Дневник уредника

Кула Галата. Трамвајем смо преко моста прешли залив Златни Рог и нашли се у Галати. Стрмим степеништем попели смо се до куле Галата која представља један од главних симбола Цариграда. Реч је о кули која чини део древног утврђења које је опасивало ову знамениту цариградску четврт са друге стране Златног Рога (сама реч "Галата" долази од италијананског "калата" – степениште). Стари грчки назив овог кварта био је Пера. Почетком V века Пера (Галата) била је цариградско предграђе, а у време Теодосија II (408-450) ту је подигнуто прво утврђење. Кула Галата изграђена је 528. године, за време Јустинијана I, као Велики Бастион. Пера посебно добија на значају када је постављен ланац који се пружао од њених бедема до градских зидина Цариграда, затварајући непријатељима улаз у залив Златни Рог. Развојем трговине између Византије и Западне Европе Пера постаје центар западних трговачких колонија, и то претежно венецијанске, а ту се настањују и западни најамници. Западњачка колонија у Пери добија од византијског цара трговачке привилегије и известан облик аутономије. Но, управо су млечани из Галате 1204. године уклонили ланац са улаза у Златни Рог и тиме омогућили крсташкој флоти да уплови у залив, након чега су крсташи са морске стране продрли у Влахерну и тако освојили и опљачкали Цариград. Зато је цар Михајло VIII Палеолог по ослобођењу Цариграда 1261. године протерао млечане из Пере и 1273. предао овај кварт Ђеновљанима, у знак захвалности за помоћ коју су му пружили приликом ослобађања престонице. Ђеновљани су 1348. године обновили кулу Галата и дали јој назив Христов торањ (њено данашње име Кула Галата појавило се тек знатно касније, према називу тог дела града). Интересантно је да се у XVII веку са ње уз помоћ вештачких крила отиснуо у ваздух Хезарфен Челебија, поставши тако један од првих људи којима је пошло за руком да полете. Кула има кружну основу, а налази се на на врху брда које доминира над местом где се спајају Златни Рог и Босфор. Висока је 61 метар, пречник јој је 9 метара (од чега готово четири метра отпада на дебљину зида), а око највишег спрата налази се узана тераса (0,6m) која служи као видиковац. Врх куле завршава се купастим кровом. На последњем спрату данас се налази кафић из кога се пружа фантастичан поглед на читав Цариград. Ту смо се одморили и попили кафу уживајући у погледу. Око куле се налази мали трг на коме се могу видети остаци бедема некадашњег ђеновљанског насеља.

Маркијанов стуб. Када смо се покрај Валенсовог аквадукта упутили ка Фетих Султан Мехмед џамији, на чијем се месту некад налазио други по важности хришћански храм у Цариграду, црква Светих Апостола, и када смо код Фетих џамије скренули лево, тј. на југ, у потрази за манастиром Константина Липса, на једном малом тргу угледали смо на стуб на чијем постољу стоји да га је подигао император Маркијан (450-457). Маркијанов стуб представљао је део трга Леонтес (Лавови) који се налазио на том месту. Стуб је готово у потпуности сачуван (изузев скулптуре императора на врху).

Црква Марија Ђакониса. Трећега дана боравка у Цариграду, када смо се запутили ка манастиру Пантократор, пролазили смо испод Валенсовог аквадукта на његовој источној страни, једном споредном уличицом, и на том месту видели смо џамију која нас је по својој архитектури одмах подсетила на византијску цркву. Прекључе, док сам у хотелу поново читао књигу "Византијске цркве Константинопоља" наишао сам на следећи речи: "близу источног краја Валенсовог аквадукта и са његове јужне стране, у четврти џамије Шахзаде, налази се дивна византијска црква, данас позната као Календер Ханех џамија". Величина и богата декорација сугеришу да је реч о важној цркви, па се са великом вероватноћом може претпоставити да је реч о цркви Богородице Ђаконисе, код које су се заустављале царске поворке на путу од Велике палате до цркве Светих Апостола, како би цар могао да упали свећу и постави је на олтар у крипти.
Зато смо последњег дана нашег боравка у Истанбулу решили да поново посетимо ту цркву и да је пажљивије погледамо. Црква Марија Ђакониса по свему судећи подигнута је на самом крају шестог века, за владавине цара Маврикија.

Младен Станковић