петак, 15. јануар 2010.

Свети Илија Мињати

Илија Мињати / Ilija Minjati
Недавно сам превео беседе светог Илије Мињатија и остао задивљен подједнако лепотом њиховог језика и узвишеношћу учења које је ту изнето. Будући да се о овом светитељу код нас мало зна - први ја за њега сам само чуо, али ништа конкретније нисам знао - ево основних података у кратком житију које следи.
© Библиотека "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-Карловачке и Младен Станковић, 2009. Сва права задржана.

Кратко житије светог Илије Мињатија
Илија Мињати је рођен око 1669. године у граду Ликсури на Кефалонији (данашња Грчка). Његов отац био је православни свештеник и звао се Франциско Мињати, а мајка му се звала Морезија. Када је Илија навршио десет година отац га је послао у грчку школу у Венецију. Овде је дечак показао тако добре резултате у богословским и философским наукама, као и у познавању древних и нових језика, да му је школска управа, без обзира на његову младост, поверила да предаје јелинске науке. Целе три године он их је успешно предавао, а осим тога је још и проповедао у грчкој цркви. Од ондашњих његових проповеди сачувано је само шест свечаних беседа, али и оне не у целини.
Из Венеције су Мињатија позвали његови суграђани кефалонијци како би подучавао омладину. Он се радо вратио у родни крај где је током седам година предавао философију и друге науке у школи, а у храму Светог Николе у Ликсурију држао је поучне беседе од којих је једну, о љубави, изговорио са циљем да прекрати сукоб неких утицајних породица и да их измири.
Његова велика ученост и беседнички дар прочули су се међу Грцима на свим Јонским острвима. Мињатијева популарност подстакла је житеље острва Закинтос да га позову како би поучавао њихову децу. Илија је прешао код њих и ту је предавао наредне четири године. Одатле је прешао на Крф, где га је позвао управитељ острва Антоније Молин који му је поверио васпитавање и поучавање двојице својих рођака, Марка Антонија и Марина. И поред све удобности којом га је окружио управитељ острва, Илија није занемарио ни своје омиљено занимање, па је често одлазио у цркву да проповеда. Поучавао је Крфљане са таквим успеом да су му они као доказ своје благодарности дали да користи приход једног богатог манастира. Међутим Молина су 1698. године позвали да се врати у Венецију па је он и Мињатија повео са собом. У Венецији су Грци поново предложили даровитом учитељу да преузме место наставника у школи коју је некад и сам завршио. Он је пристао, али је предавао само једну годину, јер га је племић Лаврентије Соранцо, који је послат на дужност у Константинопољ, узео са собом као саветника. Овде је Мињати понекад проповедао у такозваној великој патријаршијској цркви (Свети Ђорђе у Фанару), па је својом ученошћу и беседничком вештином стекао свеопште уважавање и утицај у дипломатским круговима. Године 1703. молдавски господар Димитрије Кантемир тражио је од венецијанског изасланика да пусти Илију са њим у Беч ради политичких преговора са императором. Тамо га је император примио уз почасти и одликовао орденом. Из Беча он се вратио у Константинопољ где га је васељенски патријарх Гаврило својом синодалном граматом поставио за свештенопроповедника велике цркве и наставника у грчкој народној школи. Мињати је одлично испуњавао поверене дужности. Али од многих његових проповеди које је изговорио у поменутој цркви током седам година службовања, сачувана је нажалост само једна беседа у десету недељу на Јеванђеље по Луки, о томе како треба славити празнике.
Након што је седам година провео у свити племића Карла Ручинија, Соранцовог наследника, Мињати је напустио Константинопољ и преселио се у свој родни град како би се код оца и мајке одморио ид исцрпљујућих послова. Његов предах није потрајао дуго. Становници Крфа опет су га позвали код себе, па је тако још једном имао прилику да поучава њихову децу и да им проповеда у цркви. Али од проповеди изговорених на Крфу није остала сачувана ни једна.
Мињати је био окружен нежном љубављу народа који се сабирао на његове проповеди и био жедан његовог учења; високо су га цениле и млетачке власти које су тражиле прилику да га одликују, мада је он, како ћемо доле видети, био разумни и стални критичар неправди и злоупотреба. У то време га је Анил Замос, који је управљао Пелопонезом, позвао да заузме упражњену епископску катедру Христијанопоља. Но, он је ову почаст одбио због скромности или због везаности за свој посао. Што се међутим хладније односио према таквим понудама, то су га више у вези са тим салетале велможе јужне Грчке. Када се Мињатијева духовна служба на Крфу окончала, Франциско Гримани позвао га је у Наупли да предаје омладини и да проповеда. Мињати је прихватио и дуго је своју дужност обављао тако успешно да су чак и Италијани који су тамо живели долазили да слушају његове проповеди које је говорио на италијанском језику. Ове његове поуке сачуване су до данас.
На Гриманијево место дошао је Марко Лоредан коме је пошло за руком да убеди Мињатија да прими чин епископа у пелопонеском граду Керника. Ово се догодило 1711. године.
Лоредана је заменио Августин Сагредо који је Мињатија позвао натраг у Наупли. Али Кернички епископ је ту боравио кратко јер је 1. августа 1714. године смрт затворила његова медоточна уста, у 45. години од рођења. Мињати је умро на рукама свога оца, који га је и превезао из Науплија на Кефалонију и сахранио га у Ликсурију, у породичној цркви Мињатијевих посвећеној светом Николају.
Превремена смрт Илије Мињатија била је разлог губитка многих његових дела. Од свих беседа које је изговорио током толиких година сачуван је само мали део на новогрчком језику, неколико беседа на италијанском и једно полемичко дело под насловом "Камен саблазни, или Разјашњење урока и разлога поделе источне и западне цркве и преглед пет разлика између њих".
Мињатијеве проповеди и беседе показују његову велику ученост, познавање историје и богословља, као и изузетан беседнички дар. Сачуване беседе омогућавају пажљивом читаоцу да види да је Мињати био нелицемерни бич сваког порока.
Почев од земаљских моћника, као и од архијереја и свештенства, дотичући се свих слојева друштва, он је слободно критиковао пороке који су се код њих укоренили.
Са црквене катедре проповедао је на новогрчком, без примеса страних речи. У свкој његовој проповеди приметна су три дела: увод, објашњење предмета са једне и са друге стране.
Мињатијево лице било је врло пријатно и насмејано, очи живе, поглед кротак и благ. На његовом лицу одражавала се доброта душе, нежност срца и оштроумност. Његова меморија била је задивљујуће добра и свеобухватна. Ево доказа за то. Једном је са начелником млетачких пукова на Пелопонезу присуствовао војној прозивци и када је саслушао поименично прозивање илирских војника у шали је рекао генералу: "Понављам у себи имена тих војника онако како стоје на списку". Генерал га је питао да их понови и остао је задивљен Мињатијевом необичном способношћу памћења, јер он је поновио тешка илирска имена готово истим редом како су прочитана.
Прво издање италијанских проповеди Илије Мињатија изашло је 1698. године, док су се 1717. у посебном издању појавиле његове две проповеди о вери и љубави. Све поуке Илије Мињатија штампао је у Венецији 1849. године кефалонијац јеродидаскал Антим Мазараки. Светитељу Мињатију с правом треба приписати у заслугу то што је међу првима у новогрчком језику применио научне термине. Овај народни језик до његовог времена представљао је тако чудну мешавину, да су га учени Грци називали варварским, а странци су тврдили да је "на њему тако тешко писати чисто, као што је тешко код древних грчких писаца пронаћи нешто варварско или нечисто". Али искуство Мињатија, који се први прихватио посла да очисти матерњи језик од туђих примеса, доказало је да грчки народ има језик који је изданак старогрчког, језик који је не само у стању да изрази узвишене научне идеје, него уз то поседује и склад и лепоту.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар