недеља, 17. јануар 2010.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке





ЈЕВАНЂЕЉЕ

# Ја у свет дођох као светлост (Јн. 12,46) – рекао је о Себи Господ. Та Светлост стајала је пред Јудејцима обучена у тело; пред нама Он стоји обучен у Јеванђеље. 1. 495
Велика је и свесвета књига – Јеванђеље! У њој је представљен нови, богоподобан човек; а какве особине треба да има нови човек – то показују заповести Христове. Кроз њих нам је Христос открио Своје особине, Свој начин размишљања и деловања. Загледајући се у Јеванђеље и посматрајући се у том огледалу, ми можемо мало-помало да увидимо своје недостатке, да мало-помало избацујемо из себе наше старе особине и схватања, и замењујемо их јеванђелским, Христовим мислима и особинама. У томе се састоји задатак, лекција коју хришћанин треба да реши и испуни током свога земаљског живота. У души треба насликати портрет Христов, пренети јој сличност са њеним првообразом. Портрети који не личе (на Христа) биће одбачени на тој свеопштој изложби на којој ће за сваког човека бити испитано у којој је мери сачувао и обновио у себи образ и подобије Творца и Бога свога. Ликови на којима линије и боје буду толико искривљене да се изгуби свака сличност, свако подобије, чуће: Не познајем вас! Они неће бити препознати! Господ ће их се одрећи!
Почнимо са духовним сликањем! Обратимо пажњу на одбачени, прљавштином, огреботинама и прашином прекривени образ Божији који је у нама нацртао и који нам је поверио Бог! Сликар је – Христос, а Његова четкица – Дух Свети. Припремимо душу за тај живопис, тако да она, као чисто и ново платно, буде у стању да прими на себе све – и најтананије линије, и најнежније боје и сенке.
Да бисмо је тако припремили, потребно је да је очистимо покајањем и умијемо сузама. А да бисмо у себи подстакли покајни осећај, спасоносну тугу и плач, неопходно је да се, уз уздржање од свих страсти, често бавимо читањем Јеванђеља и да поредимо свој живот са његовим најсветијим заповестима, да присиљавамо себе на извршавање тих заповести, упркос стремљењима и поривима грехољубиве воље. Један свети отац је рекао: «Испуњавањем заповести Христових човек спознаје колико је слаб». Тачно: онда када почнемо да присиљавамо себе на испуњавање јеванђелских Заповести, ми полако откривамо колико смо слаби и повређени падом. Од посматрања својих слабости и своје повређености природно рађа се плач. Плач је – покајно осећање срца! Плач је – срце скрушено и смерно, које је толико драго Богу. Када Господ опази душу очишћену покајањем, онда Он почиње мало-помало, сходно њеној чистоти, да Духом Светим обнавља на њој црте Свога образа, сенке и боје Свога подобија. Пре свега уобличава је кротошћу и смирењем. Научите се од Мене – вели Он – јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете мир душама вашим. Свештени мир може да се нађе тек онда када се мисао и срце погрузе у смирење Христово и Његову кротост, након што им се науче из Јеванђеља. Ове две добродетељи доводе у ред црте лика поремећене немиром – неизоставним пратиоцем сваког човека који служи страстима. Показатељ тога реда је – свештени мир. Тада се на већ исправљене црте полажу свете боје које представљају утеху духовном погледу: благост, милосрђе, чистота ума, срца и тела, жива вера која не мари ни за шта сујетно, него човека учи да у потпуности следи Христа, затим трпљење, које се издиже изнад сваке пролазне патње и љуби патњу као учешће у страдањима Христовим, те љубав према Богу и ближњем која тежи ка томе да испуни све човекове обавезе према његовом Творцу и према другим себи сличним створењима која у своме Творцу треба да чине једно. 6, 430-431
# Наша судбина и вечност зависе од начина живота, начина на који ћемо провести време нашег кратког боравка на земљи. Хоћете ли да будете храм Божији? Желите ли да ваше срце буде сасуд дарова Благодати? Пружам вам Јеванђеље, нека оно буде правило вашег живота. Верујте у њега вашим делима, вашим животом – не само мислима, срцем и устима. Кад читате ту Божанствену књигу, књигу живота, замислите да пред вама невидљиво стоји Сам Христос и да вам говори речи које су Дух и Живот! Не треба да замишљате лик Христов – не; треба само живо и побожно да осетите Његово свесвето присуство. 6. 512
# На томе Суду од кога зависи наша вечна судбина, судиће нам се према јеванђелским Заповестима које је Бог установио за нас, православне хришћане. Посебни суд за сваког хришћанина бива одмах после његове смрти, а општи ће бити за све људе приликом Другог доласка на земљу Господа нашег Исуса Христа. На оба суда присутан је и суди Сам Бог. На посебном суду Он суди уз помоћ Анђела светлости и палих анђела; на општем суду суди посредством очовечене Речи Божије (Мт. 25; Јн. 5, 22, 27).
# Кодекс или збирка закона на основу које ће се судити на оба суда је – Јеванђеље. Господ је рекао: Ко одбацује Мене и не прима речи Моје, има себи судију: реч коју говорих, она ће му судити у последњи Дан. Јер Ја не говорих Сам од Себе, него Отац Мој Који Ме посла Он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповест Његова живот вечни (Јн. 12,48-50). На основу ових речи Господњих јасно је да ће нам се судити према Јеванђељу и да небрига око испуњавања јеванђелских заповести представља заправо одбацивање Самог Господа. 5. 35-36
# Блажени старац Серафим Саровски је говорио: «Себе треба тако научити, као да ум плива у Закону Господњем, којим се ваља руководити код управљања својим животом». 5. 37
# Онај ко је свој живот утемељио на изучавању Јеванђеља и испуњавању јеванђелских Заповести – утемељио га је на најтврђем камену. У какав год положај да га поставе животне околности, његов подвиг је увек са њим. Он непрестано дела, непрестано се подвизава и непрестано напредује, мада су његово дело и његов подвиг и његово напредовање неприметни и несхватљиви за друге. 5. 38

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар