четвртак, 01. јул 2010.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА



УМИШЉЕНОСТ

Добро пази да ти се не поткраде лоповска помисао да живиш боље и пажљивије од других; она је тако опасна да, ако је присутна и у најмањој мери, нећеш ни приметити када порасте у џиновског фарисеја и када те потпуно обузме гордост. А пред Богом је бољи грешник који се каје, него умишљени праведник. Присети се, у кратким поукама за 25. јануар на крају стоји: «јер чак и да је неко безбројна добра дела учинио и сваку врлину стекао, а сам о себи има високо мишљење – јаднији је и грешнији од свих». Зато те молим: чувај своје срце од умишљености. А ђаво ће у сваком случају убацивати помисли: чим обавиш правило, одмах за себе умислиш да си нешто. Овоме су супротстављај заповест Божију (Лк. 17,10)(1), сећај се својих грехова и себе сматрај за последњу од свих, па ће те Господ сачувати!

Кажеш да осећаш духовни губитак, дакле – раније си мислио да имаш оно што си сада изгубио. Управо та мисао – која нас обузима а да је ми сами и не примећујемо – мисао да имамо нешто духовно, и јесте најопаснија, јер нас увлачи у фину умишљеност, која је противна Богу. Боље нам је да видимо своје падове, да се смиравамо и да себе и невољно сматрамо за најгоре, него да видимо своје умишљено напредовање и да се тако не погружавамо у дубину смиреномудрености: јер кроз прво спознајемо своје слабости и стичемо неотуђиво богатство смирења, док се кроз друго неприметно удаљавамо од Бога. Боље је да мислимо како никада нисмо имали ништа добро, и да га ни сада немамо, већ да смо одувек били грешници, и да смо и сада грешници који очекују да ће добити спасење само по милости Божијој: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10) – учи нас Господ. Можда ти је зато и допуштено да имаш искушење, јер се у теби појавила фина умишљеност, која те је довела до прелести; а да не би потпуно пао у прелест, уследиле су невоље. Никога немој да сматраш узрочником својих невоља – у томе треба да видиш дело Промисла Божијег који те испитује, док су људи само оруђа Промисла. А то што о мени говоре лоше – тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26); Оци су писали још и ово: «тешко ономе човеку, чије је име веће од његових дела»; а пошто ја за себе знам да сам ништа, и када би о мени говорили добро – не би ваљало; но, има и оних који желе да буду вређани.
Веома је опасно да за себе мислимо како имамо духовно знање: поготово ако оно потиче од само од читања књига, а да га нисмо стекли на делу. Ти још увек имаш само голо знање, које није обучено у дела: зато ту мисао (о поседовању духовног знања) треба што више да удаљаваш од себе. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати (1. Кор. 8,2), пише свети апостол. Чак и када би неко имао дар духовног знања, тај дар се чува смирењем. Не чудим се што си брзо прочитала светог Јефрема – јер си читала само слова.

...Када би видела своје врлине и помислила да угађаш Богу, то би била сигурна пропаст.

Жеља да се виде своје добре особине је – храна за самољубље
...Ви бисте хтели не само да будете добри и да немате ничег лошег, него и да видите себе као такву. Ваша жеља је за похвалу, али то што хоћете да видите своје добре особине – то је храна за самољубље. Чак и када бисмо учинили све што нам је заповеђено, ипак би себе требало да сматрамо за непотребне слуге, а ми, иако смо у многим стварима неисправни, за себе не мислимо да смо такви, па се зато и узнемиравамо, уместо да се смиравамо: зато нам Бог и не даје снаге за вршење заповести, да се не бисмо гордили, него да се смиримо и да добијемо залог смирења; а када тај залог буде у нама, онда ће и врлине у нама бити тврде, и он нам неће допуштати да се узносимо. Ако видимо своје грехе (за што и молимо Господа: «даруј ми да уочим прегрешења своја»), ми и нехотице морамо да се смиримо, а када видимо своје врлине – да се уздигнемо.

...Ви, по свему судећи, хоћете непоколебљиво да чините оно што је потребно; и када бисте то могли да испуните, свакако бисте пронашли утеху; али уједно бисте се повели за умишљеношћу, сматрајући за себе да живите благоугађајући Богуј; то би могло да помрачи и ваша добра дела. Мада су то ђавољи наговори, ви због неискуства можете да се поведете за њима: ђаво не престаје да нас напада – ако нас не приморава на греховна дела, онда нас подстиче да се хвалимо својим делима.

Инсистирање на томе да сте у праву – показатељ је умишљености
Ви се стално оптерећујете питањима ко, шта и како – ко какав поглед има на ствари, и свака мисли да је у праву, па се тако утврђујете у своме мишљењу; заборављате да погледате како ствари стоје са вама, и само подозревате једна на другу. Када би у вашим срцима завладали љубав и смирење, свега тога не би ни било.

...Писао сам вам, пошто свака од вас има свој поглед на ствари, да не сматрате свој поглед за једини исправан, поготово када се односи на прекоревање ближњег и нарушавање мира; него своју мисао изнесите на суд другој, а сами останите спокојни, па како она утврди – тако нека и буде, чак и ако се вама чини да није тако; тако ћете да стекнете навику да остављате свој разум и своје жеље, које често нарушавају ваш мир.

Не гајите у себи унутрашњег фарисеја
Ви сте себе увек сматрали за трпељиву и тиме сте се свакако тешили, али то није корисно. Сада се ваша слабост показала – оно што се догађа вас узнемирава, и ви постајете свесни своје нетрпељивости и слабости. Потребно је да се смирите.

...Чак и неприметно у теби је могла да се појави умишљеност због дарова; а да она и неприметно може да се појави у нама, у то нема никакве сумње (када се уз многе врлине поткраде умишљеност, она се може препознати само у искушењима).

Уздајући се у одсецање своје воље, помислила си да си задобила ту врлину; ако тако поступаш и у другим случајевима, па кроз то стичеш унутрашње фарисеја, који те води у прелест. То је заправо милост Божија према теби, што ти је допуштено да се толико узнемириш, како би спознала одакле тај немир потиче, и да би помоћу тог пада уцеломудрила своје мишљење.

...Шта год добро да чините: да се молите, да постите, читате, бавите се рукодељем, не излазите из келије, чак ни само ваше спокојство немојте сматрати за велику ствар, јер ако свакога дана придодате макар зрнце умишљености, неприметно ће у вама да порасте унутрашњи фарисеј, како је о томе речено код старца Василија у предговору за Нила Сорског.

Умишљеност нам не допушта да видимо своје унутрашње расположење
Приликом сукоба са сестром због њених неприкладних поступака, добро је што си прекорила себе и умирила се, јер да си дала слободу своме уму и његовим закључцима, много би пострадала. Наши судови о другима не могу увек да буду исправни; а ако и јесу исправни, они (други) то наравно не виде. Са нама се пак догађа обрнуто: други у нама виде црну страну, коју наше самољубље скрива од нас. Но, чим се загледаш у себе, одмах ћеш увидети колико си далеко од потребног; а шта тек да кажемо за врлине? Молићемо Бога: «Господе, Царе, даруј ми да уочим прегрешења своја, и да не осуђујем брата свога!»

Срце скрушено и смирено Бог неће презрети
...Пре свега треба да почнеш са одбацивањем умишљености, која ти показује твоје врлине, док ближње понижава. Сети се да је мрзак Господу ко год је поносита срца (Прич. 16,5), и да се Бог противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак. 4,6). Погледа на молитву смирених, и не понизи мољење њихово (Пс. 101,18). Близу је Господ скрушених срцем, и смирене духом спасиће (Пс. 33,18). Срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,19). Када Свето Писмо говори тако, ужасно је и помислити на своје напредовање у врлинама. Али непријатељ нашег спасења помрачује разум и обмањује нас нашом умишљеном светошћу; услед тога су се многи људи како у древна времена тако и данас прелестили и погрешили у делу свога спасења.

Сваку горду помисао и високо мишљење о себи сматрај за не мали грех, и падај ничице пред Богом, молећи за опроштај и помоћ у избављању од њега...

Твоја душевна туга, тескоба и остало потичу од тога што си примила умишљену утеху и тобожња небеска блага – по дејству ђавољем, а не од благодати. Заведена њима, сада не жањеш духовни плод мира и спокојства, него напротив тескобе, узнемирености и пометености; а узрок прелести је високо мишљење које имаш о себи, због чега и трпиш казну. Бог хоће да се смиримо: срца скрушена и смирена Бог неће презрети. Чак и ако амо постигли много, ако немамо срце скрушено и смирено, ни мало нам не користи. Сам Господ заповеда: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10).

Ако не будете подвргнути искушењима и не спознате своје немоћи, него уместо тога видите само своје успехе и на њих се ослањате да ћете се спасити, онда можете да паднете у другу крајност – умишљеност и неизлечиву прелест; јер ђаво, када некога не може да победи страстима и слабостима, у његов ум убацује високо мишљење о себи, услед чега он пада у прелест и ум му се помрачује...

Што боље можете чувајте умишљања о својим успесима. Јер због тога нас оставља помоћ Божија и падамо када навале искушења од стране ближњих. Имајте на уму да то бива по допуштењу Божијем, како бисмо спознали своје слабости и смирили се. Ако немамо непријатности од људи, онда нам унутрашњи немир духа служи као показатељ гордости у нама и подстицај за смирење. Када се човек смири окружује га благодат – пише свети Исак.

...Када живите врлинским животом, ви не можете да се уздржите од високог мишљења о себи; а оно и бива разлог пада, како бисмо смирили наше мудровање и како бисмо свагдашњим самоукоревањем и смирењем привукли на себе благодат Божију; јер Он гледа само на смирене (Пс. 112,6) и даје им Своју благодат.

Ђаво се труди да нас заведе високим мишљењем о себи, чега треба да се чувамо колико је год могуће; због тога понекад буде допуштено да паднемо у какве слабости, да бисмо њима обуздали нашу гордост.

...Чувајте се да не помислите нешто високо о себи. Јер због тога нас благодат Божија лишава своје помоћи и предајемо се страстима и духовима ради кажњавања.

Не веруј свом разуму
Чувај се да не верујеш своме разуму, чак и када си сигуран да ствари стоје тако како мислиш. Ипак је боље потражити савет, него веровати својим мислима. Тако ћеш се избавити од умишљености.

Наша дела су без помоћи Божије ништа
...Пази на себе, да ти се у срце не поткраде умишљеност («радим добро, и нисам као други»); треба да имамо на уму како наша дела без помоћи Божије ништа не вреде; зато треба да молимо Бога за њу, и да се смиравамо у својој убогости...

Послушање избавља од умишљености
...Кроз послушање се задобија смирење – тако упознајемо своју меру и избегавамо високо мишљење о себи.

Мислити о себи да смо се већ поправили – то представља пут у нове падове
Свест о својим слабостима и самоукоревање представљају поуздан почетак исправљања; али при томе не треба да умишљамо да смо се већ исправили. Јер то је опет иста гордост и пут ка паду.

Хвала Богу ви почињете да видите светлост Божију. А она ће нам се још више открити када будемо имали на уму наша прошла сагрешења и видели садашња; зато се ових дана молимо са Црквом: «да Господе, Царе, даруј ми да уочим прегрешења своја» и тако даље. Услед тога доспевамо у смирење, а управо оно просвећује очи срца; али и ту треба строго пазити на себе и одбацивати хвалисаве помисли, «да сам постала боља и поправила се». Такве помисли су веома опасне. Њих убацује ђаво и веома лако могу да подстакну самољубље.

Они који умишљају о себи могу да се лише духовних дарова
...Пишеш да си, стојећи у трпезарији, била удостојена духовне посете. Слава Богу Који те је посетио у болестима и невољама. Ипак, не поводи се за мишљу о томе, него сиђи у дубину смирења и сматрај да си недостојна тога. Наравно, неће остати на томе: искушење или претходи или уследи, као огањ који спаљује страст сујете. Присети се како су многи, наслађујући се духовним даровима, почели да умишљају о себи, па су остали без тих дарова. Као онај који је добијао храну од анђела, и други који је током молитве умом био подигнут на небеса, нашавши се сав у сузама, али је после лишен свега због умишљености. Па и сам Јаков Постник (житије 4. март), чије невоље наводиш, ни од чега другог није пао, него од умишљености. «Немој поверовати да се се одморио од страсти, све док не уђеш у град смирења» - пише свети Исак. Читајући о Јаковљевом паду, ти си си страховала за себе. Али ко се боји грехова, тај тај ће се избавити од њих – самоувереност је много опаснија. Јаковљев пад је био велик, али он му се није препустио, баш као код каквог разбојничког напада. А када се човек постепено препушта и када се појави страст, то јест привезаност, онда – Боже сачувај! Тада срце пада у ропство ђаволу и неће брзо помислити на избављење и покајање.

Мишљење о другима
Чувајте себе у смирењу, и не поводите се за мњењем. Нека свака од вас гледа на своје слабости, и нека се не упушта у размишљања о туђем стању; јер ђаво ће да вас спотакне тиме и много ћете да пострадате; ви знате да понекад будемо обманути, па видимо и чујемо оно чега нема. Чувајте се тога.


(1)Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар