Дневник уредника

Палата Влахерна служила је као царски двор од краја XI века па до последњег дана Византијског царства. Сама четврт Влахерна, у северном делу Цариграда, на обали залива Златни Рог, првобитно се налазила изван Теодосијевих зидина. Будући да је на простору Влахерне изграђено много цркава и капела, углавном заслугом Пулхерије и Јустинијана, међу којима се посебно истицала Богородица Влахернска, као и царски летњиковац, читав кварт је још у VII веку заштићен зидинама. Мада су бедеми на Влахерни додатно ојачани са премештањем царског двора у палату Влахерна, они су представљали најслабију тачку одбране Цариграда, јер су се, за разлику од Теодосијевих бедема – који су се састојали од воденог шанца, спољашњег зида и вишег, унутрашњег зида – састојали само од једног реда зидина. Цариград је током дванаест векова много пута опседан, али су његове бедеме пробили само крсташи 1204. и Турци 1453. године. Оба пута то се догодило управо на бедемима Влахерне.
Једини остатак палате Влахерна је такозвани Такфур сарај. Овај дворац се налази баш на месту где се Теодосијеви бедеми спајају са Влахернским, покрај некадашње капије Керкопорта (Циркуска врата), кроз коју су се први турски одреди пробили у византијску престоницу. Последњи византијски цар Константин XI Драгаш Палеолог, иначе чукунунук светог Стефана Дечанског, до последњег дана опсаде Цариграда боравио је у палати Влахерна, иако је тај део града био изложен непрестаној топовској ватри и најжешћим нападима.
Теодосијеви копнени бедеми пружају се од Влахерне па до Златне капије и до Мраморног мора. На повратку у град кретали смо се час са њихове спољашње час са унутрашње стране, пролазећи покрај Адријанопољске (Једренске) капије, кроз коју је увече 29. маја 1453. године у Град ујахао Мехмед II Освајач, што је обележено натписом на великој мермерној плочи, као и покрај капије Св. Романа где су у мају 1453. такође вођене жестоке борбе. Одатле смо се пешке вратили до Аксараја где смо ухватили трамвај и одвезли се натраг у центар древног Константинопоља.