не (1)

Мно­ги пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у сло­бод­ном све­ту би­ли су за­пре­па­шће­ни и уз­не­ми­ре­ни оним што је у свом пи­сму упу­ће­ном Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­ји се са­стао у сеп­тем­бру 1974. го­ди­не у Све­то-Тро­јиц­ком ма­на­сти­ру у Џор­дан­ви­лу, на­пи­сао у све­ту по­зна­ти ру­ски пи­сац Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин, ко­ји са­да (2) жи­ви у из­гнан­ству у Швај­цар­ској. Он је на­пи­сао да „да­нас не тре­ба под­ме­та­ти има­ги­нар­ну сли­ку Ка­та­комб­не Цр­кве, уме­сто ре­ал­ног ру­ског пра­во­слав­ног на­ро­да”, по­ри­чу­ћи и са­мо по­сто­ја­ње „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је” и од­вра­ћа­ју­ћи је­рар­хе Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве од „со­ли­да­ри­са­ња са та­јан­стве­ном, без­гре­шном, али и бес­те­ле­сном ка­та­ком­бом”. Не­при­ја­те­љи истин­ског Пра­во­сла­вља и за­штит­ни­ци сер­ги­јан­ске Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, од­мах су ис­ко­ри­сти­ли ове фра­зе за сво­је соп­стве­не про­па­ганд­не ци­ље­ве, об­ја­вљу­ју­ћи их под на­сло­ви­ма као што је „Не­ма Ка­та­комб­не Цр­кве” (3). За­и­ста, успе­ху об­но­вљен­ског „пра­во­сла­вља” мно­го би до­при­не­ло ка­да би им по­шло за ру­ком да до­ка­жу - или, у крај­њој ли­ни­ји, да до­вољ­но гла­сно об­ја­ве - ка­ко у Ру­си­ји не­ма Кат­комб­не Цр­кве, и да у Со­вјет­ском Са­ве­зу пра­во­сла­вље по­сто­ји са­мо у сво­јој об­но­вљен­ској, сер­ги­јан­ској ва­ри­јан­ти, ко­ју све­ту при­ка­зу­је Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, ко­ја, по ми­шље­њу Сол­же­њи­ци­на, ни нај­а­ма­ње ни­је „па­ла”, не­го пред­ста­вља истин­ску Ру­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Ова­кве Сол­же­њи­ци­но­ве из­ја­ве иза­зи­ва­ју ва­жна пи­та­ња, и прак­тич­на и бо­го­слов­ска.
Исти­на, у по­чет­ку свог пи­сма Сол­же­њи­цин пи­ше: „Све­стан сво­је не­при­пре­мље­но­сти за исту­па­ње по цр­кве­ном пи­та­њу пред са­бра­њем све­ште­но­слу­жи­те­ља и је­ра­ра­ха, ...ја са­мо мо­лим за раз­у­ме­ва­ње у од­но­су на мо­је евен­ту­ал­не гре­шке у тер­ми­но­ло­ги­ји, или у ра­су­ђи­ва­њу о са­мој ства­ри”, а на кра­ју се по­но­во огра­ђу­је: „Ја не ми­слим за се­бе да сам по­зван да ре­ша­вам цр­кве­на пи­та­ња”. За­то је, без ика­квог ома­ло­ва­жа­ва­ња Сол­же­њи­ци­на, ко­ји је та­ко убе­дљи­во и прав­до­љу­би­во го­во­рио на дру­ге те­ме, а ра­ди оних ко­ји же­ле да зна­ју исти­ну, по­треб­но ука­за­ти на ње­го­ве по­гре­шке у од­но­су на Истин­ски-Пра­во­слав­ну Ру­ску Цр­кву, ка­ко у чи­ње­ни­ца­ма та­ко и у бо­го­сло­вљу.
Ис­па­ло је да су ове Сол­же­њи­ци­но­ве по­гре­шке има­ле сре­ћан за­вр­ше­так: за­хва­љу­ју­ћи њи­ма, не­ки љу­ди, ко­ји су рас­по­ла­га­ли тач­ни­јим све­до­чан­стви­ма о цр­кве­ном жи­во­ту у Со­вјет­ском Са­ве­зу, ди­рект­но су се из­ја­сни­ли, опо­вр­га­ва­ју­ћи ње­го­ву тврд­њу да та­мо не­ма „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је”.
1) У крат­кој би­о­гра­фи­ји мла­дог Вла­ди­ми­ра Оси­по­ва, ко­ји је че­ти­ри го­ди­не био уред­ник не­ка­да­шњег са­ми­здат­ског ча­со­пи­са „Ве­че”, ча­со­пи­са ко­ји се од­ли­ко­вао ја­сним на­ци­о­нал­но-па­три­от­ским и пра­во­слав­ним усме­ре­њем и ко­ји је из­ра­жа­вао „сла­вја­но­фил­ску” по­зи­ци­ју у са­вре­ме­ној Ру­си­ји, по­сто­ји јед­но ка­рак­те­ри­стич­но ме­сто ко­је све­до­чи о ду­го­трај­но­сти жи­во­та Ка­та­комб­не Цр­кве у Ру­си­ји. У члан­ку Алек­се­ја Ки­се­ље­ва, за­сно­ва­ном на ин­тер­вјуу Ана­то­ли­ја Ле­ви­ти­на (Кра­сно­ва), ре­че­но је да је Оси­пов (4), ка­да је 60-тих го­ди­на био у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру, срео та­мо „чуд­ног стар­ца, ко­га сви за­то­че­ни­ци зо­ву „вла­ди­ка”. То је био Ми­хаил, епи­скоп Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве. Он је на Оси­по­ва оста­вио сна­жан ути­сак - ве­ро­ват­но га је тај су­срет вра­тио ве­ри”. Већ и са­мо ово по­ми­ња­ње ка­та­комб­ног епи­ско­па у са­вре­ме­ном Со­вјет­ском Са­ве­зу, као и по­ми­ња­ње ње­го­вог ути­ца­ја на мла­ди на­ра­штај оних ко­ји тра­га­ју за ве­ром, пред­ста­вља ва­жно све­до­чан­ство о Истин­ском Пра­во­сла­вљу у Ру­си­ји. На сре­ћу, за­хва­љу­ју­ћи упра­во Кра­сно­ву и дру­гим из­во­ри­ма, ми са­да има­мо ја­сни­ју пред­ста­ву о по­сто­ја­њу ка­та­комб­них епи­ско­па у Со­вјет­ском Са­ве­зу.
2) Ме­сеч­ни пре­глед „Ре­ли­ги­ја и ате­и­зам у Со­вјет­ском Са­ве­зу”, ко­ји је у Мин­хе­ну из­да­вао Н. Те­о­до­ро­вич (5), об­ја­вио је од­лом­ке из три пи­сма до­би­је­на од осо­ба не­мач­ког по­ре­кла ко­је су не­дав­но еми­гри­ра­ле из Со­вјет­ског Са­ве­за и ко­је су не­за­ви­сно јед­на од дру­ге ре­а­го­ва­ле на ми­шље­ње Сол­же­њи­ци­на о Ка­та­комб­ној Цр­кви. Је­дан од њих пи­ше:
„А. И. Сол­же­њи­цин ни­је имао при­ли­ку да се срет­не са чла­но­ви­ма те Цр­кве. Ја сам се­део са њи­ма у за­тво­ру и ра­дио за­јед­но са њи­ма у рад­но-по­прав­ној ко­ло­ни­ји. То су ду­бо­ко ве­ру­ју­ћи љу­ди, и ве­о­ма по­сто­ја­ни у ве­ри. Њих про­го­не због при­пад­но­сти тој за­бра­ње­ној Цр­кви”.
Дру­га осо­ба пи­ше: „’Ка­та­комб­на’ и ’тај­на’ Цр­ква - то су на­зи­ви ко­ји се за њу ко­ри­сте ов­де. У Со­вјет­ском Са­ве­зу она се на­зи­ва ’Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква’ или ’Ти­хо­нов­ска Цр­ква’. Њој при­па­да­ју пра­во­слав­ни, ду­бо­ко ве­ру­ју­ћи љу­ди, ко­ји не при­зна­ју офи­ци­јел­ну Цр­кву. Због то­га их власт про­го­ни. Ја знам мно­ге ко­ји су са­да на сло­бо­ди, али не­ћу да на­во­дим њи­хо­ва име­на или пре­би­ва­ли­шта”.
Тре­ће пи­смо да­је још пот­пу­ни­ји опис жи­во­та Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве, у ко­јој слу­жбе по­не­кад са­вр­ша­ва­ју мо­на­си, мо­на­хи­ње и мир­ја­ни. „Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква има је­рар­хи­ју али њен ве­ћи део је у за­тво­ру или у по­прав­ним ко­ло­ни­ја­ма. Чла­но­ви ИПЦ сво­је слу­же­ње вр­ше пре­ма пра­ви­ли­ма Пра­во­слав­не Цр­кве. Ако не­ма­ју све­ште­но ли­це, он­да слу­жбу оба­вља не­ко од нај­бо­ље упу­ће­них. Ме­ни су по­зна­ти љу­ди ко­ји се ни­су же­ни­ли и ко­ји су се од де­тињ­ства по­све­ти­ли Бо­гу, они та­ко­ђе оба­вља­ју слу­жбе. То су по пра­ви­лу вр­ло че­сти­ти љу­ди, ко­ји во­де мо­рал­но чист жи­вот. У Со­вјет­ском Са­ве­зу чла­но­ви ИПЦ одво­је­ни су од ути­ца­ја све­та на жи­вот и у пот­пу­но­сти су по­све­ће­ни Бо­гу. Ве­ћи део вер­них у ИПЦ сво­је слу­же­ње про­во­ди под ру­ко­вод­ством ру­ко­пло­же­них све­ште­них ли­ца.
Ва­ше прет­по­став­ке да су чла­но­ви ИПЦ са­мо пре­ста­ре­ли љу­ди, из вре­ме­на рас­ко­ла од 1927. го­ди­не, иза­зва­ле су осмех на мом ли­цу. Они ко­је сам ја лич­но по­зна­вао, ро­ђе­ни су по­сле 1927. го­ди­не, ма­да има и та­квих ко­ји пам­те по­ме­ну­ту го­ди­ну.
Код њих по­сто­је мо­ли­тве­на са­бра­ња без об­ре­да, на ко­ји­ма чи­та­ју Све­то Пи­смо и ду­хов­не књи­ге. Мо­ле се углав­ном за бу­ђе­ње ве­ре у ру­ском на­ро­ду. На сво­ја бо­го­слу­же­ња они по­не­кад пу­шта­ју мла­де љу­де, ако су си­гур­ни да их ови не­ће из­да­ти ми­ли­ци­ји или КГБ-у. Што се ма­ње о њи­ма зна - то бо­ље. Али, тре­ба зна­ти да њи­ма не­до­ста­ју књи­ге Све­тог Пи­сма и ду­хов­на ли­те­ра­ту­ра” (6).
3) Нај­зна­чај­ни­ја све­до­чан­ства о Истин­ски-Пра­во­слав­ној Цр­кви у Ру­си­ји у по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци до­ла­зе од ши­ро­ко по­зна­тог бор­ца за „људ­ска пра­ва” у Со­вјет­ском Са­ве­зу, Ана­то­ли­ја Ле­ви­ти­на (Кра­сно­ва), ко­ји је у сеп­тем­бру про­шле го­ди­не на­пу­стио Со­вјет­ски Са­вез и пре­се­лио се у Швај­цар­ску. У мла­до­сти он је у свој­ству ђа­ко­на узео ак­тив­но уче­шће у рас­ко­лу „Жи­ве цр­кве”, но чак и да­нас, иако се одав­но по­ка­јао и вра­тио Пра­во­слав­ној цр­кви, ње­го­ви по­гле­ди мо­гу да се ока­рак­те­ри­шу са­мо као у нај­ве­ћој ме­ри „ли­бе­рал­ни” и „еку­ме­ни­стич­ки”. Ње­го­во све­до­чан­ство о ка­та­комб­ној Цр­кви још је вред­ни­је упра­во због то­га што се ње­му не мо­же при­пи­са­ти ни­ка­ква сим­па­ти­ја пре­ма њој: за ње­га, она пред­ста­вља „сек­ту” и, сход­но то­ме, за­слу­жу­је исто она­кво ува­жа­ва­ње и сло­бо­ду као и сва­ка дру­га сек­та у са­вре­ме­ном Со­вјет­ском Са­ве­зу.
Пр­ва из­ја­ва Кра­сно­ва, узе­та је из ње­го­ве пред­став­ке Ко­ми­те­ту за људ­ска пра­ва у Мо­скви, об­ја­вље­не у „са­ми­зда­ту” 5. сеп­тем­бра 1974. го­ди­не, упра­во уочи ње­го­вог од­ла­ска из Со­вјет­ског Са­ве­за. За­јед­но са ње­го­вим про­те­сти­ма про­тив про­го­на уни­ја­та, бап­ти­ста, адвен­ти­ста, пен­та­ко­ста­ла­ца и Је­хо­ви­них све­до­ка, у пред­став­ци по­сто­ји по­гла­вље „О про­го­ну Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве (ИПЦ)”. Ево шта Кра­снов пи­ше у том по­гла­вљу: „Ова цр­ква под­врг­ну­та је го­ње­њи­ма већ 47 го­ди­на”. Да­ље сле­ди исто­риј­ска опа­ска о Де­кла­ра­ци­ји ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја 1927. го­ди­не и о про­те­сти­ма ни­за епи­ско­па про­тив ње; о то­ме ка­ко су сви епи­ско­пи ко­ји су узе­ли уче­шће у „рас­ко­лу из 1927. го­ди­не” по­у­ми­ра­ли у кон­цен­тра­ци­о­ним ло­го­ри­ма три­де­се­тих го­ди­на; о то­ме да им је по­шло за ру­ком да у кон­цен­тра­ци­о­ним ло­го­ри­ма ру­ко­по­ло­же низ епи­ско­па-пре­јем­ни­ка, од ко­јих во­ди по­ре­кло са­да­шња тај­на је­рар­хи­ја Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве. Кра­снов на­ста­вља: „Број чла­но­ва ИПЦ не мо­же се уста­но­ви­ти. Ипак, по све­до­чан­стви­ма до­би­је­ним од чла­но­ва те Цр­кве, она има 8 до 10 епи­ско­па, око 200 све­ште­ни­ка и не­ко­ли­ко хи­ља­да мир­ја­на. Де­лат­ност ИПЦ се стро­го пре­се­ца. Власт се бо­ји ње­ног ши­ре­ња” (7).
4) По до­ла­ску на За­пад, где је са­знао да се део ру­ске „ли­бе­рал­не” ин­те­ли­ген­ци­је по­но­во ра­ду­је због „не­по­сто­ја­ња” Ка­та­комб­не Цр­кве, ко­је је ово­га пу­та до­ка­зао Сол­же­њи­цин, Кра­снов је дао још по­дроб­ни­ја све­до­чан­ства о Истин­ски-Пра­во­слав­ној Цр­кви, и то у ин­тер­вјуу па­ри­ском ча­со­пи­су на ру­ском је­зи­ку „Ру­ска Ми­сао” (8).
„Ка­да је реч о Ка­та­комб­ној Цр­кви - она по­сто­ји, то ни­је из­ми­шљо­ти­на. Пре­ма све­до­чан­стви­ма ко­ји­ма ја рас­по­ла­жем, она има око 10 епи­ско­па. Ови епи­ско­пи во­де је­рар­хиј­ско пре­јем­ство од јо­си­фо­ва­ца, од оних епи­ско­па ко­ји су се одво­ји­ли од ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја 1927. го­ди­не... са­да их има из­ме­ђу осам и два­на­ест. Сви су ру­ко­по­ло­же­ни у ло­го­ри­ма, од стра­не ар­хи­је­ре­ја ко­ји су та­мо би­ли за­тво­ре­ни и сви раз­ви­ја­ју сво­ју де­лат­ност. По­сто­ји и је­рар­хи­ја - све­ште­ни­ци. Али ипак, при­пад­ни­ци Ка­та­комб­не Цр­кве чи­не ма­ли део ста­нов­ни­штва. Као пр­во, све се то ра­ди у та­ко ду­бо­кој тај­но­сти и вр­ло је те­шко би­ло шта по­у­зда­но до­зна­ти. Ја знам јед­ну мо­на­хи­њу ко­ја је до­ла­зи­ла пра­во­слав­ном ар­хи­ман­дри­ту да га на­го­во­ри на пре­ла­зак у Истин­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Кад је он стао де­таљ­ни­је да се рас­пи­ту­је, она му је од­го­во­ри­ла: „Кад пре­ђе­те к на­ма, све ћу вам ре­ћи”. Ја знам да по­сто­ји иле­гал­ни ми­тро­по­лит Те­о­до­си­је, њи­хов по­гла­вар, ко­ји је у ве­зи са из­бо­ром па­три­ја­р­ха Пи­ме­на об­ја­вио свој про­глас, и да је тај про­глас, ко­ји је у име Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве оспо­ра­вао Па­три­јар­ши­ју, кру­жио по Мо­скви, Пе­тро­гра­ду и Ки­је­ву, са пот­пи­сом „Ми­тро­по­лит Те­о­до­си­је”. У при­ват­ним раз­го­во­ри­ма они обич­но го­во­ре да нај­бли­жим се­би сма­тра­ју За­гра­нич­ну Пра­во­слав­ну Си­но­дал­ну Цр­кву, та­ко­зва­ну „Кар­ло­вач­ку”. Они обич­но ка­жу: „Ми смо мо­нар­хи­сти, али ни­смо про­тив вла­сти, јер је сва­ка власт од Бо­га”. Они са­мо не мо­гу да при­хва­те цр­кве­ну је­рар­хи­ју по­што се она на­ла­зи у по­ло­жа­ју за­ви­сном од ате­и­ста. За свог по­след­њег по­гла­ва­ра они сма­тра­ју па­три­јар­ха Ти­хо­на и због то­га их у ло­го­ри­ма обич­но на­зи­ва­ју „Ти­хо­нов­ци”. Тре­ба ре­ћи да су њи­хо­ве при­ста­ли­це углав­ном ста­ри­ји љу­ди, или они ко­ји су иза­шли из ло­го­ра. Њи­хо­ва Бо­го­слу­же­ња по пра­ви­лу се оба­вља­ју у при­ват­ним ста­но­ви­ма; овим тај­ним Ли­тур­ги­ја­ма при­су­ству­ју по 3-4 чо­ве­ка. Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква кри­је се у иле­га­ли и но­си обе­леж­је не­чег за­и­ста тај­но­ви­тог, та­ко да је бу­квал­но ни­ко не мо­же на­ћи; у крај­њој ли­ни­ји, тим љу­ди­ма, та­ко чвр­стим, та­ко искре­ним, не тре­ба од­ри­ца­ти по­што­ва­ње”.
И ра­ни­је ни­је би­ло мо­гу­ће по­ри­ца­ти по­сто­ја­ње истин­ски-пра­во­слав­них ка­та­комб­них хри­шћа­на у Ру­си­ји, бу­ду­ћи да о њи­ма го­во­ри чак и со­вјет­ска штам­па; да­нас није­дан не­при­стра­сни по­ма­трач не мо­же да не­ги­ра по­сто­ја­ње њи­хо­ве „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је”. Ја­сно је да су Сол­же­њи­ци­но­ве „чи­ње­ни­це” ко­је се од­но­се на ово пи­та­ње - по­гре­шне. У Со­вјет­ском Са­ве­зу, већ и сам ње­гов по­ло­жај свет­ски по­зна­тог пи­сца, ко­ји се стал­но на­ла­зи под бри­жљи­вим над­зо­ром тај­не по­ли­ци­је, чи­нио га је ап­со­лут­но изо­ло­ва­ним од кон­так­та са скри­ве­ним жи­во­том Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве.
Ипак, чак и по­сле ис­пра­вља­ња ових по­гре­шних чи­ње­ни­ца, оста­је глав­на Сол­же­њи­ци­но­ва тврд­ња: да за­пад­ни пра­во­слав­ни хри­шћа­ни не тре­ба да се со­ли­да­ри­шу са не­ко­ли­ко хи­ља­да (или де­се­ти­на хи­ља­да) ка­та­комб­них хри­шћа­на, не­го са „мно­гим ми­ли­о­ни­ма ствар­них ру­ских пра­во­слав­них љу­ди”. Да би оправ­дао ту по­зи­ци­ју, он се усу­дио да из­не­се сме­лу екли­си­о­ло­шку по­став­ку (чи­јих кон­се­квен­ци, без сум­ње, ни­је у пот­пу­но­сти све­стан): „Гре­си по­ко­ра­ва­ња и из­дај­ства ко­је су до­пу­сти­ли је­рар­си, при­ти­сли су ове пред­сто­ја­те­ље зе­маљ­ском и не­бе­ском од­го­вор­но­шћу, али се ипак ни­су про­ши­ри­ли на це­ло цр­кве­но те­ло - на мно­го­број­но че­сти­то све­штен­ство и на ма­су оних ко­ји се мо­ле у хра­мо­ви­ма - ни­ти они ика­да мо­гу да се пре­не­су на цр­кве­ни на­род, у шта нас уве­ра­ва сва исто­ри­ја хри­шћан­ства. Ако би се гре­си је­ра­ра­ха пре­но­си­ли на вер­не, то он­да не би би­ла веч­на не­по­бе­ди­ва Цр­ква Хри­сто­ва, јер би у пот­пу­но­сти за­ви­си­ла од слу­чај­но­сти ка­рак­те­ра и по­на­ша­ња”.
Не­сум­њи­во, Сол­же­њи­цин ов­де го­во­ри у име свих оних ко­ји шти­те и прав­да­ју Мо­сков­ску па­три­јар­ши­ју; и ка­да би го­во­рио са­мо о лич­ним гре­си­ма је­ра­ра­ха, то би би­ла исти­на. Али ка­та­комб­ни је­рар­си и вер­ни на­род ни­ка­ко се од Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је ни­су одво­ји­ли због лич­них гре­хо­ва ње­них је­ра­ра­ха, не­го због њи­хо­вог од­сту­па­ња од Хри­ста, ко­је се за­пра­во ти­че не са­мо је­ра­ра­ха, не­го и свих вер­них ко­ји тој цр­кви при­па­да­ју.
Ов­де тре­ба да по­ја­сни­мо не­ко­ли­ко ства­ри, јер су при­ста­ли­це „ли­бе­рал­ног” пра­во­слав­ног бо­го­сло­вља и екли­си­о­ло­ги­је сво­јим емо­ци­о­нал­ним до­ка­зи­ма та­ко за­мр­си­ли ово пи­та­ње, да је по­ста­ло ве­о­ма те­шко ви­де­ти све ја­сно и у пра­вом све­тлу.
Пре све­га, ре­ћи ће­мо да ни­ко од оних ко­ји у Ру­си­ји и ван ње оп­ту­жу­ју је­рар­хи­ју Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, не чи­ни то због ње­них лич­них гре­хо­ва, не­го због од­ступ­ни­штва, и да ни­ко не „про­кли­ње” и не осу­ђу­је ни оби­чан на­род, ко­ји од­ла­зи у отво­ре­не цр­кве у Со­вјет­ском Са­ве­зу, ни­ти пак ис­кре­не све­ште­ни­ке, ко­ји слу­же она­ко ка­ко је то већ мо­гу­ће под не­чо­веч­ним при­ти­ском ко­му­ни­стич­ке вла­сти, па чак ни са­ме је­рар­хе од­ступ­ни­ке; они ко­ји то твр­де, јед­но­став­но се кле­вет­нич­ки од­но­се пре­ма по­зи­ци­ји ко­ју су за­у­зе­ли истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни. Сма­тра­ју­ћи ду­хов­ни­штво и вер­ни на­род Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је за уче­сни­ке од­ступ­ни­штва и рас­ко­ла, истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни се пре­ма њи­ма од­но­се са са­стра­да­ва­њем и љу­ба­вљу; али у исто вре­ме, они го­во­ре исти­ну о њи­ма и од­би­ја­ју да уче­ству­ју у њи­хо­вим де­ли­ма, или да има­ју мо­ли­тве­но или ли­тур­гиј­ско оп­ште­ње са њи­ма, оста­вља­ју­ћи ко­нач­ни суд бу­ду­ћем сло­бод­ном Све­ру­ском Са­бо­ру, ка­да до ње­га до­ђе, ако то Бо­гу бу­де угод­но. У исто­ри­ји Цр­кве на та­квим Са­бо­ри­ма ка­жња­ва­ни су они ко­ји су би­ли нај­ви­ше кри­ви, док је не­ду­жним след­бе­ни­ци­ма рас­ко­ла би­ло опра­шта­но и они су при­са­је­ди­ња­ва­ни Цр­кви (као што је ре­че­но у по­сла­ни­ци св. Ата­на­си­ја Ве­ли­ког Ру­фи­ни­ја­ну).
Као дру­го, истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни ни­ка­ко не сма­тра­ју „Мо­сков­ску па­три­јар­ши­ју” за јед­но­став­но „па­лу”, а ње­не след­бе­ни­ке за је­ре­ти­ке или не­зна­бо­шце. Ме­ђу рас­ко­ли­ма и од­ступ­ни­штви­ма по­сто­ји раз­ли­ка. Што је све­жи­ји рас­кид са Истин­ском Цр­квом Хри­сто­вом и што је он ви­ше иза­зван спо­ља­шњим, а не уну­тра­шњим раз­ло­зи­ма, то је ве­ћа мо­гућ­ност за по­нов­но сје­ди­ње­ње от­па­лих са Цр­квом. Ра­ди чи­сто­те Цр­кве Хри­сто­ве, истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни тре­ба да се др­же одво­је­но од рас­кол­ни­ка, ука­зу­ју­ћи им на пут по­врат­ка ка истин­ској Цр­кви Хри­сто­вој. Кад Сол­же­њи­цин у сво­ме пи­сму пи­ше: „Љу­ди у ве­ћи­ни ни­су све­ти, не­го су обич­ни. Ве­ра и бо­го­слу­же­ње при­зва­ни су да пра­те њи­хов оби­чан жи­вот, а не да стал­но зах­те­ва­ју нај­у­зви­ше­ни­ји под­виг” – он го­во­ри гла­сом људ­ског здра­вог ра­зу­ма, али не и гла­сом хри­шћан­ске исти­не. Да, за­и­ста: истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у Ру­си­ји су са­да хе­ро­ји, под­ви­жни­ци Пра­во­сла­вља, и сва исто­ри­ја Цр­кве Хри­сто­ве је - исто­ри­ја про­сла­вља­ња Хри­сто­вих под­ви­жни­ка. „Обич­ни љу­ди” иду за под­ви­жни­ци­ма, а не обр­ну­то. Узор је - хе­рој­ство, под­ви­жни­штво, а не „оби­чан жи­вот”. Ако ми­сле да оста­ну пра­во­слав­ни, а не да иду да­ље пу­тем од­ступ­ни­штва, он­да је за „обич­не” пра­во­слав­не хри­шћа­не у Ру­си­ји ис­по­ве­да­ње Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве са­да ап­со­лут­но нео­п­ход­но.
Ко­нач­но, ко­ли­ко нам је по­зна­то, Истин­ски-Пра­во­слав­на Ка­та­комб­на Ру­ска Цр­ква ни­је се зва­нич­но из­ја­шња­ва­ла о бла­го­дат­но­сти или без­бла­го­дат­но­сти Све­тих Тај­ни Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је. У про­шло­сти, по­је­ди­ни је­рар­си Ка­та­комб­не Цр­кве из­ра­жа­ва­ли су на ту те­му раз­ли­чи­та ми­шље­ња: не­ки су чак до­пу­шта­ли да се у смрт­ној опа­сно­сти при­ми при­че­шће од Сер­ги­јан­ског све­ште­ни­ка, док су дру­ги ин­си­сти­ра­ли на по­нов­ном кр­шта­ва­њу оних ко­је су кр­сти­ли сер­ги­јан­ски све­ште­ни­ци. Ово пи­та­ње мо­же да раз­ре­ши је­ди­но Ар­хи­је­реј­ски Са­бор. Ако је рас­кол Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је са­мо при­вре­мен, и ако она јед­ном уђе у оп­ште­ње са Истин­ски-Пра­во­слав­ном Цр­квом у сло­бод­ној Ру­си­ји, ово пи­та­ње мо­жда и не­ће мо­ра­ти офи­ци­јел­но да се ре­ша­ва. По­је­ди­нач­ни слу­ча­је­ви при­ма­ња или не­при­ма­ња сер­ги­јан­ских Све­тих Тај­ни од стра­не истин­ски-пра­во­слав­них хри­шћа­на у Ру­си­ји не пред­ста­вља­ју оп­ште пра­ви­ло и не ре­ша­ва­ју пи­та­ње. Стро­го пра­ви­ло Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­је за­бра­њу­је ње­ним чла­но­ви­ма да при­ма­ју Све­те Тај­не од све­штен­ства Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, ни­је за­сно­ва­но на тврд­њи да су ове Тај­не без­бла­го­дат­не, не­го на све­ште­ном за­ве­шта­њу Ми­тро­по­ли­та Ана­ста­си­ја и дру­гих ве­ли­ких је­ра­ра­ха ру­ског ра­се­ја­ња, ко­ји су за­бра­њи­ва­ли сва­ко оп­ште­ње са па­три­јар­ши­јом док год они ко­ји је пред­во­де из­да­ју ве­ру и по­ви­ну­ју се без­бо­жни­ци­ма.
По­ја­снив­ши ове тач­ке, вра­ти­мо се са­да на став Сол­же­њи­ци­на и за­штит­ни­ка Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, да се из­дај­ство ње­них је­ра­ра­ха не ти­че вер­ног на­ро­да. То ми­шље­ње за­сно­ва­но је на ап­со­лут­но не­пра­вил­ном по­гле­ду на при­ро­ду Цр­кве, по­гле­ду ко­ји одва­ја је­рар­хе од вер­ног на­ро­да, и до­пу­шта мо­гућ­ност да се цр­кве­ни жи­вот од­ви­ја „нор­мал­ним то­ком” не­за­ви­сно од то­га шта се до­га­ђа са цр­кве­ним по­гла­ва­ри­ма. На­про­тив, це­ло­куп­на исто­ри­ја Цр­кве Хри­сто­ве убе­ђу­је нас упра­во у су­прот­но. Ко је За­пад­ну Цр­кву од­вео у од­ступ­ни­штво, рас­кол и је­рес, ако не рим­ски епи­ско­пи? Да ли су обич­ни ри­мока­то­ли­ци кри­ви због то­га што се да­нас, као нај­ве­ћа „хри­шћан­ска” гру­па­ци­ја у све­ту, на­ла­зе из­ван Цр­кве Хри­сто­ве, и што са­да, да би се вра­ти­ли Истин­ској Цр­кви, тре­ба не са­мо да се од­рек­ну не­пра­вил­ног рим­ског уче­ња, не­го и да пот­пу­но про­ме­не свој на­чин раз­ми­шља­ња, и да за­бо­ра­ве ла­жну по­бо­жност ко­ја им је пре­да­та упра­во од стра­не њи­хо­вог епи­ско­па­та? Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, исти­на, до­зво­ља­ва ри­мока­то­ли­ци­ма да при­ма­ју ње­не Све­те Тај­не, и већ је ин­ди­рект­но при­хва­ти­ла еку­ме­ни­стич­ко уче­ње о то­ме да ка­то­ли­ци та­ко­ђе пред­ста­вља­ју „део Цр­кве”. Али та чи­ње­ни­ца са­мо по­ка­зу­је ка­ко је да­ле­ко Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја оти­шла у сво­јој ла­жној екли­си­о­ло­ги­ји од ва­се­љен­ске пра­во­слав­не цр­кве­не тра­ди­ци­је, и ка­ко Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква пра­вил­но по­сту­па ка­да од­би­ја оп­ште­ње са цр­квом ко­ја не са­мо да до­зво­ља­ва без­бо­жни­ци­ма да јој дик­ти­ра­ју по­ступ­ке, не­го и отво­ре­но про­по­ве­да са­вре­ме­не је­ре­си еку­ме­ни­зма и хи­ли­ја­зма (9). Ако у Ру­си­ји не бу­де по­но­во ус­по­ста­вљен нор­ма­лан пра­во­слав­ни жи­вот, Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја ће оти­ћи пу­тем ри­мока­то­ли­штва и на кра­ју кра­је­ва ће уве­ну­ти и умре­ти у од­ступ­ни­штву, а њој по­слу­шни не­ви­ни љу­ди без ика­кве сум­ње на­ћи ће се ван Цр­кве Хри­сто­ве! Та­да ће још са­мо они ко­ји су са­чу­ва­ли је­дин­ство са истин­ски-пра­во­слав­ним ру­ским хри­шћа­ни­ма на­ла­зи­ти уну­тар цр­кве­не огра­де спа­се­ња.
Са­свим је ја­сно да Сол­же­њи­цин и уоп­ште ру­ска ин­те­ли­ген­ци­ја, у Ру­си­ји и ван ње, не схва­та­ју у че­му се са­да са­сто­ји пра­ва кри­за Пра­во­сла­вља. Упу­ти­ти сме­ли иза­зов не­чо­веч­ној со­вјет­ској ти­ра­ни­ји, за­ла­га­ти се за угње­те­не, тра­жи­ти „мо­рал­ну об­но­ву” и про­по­ве­да­ти „жи­вот не по ла­жи” - то је са­мо по се­би до­бро де­ло, али још ни­је и пра­во­слав­но хри­шћан­ство, ни­је оно за шта су уми­ра­ли хри­шћан­ски му­че­ни­ци и стра­да­ли хри­шћан­ски ис­по­вед­ни­ци. Јер исто то са­да у Ру­си­ји тра­же и бап­ти­сти, и до­бро­на­мер­ни аг­но­сти­ци и ате­и­сти, па их то ипак не при­са­је­ди­њу­је Цр­кви Хри­сто­вој. Мо­же се уоп­ште­но ре­ћи да су из­у­зет­на стра­да­ња са­вре­ме­не Ру­си­је на­те­ра­ла мно­ге од нас да ису­ви­ше сло­бод­но упо­тре­бља­ва­ју ре­чи „му­че­ник” и „ис­по­вед­ник”. За пра­во­слав­не хри­шћа­не ове ре­чи има­ју од­ре­ђе­но зна­че­ње: они се од­но­се на оне ко­ји све­сно стра­да­ју и уми­ру за Хри­ста и Ње­го­ву Истин­ску Цр­кву, а не за „људ­ски род”, не за „хри­шћан­ство уоп­ште”, па чак ни за „пра­во­сла­вље”, ако то ни­је Истин­ско Пра­во­сла­вље.
До пра­ве кри­зе Пра­во­сла­вља, не са­мо у Ру­си­ји не­го у це­лом све­ту, не до­ла­зи због пот­чи­ња­ва­ња за­по­ве­сти­ма без­бо­жни­ка, јер ни од­би­ја­ње пот­чи­ња­ва­ња не до­во­ди до пре­ва­зи­ла­же­ња кри­зе. Кри­за Пра­во­сла­вља са­сто­ји се у гу­бит­ку осе­ћа­ја за истин­ско хри­шћан­ство. Овај осе­ћај су у ве­ли­кој ме­ри из­гу­би­ли не са­мо мо­сков­ски је­рар­си, не­го и ве­ћи­на ру­ских „ди­си­де­на­та”, исто као и „па­ри­ска шко­ла” еми­грант­ских бо­го­сло­ва, за­тим од­ступ­ник кон­стан­ти­но­пољ­ски па­три­јарх и сви ње­го­ви след­бе­ни­ци - сва­ко­ја­ки но­во­ка­лен­дар­ци, об­но­вљен­ци и мо­дер­ни­сти, као и на­ив­ни љу­ди ко­ји ми­сле да су пра­во­слав­ни са­мо за­то што су то би­ли и њи­хо­ви ро­ди­те­љи, или за­то што при­па­да­ју „ка­нон­ској цр­кве­ној ор­га­ни­за­ци­ји”. Про­тив тог гу­бит­ка осе­ћа­ја за Пра­во­сла­вље у ЏЏ ве­ку устао је само је­дан по­крет - по­крет истин­ски-пра­во­слав­них хри­шћа­на, у Ру­си­ји, у Грч­кој, на Ато­су или у пра­во­слав­ном ра­се­ја­њу. Ме­ђу тим истин­ски-пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма и у на­ше вре­ме мо­гу се на­ћи пра­ви ис­по­вед­ни­ци и му­че­ни­ци.
До­не­кле под ути­ца­јем Сол­же­њи­ци­на, еми­грант­ске кру­го­ве је по­след­њих ме­се­ци за­хва­ти­ла пра­ва „ко­лек­тив­на гро­зни­ца”. Сам Сол­же­њи­цин же­ли да бу­де „у је­дин­ству” са „ми­ли­о­ни­ма обич­них пра­во­слав­них вер­ни­ка” у Ру­си­ји, и са свим ру­ским пра­во­слав­ним вер­ни­ма у ино­стран­ству. Дај Бо­же да он бу­де са сви­ма њи­ма у је­дин­ству у Исти­ни. Али, ако то не бу­де у Исти­ни, не­го у не­ка­квом ком­пр­о­ми­су из­ме­ђу Исти­не и ла­жи, он­да је та­кво је­дин­ство про­тив­но Бо­гу и Ње­го­вој све­тој Цр­кви; бо­ље да Ру­си­ја про­пад­не, не­го да бу­де „јед­на” али не у Исти­ни. У исто­ри­ји Пра­во­сла­вља ве­ли­ки ис­по­вед­ни­ци би­ли су упра­во они ко­ји су уста­ја­ли про­тив ла­жног је­дин­ства, јер су хте­ли да бу­ду, ако је то по­треб­но, са­ми про­тив чи­та­вог све­та, са­мо да би би­ли са Хри­стом и Ње­го­вом Исти­ном. Да узме­мо ма­кар и је­дан при­мер.
Цр­ква Хри­сто­ва не зна за бо­љег по­бор­ни­ка Исти­не од пре­по­доб­ног Мак­си­ма Ис­по­вед­ни­ка, ко­ме су при­ста­ли­це „цр­кве­ног је­дин­ства” из­ла­га­ле све оне ар­гу­мен­те ко­је и да­нас из­ла­жу истин­ски-пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма ка­да ови од­би­ја­ју оп­ште­ње са „пра­во­слав­ни­ма” ко­ји су оста­ви­ли пут по­бо­жно­сти и исти­не. Од све­тог Мак­си­ма тра­жи­ли су „са­мо” две ства­ри: да при­хва­ти ком­про­ми­сно из­ло­же­ње ве­ре („ти­пос”), и да се при­че­сти са па­три­јар­си­ма и епи­ско­пи­ма ко­ји су то из­ло­же­ње при­хва­ти­ли. Пред­став­ни­ци ви­зан­тиј­ског ца­ра об­ја­сни­ли су св. Мак­си­му да „ти­пос не по­ри­че две во­ље у Хри­сту, не­го са­мо тра­жи да се ра­ди Цр­кве­ног ми­ра о њи­ма ћу­ти”; го­во­ри­ли су му: „у сво­ме ср­цу имај ве­ру ка­кву год хо­ћеш, ни­ко ти не бра­ни”; оп­ту­жи­ли су га да због твр­до­гла­во­сти иза­зи­ва не­ми­ре у Цр­кви: „ти је­дан на­но­сиш бол сви­ма, та­ко што због те­бе мно­ги не­ће да има­ју оп­ште­ње са ов­да­шњом Цр­квом”; ба­ци­ли су му у ли­це оми­ље­ни ар­гу­мент „хри­шћан­ских ли­бе­ра­ла” свих вре­ме­на: „зна­чи, ти се сам спа­са­ваш, а сви ће оста­ли да про­пад­ну?” Спор су за­кљу­чи­ли по­зи­вом ко­ји је да­нас на­ро­чи­то си­лан: оста­ћеш сам, јер не са­мо да су сви ис­точ­ни па­три­јар­си при­хва­ти­ли Ти­пос, не­го ће се и пред­став­ни­ци Рим­ског па­пе „су­тра, у дан не­дељ­ни, при­че­сти­ти са па­три­јар­хом (Кон­стан­ти­но­пољ­ским) Пре­чи­стим Тај­на­ма”. На то је све­ти Мак­сим, прост мо­нах, ко­ји је мо­гао да ми­сли да је остао је­ди­ни хри­шћа­нин ко­ји ве­ру­је та­ко ка­ко ве­ру­је, од­го­во­рио ре­чи­ма ко­је би и да­нас тре­ба­ло злат­ним сло­ви­ма на­пи­са­ти за све истин­ски-пра­во­слав­не хри­шћа­не: „Ако и це­ла ва­се­ље­на поч­не да се при­че­шћу­је са па­три­јар­хом, ја се с њим не­ћу при­че­сти­ти”. Све је то ве­о­ма ја­сно из­ло­же­но у жи­ти­ју св. Мак­си­ма (21. ја­ну­ар); али они ко­ји су из­гу­би­ли осе­ћај за Пра­во­сла­вље рет­ко чи­та­ју жи­ти­ја све­тих, а ако их и чи­та­ју, ни­ка­ко не за­сни­ва­ју свој жи­вот на тим основ­ним из­во­ри­ма Пра­во­сла­вља.
Ка­рак­те­ри­стич­ну по­сле­ди­цу ан­ти­пра­во­слав­ног му­дро­ва­ња про­тив ко­га се бо­рио св. Мак­сим пред­ста­вља и по­след­њи по­ку­шај Ру­ске ми­тро­по­ли­је у Аме­ри­ци (10) да уни­шти ис­по­вед­нич­ку по­зи­ци­ју Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве. У истом пи­сму Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру, Сол­же­њи­цин је из­ра­зио сво­је раз­о­ча­ра­ње због цр­кве­не раз­је­ди­ње­но­сти у ру­ском ра­се­ја­њу. Епи­ско­пи Са­бо­ра из­ра­зи­ли су спрем­ност да још јед­ном по­ку­ша­ју да се ује­ди­не са Аме­рич­ком ми­тро­по­ли­јом и Па­ри­ским ег­зар­ха­том, уз услов да то је­дин­ство бу­де у Исти­ни, а не кроз ком­про­мис. Ка­да је у пи­та­њу Ми­тро­по­ли­ја, глав­ну пре­пре­ку пред­ста­вља „ауто­ке­фал­ност” до­би­је­на 1970. го­ди­не од Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, по це­ну при­зна­ва­ња пот­пу­не „ка­но­нич­но­сти” и „пра­во­слав­но­сти” сер­ги­јан­ске цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је. У раз­ме­ни пи­са­ма са Аме­рич­ком ми­тро­по­ли­јом, ми­тро­по­лит Фи­ла­рет (Пр­во­је­рарх Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве) је скре­нуо па­жњу на ту пре­пре­ку, на шта му је ми­тро­по­лит Ири­неј од­го­во­рио: „У Цр­кви је увек би­ло не­су­гла­си­ца, спо­ро­ва и тра­же­ња... Не­ка ми чак и на раз­ли­чит на­чин схва­та­мо сво­је уче­шће у бор­би за исти­ну Хри­сто­ву у све­ту и у на­па­ће­ној Ру­си­ји. Па зар ће то да на­ру­ши на­ше је­дин­ство у Хри­сту? Ми не пред­ла­же­мо ни­шта не­мо­гу­ће... Ми пред­ла­же­мо са­мо уки­да­ње за­бра­не по­се­ћи­ва­ња хра­мо­ва је­дан дру­го­ме и уки­да­ње за­бра­не да се за­јед­но мо­ли­мо и да за­јед­но при­ма­мо Све­те Тај­не”.
За­и­ста, ма­ли ко­рак! Упра­во као у вре­ме све­тог Мак­си­ма Ис­по­вед­ни­ка: у сво­ме ср­цу имај­мо ве­ру ка­кву год хо­ће­мо, али пре­ћут­куј­мо на­ша не­сла­га­ња ра­ди ми­ра у Цр­кви. Сва­ко од нас мо­же да ту­ма­чи „исти­ну Хри­сто­ву” ка­ко му дра­го - де­ле­ћи ту при­ви­ле­ги­ју са бап­ти­сти­ма, је­хо­ви­сти­ма и мно­гим дру­ги­ма! Са ка­квим се са­мо „ми­ло­ср­ђем” и „љу­ба­вљу” пред­ла­же то „ев­ха­ри­стиј­ско оп­ште­ње”, да би Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква би­ла при­ву­че­на у оп­ште­ње са „свет­ским пра­во­сла­вљем” - са од­ступ­нич­ким „пра­во­сла­вљем” ко­је је из­гу­би­ло укус хри­шћан­ства, и да би би­ла ли­ше­на со­ли­дар­но­сти са Истин­ски-Пра­во­слав­ном Цр­квом у Ру­си­ји. Сам ђа­во не би мо­гао да про­на­ђе лу­ка­ви­је и „не­ви­ни­је” ис­ку­ше­ње, ко­је та­ко сна­жно игра на емо­ци­је и ху­ма­ни­стич­ке мо­ти­ве.
За­то не­сум­њи­во ве­ли­ку ми­лост Бо­жи­ју пред­ста­вља то, што смо баш не­ка­ко у ча­су тог ис­ку­ше­ња до­би­ли по­у­зда­на све­до­чан­ства не са­мо о „тај­ној цр­кве­ној ор­га­ни­за­ци­ји” Истин­ски Пра­во­слав­не Цр­кве у Ру­си­ји, не­го чак и о ње­ном Пр­во­је­рар­ху, ми­тро­по­ли­ту Те­о­до­си­ју. Ко­нач­но, „пра­во­слав­ни” ву­ко­ви у ов­чи­јим ко­жа­ма и да­ље ће ин­тен­зив­но ко­ри­сти­ти окол­ност да они ко­ји зна­ју не­што ви­ше о Ка­та­комб­ној Цр­кви, а на­ла­зе се у Ру­си­ји или ван ње, не­ће о то­ме да го­во­ре, да не би на би­ло ко­ји на­чин из­да­ли истин­ски-пра­во­слав­не хри­шћа­не. Чак и да не­ста­не Ка­та­комб­не Цр­кве, Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја би опет би­ла кри­ва за рас­кол и од­ступ­ни­штво, исто као што ни ри­мока­то­ли­штво ни­је по­ста­ло Пра­во­сла­вље он­да ка­да су ко­нач­но уни­ште­не и по­след­ње пра­во­слав­не оп­шти­не на За­па­ду. Али са­да је, ко­нач­но, из­ван сва­ке сум­ње да Ка­та­комб­на Цр­ква по­сто­ји, и да је чак до из­ве­сног сте­пе­на ор­га­ни­зо­ва­на, та­ко да ми, пра­во­слав­ни хри­шћа­ни сло­бод­ног све­та, не­ће­мо има­ти ни­ка­кво оправ­да­ње ако не по­ка­же­мо со­ли­дар­ност упра­во са њом и са ње­ним не­у­стра­ши­вим ис­по­ве­да­њем Бо­жи­је прав­де и исти­не. Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква да­нас пред­ста­вља узор Пра­во­сла­вља у Ру­си­ји и од нас се не тра­жи да „уобра­жа­ва­мо”, ни­ти су по­треб­на тај­на све­до­чан­ства да би­смо зна­ли за тај узор и да би­смо га сле­ди­ли. Обра­зац Све­тог Пра­во­сла­вља се не ме­ња: ако се ми са­ми тру­ди­мо да бу­де­мо истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни, он­да тре­ба да жи­ви­мо по истом оном обра­сцу по ко­ме жи­ви и Ру­ска Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква. Ово је већ до­бро по­зна­то истин­ски-пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма Грч­ке, јер је њи­хо­ва бор­ба ве­о­ма на­лик на ону ко­ја се во­ди у Ру­си­ји. Са­мо ми ко­ји жи­ви­мо у пра­во­слав­ном ра­се­ја­њу, још се ус­те­же­мо да кре­не­мо за њи­ма ис­по­вед­нич­ким пу­тем, јер ни­смо на­ви­кли на стра­да­ња као они.
Да­кле, зар ни­је већ вре­ме да истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни сло­бод­ног све­та по­диг­ну глас у за­шти­ту зга­же­не Исти­не? Или са­мо про­го­ње­ни пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у Ру­си­ји има­ју хра­бро­сти да сме­ло ис­ту­пе про­тив ла­жи и ли­це­мер­ја цр­кве­них по­гла­ва­ра и да об­ја­ве сво­је одва­ја­ње од је­ра­ра­ха-од­ступ­ни­ка, на те­ме­љу исти­не и на­че­ла Пра­во­сла­вља? С тач­ке гле­ди­шта цр­кве­ног прин­ци­па, ствар је ов­де иста као и та­мо; раз­ли­ка је са­мо у то­ме што у Со­вјет­ском Са­ве­зу је­рар­си уче­ству­ју у од­ступ­ни­штву очи­глед­но под при­ти­ском ате­и­ста, док у сло­бод­ном све­ту је­рар­си то чи­не сло­бод­но. И ако не­ко на­ив­но ми­сли да су па­ри­ска и аме­рич­ка „ју­рис­дик­ци­ја” још увек „кон­зер­ва­тив­не” и да ни­су у зна­чај­ној ме­ри по­го­ђе­не еку­ме­ни­стич­ким лу­ди­лом „грч­ког пра­во­сла­вља”, не­ка про­чи­та у ру­ском еми­грант­ском ча­со­пи­су „Ру­ска ми­сао” (од 20. фе­бру­а­ра 1975. год), под на­сло­вом „Еку­ме­ни­зам у цр­кви Па­ри­ске Бо­го­мај­ке”, из­ве­штај о „гран­ди­о­зној еку­ме­ни­стич­кој мо­ли­тви ка­то­ли­ка, пра­во­слав­них и про­те­ста­на­та, ко­ју су пред­во­ди­ли па­ри­ски над­би­скуп, кар­ди­нал Мар­ти, ег­зарх ва­се­љен­ског па­три­јар­ха, ми­тро­по­лит Ме­ле­ти­је и пред­став­ник про­те­стант­ске фе­де­ра­ци­је, го­спо­дин Кур­ву­а­зје”. Хор и све­штен­ство ру­ске („евло­ги­јан­ске”) цр­кве у Па­ри­зу узе­ли су пу­но уче­шће у „гран­ди­о­зној еку­ме­ни­стич­кој мо­ли­тви” са је­ре­ти­ци­ма (грех због ко­га, по све­ште­ним ка­но­ни­ма, под­ле­жу од­лу­че­њу), а про­то­ђа­кон је, у пот­пу­ном од­је­ја­ни­ју, „сво­јим моћ­ним ба­сом, гро­мо­гла­сно” про­чи­тао Је­ван­ђе­ље, по­кло­нив­ши се три­ма пред­сто­ја­те­љи­ма овог ску­па као пра­во­слав­ним епи­ско­пи­ма. Као ре­зул­тат „те­шко да је за осам ве­ко­ва по­сто­ја­ња цр­ква Но­тр-Дам чу­ла та­кво чи­та­ње ре­чи Бо­жи­је и ра­зу­мљи­во је да су при­сут­ни би­ли за­ди­вље­ни” - за­ди­вље­ни драм­ски ефект­ним гла­сом, ко­ји је при­сут­ни­ма по­мо­гао да за­кло­не пут ка спа­се­њу, не усу­ђу­ју­ћи се да им са­оп­шти да се на­ла­зе из­ван Цр­кве Хри­сто­ве.
Исти та­кав „еку­ме­ни­стич­ки” про­глас об­ја­вио је ар­хи­е­пи­скоп Аме­рич­ке ми­тро­по­ли­је, Јо­ван Ша­хов­скиј, мо­ле­ћи „опро­штај” од „на­ше ка­то­лич­ке и про­те­стант­ске бра­ће”, за­то што Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква на­ста­вља да ис­по­ве­да пра­во­слав­но уче­ње о то­ме да они ни­су кр­ште­ни („Но­ва Ру­ска Реч”, 18. фе­бру­ар 1975. год., стр. 2).
Истин­ско Пра­во­сла­вље је јед­но исто, без об­зи­ра на то да ли се, спо­ља гле­да­но, на­ла­зи на сло­бо­ди или у роп­ству; уну­тар­ње, оно је сло­бод­но да про­по­ве­да не­из­ме­њи­ву Исти­ну Цр­кве Хри­сто­ве; јер пред њим и ов­де и та­мо сто­је иста пи­та­ња: да ли мо­же­мо да бу­де­мо са Хри­стом, а да при то­ме бу­де­мо и са они­ма ко­ји не ма­ре за цр­кве­ни ка­лен­дар, уво­де но­ви­не у бо­го­сло­вље и по­бо­жност, оза­ко­њу­ју сер­ги­јан­ски рас­кол, мо­ле се са је­ре­ти­ци­ма, и реч­ју и де­лом об­ја­вљу­ју да нас „ни­шта не одва­ја од си­ро­тих и не­срећ­них за­пад­них „хри­шћа­на”, ко­ји ве­ко­ви­ма не зна­ју за бла­го­дат Бо­жи­ју? У сво­јој пр­вој „По­сла­ни­ци ту­ге”, упу­ће­ној свим пра­во­слав­ним епи­ско­пи­ма у све­ту (1969), ми­тро­по­лит Фи­ла­рет, Пр­во­је­рарх Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, већ је об­ја­вио бој­ни по­клич свих истин­ски-пра­во­слав­них хри­шћа­на про­тив оних ко­ји реч­ју или де­лом уче­ству­ју у за ду­шу по­губ­ној је­ре­си еку­ме­ни­зма: „Ми смо ра­ни­је већ про­те­сто­ва­ли про­тив не­пра­во­слав­них еку­ме­ни­стич­ких исту­па па­три­јар­ха Ати­на­го­ре и ар­хи­е­пи­ско­па Ја­ко­ва... Али са­да је до­шло вре­ме ка­да про­тест тре­ба да бу­де гла­сни­ји и да се чу­је да­ље, ка­ко би деј­ство отро­ва би­ло за­у­ста­вље­но, док он још ни­је до­био сна­гу по­пут древ­них је­ре­си ари­јан­ства, не­сто­ри­јан­ства или ев­ти­хи­јан­ства, ко­је су у сво­је вре­ме по­тре­сле чи­та­во те­ло Цр­кве, ка­да је из­гле­да­ло да је­рес мо­же да про­гу­та Пра­во­сла­вље”.
Ми смо ду­жни да се по­ви­ну­је­мо Бо­гу, а не љу­ди­ма; ми смо ду­жни да не­из­ме­њи­во пре­би­ва­мо у пра­во­слав­ној ве­ри, ко­ја је Бо­жан­ска, а не да слу­ша­мо ра­ци­о­на­ли­стич­ке до­ка­зе ово­свет­ских љу­ди, ко­ји же­ле са­мо да уга­ђа­ју је­дан дру­го­ме и да ве­ру при­ла­го­ђа­ва­ју ху­ма­ни­стич­ком ду­ху вре­ме­на. Не­ка сви истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у све­ту оста­ну не­по­ко­ле­би­ви у ис­по­ве­да­њу Ру­ске Ка­та­комб­не Цр­кве - ис­по­ве­да­њу чи­је нам је ре­чи дао бо­жан­стве­ни св. Мак­сим:
Ако се и сва ва­се­ље­на поч­не при­че­шћи­ва­ти са је­рар­си­ма-од­ступ­ни­ци­ма, ми не­ће­мо. Амин.

(1) Текст је пре­у­зет из ча­со­пи­са „The Orthodox Word” за но­вем­бар-де­цем­бар 1974.
(2) Тј. кра­јем 1974. го­ди­не.
(3) „The Orthodox Church”, но­вем­бар 1974 год., зва­нич­ни ор­ган Аме­рич­ке ми­тро­по­ли­је.
(4) Вла­ди­мир Оси­пов, да­нас пред­сед­ник са­ве­за „Хри­шћан­ски пре­по­род”, ро­ђен је 1938. го­ди­не.
(5) Пре­стао је да из­ла­зи по­чет­ком 80-тих.
(6) „Ре­ли­ги­ја и ате­и­зам у СССР-у”, Мин­хен, дец. 1974, стр. 9.
(7) „Ре­ли­ги­ја и ате­и­зам у СССР”, дец. 1974, стр. 2.
(8) У бро­ју од 5. дец. 1974. год, на стр. 5.
(9) Ов­де: хи­ља­ду­го­ди­шњег Цар­ства Бо­жи­јег на зе­мљи (=ко­му­ни­стич­ког „ра­ја”).
(10) Тзв. Пра­во­слав­на цр­ква у Аме­ри­ци је 1970. до­би­ла ауто­ке­фал­ност ко­ју ни­ко ни­је при­знао.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар