МИР БОЖИЈИ
# Мир Божији је
– удео светих Божијих; посредством светог мира хришћанин који је прешао стазу
покајања мири се са Богом, са свим околностима, са свим ближњима и са самим
собом; он постаје син Божији по благодати (Мт. 5,9).
Мир Божији
праћен је очигледним присуством Духа Светога у човеку; он је – дејство, плод
Духа Светога.
Онај ко је
стекао мир Божији у себи, способан је и за друга коначна блаженства: за
добродушно трпљење, са радошћу, срамоте, клевета, прогонстава и свих других
искушења.
Онај ко је
стекао мир Божији не плаши се спољашњих узнемирења: на тасовима његовог срца
благодатна утеха уништила је сву вредност онога што је на земљи велико и
сладосно, као и сву тежину онога што је на земљи болно и горко. 1. 520-521
# Благодатни
мир Христов, којим се подвижник уводи у чисту молитву, у потпуности се
разликује од обичног, спокојног и пријатног људског расположења: уселивши се у
срце он окива узнемирујуће покрете страсти и уклања страх не удаљавањем онога
што је страшно, него блаженим и одважним стајањем у Христу, при чему страшно
није страшно, како је и Господ рекао: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам;
не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не
боји (Јн. 14,27). У миру Христовом скривено живи таква духовна сила, да он
њоме гази сваку земаљску патњу и искушење. Ова сила се позајмљује од Самог
Христа: У Мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја Сам
победио свет (Јн. 16,33). Призиван срчаном молитвом, Христос шаље у срце
духовну силу која се назива миром Христовим, која је умом недокучива, речима се
не може описати, а на несхватљив начин схвата се једино блаженим опитом. Мир
Божији, – говори апостол хришћанима – који превазилази сваки ум,
сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4,7).
Таква је сила
мира Христовог. Он – превазилази сваки ум. То значи: он надвисује сваки
ум створења – и ум људски, и ум Анђела светлости, и ум палих анђела. Он, као
дејство Божије, ауторитативно и Божански управља помислима и осећањима срца.
Приликом његовог појављивања беже све демонске помисли и осећања која од њих
зависе, а људске помисли, заједно са срцем, ступају под његову свесвету управу
и руководство. Од сада он постаје њихов цар и чува их, то јест пази да буду
недодирљиви за грех, у Христу Исусу. То значи: он мисли непрестано држи у
јеванђелском учењу, просвећује ум тајанственим тумачењем тога учења, а срце
храни хлебом насушним, који силази са неба и даје живот свима који се њиме
причешћују. Свети мир, приликом обилног дејства свога, наводи ћутање на ум и привлачи
душу и тело да у највећем блаженству окусе од њега. Тада се прекида свако
кретање крви, сваки њен утицај на стање душе: настаје велика тишина, у читавом
човеку осећа се некаква фина студен и чује се тајанствено учење.
Хришћанин који
је прожет светим миром и кога тај мир чува постаје недодирљив за противнике; он
је приљубљен уз наслађивање миром Христовим и опијајући се њиме заборавља не
само на греховне насладе, него уопште на све земаљско, и телесно, и душевно.
Исцељујући напитак! Божански лек! Блажена опијеност! Тачно тако: како би
другачије могао да изгледа почетак обнављања човека, ако не као благодатни
осећај мира, којим се саставни делови човека, разједињени грехом, опет
сједињују у једно! Без тог претходног дара, без тог сједињења са самим собом
може ли човек да буде способан за било какво духовно, Божанско стање, које
гради свеблаги Дух Свети. Може ли се у разбијеној посуди, пре но што она буде
поправљена, било шта похранити?
Осећај мира у
Христу, као и свих благодатних дарова уопште, почиње да се пројављује пре свега
на молитви, као на оном делању током кога подвижник побожношћу и пажњом бива
понајвише припремљен за примање Божанских утисака. Касније, када на известан
начин постане нешто што хришћанину припада, он га стално прати, стално га и свуда
подстиче на молитву која се савршава у одаји душе, указујући издалека на
духовне непријатеље и клеветнике, одбијајући их и поражавајући својом свемоћном
десницом. 2. 221-222
# Мир Христов
је извор непрестане умне, срчане, душевне, благодатне, духовне молитве –
молитве која се деловањем Духа Светога приноси из читавог људског бића; мир
Христов је постојани извор благодатног смирења Христовог које надвисује људски
ум. Неће погрешити онај ко каже да је благодатна молитва – благодатно смирење,
и да благодатно смирење јесте непрестана молитва. 2. 226
# Не само тело,
него и крв неће наследити Царство Божије. Но, будући да је Царство
Божије у нама, из тога треба да закључимо следеће: док год се у нама осећања
срца буде и бивају праћена покретима крви, дотле смо далеко од духовног дејства
које потиче од Бога. По духовном, Божанском дејству крв умукне и настаје
«тишина велика». У душу се спушта тај свети мир који превазилази сваки ум и
није својствен нашој палој природи, него је дарован и дарива се од Господа. Он у
ум, срце и тело слуге Христовог излива свештено спокојство, сједињујући та три
дела у једно и изводећи их пред Христа, погружене у бездан смирења, доведене у
стање «у Христу». То стање припада обновљеној природи. 6. 254-255
# Мир Христов
који превазилази сваки ум и сједињује у једно човека расеченог грехом,
мир Христов који читаво наше биће испуњава недокучивом силом и небеском
сладошћу почиње да се спушта у душу онда када се она очисти од страсти чувањем
заповести Христових и благочестивим подвигом. Да бисмо сачували мир Христов у
себи, да бисмо га обилно окусили, да бисмо се њиме изменили од старог у новог
човека – неопходна је усамљеност. Благо остављено покрај пута нужно мора бити
покрадено и разграбљено.
Силан је мир који потиче од дејства Духа Светога.
Ко може да се супротстави његовом утицају? Пред њим беже страсти; од његовог
дејства ум и срце се селе на небо. Човек се у свему мири са Богом. Она као да
почиње да плови неизмерним пространством духовног мира и схвата да је заповест
Божија широка веома. Мир Христов је усавршио мученике и преподобне;
он хришћанина ослобађа власти тела и крви, он истрже греховну страну из душе и
тела, он уништава насилни утицај демона на душу и тело, и у хришћанина уводи
особине Христове – кротост, смирење, благост. Душа која је осетила те особине
почиње да осећа чудесно спокојство – залог и зачетак вечног покоја праведних у
насељима вечног блаженства. 6. 419-420
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар