Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

УЗНЕМИРЕНОСТ

Узнемиреност је знак духовне гордости

Ви у себи видите немар за добра дела, и то вас узнемирава, уместо да вас смирава, чиме бисте могли да привучете помоћ Божију; ви се међутим узнемиравате, а узнемиреност, то је ђавоље дело, и представља знак духовне гордости.

Узнемиреност не доноси никакву корист, него највећу штету; то је ђавоље дело, које не допушта да се пред Богом излије своје срце у покајању.

...Ти си за време припреме за Свету Тајну, то јест припреме за причешће, била узнемирена јер се ниси припремала добро – молила си се мало и расејано; и пошто си се тако лоше припремила, питаш да ли смеш да приступиш тој страшној Светој Тајни? Ниси принела ни једну усрдну молитву, ни једно добро дело, твоје покајање је тако хладно и немарно. Ти не видиш да овај немир долази од противника, и да са њим никада не можеш да склопи примирје. Мислила си да када се добро припремиш, онда можеш и достојно да се причестиш. Али то је погрешно. Колико год да се припремамо, ипак не можемо достојно да приступимо. Бог прима само свест о нашој недостојности, срце скрушено и смирено и по Својој неизрецивој благости удостојава нас ове велике Свете Тајне. Ја сам уверен да си ти истински желела да се припремиш за њу, али ту се умешала самоувереност. А када си видела да ниси у стању да испуниш ово или оно, ниси се смирила у својој немоћи; ђаво те зато и напада узнемиреношћу, а у таквом стању нема ни покајања, ни смирења, ни спокојства. Када читамо не само устима, него у срцу осећамо: безакоње своје ја знам, и грех је мој стално преда мном, онда ће бити и плода: срце скрушено и смирено, које Бог неће презрети. Но, ако у себи не осећамо ово, него нам је срце, напротив, хладно и тврдо, онда никако не треба да се узнемиравамо, већ и невољно треба да осетимо смирење; а ако се узнемиравамо, од тога немамо никакве користи...

Видећи своју малодушност спознајте и то одакле она потиче: очигледно од самољубља, које не може да поднесе увреде, па се зато узнемиравате.    

Наша је дужност да тугујемо због тога што се не поправљамо, а не да се узнемиравамо; туга доводи до покајања и смирења, док узнемиреност показује нашу гордост. Смирење нас приморава да увидимо своју слабост и да не осуђујемо никога осим себе; а умишљеност свима доноси осуду.

У стању узнемирености нема ни покајања, ни смирења, ни подвига против страсти

Ви се жалите на своју гневљивост и ужасавате се. Треба више да се смиравате, уместо да се ужасавате. Ужасавати се, то значи исто што и узнемиравати се, а у стању узнемирености нема ни покајања, ни подвига у супротстављању страстима и њиховом искорењивању. Узмите на пример њиву која је зарасла у коров и трње. Шта с њом да се ради? Шта год добро да посејеш, све ће пропасти. Зато треба мало-помало чупати трње и плевити коров, па тек онда сејати...

Узнемиреност нас лишава наде на милост Божију

...Осећате да ћете а Страшном Суду бити без икаквог одговора. Ако ово последње снажно делује на вас и узнемирава вас, опет ћу вам рећи, да су ђавоље замке плод гордости. Свесни своје грешности, ви не треба да очајавате, него пре да се смирите и да се дивите човекољубљу Божијем, које вас трпи и очекује ваше обраћење и покајање.

Нико не може да се похвали да је безгрешан. Чак су и сами апостоли себе сматрали за грешнике. Свети апостол Павле каже: Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам прави ја (1. Тим. 1,15). Свети Петар се такође увек сећао свога греха; и многи који су живели духовним животом, чак и свети, сматрали су себе за грешне, али се нису узнемиравали, јер спасење нису заснивали на својим врлинама, него на заслугама и милосрђу Господа нашег Исуса Христа. Ви себе сматрате грешном, али уочавате и своје врлине, па се духовно узнемиравате и све то у вама доводи до једног мрачног хаоса, због кога у вама не може да се појави светлост расуђивања.

Узбуђење лишава спокојства

Просудите каква је корист од тога што се толико узбуђујете и узнемиравате после било каквог спотицања? Није ли боље да се мирите и да принесете покајање? Јер ту се рађа спокојство, док се тамо остаје без њега.

Где је узнемиреност, тамо је ђаво; где је мир, тамо је Бог

Њено срце се узнемирило, што значи да није одолела ђавољем насртају који је имао за циљ да је лиши користи. Где је узнемиреност, тамо је ђаво; а где је мир, тамо је Бог...

Узнемиреност подстиче ђавола да нападне још силније

Смирење доноси спокојство и пружа наду да ће доћи до исправљања. А узнемиреност још више притиска човека, и подстиче ђавола да нападне још силније.

...Ђаво још силније устаје против тебе узнемиравањем због сваке ситнице, зато буди храбра и презири их.

Припремих се, и не смутих се

…Средство за избегавање узнемирења је самоукоревање; а узнемиравати се и  и очајавати због страсти – то је показатељ духовне гордости; чак и у случају спотицања, ђаволу не треба пружати радост узнемиравањем и очајавањем, него пре свега треба се спуштати у дубину смирења, јасно увиђајући своју немоћ, представљајући је себи пред Господом и приносећи покајање.

Немогуће је да не покажеш узнемирење и да изгледа као да ниси увређена; али треба се држати онога: смутих се и не изговорих (Пс. 76,5), а унутра прекоревати себе због покренутих страсти… па ћеш доћи до онога: припремих се, и не узнемирих се (Пс. 118,60).

Када се узнемириш лек пронађи у самоукоревању и смирењу, и сваку тегобу претрпи без роптања, како би после добила плод утехе…

Главни узрок узнемирености је подозрење према ближњима и недостатак самоукоревања; а ђаво у таквој ситуацији може да подигне још већу буру немира.