петак, 30. јануар 2009.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 10.

Пишеш да ти је тешко када видиш да су други неправедни према теби и да не можеш да се примораш да мислиш како си крива ти, што те лишава спокојства. Управо то показује да си још далеко од онога што нам је Господ заповедио: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт. 5,44). И на многим другим местима у Јеванђељу Господ нас подстиче на трпљење; а шта ћемо да трпимо, ако нас нико не вређа и није неправедан према нама? Ми треба да се научимо управо ту – када се појави прилика да спознамо своју немоћ и несавршенство стања у коме се налазимо. Када се услед тога будемо смирили, пронаћи ћемо спокојство. Искушења нам доносе корист. Речено је: «смиреномудреност је плод разума, а разум – плод искушења».
Питаш због чега си се узнемирила током свеноћног бденија, када си толико желела усрдно да се помолиш? Ту је изгледа у питању самоувереност – желела си да се помолиш и мислила си «помолићу се», али испречило се искушење. Јер сваком добром делу или претходи или за њим следи искушење, и без њега оно неће бити постојано. Што се твога искушења тиче, требало је да се смириш, па до њега не би ни дошло; а кад си се већ узнемирила, онда за то прекори себе, а не друге. Немир потиче од залога који пребива у нашем срцу; и кад мислимо да је неко други крив за то – грешимо: јер тај други нам, по промислу Божијем и ради нашег исправљања, само показује стање у коме се налазимо.
Питаш: да ли да тражиш опроштај од оних којима си учинила некакву непријатност? Јер када затражиш опроштај, то буде пропраћено подсмесима и грубим речима којих се плашиш. Ту треба имати расуђивање, узимати у обзир људе и случајеве – расположење првих и важност последњих. Ако си некога увредила и знаш да ће он са љубављу примити твоје извињење, онда можеш затражити опроштај, посебно ако си га јако увредила. Но, то се не може учинити док претходно не спознаш своју кривицу и не оптужиш себе. А ако знаш да ће она лица која си увредила примити твоје извињење са подсмехом, онда нема ни потребе да им се извињаваш, него окриви себе у срцу, и у мислима затражи њихов опроштај – то би требало да те умири.
Питаш за поклоне, колико треба да их чиниш? Ја то не могу тачно да ти одредим – њих свако треба да чини по својој снази, према могућностима и усрдности. Свакако најмање тридесет поклона, али у случају слабости може и мање од тога. Ако постоји воља и усрдност, можете и више, али треба да избегавате сујету и умишљеност, и да поклоне чините са смирењем.
Изјављујем своје поштовање најуваженијем Н. Н. и молим на вас и на вашу децу благослов Божији, желећи вам здравље и спасење – ваш недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
15. јул 1859. године

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар