Из дела светог Теофана Затворника

Нада

Нада је – од вере, али када тај осећај постане чест, он онда оснажује и саму веру. Тако нада даје данак вери, као својој родоначалници. Под њиховим узајамним утицајем сазрева свети живот, који као последњи циљ има стварање љубави у срцу (34, стр. 363-364).

Гледајући стално пред собом врата смрти, гаји хришћанску наду и, одагнавајући њоме ужас смрти, радуј се као онај ко ступа у царске палате (2, п. 366, стр. 236).

Добро чините што чувате наду и живо уздање. Они су – луч, који осветљава пут живота и доноси радост сред неизбежних животних тескоба. Нада и уздање су подржавали мученике у трпљењу и преподобне у подвигу. Подстичите их све више и више. Без њих је – само мрак и бескрајна тескоба (5, п. 876, стр. 148).

Нада зна да будућност припада Господу Христу и светој Цркви Његовој. Она као да се већ сели тамо, живећи у тој будућности не само својим мислима, него и осећајем, у уверености да ће се преславни духовни живот – који исходи од прослављеног Господа и који је Његовим удовима данас само унутрашње својствен – у своје време и споља преславно разоткрити, прожимајући собом све... (24, стр. 126).

Нада је најнежнији цветић у духовном врту, али уједно и најјачи. Чим је запахне трулежни задах греха она вене; али кад тога нема, никаква сила не може да је сломи. Напротив, она својим миомирисом оснажује све друго (34, стр. 386).