© за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.
ПРАВОСЛАВНО СВЕДОЧЕЊЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
(Предавање одржано у Епархијској Управи у Минску 1992)
Ваше, високопреосвештенство, драги оци, браћо и сестре! Ви знате да су се у савременом свету у XX веку догодиле духовне, политичке и културне трагедије и преокрети. За један од таквих преокрета треба сматрати и следеће: православно богословље, православни поглед на свет и православна Црква престали су да буду оно што су кроз историју били, тј. Црква, територијално и културно ограничена на Блиски Исток и Грчку – колевку свога настанка – као и на Источну Европу са словенским земљама и првенствено, наравно, Русијом.
Православни су сада расути по читавом свету. Ви пред собом имате човека који говори руски, али се родио у Француској, образовање је стекао на Западу и читав свој живот провео је у општењу са западним светом – не само хришћанским, него и са читавом секуларном западном културом. Зато и мислим да за вас најинтересантније може да буде управо моје лично искуство у том погледу и исповедање своје вере.
Православна дијаспора у свету нарочито се везује за руску емиграцију, јер иако су још у XIX веку стотине хиљада православних из Источне Европе прелазили у Америку, то је била економска емиграција и састојала се углавном од необразованих људи, који нису могли нарочито да обогате културни живот западног друштва, него су у Америку долазили у потрази за бољим животом. Но, руска емиграција после 1918. године била је већ другог типа: она је у себе укључивала интелектуалну елиту Русије пре револуције. Била је бројна и, што је најважније, имала је велик интелектуални и културни потенцијал. Ја сам рођен и одрастао сам у Паризу. Још и сад се сећам како су у париској цркви Светог Александра Невског, где сам као дечак прислуживао на богослужењу, недељом стајали бели генерали, Николај Берђајев, Велики кнежеви, покајани есери (социјалисти), и десница и левица, и обичан народ, а у хору је певао Фјодор Шаљапин. То је био некакав микрокосмос руског друштва пре револуције са његовим различитим политичким погледима, али обједињен црквом.
Са моје тачке гледишта најзначајнија чињеница није била само политичко прогонство из Русије тих људи, него њихово обједињење у крилу Цркве и то што су умели да створе целовиту културну средину. Ту је велику улогу и у црквеном погледу одиграо Институт Св. Сергија у Паризу – Духовна Академија која је окупљала најбоље философе и богослове који су се у то време налазили у иностранству и чији је циљ било формирање ученог и културног свештенства; они су чак маштали, како је рекао глава наше Цркве у Француској митрополит Евлогије, да се читав тај институт једнога дана пресели у Сергијев Посад. Тај сан се у материјалном погледу није остварио, али нешто је од њега остало – нарочито у виду књига, духовног наслеђа и духовних веза. Мислим да то има много већи историјски значај од нечијих политичких погледа, међу којима су увек постојале разлике и за које се никада не зна какве ће плодове да донесу; а духовно и интелектуално наслеђе ће своје плодове несумњиво да донесе. Дакле, Православље се појавило изван своје историјске средине. Али унутар руског православног расејања могле су се уочити две тенденције:
- једна тенденција била је конзервативна, чисто емигрантска: седети на коферима, маштати о повратку у Отаџбину, уопште не размишати о новом окружењу;
- друга тенденција била је офанзивна. Неки људи, а нарочито Црква у лицу својих најбољих представника и руководилаца, схватили су да таквих догађаја нема без воље Божије и да мисија руске емиграције није само дефанзивна, ограничена на бригу о будућности Русије: она је позвана такође на православно сведочење у свету.
Данас, прескачући деценије, видимо да на Западу, у Европи и нарочито у Америци, постоје праве православне хришћанске општине, које се састоје не само од деце, унука и праунука емиграната, него и од аутохтоних грађана Запада који прелазе у Православље.
Ја стојим на челу православне Духовне Академије чији је небески покровитељ свети равноапостолни кнез Владимир. Смисао овог покровитељства је у томе, што је 1938. године, када је Академија настајала, прослављано 950 година од Крштења Русије; ми смо тада истицали, да на тај начин не само да се сећамо прошлости, него се и угледамо на кнеза Владимира, тиме што стварамо Православну Цркву овде, на Западу, као што ју је он створио у Кијевској Русији. Овакав смисао боравка православних Руса у расејању представља значајну, важну и конструктивну форму православног сведочења.
Поменуте две тенденције уопште не морају да противрече једна другој: могуће је мислити о спасењу Русије и о помоћи Руској Православној Цркви, а при томе знати да је Православно хришћанство у суштини вера која спасава не само један одређен народ или једну одређену категорију људи, него читав свет.
Желео сам са вама да поделим неке конкретније философске, богословске и културне идеје о томе где је данас у савременом свету православно сведочење најважније. На Западу, као што знате, Православље представља религиозну мањину. Али, на кога ми тамо првенствено наилазимо?
Наилазимо на католике и протестанте, наилазимо на атеисте и на секуларизовано друштво. Веома је важно да сагледамо друштво у целини, и ту могу искрено да посведочим, да мене у истини наше Православне вере сасвим утврђује то, што верни православни хришћани имају неку нарочиту благодат да успешно сведоче о истини у различитим околностима. За то постоји конкретан разлог: Православно предање и Православна Црква кроз историју нису преживели духовне трагедије западног света. На Истоку је било много трагичних историјскох догађаја: турска најезда, монголска најезда, потпуно непотребне унутрашње револуције попут реформи Петра Великог; догодила се револуција 1917. године, која је потпуно разорила постојећи поредак – али није било Реформације, није било црквене револуције, није било чак ни онога што знамо под именом Просвећеност, није било ни Ренесансе, која на свој начин такође представља раскид са Предањем. Зато у Православљу постоји такав доживљај стварности који је органски повезан са предањем, али не силом некаквих спољашњих услова или структура, него кроз поседовање унутарње везе са апостолском вером. А када то умемо и да изразимо, онда заиста напредујемо, како у нашем личном духовном животу, тако и у општењу са другим људима.
Са католичанством ми имамо много шта заједничко, и веома је важно да то истакнемо на самом почетку. Ако будемо говорили само о ономе што нас раздваја од Римо-Католичке Цркве и ако од тога будемо полазили, онда дијалога неће ни бити, него ће бити само полемике. Заиста, треба да будемо свесни – и о томе сада папа воли да говори – да су Римо-Католичка и Православна Црква сестре (истина, сестре се често свађају међу собом и њихово сестринство не представља гаранцију мира и спокојног живота… а то је, уосталом, један испразан дипломатски екуменизам за новине, који ја не одобравам), али је још важније то, да су Исток и Запад током хиљаду година чинили Једну Цркву, да нам није заједничко само Свето Писмо, него и многи оци Цркве које поштују и католици и православни, а много је заједничког и у области Светих Тајни и поштовања Мајке Божије. У том погледу најзанимљивије је када се види оно што површног познаваоца западног хришћанства може да изненади – да православно предање у многим католичким груговима ужива огроман углед. Улазите у њихове цркве – а тамо свуда Владимирска икона Мајке Божије, Света Тројица преподобног Андреја Рубљова, иконопис, богословска издања која се тичу историје православне духовности, монаштва, монашког аскетизма, издања дела светих отаца; ту су и познати католички научници, нарочито француски и немачки, који изучавају Предање наших отаца. Управо на томе треба заснивати међуконфесионалне односе – то треба поздравити као позитивне елементе који пружају основ за дијалог и сведоче о томе да није све покидано. Но свакако, као и увек, постоје и тешкоће. Овде је веома важно да ми, православни, имамо правилан приступ: не само одбрамбени, него и у правом смислу речи духовно офанзивни. То се пак тиче најважнијег проблема који раздваја Православље и католичанство: питања папства и ауторитета Римског епископа. Зашто том питању треба да се приступа на један свеобухватан начин? Зато што се оно тиче и западне цивилизације и западне културе. Ми не бринемо само о томе да заштитимо и сачувамо Православље у слободи од империјализма и папске власти; то јесте важно, али није најважније. Заправо, главно је питање, и тим питањем не бавимо се само ми, него и читав свет, укучујући ту и секуларизовано друштво које формално није везано за Цркву: садржи ли хришћанство, тј. Нови Завет, учење о томе да постоји један човек у коме је усредсређен сав црквени ауторитет и од кога зависи истина или исповедање вере?
Ја сам се тим питањем бавио са тачке гледишта дубинског садржаја ове доктрине, и заиста, постоји у њој некаква трагедија и тајна, јер у Новом Завету основа за доктрину о папству нема. Господ је Петру рекао: Ти си Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју (Мт. 16,18). Али Он то није рекао папи! Рекао је Петру. Питање је само: има ли Петар наследника у томе, и ако има, ко су и где су они? Управо у томе је ствар. А ако се од Петра у том погледу наследници не очекују, онда је и смисао Спаситељевих речи сасвим другачији: на Христово питање, шта ученици мисле ко је Он, Петар је у њихово име одговорио: Ти си Христос, Син Бога живога (Мт. 16,13-16). Смисао Спаситељевих речи је дакле у томе, што је Он истакао исправност исповедања Петра и ученика, и позвао их да управо тако верују: ко буде веровао у то – на њему ће бити сазидана Црква. И заиста је тако, јер ако се у Христа не верује онако како је исповедио Петар, онда нема ни Цркве: у то верује и епископ, и световњак, и свештеник, и ђакон, а ако не верује – ту Цркве нема. Свако ко верује онако како је исповедио Петар – истински је носилац вере и темељ Цркве. Ово питање је централна тачка читаве историје западног хришћанства – о томе су добро писали руски писци, а понајбоље Достојевски, који тврди да човек не воли слободу и да се плаши слободе, а нарочито се плаши слободе и одговорности у области вере, као суштинске и последње слободе. Човек хоће да му други кажу како да верује, хоће да има људски критеријум истине, који би га ослободио од одговорности да мисли и да верује слободно.
То је питање не само Католичанства и Православља, него и целокупног хришћанства. Оно је исказано у легенди о Великом Инквизитору у роману “Браћа Карамазови”, где Велики Инквизитор чини “добро” људима тако што их ослобађа од слободе, и када дође Христос – поново га распиње. О чему се ту ради? Само о томе да се људи, по његовом мишљењу, боје слободе, и да поздрављају оне који их од ње ослобађају. А од слободе ослобађа не само папа, него и свако тоталитарно уређење, свака структура која размишља уместо људи и пуни њихове главе свакојаким лажним принципима.
Наше сведочење и наш дијалог о папству не треба да се ограничи само на политички однос према тој доктрини. Понекад католици кажу да православни имају специфичан источњачки менталитет, који у принципу не схвата идеју о папству, јер та идеја није добра за Исток, мада је сасвим добра за Запад. То је потпуно лажни приступ.
Ми теба да се бринемо о Западу у том погледу, и наша брига треба да буде изражена кроз сведочење о истини, које ће бити испуњено љубављу, али при томе непоколебиво. Уопште, у католичком свету се данас, у вези са Другим Ватиканским сабором, појавила велика криза: ви сигурно знате да је питање папског ауторитета до те мере сазрело унутар Католичанства, да је дошло време када многи католички научници, теолози и црквене вође почињу да мисле да је неопходно да се догмат о папству изрази на некакав бољи начин, јер развитак папства представља резултат историјског процеса. Сваки историчар зна, да папа у древној Цркви није исто што и папа у XIX веку. Историјски је лако доказати да папства (какво је данас) није било (опоненти кажу да је оно постојало потенцијално и да се по вољи Божијој појавило онда када се у Цркви појавила потреба за њим).
Но, историјски гледано, ауторитет папства стално је растао: Први Ватикански сабор, одржан 1870. године, представљао је врхунац доктрине о папству. Тек тада, 1870. године, био је формулисан догмат о папској непогрешивости! А Други Ватикански сабор представљао је резултат процеса који се одвијао унутар самог католичанства, где су људи почели да схватају да су отишли предалеко, и да није све тако једноставно када је реч о питањима највишег руковођења Црквом Христовом – да осим папе постоје и други епископи, и друге епархије, да је потребно саборно решавање питања, уважавање и других црквених ауторитета и глава локалних Цркава; да локална Црква није део Тела Христовог, него читаво Тело Христово у одређеном месту и тако даље. Многе такве идеје, карактеристичне за православно богословље, биле су прихваћене од стране Другог Ватиканског сабора… али не у потпуности. Тамо је било речено да је све то добро, али тек уз услов да се локалне цркве налазе у општењу са папом. То значи да је сам критеријум, сама суштина папства била очувана, укључујући ту и идеју да људи уопште не желе да икада изгубе једну спољашњу увереност и спољашње критеријуме истине. Међутим, читав католички свет је до те мере био одређен доктрином о папству, да када су почели мало да снижавају ауторитет папства и да говоре о томе како се у цркви неке ствари мењају, те да оно што је некада било тако, сутра може да буде другачије – у Католичанству је дошло до велике кризе.
Само у пољском Католичанству, које је вама добро познато, није било тако: пољско Католичанство је живело под притиском комунизма и сачувало је своју ауторитарну структуру; у западним земљама није било тако: у Америци, Француској, Немачкој – Католичанство је почело једноставно да пропада. Четрдесет процената католичких свештеника одбацило је свој чин! Можете ли да замислите размере те појаве? Криза католицизма још није превладана, мада папа покушава да уреди све онако како је било пре, да би људи мирно живели и да не би превише размишљали о доктрини.
Какво дакле треба да буде наше сведочење?
Ми не треба да будемо злуради, нити треба да се понашамо као неки посматрачи са стране. Питање које сада узнемирава и дели католички свет је питање еклисиологије и учења о Цркви. Ми тврдимо да је наша, православна форма црквеног устројства истинита и универзална. Како бисмо њу могли да окарактеришемо? Врло једноставно, јер истина је, уопште, једноставна: власт у Цркви није спољашња власт – не може се рећи: “ево Цркве, а ево власти над њом”. Црквено учитељство, сведочење и пастирство израз су унутарњег живота Цркве, зато се православни еклисиолози и изражавају у категоријама евхаристијске еклисиологије. Власт у Цркви има онај ко представља и испољава лик Самог Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије, тј. онај ко предводи евхаристијско сабрање онако како је Господ председавао на Тајној Вечери. То је та унутарња црквена реалност која одређује власт и ауторитет у чувању истине у Цркви.
Као што сам већ рекао, питање власти у Цркви тиче се не само православно-католичких односа, него и западне културе у целини, јер су и Просвећеност, и Ренесанса, и Реформација били повезани са протестом против папске власти. Постоји једно историјско гледиште, додуше мало површно, али свакако донекле истинто: и на Истоку и на Западу било је унутрашњих црквених раскола, али док су западни расколи представљали бунт против власти, расколи на Истоку били су конзервативни и појављивали су се онда када је Источна Црква ишла макар пола корака напред, дефинишући прихваћену праксу или даље развијајући оно што је већ речено, као на пример у случају патријарха Никона и његовог односа према старообредцима, или у случају древног раскола који је изазвала монофизитска јерес, када је Црква установила да је у Христу једно лице и две природе, а монофизити то нису прихватили јер “раније нису тако сматрали”. Суштина ове појаве на Истоку је у томе, што је чувар истине у Цркви - народ, а народу се не може диктирати. На Западу међутим постоји мишљење да је људима са Истока, нарочито словенима, а пре свих русима, потребна чврста рука и диктатура, зато што нису способни за демократију. Нећемо се упуштати у разматрање овог гледишта, само ћемо да истакнемо да је на религиозном плану источни православни доживљај слободе и одговорности много јачи и дубљи него западни.
Што се тиче Протестантизма, моји погледи на њега су веома општи, јер је и сам Протестантизам веома растегљив појам, унутар кога постоји такво мноштво различитих облика, тенденција и група, да их је немогуће подвести под један заједнички именитељ. Али може се изнети следеће запажање: када је дошло до Реформације, када су Лутер и Калвин у XVI веку устали против средњевековног католичког поретка, стицајем историјских околности нас православних тамо није било. Нема сумње да је Протестантизам, побунивши се против Рима, одбацио и много тога истинитог, што је за Православље остало велика вредност. Но истовремено, Протестантизам се није одвојио од Православне Цркве – и то треба имати на уму – него од Католичке, те је зато са њима много лакше водити дијалог. Они међу протестантима који историјски разумеју овај проблем, изнова се приближавају се Православљу, јер у њему нема оних негативних страна које су одбацили у Католичанству.
Унутар Протестантизма такође постоји својеврсна криза ауторитета и криза у одређивању критеријума вере. Првобитно су протестанти тврдили да извор истине у хришћанству није папа, и није Црква, него је то Свето Писмо. Али у XIX веку немачки професори су почели да дешифрују и анализирајуБиблију, примењујући у изучавању Светог Писма метод историјске критике. Тако је дошло дотле, да ни Библија више није толики ауторитет, јер неки учени професор са немачког универзитета зна и разуме шта је у њој написано, док је други не схватају и приступају јој наивно. Због тога се Протестантизам поделио на либерални, који верује у немачке професоре и историјску критику, и више традиционални, који има форму наивног фундаментализма када верује буквално онако како је написано: шест дана стварања – то је шест пута по 24 часа; при томе се из Светог Писма искључује символично, поетско и слично изражавање. И данас су врло активне управо такве баптистичке фундаменталистичке групе.
Овде је чак изненађујуће до које је мере православни приступ Светом Писму и његовом ауторитету једноставан: ми просто не можемо да будемо фундаменталисти, јер Библија је књига Цркве. Ако се обратитие светом Василију Великом и прочитате његов Шестоднев – књигу коју је он написао у IV веку и која садржи коментаре на књигу Постања, тј. објашњење првих шест дана стварања света – он ту каже да шест дана стварања света не треба схватити буквално, да то није тако просто, и да библијске текстове треба схватати духовно. По његовом схватању језик Библије може да буде сликовит. Библија живи у Цркви и чак у одређеној мери представља производ и плод Црквеног Предања.
У нашем дијалогу са Протестантизмом ми треба да умемо да им представимо и предамо поимање Цркве не као спољашњег ауторитета, него као место заједнице, где се човек непосредно присаједињује Богу и силом Духа Светога разумева Библију. То је органско схватање еклисиологије, засновано на извршавању Црквеног Предања.
На крају, треба имати у виду то, да је западни свет данас нецрквен свет. Немојте да мислите да тамо постоје само католици и протестанти. У Француској, на пример, католици који практикују веру и посећују храмове чине око 10% од укупног броја становника. У Енглеској – 2 или 3%, мада Англиканска Црква тамо има статус државне цркве. Све је то потпуно посветовњачен свет. Тако у Швацарској, где такође постоји званична државна Лутеранска Црква, они сами, снуждено се смешећи, кажу да храмове посећује мање од 2% становника. То је трагична чињеница, али подсетимо се да је руски атеизам дошао управо са Запада, и то у форми западњаштва. De facto, ми сада имамо чудну ситуацију да је у Русији, и уопште у земљама источне Европе, где је седамдесет година владао агресивни атеизам, пропорција активно верујућих знатно већа него у било којој западној земљи, и поред свих њихових организација, и поред стабилности њихових Цркава, и поред свег благостања које имају. Јер у савременом свету постоји активни агностицизам; постоје разне врсте атеизма – на пример у форми антирелигије, која као да узводи атеизам на ниво неке нове религије; постоји индиферентни атеизам – некаква равнодушност, која је данас најраспрострањенија. Све ће то најбоље бити одређено појмом секуларизма, који формира отприлике овакву психологију: “Можда Бог негде и постоји – можда! – али док живим овде, мене се то не тиче. Видећемо, кад умрем… али дотле се не вреди узнемиравати. Он је негде тамо, а ја сам овде, и живот се одвија потпуно независно од Њега”. Такав је отприлике секуларизам који је заиста овладао савременим светом.
Ја мислим, и увек сам говорио својим студентима, а то ће и вама бити корисно да знате, да је за савременог верујућег човека, нарочито за свештеника, веома важно да уме да разговара са паметним атеистом. Са глупим атеистима увек је могуће говорити пастирски – дакле, без ниподаштавања глупих људи, они се могу просвећивати. Али постоје и паметни атеисти, са којим је посебно интересантно и важно да се разговара. Пошто живимо на крају XX и почетку XXI века, ми морамо научити да разговарамо са њима. Чини ми се да разговор са паметним атеистом треба да крене најпре о човеку, а тек потом – о Богу. Ако се са савременим нецрквеним човеком разговара о појму човека, онда је добро да разговор пође од представе о томе да је човек биће усмерено ка Богу – теоцентрично биће. Када читамо дела светих отаца, налазимо да је ова истина изражена кроз то да је човек образ Божији (слика Божија). Образ Божији није само некаква спољашња сличност! То је унутрашња корелативност. По речима светог Григорија Ниског, то је корелативност као код огледала – ако га окренеш одраз се не види; може и да се сломи – онда уопште не функционише. Духовно огледало захтева активно усмеравање, и када је правилно усмерено, онда човек у себи проналази Бога. Ако пак не нађе истинског Бога, онда измишља новог. Зато свети оци кажу – и то је веома важно – да се образ Божији састоји у слободи, јер Бог јесте слобода; Он је Творац на Кога не утичу никакви спољашњи услови и нема Себи сличног. У томе се састоји образ Божији у човеку. Човек је, за разлику од животиња, биће које је способно да ствара. А када је у Богу, он учествује у безграничности Божијег стваралаштва. О томе су говорили и свети Григорије Ниски и Николај Берђајев.
Ако се о Богу разговара са паметним атеистом, Бог није некакав појам или неко безлично начело који се може доказати. Једна од најважнијих тврдњи отаца Цркве састоји се у томе да је Бог апсолутно трансцендентан и непојмљив; апсолутно и неограничено. Он се може спознати само кроз ту неспознатљивост… Читаво свештено Предање говори о томе да Бога нико никада није видео, по речима апостола Јована, јер Бог је непојмљив. Њега је могуће само сусрести. Зато је почетак хришћанске вере – сусрет са Христом, Који је историјски човек, и препознавање Бога у Њему, као што је то учинио апостол Петар, о чему смо већ говорили. У томе се састоји основни облик хришћанске вере – срести, видети и познати Бога.
Када је Христос упитао ученике: Да нећете и ви да одете? Симон Петар му је одговорио: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога, и ми смо поверовали и познали да си Ти Христос Син Бога живога (Јн. 6,67-69). Бог није негде тамо, на небу. Бог је личан! Ево Лика Христовог – то је Бог Који после оваплоћења узео људски облик. Ово је и сусрет. Сам Христос каже да је да је Он – Син Божији, и да има Оца Који шаље свога Духа Светога. Постоји Бог-Тројица: то се логиком не може доказати, али баш у томе је основни смисао јединственог одређења Бога у Светом Писму – Бог је љубав (1. Јн. 4,8). Ако би Бог био јединичан (а не тројичан), ово би била само апстрактна тврдња, јер волети се може само “неко”. Учење о Тројици чини потпуно могућим, стварним и конкретним одређење да је Бог љубав. Зато је Алексеј Сергејевич Хомјаков говорио да је наш социјални програм – догмат о Светој Тројици. Какав би социјални програм могли да имају хришћани? Управо такав.
Снага нашег Православља није у људској снази. За многе хришћане вековима је представљало саблазан то, што су били склони да наду полажу у спољашње силе, политичке или културне, и да се држе скута свакојаких властодржаца, или идеологија, или теорија. Увек кад су тако чинили, губили су оно најважније. Ово не значи да и у историји Православља тога није било – било је, чак веома често. Ми смо се поистовећивали и са Византијским царством, и са Руским царством, сада су неки склони да нас поистовећују са руским национализмом; хришћани на Западу се поистовећују са идеологијама, са демократијом, са овом или оном државом: зар је мало онога са чиме се може поистовећивати? - чак и са схватањем друштвене правде. Све су то веома добре ствари, све је то добро, чак и царства – све то сасвим добри појмови. Ја чак исповедам своје лично мишљење, да представе које су данас општеприхваћене, о томе да је национална држава једини исправан друштвени систем – нису тачне. Можда националне државе ипак могу да живе унутар једне политичке структуре? Наравно, слободно и ако то саме желе. Зашто је једно боље од другога? Све је то врло релативно, и управо улед те релативности, Црква ни у ком случају не може да се поистовети ни са једном теоријом. Стога сматрам да сила Православља и јесте у томе, што се оно никада ни са чим у потпуности није поистовећивало. Хришћанство се, de facto, поистовећивало: папство је, на пример, догматски поистовећено са политичком силом, и у томе је његова јерес.
Али историјско Православље има и велике слабости које су нам познате. Оне се крију углавном у нашој недоследности. Ми верујемо овако, а живимо другачије… Лако је бранити Православље на научним скуповима, кроз сложене богословске дискусије; тада све испадне добро. Али погледајмо своје сопствено Православље – јер и они то гледају! – и видећемо да постоји некаква несагласност… На пример, отац Георгије Флоровски у своме делу “Путеви руског богословља” говори о западном ропству православног богословља. Овај његов израз говори о томе да је заиста вековима, од времена митрополита Петра Могиле, наша богословска школа деловала према западаним, латинским обрасцима: у полемичком смислу употребљавали су католичке аргументе против протестаната, протестантске против католика, а сопствене – нису имали, него су као у стара добра времена преписивали из неких туђих извора. Но, та реалност чак и не представља неки велик грех, јер је проистекла из једног културног кеносиса православног богословља током тих векова.
Највише, ипак, страдамо од подела. О себи говоримо као о Једној Цркви – изволите, присаједините нам се! А други гледају и није им јасно: како постоји Грчка, и постоји Руска, и постоји Арапска, и постоји Бугарска црква, и свака од њих се бави само својим пословима. А где је Једна Црква? Где је?
У Православном Предању нема ничег привлачнијег и неспорнијег од богослужења. Кроз богослужење заиста досежемо истину и живимо њоме. Али често осећамо, нарочито у мисионарском окружењу, да не умемо да одговоримо на питање: “зашто?”. У традиционалном православном окружењу питање о богослужењу се некако и не поставља, али у Америци, на пример, половина наших верних који су обраћени у Православље жели да зна зашто је у богослужењу све баш тако како јесте. Наше старице не питају: “зашто?”, него просто долазе на богослужење и воле га, а тамо само постављају питања. Треба да умемо да одговоримо и објаснимо, а ми не знамо да кажемо зашто поступамо на тај начин и који је смисао богослужења; зато људи одлазе.
У принципу, у хришћанству нема друге мисије, него само “дођи и види”. Али неки дођу, виде и – оду. То може бити и њихов грех, али понекад је – наш. А ако је наш грех – онда… Суд Божији почиње од Дома Божијег. Зато сви треба да доприносимо развоју Богословља, јер то је његов смисао. Један свети отац је говорио – ко се моли тај је богослов, и ко је богослов тај се моли. Сазрецање је неодвојиво од молитве – то и јесте богословље. Но ипак, богословље је – слово о Богу, и треба га некако изражавати. Уз благодарност Богословљу треба чувати Свештено Предање и умети разликовати шта је Свештено Предање, а шта су – људска предања. Постоји Предање са великим словом, и предање са малим словом. “Бого-словље” нас враћа ономе што је заиста најважније – спознаји о Богу и о човеку. Авај, много је тога у нашем црквеном животу усмерено ка ономе што није важно – највише страсти изазивају управо најневажнија питања.
То је оно што сам хтео да поделим са вама из нашег православног искуства у западном секуларизованом свету у Америци.
Хвала вам на пажњи.
Одговори на питања.
Наставак разматрања неких тема које су биле дотакнуте за време предавања.
Као што знате, Америка је земља имиграната. Правих Американаца је веома мало, то су – индијанци, ескими… Интересантно је да је православно сведочење у Америци почело управо са мисијом међу тим аутохтоним Американцима на Аљасци: године 1994. ми ћемо прославити 200-годишњицу стварања Православне Цркве на Аљасци од стране валаамских монаха који су проповедали на локалном језику; то је био почетак православне мисије у Америци. Али касније окосницу православних чинили су имигранти који су стизали из Источне Европе, укључујући и Белорусију. У XIX и XX веку православни су у Америку долазили из Аусто-Угарске и Западне Украјине. Многи од њих су дошли као унијати, али су потом у стотинама хиљада прелазили у Православље.
Затим, Православље у Америци представљају Грци, Сиријци, Срби, балкански словени. Првобитно је тамо била једна Православна Црква којој је на челу стајао руски архијереј из Русије: на пример, 9 година – од 1898. до 1907. – архиепископ Амерички био је светитељ Тихон, будући Патријарх Московски и целе Русије. Међу имигранитима већину су чинили прости и необразовани људи, који су могли да сачувај само говорни матерњи језик. Њихова деца, унуци и праунуци говоре већином само енглески. Зато је Православна Црква у Америци у потпуности прешла на енглески језик; основна група од 10 епархија која потиче од те првобитне Цркве са краја XIX века и представља Аутокефалну Православну Цркву у Америци. Али у Америци постоје и друге Православне Цркве, које зависе од својих првојерараха, а осим тога и унутар њих самих јављају се поделе, зато је веома тешко разабрати ко коме канонски припада и коме је потчињен. Управо у томе је наша слабост!
Но, у последње време, нарочито неколико година уназад, многи неправославни Американци са породицама прелазе у Православље; на нашој Академији у такве спада више од половине студената. При томе прелазак се остварује без икаквог спољашњег притиска: ми једноставно немамо ни жеље ни средстава да водимо прозелитску кампању; својом пасивношћу пре их одбијамо него што их привлачимо. И у томе видим интересантну особеност нашег доба. Историјска будућност Православља зависи од његове судбине овде, у руско-словенским земљама – у Светој Русији. У вези са Црквом Бог чини таква чуда, каква се ни замислити нису могла. Али будућност Православља у многоме зависи и од тога каква ће бити његова судбина изван традиционално православних средина: хоће ли у туђим земљама имати историјску преспективу? Свако од нас је призван да ради у интересу светог Православља, без обзира на околности. Сада можемо да радимо заједно, и у томе је велика предност историјског периода у коме живимо.
Свима је познато ко су “карловчани”: то је бројно сасвим невелика група, око 50 парохија од 2300 православних општина у Америци. Карловчани су наследници тзв. Заграничног Синода, који је формиран у Југославији, у Сремским Карловцима, да би се после рата преселио у Америку. Они тврде да су једини наследник и предањски прејемник канонске Руске Православне Цркве од пре револуције. Карловчани ни са ким нису у општењу, и мада чине многа добра дела, као што је издавање литературе у Џорданвилу, имају, рекао бих, секташку идеологију; то је својеврсно савремено старообредство, само са том разликом, што су се прави старообредци спаљивали, исповедали веру, у хиљадама одлазили у шуме, док карловчане нико није спаљивао, нити су њих убијали, па зар је потребно онда да тако суде и осуђују? Ту се крије и њихов највећи проблем. Свештенику из Русије јавно неће да пруже руку, али кришом, тајно – пружају; и ту већ постоји нада.
Потпуне грађанске аполитичности у Америци нема. Чак они који се уздржавају од гласања, самим тим, макар и индиректно, изражавају једну одређену позицију. У основи Америчка Православна Црква као таква не заузима никакву политичку позицију, можда и услед своје малобројности. Али амерички протестанти имају тенденцију да врло широко учествују у политичкој делатности. Код њих је појам Цркве као Дома Божијег и места за богослужење прилично ограничен, зато се Црква као религиозна установа веома често доживљава као средство политичке делатности. У одређеном погледу ова делатност је врло позитивна; на пример, црначке Цркве су одиграле колосалну улогу у укидању ропства, Мартин Лутер Кинг је био прави хришћанин који је одиграо не малу полилитичку улогу у том погледу. У основи, имигранти, рецимо словенски, обично гласају за Демократску партију, а не за Републиканску, зато што је Републиканска партија – партија бизниса и капитала, док је Демократска – партија синдиката и слично, те се стога радници-имигранти поистовећују управо са њом. Уосталом, између ове две партије у Америци и нема неких битних разлика, а и постојеће разлике се све више смањују. То су две групе које формирају политичаре. Но, то не значи да у Америци нема политичких проблема: они се појављују углавном услед разноврсности и необичне хетерогености разлика у америчком друштву.
Почетком века у Минеаполису била је отворена Духовна Семинарија ради образовања будућих свештеника, али је затворена 1923. године, јер је радила уз финансијску помоћ царске Русије. Током 15 година није било никакве богословске школе, да би 1938. била основана школа према програму америчког образовног система. Појам Семинарија (Seminary) у Америци означава школу која студентима даје диплому више школе. И католици и протестанти имају исти систем, и постоји међусобно признавање академских титула, не од стране државе, него од стране других школских установа. Ради укључења у тај систем била је створена одговарајућа школа, која је добила назив Академија. Но, при томе је Црква створила своју семинарију класичног типа у једном манастиру. У почетку се предавачки персонал наше Академије састојао од руских професора-емиграната, међу којима су били Георгије Петрович Федотов, Спекторски – бивши ректор Кијевског универзитета, Богољепов – последњи проректор Петроградског универзитета, протеран 1922. године, и други велики научници старе Русије. Потом је после рата из Париза дошао отац Георгије Флоровски, који је био веома активан и који је почео да предаје на енглеском иако је дошао из Европе и говорио са веома јаким руским акцентом, и други. Сада су ти професори покојни, а наш професорски кадар је међународни. Ваш покорни слуга је једини који говори руски, док су остали Американци који су образовање стекли у Америци, мада их Русија веома занима и често долазе овамо.
Имамо затим и друге богословске школе: грчку Семинарију у Бостону са којом имамо врло добре односе, Семинарију на Аљасци за локално становништво, где се предавања одржавају на њиховим језицима. У материјалном погледу држава у Америци ни једној црквеној установи не даје ни цента. Потпуна одвојеност Цркве и државе није заснована на непријатељству, него на чињеници да држава треба издржава или сав тај огроман број религија у Америци, или никога. Одлучили су – никога: радите сами шта хоћете. Основна средства за помоћ Цркви добијају се од личних прилога.
Када сам био млади студент у Паризу или у Америци, још су били живи стари богослови, философи и историчари – Федотов, Берђајев, Сергије Булгаков… Георгија Петровича Федотова лично никада нисам упознао, али сам издао други том његове “Историје руске религиозне мисли”. То што је писао Федотов и што се и данас поново издаје, до те је мере корисно у погледу онога што се догађа, да је то просто задивљујуће. Руско богословље треба да се препороди, али ја мисли да ће се препород пре догодити овде, него тамо, код нас. Период хладног рата је, на несрећу, чак и на америчким универзитетима умањио интересовање за све што је руско. Сада је то интересовање спектакуларно и изненада порасло, али нема ко да предаје… Зато се пре треба уздати у Русију, уз наду да у свету више неће бити гвоздених завеса и да ће комуникација бити лакша. Задатак наше Духовне Академије је у томе, да створи школу православног богословља у Западном окружењу.
Америчка црква Христова је управо једна од типичних цркава у Америци. Она и њој сличне цркве су веома многобројне, поседују огромна средства, врло су активне и представљају секте које православне сматрају за нешто налик идолопоклоницима. Њихове проповеди у Русији су – сумњива ствар. Неке од америчких секташких цркава способне су да се са уважавањем односе према Православној Цркви и у том погледу треба их подстицати; друге нису способне зато. Они који су способни за општење са православнима, треба и да приме православље. На крају крајева, они шире Свето Писмо и проповедају хришћанство. То чине прилично наивно – уче Русе да певају америчке химне у преводу, што једноставно није утемељно.
Америчка Православна Црква користи руску духовну музику, и то је у извесном смислу чак неко провиђење, јер нова руска црквена музика, за разлику, да кажемо, од грчке, више је западна и зато је за нас нарочито погодна. Нова руска црквена музика разликује се од старообредачке и, са изузетком крајње западњачких облика који су чак и у Русији названи “италијанштином”, веома је добра. И старе “знамене” напеве и савремене форме духовне црквене музике треба користити умерено. Што се Америке тиче, западни човек који прелази у Православље руску музику може одмах да схвати, а грчку – не.
Када је реч о црквеној уметности и иконопису, он има огромну популарност. Иконопис чак је, рекао бих, превише популаран, јер међу новообраћенима покушаји да се сликају иконе представљају некакав критеријум православности, а боље би било да се нађе неки други критеријум, јер таква продукција често није најквалитетнија. Но, у основи мислим да традиционални руски православни и уопште византијски иконопис за многе у Америци представља веома снажно сведочанство Православља, зато што траје као жива уметност и постоји као продужетак древних образаца – нама је то од велике помоћи у послу сведочења Православља.
Питање аутокефалности читаве Украјинске Православне Цркве нас веома узнемирава, зато што у Америци постоји и велик број украјинских унијата, и украјински аутокефалисти на челу са “патријархом” Мстиславом… Уопште, словенска имиграција у Америци састоји се првенствено од Украјинаца, делимично и од Белоруса, и њихових потомака. Са богословске тачке гледишта Црква се не може поистовети ни са једном националношћу: овај принцип је похрањен у само новозаветно учење о Цркви. Од времена светих Кирила и Методија постојао је принцип превођења Светог Писма са грчког на језик разумљив народу. Самим тим неизбежно су стваране и националне културе. Западни хришћани су се молили само на латинском, па су зато морали да уче тај језик, а православни (после рада Солунске свете браће) – на црквенословенском. Као резултат, сваки народ је добио “своју” Цркву. Знате, прича се да су једног руског сељака питали шта је то Бог-Тројица, а он је одговорио: то су Исус Христос, Мајка Божија и свети Никола. У сваком случају и он и многи други прости Руси веома се изненаде када сазнају да свети Никола није Рус. Али у томе је снага Православља – што друга Помесна Црква није туђа, него такође “своја”.
Међутим, у својатању Цркве крије се и опасност, нарочито када секуларизам добије национални карактер. Схватање национализма радикално се изменило после Француске револуције, када је нација постала основна вредност и критеријум друштвеног поретка. Када се ради о Украјини, тешко је рећи да је украјински национализам нешто сасвим ново. Он је данас само заоштрен. Ми тамо имамо имигранте из истог села, од којих један каже да је Рус, други да је Карпато-рус, а трећи да је Украјинац. Испада да је то само питање убеђења, и то прилично вештачко.
Шта је то аутокефалност? У канонском погледу то је начин управљања облашћу. Реч је о црквеној територији на којој постоји Синод. Тај Синод има последњу реч у управљању Црквом и у одређивању нових епископа; он поседује административну независност. Ограничен је на неку територију, али не представља националну Цркву. У датом случају, када је у питању Украјина, постоји и та тешкоћа, што не схватају сви Украјинци своју националност на исти начин. Неки су веома оштро анти-Московски орјентисани, док су други једноставно и спокојно свесни да су Украјинци. Ту је и сва тешкоћа; ми у Америци такође страдамо због оваквог расположења код Украјинаца. Украјинци који су прелазили из уније у Православље, били су толерантнији према Русима од оних који су остајали у унији.
О византијској традицији у савременој црквеној уметности: чини ми се да је византијска култура изузетна зато, што се у историјским околностима у којима је дошло до иконоборства, у VIII и IX веку, појавила и православна реакција на њега – тј. иконопоштовање је богословско осмишљено. На Западу ничег сличног није било: није било богословски доследне везе између богословља, духовног живота и уметности. Међутим у Византији, у Православљу, та веза је била догматски утемељена: икона је постала исповедање вере, нарочито икона Спаситеља, икона Христа, која представља Оваплоћеног, Видљивог Бога. Задатак иконописца је да представи духовну реалност, духовни живот и присуство благодати Божије у њој. Овај задатак надахњује сваког православног иконописца и у томе је сила византијског наслеђа; тиме се објашњава и популарност иконописа, чак и на Западу.
Утврђујући духовна правила иконописа, Црква није прописала стил као такав. У иконопису нема догмата о одређеном стилу: постоји садржај и духовни задатак, али уметничка слобода је сачувана. Ретки су иконописци који представљају истовремено и ревинтеље византијске традиције и креативне људе. Оживљавање љубави према древном иконопису у основи носи имитаторски карактер, и понекад такав дела изгледају мртво. Али и копије добрих оригинала, боље су од лошег оригиналног стваралаштва. Уопште, иконопис је доживео опадање после XVIII века.
Већина свршених студената наше Академије постају свештеници. У последњих 10 година критеријуми за пријем су нешто шири: примамо и жене, које не могу да буду рукоположене, али могу да буду учитељице у школи, диригенти хора и да играју велику улогу у животу парохије. Мада представљају мањину, богословско образовање је за њих врло корисно. Основни циљ школе је ипак – образовање будућих пастира и богослова. Али као и увек у Православљу питање њиховог рукополагања не решава се одмах по завршетку Академије – они се рукополажу када се за то створе услови. Ми имамо исте проблеме као и било која богословска школа у Русији. Наша школа није велика: имамо само сто студената, што и није ткао много. Разлог за то је што православни представљају мањину у религиозном животу Америке.
2300 православних парохија чине две велике Цркве – нашу Америчку Аутокефалну Православну Цркву и Грчку архиепископију, а такође и мале заједнице. Наравно, било би боље када бисмо представљали једну целину. Уосталом, и сви други имигранти почињали су од стварања сопствене националне Цркве у Америци, што је потпуно природно. У своме друштвеном животу они су се американизовали, али Цркву су чували онакву каква је била код куће. То је карактеристично за све – и за православне, и за протестанте, и за католике. Но, католици су канонску власт брзо организовали, мада су међу католицима у Америци веома дуго доминирали Ирци и читав епископат био је ирски. Уз данашњег папу и Пољаци понекад долазе на место кардинала, свакако чешће него раније. Спољашња дициплина регулисана је врло строго, мада на нижем нивоу постоје свакојаке тенденције.
Парадоксално је ово: у Православљу се Господ Бог и наше Црквено Предање према православнима односе као према одраслим људима – одговорним, зрелим и свесним… и зато код нас влада такав хаос. Католици се људима обраћају као деци и успостављају спољни ауторитет, уређују спољни поредак, који је ипак само спољњи, а унутра… Главно у католичанству је потпуни раскид између учења Цркве и онога што људи практикују и мисле. Знам колико год хоћете примера и стално се са тим срећем: “Ја сам католик, али не верујем у оно што папа каже”. Један од америчких талаца у Либану – Андерсон, који је у заробљеништву провео осам година, говорио је да је могућност да се моли Богу била једино што га је одржавало у животу током тих осам година које је провео везаних очију у неком подруму. Он је чак постао бољи католик. Али док је причао о томе, рекао је да свеједно не верује у оно што говори папа. То стање је нездраво за Римо-Католичку Цркву. Али и код нас има нездравих ствари.
Најзначајнија антихришћанска појава на Западу је – секуларизам, неверовање и равнодушност. Сатанина црква и слично – то јесте спектакуларно, али то су једноставно поремећени и настрани људи којих је било увек. Такве ствари јесу ужасне и захтевају егзорцизам, али ипак, још ужаснија је потпуна религиозна незаинтересованост и равнодушност, која се код младих врло често изражава кроз крајњи и сасвим очигледни разврат. У Америци јесу популарне разне источне религије, што се на жалост појављује и овде, али то се ипак тиче неколико хиљада људи. А милиони и милиони, стотине милиона – то је незаинтересовани Запад… Није тачно то што неки кажу, да се тобоже може живети и тако. Не може тако да се живи! Та индиферентност и секуларизам се онда изражавају кроз неприродне појаве; баш као што је писао Достојевски – ако Бога нема, онда је све дозвољено! А ако је све дозвољено, где ћеш да се зауставиш?
Грех западних хришћана (наравно, не свих) је религиозна површност. Управо та католичка спољна дисциплина је такође површна и хришћанство своди на некакве обавезе: треба да радиш то, то и то, а шта мислиш – није толико важно. Иста је ствар и са Протестантизмом.
Код православних народа нема те површности: незаинтересованости има, али људе ипак некако узнемирује питање – где је Бог? Код њих постоји религиозни немир. О томе је говорио и Берђајев у књизи о духовном буржујству, усмереној против Запада. Код Руса нема духовног буржујства. Можда се и појави, али боље да га нема.
О белоруским унијатима: у Америци ја за њих не знам, још нисам чуо за белоруско унијатству у САД. Основу унијатства чине Украјинци, а специфично белоруско унијатство нисам срео. Можда и постоји у Кливленду. Украјинских унијта има страшно много, веома су активни и чак доводе младе људе из Украјине на школовање у своју семинарију Јосафата Кунцевича у Вашингтону.
Постоје покушаји просвећивања секуларизованог друштва на Западу, али су слаби. Чак и покушаје оца Серафима Роуза ја сматрам мало чудним. Просвећивање индиферентних маса – то је наша најслабија тачка. Мислим да Руска Православна Црква, која сада доживљава препород, у наредним деценијама треба да изнедри људе за тако нешто – православне философе, богослове и просветитеље. Ми имамо велике стручњаке, али немамо мислиоце и богослове светског значаја. Но, погледајте како је двадесет година уочи револуције у Русији дошло до масовног повратка интелигенције у Цркву. То је било јединствено и нарочито одушевљење, у коме није било лицемерја и које није било подстакнуто са стране. Постоји апологетика, морално и догматско богословље, али већинско америчко друштво не слуша православне боглослове, јер су православци од маргиналног значаја у америчкој култури. Али зато у Русији Православље није маргинално, него заузима централно место; тамо оно има више животних сокова, који могу да нахране ново полокење великих религиозних мислилаца. То је једна од нада коју свет гаји у односу на Руску Православну Цркву. Важно је само успоставити везу са прошлошћу и подсетити руско богословље на то да је Православље Васељенско; јер код Руса постоји опасност да се у својој мисли ограниче само на сопствену земљу. Говорим као Рус: земља је ипак трауматизована свим оним што се збило у XX веку, зато треба некако да дође до даха и да почне здраво да размишља. Кад Руси почну здраво да размишљају – за сада још нису заиста почели, али када почну – онда ће, дај Боже, Русија и читаво светско Православље да уђу у нову етапу развитка хришћанства.
.jpg)
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар