понедељак, 26. јул 2010.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке




ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

# Из учења отаца знамо да постоје две врсте љубави према ближњем: љубав природна и љубав јеванђелска, или у Христу. Природна је у нама засађена приликом стварања, те стога постоји у сваком човеку. Она је, као и друга добра својства, повређена падом, или прародитељским грехом; зато је у сваком човеку подвргнута већим или мањим, краткотрајнијим или дуготрајнијим променама. Христос, Који је на чудесан начин исцелио све наше недуге, исцељује и повређену љубав: Он заповеда да у људима љубимо Њега – Господа. Тиме љубав узводи на највиши степен ревности, дарује јој чистоту, духовност, светост – и пламеном љубави у Христу гаси хаотични и димни пламен телесне љубави која је помешана и састављена од имагинарне, непостојеће насладе и жестоког, убиственог мучења. Осећање духовне љубави водило је перо светог Јована Лествичника када је написао: «Љубав према Богу гаси љубав према родитељима и другима блиским по телу; онај ко каже да има и једну и другу љубав, обмањује себе». Он је такође рекао: «Ватра се ватром гаси, то јест телесна љубав Божанском љубављу». Када пажљиво погледамо себе, с Божијом помоћу увидећемо да у најбољем случају имамо природну љубав, а јеванђелску тек треба да стекнемо. 6. 153
Указуј поштовање ближњем као образу Божијем – поштовање у души, невидљиво за друге, које је очигледно само твојој свести. Нека твоје деловање тајанствено одговара твоме душевном расположењу.
Указуј поштовање ближњем не правећи разлику према узрасту, полу, сталежу – и у твоме срцу постепено ће почети да се јавља света љубав.
Узрок те свете љубави је – не тело и крв, не чулна привлачност, него – Бог.
Они који су лишени славе хришћанства, нису лишени друге славе добијене приликом стварања: да су – образ Божији.
Ако образ Божији буде бачен у страшни адски плам, ја и тамо треба да га поштујем.
Шта ме се тичу пламен и ад! Тамо је по суду Божијем гурнут образ Божији; моје је да сачувам поштовање према образу Божијем и да тиме себе сачувам од ада.
И слепом, и губавом, и умно поремећеном, и детету на грудима, и разбојнику, и незнабошцу укажи поштовање као образу Божијем. Шта се тебе тичу њихове слабости и недостаци! Пази на себе, како ти не би имао недостатак у љубави.
Укажи поштовање Христу у хришћанину, Христу Који нам је за поуку рекао и опет ће рећи приликом решавања наше вечне судбине: Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25,40).
Обраћајући се своме ближњем, имај на уму ову изреку Јеванђеља и постаћеш миљеник љубави према ближњем.
Миљеник љубави према ближњем улази њоме у љубав према Богу.
Али ако мислиш да љубиш Бога, а у твоме срцу живи непријатељско расположење макар и према једном човеку, онда се налазиш у жалосној самообмани.
Ако ко рече: Љубим Бога – вели свети Јован Богослов – а мрзи брата свога, лажа је... И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога (1. Јн. 4,20-21). 1. 125-126
# За понижавањем ближњег следи губљење љубави. Губљење љубави је обележје примања демонских помисли, као што је обележје примања семена благодати – умножавање љубави према ближњем. 6. 225
# Преподобни авва Доротеј, говорећи о љубави према ближњем, пореди подвижнике Христове са линијама које иду од обода круга према његовом центру... Што су ближе центру, то су ближе једна другој. И подвижници Христови, што се више приближавају Богу, то су ближе један другоме у истинској љубави. 6. 429-430
# Јеванђеље заповеда љубав према непријатељима: свети оци хвале љубав која је према свима једнака. Зар љубави према ближњем не треба да буде страно свако прављење разлике? Ето о чему сада хоћу да вам говорим. Хтео бих да вам о том предмету кажем не моју, него Божију реч: нека ми милосрдни Бог подари ту реч.
Разумем само ону љубав, која делује по свештеним заповестима Јеванђеља, у његовој светлости, љубав која је и сама – светлост. Другу љубав не знам и не признајем. Љубав коју уздиже свет, коју људи сматрају за своју, запечаћена је падом и није достојна да се назове љубављу: она је изопачење љубави. Зато је тако непријатељски расположена према светој и истинској љубави.
Истинска, света љубав према Богу и ближњем јасно је представљена у јеванђелским заповестима. Њено исправно и непорочно деловање показује се кроз испуњавање јеванђелских заповести. Ко Мене љуби – рекао је Господ – заповести Моје држи. У таквој љубави не може бити ни маштања, ни телесног жара, јер почетници извршавају Христове заповести уз присилу над собом, уз такву присилу да се она назива распећем, а они који су узнапредовали и осетили осењеност благодаћу, извршавају их уз снажан осећај мира Христовог. Мир Христов је некакав фини духовни хлад; када се разлије по души, она пребива у узвишеном ћутању, у свештеном мировању.
Но, исто то Јеванђеље заповеда да будемо опрезни са непријатељима својим и да им не верујемо. Ето, Ја вас шаљем – рекао је Господ Својим ученицима – као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! А чувајте се од људи; јер ће вас предати судовима и по синагогама својим тући ће вас... И сви ће вас мрзити због имена Мога (Мт. 10,34-36). Дакле, само Јеванђеље препоручује опрезност у односу према непријатељима и, по могућству, мудро опхођење са њима. Непријатељство производи дух света; оно често долази на место телесне љубави. Али и сама телесна љубав веома је налик на непријатељство. Само потомак старог Адама способан је за телесну љубав и непријатељство; и што је у њему живљи стари човек, то снажније делују болести којима је пад поразио љубав: непријатељство, завист, љубомора, телесна љубав. Слуга Христов не може да буде ничији непријатељ.
Видите како нам Јеванђеље прописује љубав према непријатељима – не слепу, не неразумну, него освећену духовним расуђивањем. Љубав је – светлост; слепа љубав – није љубав. Слично треба рећи и о љубави према пријатељима. Јеванђеље заповеда да то буде љубав у Христу, како би Христос био љубљен у ближњем, а ближњи љубљен као створење Божије. Услед те љубави у Богу и ради Бога, свети угодници Божији имали су љубав једнаку према свима, а љубили су нарочито оне који су живели благочестивим животом, као што је рекао пророк Давид: Веома сам поштовао пријатеље Твоје, Господе. Ученици су осећали већу наклоност према оним наставницима у којима су видели нарочито обиље духовног познања и других духовних дарова. Наставници су више љубили она своја духовна чеда код којих су уочавали нарочиту бригу према добродетељима и нарочито деловање благодати Божије. Таква љубав, која одаје дужно поштовање људима према степену њихове побожности, уједно је и према свима једнака, јер је у Христу и у свима љуби Христа. Један сасуд прима више тог духовног блага, а други – мање. Али благо је – једно! 6. 449-453
# Љубав хришћанина према Богу је љубав према Христу (1. Јн. 2,23), а љубав према ближњем је љубав према Христу у ближњем: заволевши ближњег, заволевши га у Господу, то јест по заповестима Господњим, ми стичемо љубав према Христу, а љубав према Христу је љубав према Богу. Савез љубави Божије са љубављу према ближњем најбоље је представљен у посланицама светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Према његовом учењу, немогуће је заволети Бога, а да се претходно не заволи брат. Љубав према брату састоји се у испуњавању заповести Господњих у односу на њега (2. Јн. 1,6).
Исто учење објављује и свети наставник монаштва, преподобни Антоније Велики, који је говорио: «Од ближњег зависе и живот и смрт (душе). Добијајући брата, добијамо Бога; саблажњавајући брата, грешимо против Христа». Преподобни Јован Колов, један од највећих отаца египатског Скита, рекао је: «Не може се подићи дом ако се почне одозго, него градњу треба започети од темеља и подизати увис». Упитали су га: «Шта значи темељ». Одговорио је: «Темељ је наш ближњи: треба да га задобијемо и почнемо од њега. На њему почивају све заповести Христове». Преподобни Марко Подвижник: «Немогуће је спасити се другачије, него кроз ближњег». Слично расуђују и уче сви свети оци; то је опште хришћанско учење, учење Цркве, учење Христово.
Обрати пажњу на задобијање љубави према ближњем, као на основ твога живота... Заволи ближњег према упутству јеванђелских заповести – никако не према страсти твога срца. Љубав коју је Бог засадио у нашу природу повређена је падом и не може исправно да делује. Никако јој не допуштај да делује! Њено деловање лишено је непорочности и мрско Богу, као оскврњена жртва! Плодови њеног деловања су погубни и убиствени за душу. Ближњег заволи на следећи начин: не гневи се на њега и не злопамти; не дозвољавај себи да говориш ближњем било какве прекорне, увредљиве, подсмешљиве или заједљиве речи; чувај мир са њим колико год можеш; смиравај се пред њим; не свети му се ни директно ни индиректно; у свему у чему можеш да му попустиш – попусти му; одучи се од противречења и спорења, одбаци их као обележја гордости и самољубља; говори добро о онима који те оговарају; за зло плати добрим; моли се за оне који ти приређују различите патње, увреде, искушења и гоњења (Мт. 5,21-48). Никако, ни под којим изговором, никога не осуђуј, чак и не суди ни о коме је ли добар или лош, имајући пред очима оног јединог лошег човека за кога треба да одговараш пред Богом – себе. Према ближњима поступај онако како би желео да поступају према теби (Мт. 7,1-12). Из дубине срца отпуштај и праштај људима њихова сагрешења против тебе, како би и Отац Небески теби опростио твоја безбројна сагрешења, твој страшни греховни дуг, који може заувек да те гурне и затвори у адске тамнице (Мт. 18,23-35). Немој да се везујеш, нарочито не блудном страшћу, за твога ближњег; под ближњим се подразумева не само мушки, него и женски пол. Ако пак устрељен ђавољом стрелом ипак неочекивано будеш заражен, немој да клонеш духом, знајући да ми у себи носимо способност да се заразимо свакојаким страстима, што се догађало и великим светитељима; из све снаге се потруди да се излечиш. На крају: не повређуј свога брата многоречитошћу, празнословљем, блискошћу и слободним опхођењем с њим. Тако се држи у односу према ближњем, па ћеш наћи и задобити Богом заповеђену и Богу угодну љубав према њему; њоме ћеш себи отворити улаз у љубав Божију. 5. 87-89

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар