Дневник уредника

Смисао предањских студија

У редакцију у Светогорској понекад сврати чика Жарко Видовић од кога се увек може чути лепо и здраво расуђивање и нешто научити. Јуче је тако дошао у посету па смо причали о разним стварима, нпр. о проблему непостојања живих парохијских заједница Београду и Србији, и о томе како немамо кључ за разумевање веома измењених околности у свету које је донео крај XX и почетак XXI века. Овај разговор навео ме је на размишљање и подстакао да се запитам – ако је у прошлости поменути кључ могло да пружи свето Предање, може ли оно то и данас? Може ли? Али најпре, шта је Предање? "Предање је оно што је теби поверено – каже архиеп. Аверкије – а не оно што си пронашао; предање је оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај ко је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени". Како је Црква успела да сачува неповређено свето Предање? Тако што су се њени Оци клонили духа овог света и што се нису усуђивали да богословствују без преке потребе. "Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго"...

Младен Станковић