Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЉУБАВ ДУХОВНА

# Све људе треба предати Богу. Томе нас учи и Црква; она каже: «Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо». Ко преда себе и све Богу, тај може да умре за свет, а без те смрти у човековој души не може да засија духовно оживљење. Ако останеш веран Богу и мртав за људе, онда ће се, кад дође време, у твојој души појавити духовна ризница и видећеш васкрсење своје душе дејством Духа. 6. 330

# Свету љубав према ближњем сачуваће онај ко са њим има општење Бога ради; сачуваће је и онај ко се Бога ради удаљава од таквог општења. Наша природа је повређена падом, њиме је повређена и наша природна љубав. Стога се за испуњавање услова свете љубави треба руководити не осећањима и склоностима срца, него заповестима Јеванђеља – свесветим заповестима Господа нашег Исуса Христа. Једна од тих заповести каже: Ако ли те десна рука саблажњава, одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао (Мт. 5,30), то јест, ако неки човек, који ти је потребан и близак као твоја десна рука, наноси штету твојој души – прекини општење са њим. Такво поступање заповеда нам Законодавац савршене љубави. А маштања и осећања нашег палог срца лако могу да нас одвуку у пропаст! 6. 331

ЉУБАВ ПРИРОДНА

# Наша природна љубав повређена је падом; њу је потребно умртвити – то заповеда Христос – и из Јеванђеља поцрпсти свету љубав према ближњем, љубав у Христу.

Пред Јеванђељем је безвредна љубав која настаје услед покрета крви и телесних осећања. Уосталом, какву би вредност та љубав и могла да има, када се приликом распаљивања крви заклиње да ће положити живот за Господа, а после неколико часова, када се крв охлади, куне се да Га не познаје? (Мт. 26,33,35,74).

Јеванђеље одбацује љубав која зависи од покрета крви, од осећања телесног срца. Пад је потчинио срце власти крви, а посредством крви и власти кнеза овога света. Јеванђеље ослобађа срце од тог ропства и насиља, и доводи га под руководство Духа Светога.

Дух Свети нас учи да свето љубимо ближњега. Љубав, запаљена и подстакнута Духом Светим представља – огањ. Тим огњем гаси се огањ природне, телесне љубави, повређене падом у грех. «Ко говори да је могуће имати и једну и другу љубав, обмањује сам себе» - рекао је свети Јован Лествичник.

Колико је пала наша природа! Онај ко је по природи способан да ватрено љуби ближњег, сада треба нарочито да принуди себе како би га љубио на начин који заповеда Јеванђеље. Најватренија природна љубав лако се претвара у одбојност, у непомирљиву мржњу.

У каквим је ранама наша природна љубав! Како тешку рану на њој представљају страсти! Срце обузето страстима способно је за сваку неправду, за свако безакоње, само да би удовољило својој болесној љубави. Природна љубав пружа ономе ко љуби само земаљско, а о небеском и не размишља. Она ратује против Неба и Духа Светога, јер Дух захтева распињање тела. Она ратује против Неба и Духа Светога, јер се налази под влашћу лукавог, нечистог и погинулог духа. 1. 121-122

# Погледај предмете твоје љубави: они ти се страшно допадају? Твоје срце је привезано за њих? Треба да их се одрекнеш.

Ово одрицање од тебе захтева Господ, Законодавац љубави, не зато да би те лишио љубави и љубљених, него да би ти, одбацивши телесну љубав, оскврњену примесом греха, постао способан за примање духовне љубави, чисте и свете, која је – највише блаженство.

Онај ко је осетио духовну љубав, са гађењем ће гледати на телесну, као на наказно изопачење љубави.

Како човек да се одрекне предмета љубави, који као да су му прирасли за само срце? Реци за њих Богу: «Они су, Господе, Твоји; а ја – ко сам? Слабо и сасвим безначајно створење. Данас још лутам земљом и могу да будем за нешто користан својим љубљенима, а сутра можда ишчезнем са лица земље, и за њих постанем – ништа! Хтео ја то или не, смрт долази, долазе и друге околности, насилно ме одвајају од оних које сам сматрао својима, и они више – нису моји. Они уствари нису ни били моји; постојао је некакав однос између мене и њих; заваравајући се тим односом, ја сам их називао и сматрао својима. Да су заиста били моји – заувек би ми припадали.

Створења припадају само Творцу: Он је њихов Бог и Владика. Дајем Ти Твоје, Господе мој: погрешно и узалуд присвајао сам их себи».

За њих је сигурније да буду Божији. Бог је вечан, свеприсутан, свемогућ, безмерно добар. Ономе ко је Његов, Он Сам је сигуран и најпоузданији Помоћник и Покровитељ.

Бог Своје даје човеку: и људи човеку постају своји – по телу привремено, а по духу заувек – онда када Бог изволи да му подари тај дар.

Истинска љубав према ближњем заснована је на вери у Бога: она је – у Богу. Да сви једно буду – обраћао се Спаситељ света Оцу Своме – као Ти, Оче што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду (Јн. 17,21).

Смирење и преданост Богу убијају телесну љубав. Она, дакле, живи умишљеношћу и неверовањем. Твојим љубљенима чини што можеш – оно што је корисно и што дозвољава закон; али увек их предај Богу, па ће се твоја слепа, телесна и нагонска љубав мало-помало претворити у духовну, разумну и свету. А ако је та твоја љубав страствена и противзаконита, онда је одбаци као гадост.

Кад срце није слободно – то је знак страствености. Кад је твоје срце заробљено – то је знак безумне, греховне страсти.

Света љубав је чиста, слободна, сва у Богу. Она је – деловање Духа Светога у срцу, по мери његовог очишћења.

Одбацивши непријатељство, одбацивши страственост, одрекавши се телесне љубави, задобиј љубав духовну: уклони се од зла и чини добро (Пс. 33,15). 1. 124-125

# Истинска љубав је строга и пошто се показује на делу, њој није потребна маска љубазности и додворавања, којима се обавезно прикрива самољубље како би обмануло ближње. 6. 678

ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ

# Бога љуби онако како је Он заповедио да га љубе, а не онако како самообманути сањари мисле да га љубе.

Не падај у заносе, не доводи у покрет своје нерве, не распаљуј се материјалним пламеном, пламеном твоје крви. Жртва угодна Богу је – смирење срца, скрушеност духа. Бог се са гневом одвраћа од жртве која се приноси са умишљеношћу и гордим мишљењем о себи, макар то била и жртва паљеница.

Гордост покреће нерве, распаљује крв, буди машту, оживљава пали живот; а смирење умирује нерве, кроти покрете крви, уништава маштања, умртвљује пали живот, оживљава живот у Христу Исусу.

Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Удаљи се од сваког дела, речи, помисли и осећања који су забрањени Јеванђељем. Својим непријатељством према греху, који је толико омражен свесветом Богу, покажи и докажи љубав према Богу. Сагрешења у која ти се догоди да по немоћи паднеш, одмах лечи покајањем. Али боље се труди да не допустиш себи та сагрешења, строгим бдењем над собом.

Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Пажљиво у Јеванђељу изучавај заповести Господње и труди се да их на делу испуњаваш, труди се да јеванђелске добродетељи претвориш у своје навике, своје особине. Ономе ко љуби, својствено је да тачно испуњава вољу онога кога љуби.

Савршенство љубави састоји се у сједињењу са Богом; напредовање у љубави повезано је да необјашњивом духовном утехом, насладом и просвећењем. Али у почетку подвига ученик љубави треба да издржи љуту борбу са самим собом и са својом дубоко повређеном природом. Зло које се сродило са палом људском природом и постало за њу закон, устаје и војује против Закона Божијег, против закона свете љубави.

Љубав према Богу заснива се на љубави према ближњем. Када у теби ишчезне злопамћење, онда си близу љубави. Кад твоје срце буде осењено светим, благодатним миром према читавом људском роду, онда си на самим дверима љубави.

Али те двери се отварају само Духом Светим. Љубав према Богу је дар Божији у човеку који је чистотом срца, ума и тела припремио себе за примање тога дара. Према степену припремљености бива и степен дара, јер Бог је и у милости Својој – праведан.

Слушајући из писма да је наш Бог огањ, да је љубав огањ и осећајући у себи огањ природне љубави немој да помислиш да је то један те исти огањ. Не! Та два огња су у међусобном непријатељству и гасе се један другим.

Природна пала љубав распаљује човекову крв, покреће његове нерве, буди машту; света љубав хлади крв, умирује душу и тело, привлачи унутрашњег човека на молитвено тиховање, погружава га у опијеност смирењем и духовном сладошћу.

Многи подвижници који су природну љубав примили као Божанску, распалили су своју крв и машту. Стање распаљености веома лако прелази у стање бесомучности. Налазећи се у стању распаљености и бесомучности многи су сматрали да су испуњени благодаћу и светошћу, па су тако били несрећне жртве самообмане.

Тврдо знај да је љубав у Богу највиши дар Духа Светога, а човек само може да чистотом и смирењем припреми себе за примање тог великог дара, који мења ум, срце и тело.

Узалуд се трудимо, бесплодно и штетно, када тражимо да пре времена у себи откријемо узвишене духовне дарове: њих у своје време дарује милосрдни Бог онима који постојано, трпељиво и смирено испуњавају јеванђелске заповести. 1. 127-130

# Неки кад прочитају у Светом Писму да је љубав најузвишенија међу добродетељима, да је она – Бог, почињу да се труде како би истога часа у своме срцу развили осећање љубави и тиме прожимају све своје молитве, мисли о Богу и дела.

Бог се одвраћа од ове нечисте жртве. Он од људи захтева љубав, али истинску љубав, духовну и свету, а не измишљену, телесну, упрљану гордошћу и сладострашћем. Бога је немогуће другачије волети, него срцем очишћеним и освећеним Божанском благодаћу. Љубав према Богу је дар Божији, она се излива у душе истинских слугу Божијих деловањем Духа Светога. Напротив, она љубав која спада у наше природне особине, налази се у стању повређености грехом које обухвата читав људски род, целокупно биће сваког човека, све особине сваког човека. Узалуд ћемо стремити служењу Богу и сједињењу са Богом том љубављу! Он је свет и почива само у светима. Он је независан – бесплодни су људски напори да прими Бога у себе, када нема благовољења Божијег да обитава у човеку, иако је човек – богосаздани храм, створен са циљем да Бог обитава у њему. Тај храм се налази у стању жалосне запуштености и пре но што буде освећен потребна му је обнова.

Превремена тежња човекова да развије у себи осећања љубави према Богу већ представља самообману. Она ће одмах удаљити човека од правилног служења Богу и довести до различитих заблуда, а окончаће се повредом и погибијом душе. 2. 52-53

# Степен наше љубави према Богу нарочито јасно видимо приликом молитве, која служи као израз ове љубави и у отачким делима је сасвим правилно названа огледалом духовног напретка. Када приликом молитве стално падамо у расејаност – то служи као показатељ да се наше срце налази у ропству земаљских страсти и брига које му не допуштају да се у потпуности устреми ка Богу и пребива са Њим. Пажљива молитва показује да је наше срце раскинуло нити привезаности за свет те да се стога већ слободно усмерава ка Богу, да се приљубљује уз Бога, да се навикава на Бога. Прелазак са расејане на пажљиву молитву, или од љубави према свету ка љубави према Богу захтева много времена, много труда и напора, много помоћи. Потребна је помоћ поста, потребна је помоћ целомудрености и чистоте, потребна је помоћ нестицања, помоћ вере, смирења, милости, помоћ Божанске благодати. Уз заједничко дејство свих поменутих потпора срце успева да се отргне од љубави према свету; ослобођен невидљивих окова пада и огреховљености, човек се читавим својим бићем устремљује ка Богу. Спознавши узвишеност и блаженство тог стања, он се труди да што чешће пребива у њему. Љубав Божија му опитно доказује своје присуство у њему, а он своју љубав према Богу доказује пажљивом и постојаном молитвом, која није разбијена помислима о предметима и делима пролазног света. 4. 260-261