Тајна манастирске ракије

Године 1992. провео сам неколико дана у манастиру Ковиљ. Ако ме сећање не вара било је то негде с почетка јесени. Помагао сам братији, као што је обичај, у њиховим свакодневним домаћим пословима, укључујући и печење ракије. Пратио сам процес њене производње од почетка до краја. Била је потпуно природна и веома укусна.
Недавно сам поново био у манастиру Ковиљ. Двојица некадашњих ковиљских монаха сада су владике. И сам манастир много се променио у протеклих осамнаест година. Уместо старог сеоског казана за печење ракије, братство сад поседује малу али модерну дестилерију. Пробао сам опет њихову ракију. Уопште се није променила. И даље има исти савршени укус. Донео сам у Београд три флаше (дуња, кајсија, виљамовка). Код нас у Светогорску навраћа много пријатеља, а одржавају се и пробе ваведењског хора. Ракије су се свима мноооого допале. После два или три дана флаше су биле празне, па сам за ову фотографију морао да их напуним водом, што ћете видети и сами ако боље погледате.  Од срца дакле препоручујем ковиљске манастирске ракије као најрепрезентатијвније домаће пиће.