четвртак, 09. децембар 2010.

Духовне беседе светог Макарија Великог



Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 26.


1. Душа која је стекла способност разликовања приликом слушања речи, стекла ју је по благодати Божијој; јер ни нада, ни спокојство, ни имање хришћана нису у овом веку: хришћани не траже чак ни лепоту све земље и свих блага која она дарује, нити лепоту неба и светила на њему. Погледај колико је на земљи различитог блага и лепота и утехе. Баш као и на небу. Погледај како сијају звезде, како је лепа васељена, али ништа од тога хришћани не траже и ништа им није потребно. Но, постоји нешто чега нема ни на небу ни на земљи, а чиме живе сви који љубе Господа, и што им је свима потребно. Колико је језика у свету, колико мудрости, колико разума, колико уметности, колико је наука и занимања и труда и богатства на земљи, а ништа од тога није оно што је потребно хришћанима и чиме они живе. Има нешто што они траже, веће од неба и свега на њему, и веће од земље и свих добара њених, једном речју веће од свег видљивог блага и добра, што се ни са чим на земљи не може упоредити. Зато такав разум и таква душа треба да траже и испитују то неупоредиво и јединствено благо и добро – душа која је и сама већа и узвишенија од свега на небу и на земљи, од целокупне људске мудрости и светског знања и разумевања. Кад кажем "већа" и "узвишенија" мислим на веру и љубав; јер без вере и љубави ништа од неба до земље неће бити од користи души. Пошто је врлина изнад свих различитих радости на небу и на земљи и у ваздуху, и она је једино благо и добро које хришћани траже и којим могу да живе, онда и ова наша душа треба да стреми ка испитивању и трагању за тим добром и благом, презирући лепоту сваке светске мудрости и незнабожачког лукавства, земаљски разум и славу и раскош и насладу, надилазећи и превазилазећи све то вером и љубављу према једином неупоредивом благу, а занемарујући све остало, и не везујући се ни за шта, него жудећи само за тим.

2. Које је то неупоредиво добро и благо које траже и којим живе хришћани? Сам Господ. Он се ни са чим не може упоредити, јер је све, колико год да је добара, од Њега потекло, и Он је наследство и живот хришћанима. Господ је – вели Пророк – удео наслеђа мога и чаше моје (Пс. 15,5). И ништа друго не тражи од људи то јединствено Благо и Добро, дакле Бог - ни злато, ни сребро, ни имање, ни животиње, нити било шта друго од земаљских ствари које је Он Сам све створио – осим истинске вере и срчане љубави према Њему. Ради њих он човека удостојава да стекне ово прекрасно и јединствено добро: таква душа бива удостојена да достигне причасност Духу Светоме и од тада постаје достојна општења са Христом. Ако човек најпре сам не постане повод, привукавши својом љубављу љубав Божију, он неће пронаћи ни задобити за своју душу то драгоцено и јединствено благо. И свак је слободном вољом душе узрочник свога живота или своје смрти; јер у зависности од тога чему душа даје своју природну љубав, она привлачи к себи или живот или смрт, како и Свето Писмо каже: Пред човеком су живот и смрт, и што пожели даће му се (Сир. 15,17); чак и недостојни људи када би се променили проналазили су тај живот. Заиста, како вели апостол, Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2,4). Но, до тога неће доћи ако своју природну љубав и добру вољу не буду посветили Богу; јер Господ неће на силу, него гледа човека и види вољу и љубав човекову – на коју страну он нагиње и где је његова љубав. Ако Бог види да је љубав човекове душе усмерена ка Њему, онда долази и усељава се у њу. Онда Он припада души која га љуби и она припада Њему, јер другачије не може да буде: ако Бог не добије од човека повод, то јест љубав према Њему и веру, Он неће постати човеков живот, неће постати оно једино и најдрагоценије што је човек стекао. Дакле, као што је речено, свако може да пружи повод да добије живот и завет, кад верује у Бога и љуби Га више од свега видљивог, јер то је оно главно што Бог тражи од човека. Таква душа је већа и узвишенија од читавог света, са свом његовом премудрошћу и славом и богатством и изобиљем, и свим његовим знањем и свим његовим благом, јер она је поверовала у једино Благо и заволела једино Добро, презревши сву спољашњу лепоту и славу, и одрекавши се незнабожачких наслада и светских мудрости. Тек тада она може да окуси истинско Добро и присаједини се јединој Лепоти.

превод: Младен Станковић
(из књиге: Свети Макарије Велики, "Духовне беседе", Библиотека Очев дом, Београд 2010, стр. 366-368. Књигу можете да поручите преко наших контакт телефона)


Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар