Писмо 8.
Питаш: постоји ли средство да се у потпуности искорени осећај раздражљивости? Уместо да се гневимо на ближње, требало би да имамо ревност против греха; када се пак гневимо на ближње, то чинимо против природе. Раздражљивост у нама добија снагу од гордости. Господ нам је заповедио да се научимо од Њега, јер је Он кротак и смирен срцем, па ћемо пронаћи мир душама нашим (види: Мт. 11,29). Како се супротставити гневу и раздражљивости, о томе прочитајте код светог Јована Лествичника, у поукама 8 и 24, код светог Касијана у четвртом делу Добротољубља о осам страсних помисли, као и код преподобног Нила Сорског, и супротстављајте им се колико можете, а када их будете побеђивали смиравајте се.
Неодлучност у делима сведочи о нашем лицемерју. Ти поступаш исправно када се молиш Богу да те поучи шта да радиш, и то по наговору своје савести. А ако не испадне онако како би хтела, прекори себе и почни да размишљаш на смиренији начин, па тако више нећеш претрпети штету. Мишљење «једног благочестивог човека» о томе како није добро да се навикнеш да износиш све што ти оптерећује срце, него да срце треба научити да прерађује у себи оно што га оптерећује, није у сагласности са поукама Светих Отаца који саветују да се не верује своме разуму, него онима који су узнапредовали. Такав начин живота неопходан је онима који живе у подвигу; али када стекну навику и узнапредују у делању са тражењем савета, онда могу и сами у себи да савладавају оно што их оптерећује, поготово када немају коме то да открију. Ипак, и такви прибегавају одређеним отачким учењима о предмету поводом кога имају недоумицу. А овако, да још необучени у духовном делању сами у себи превазилазите оно што вас оптерећује, то је блиско самоуверености и умишљености. Можда и има таквих подвижника и тако смирених људи, али они су ретки; а оно што је ретко свакако не може да представља општи пут.
У другом писму питаш зашто ти се догађа то да у време када читаш отачке књиге твоје срце гори од жеље да идеш напред, а када чујеш да и међу људима у свету има оних који живе духовним животом, обузима те тешка туга и као да губиш наду да ћеш постати боља. Изгледа зато што сматраш да је твој живот нижи од монашког, а виши од живота људи у свету; тебе заправо узнемирава фино самољубље. Како да у свету не буде богоугодних људи, када град не може да стоји без њих? Ово нам доказује и одговор Господа Аврааму да град неће бити уништен ако се у њему нађе десет праведника; а када је извео Лота и његову породицу из Содома, град је био уништен.
Још питаш шта да се ради када се појави страх који подсећа на грижу савести, а није ти познат разлог за то? Иако имаш добру намеру да пазиш на себе и да се исправљаш у свему, ипак, фина сујета те подстиче да се прихваташ онога што надилази твоје снаге, па зато не можеш да избегнеш узнемирење. То дакле треба да презреш и да се трудиш да видиш своје грехе и слабости, о чему сам ти већ писао; јер када увидимо колико смо лоши, то нас и невољно чини смиренима, а смирење нам доноси спокојство. Уосталом, Богу је угоднији смирени грешник који се каје, него горди праведник који се не каје. Кад неко живи спокојно са својом побожношћу и не узнемирава се, то је зато што не тежи ка узвишеним стварима, него живи једноставно; а ти се трудиш да пазиш на себе, али не на смирен начин, па те ђаво напада немиром. Тако можеш и у прелест да паднеш. Веома је опасно то што на сваком кораку наилазиш на недоумицу и немир, мада избегаваш све светско. У питању је демонско лукавство и ђавољи напад који те лишава спокојства. Свети Петар Дамаскин пише да када видимо своја сагрешења као песак морски – то је почетак просвећења душе и знак њеног оздрављења. Од тога душа постаје смирена и срце скрушено, а одатле се рађа спокојство.
Опет питање: идеш ли ка правом циљу? Наш циљ треба да буде: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,33), то јест треба да испуњавамо заповести Божије, које очишћују наше страсти и дарују нам спокојство и наду на спасење, по неизрецивом човекољубљу Божијем, а не по нашим делима, јер ми, чак и када извршимо све што нам је заповеђено, за себе треба да сматрамо да смо непотребне слуге (види: Лк. 17,10). Док год смо испуњени страстима, неопходан је напор како бисмо очистили тај коров из нашег срца. Али не треба стремити ка томе да брзо достигнемо бестрашће и спокојство; јер за ово су потребни време, труд и помоћ Божија; а све што се брзо достиже, брзо и пропада. Не клони духом и не узнемируј се, већ се препусти вољи Божијој. Када је реч о помоћи ближњима, и ту се мора поступати са расуђивањем: треба давати према могућностима и саосећати са њима. Но, чак и када би дала сву своју имовину, да ли би могла да задовољиш све њихове потребе? Ти имаш породицу и треба да живиш, не раскошно, него како доликује. Ту се такође види ђавоље лукавство, које на тебе наводи узнемирење; али чак и када би дала много, то лукавство би опет навело узнемирење на узнемирење, јер би тиме породицу лишила онога што јој је потребно. Зато је боље да се смиримо, па ћемо тако пронаћи спокојство.
Молећи за вас и за вашу децу мир и благослов Божији, остајем желатељ вашег здравља и спасења, недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
Неодлучност у делима сведочи о нашем лицемерју. Ти поступаш исправно када се молиш Богу да те поучи шта да радиш, и то по наговору своје савести. А ако не испадне онако како би хтела, прекори себе и почни да размишљаш на смиренији начин, па тако више нећеш претрпети штету. Мишљење «једног благочестивог човека» о томе како није добро да се навикнеш да износиш све што ти оптерећује срце, него да срце треба научити да прерађује у себи оно што га оптерећује, није у сагласности са поукама Светих Отаца који саветују да се не верује своме разуму, него онима који су узнапредовали. Такав начин живота неопходан је онима који живе у подвигу; али када стекну навику и узнапредују у делању са тражењем савета, онда могу и сами у себи да савладавају оно што их оптерећује, поготово када немају коме то да открију. Ипак, и такви прибегавају одређеним отачким учењима о предмету поводом кога имају недоумицу. А овако, да још необучени у духовном делању сами у себи превазилазите оно што вас оптерећује, то је блиско самоуверености и умишљености. Можда и има таквих подвижника и тако смирених људи, али они су ретки; а оно што је ретко свакако не може да представља општи пут.
У другом писму питаш зашто ти се догађа то да у време када читаш отачке књиге твоје срце гори од жеље да идеш напред, а када чујеш да и међу људима у свету има оних који живе духовним животом, обузима те тешка туга и као да губиш наду да ћеш постати боља. Изгледа зато што сматраш да је твој живот нижи од монашког, а виши од живота људи у свету; тебе заправо узнемирава фино самољубље. Како да у свету не буде богоугодних људи, када град не може да стоји без њих? Ово нам доказује и одговор Господа Аврааму да град неће бити уништен ако се у њему нађе десет праведника; а када је извео Лота и његову породицу из Содома, град је био уништен.
Још питаш шта да се ради када се појави страх који подсећа на грижу савести, а није ти познат разлог за то? Иако имаш добру намеру да пазиш на себе и да се исправљаш у свему, ипак, фина сујета те подстиче да се прихваташ онога што надилази твоје снаге, па зато не можеш да избегнеш узнемирење. То дакле треба да презреш и да се трудиш да видиш своје грехе и слабости, о чему сам ти већ писао; јер када увидимо колико смо лоши, то нас и невољно чини смиренима, а смирење нам доноси спокојство. Уосталом, Богу је угоднији смирени грешник који се каје, него горди праведник који се не каје. Кад неко живи спокојно са својом побожношћу и не узнемирава се, то је зато што не тежи ка узвишеним стварима, него живи једноставно; а ти се трудиш да пазиш на себе, али не на смирен начин, па те ђаво напада немиром. Тако можеш и у прелест да паднеш. Веома је опасно то што на сваком кораку наилазиш на недоумицу и немир, мада избегаваш све светско. У питању је демонско лукавство и ђавољи напад који те лишава спокојства. Свети Петар Дамаскин пише да када видимо своја сагрешења као песак морски – то је почетак просвећења душе и знак њеног оздрављења. Од тога душа постаје смирена и срце скрушено, а одатле се рађа спокојство.
Опет питање: идеш ли ка правом циљу? Наш циљ треба да буде: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,33), то јест треба да испуњавамо заповести Божије, које очишћују наше страсти и дарују нам спокојство и наду на спасење, по неизрецивом човекољубљу Божијем, а не по нашим делима, јер ми, чак и када извршимо све што нам је заповеђено, за себе треба да сматрамо да смо непотребне слуге (види: Лк. 17,10). Док год смо испуњени страстима, неопходан је напор како бисмо очистили тај коров из нашег срца. Али не треба стремити ка томе да брзо достигнемо бестрашће и спокојство; јер за ово су потребни време, труд и помоћ Божија; а све што се брзо достиже, брзо и пропада. Не клони духом и не узнемируј се, већ се препусти вољи Божијој. Када је реч о помоћи ближњима, и ту се мора поступати са расуђивањем: треба давати према могућностима и саосећати са њима. Но, чак и када би дала сву своју имовину, да ли би могла да задовољиш све њихове потребе? Ти имаш породицу и треба да живиш, не раскошно, него како доликује. Ту се такође види ђавоље лукавство, које на тебе наводи узнемирење; али чак и када би дала много, то лукавство би опет навело узнемирење на узнемирење, јер би тиме породицу лишила онога што јој је потребно. Зато је боље да се смиримо, па ћемо тако пронаћи спокојство.
Молећи за вас и за вашу децу мир и благослов Божији, остајем желатељ вашег здравља и спасења, недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
13. јун 1859. године
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар