среда, 08. децембар 2010.

Духовне беседе светог Макарија Великог



Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 25.

1. Сви се људи на речима залажу за добре обичаје, и у свим богонадахнутим делима закона или пророка и у јеванђелским Господњим и апостолским поукама одређене су казне против злочинаца, док се они који чине дивна и добра дела хвале и обећава им се вечно Царство; чак и спољашњи закони незнабожаца и њихове старешине кажњавају оне који су јавно сагрешили како би заплашили остале, јер им је жеља да се злочинство заустави и пресече. Учитеље и гласнике злих дела нећеш пронаћи ни да их по дану с фењером тражиш, будући да сви поју хвале добрим делима; но зло, како видимо, углавном односи превагу и има га и царује у свету. На основу тога они који размишљају и који су разумни могу јасно да закључе, као што и из Светог Писма већ знају, да постоји некаква противничка зла сила која тајно наводи људски род на зло и невидљиво учи срце свакој безбожности. Како било, свима се догађа да против своје воље испуњавају наговоре који су у њих тајно посејани, и притом већина људи не зна одакле се ти наговори сеју, него једноставно претпостављају да у некаквом обичном стању из срца по навици исходе зле помисли противне природи. Разумевање душевних помисли људима је даровао Творац. Замислимо да неко има велико материјално богатство, злато и сребро и свакојака домаћа добра, да други поседује најбеднију могућу имовину, а трећи је умерено богат – тако је и са људским душама: међу њима постоје велике разлике у невидљивом богатству и препознавању помисли. Једни имају ширину разумевања, а други су ограничени.
2. Постоји блага природа светлости, разумна и духовна, то јест Бог, и постоји природа помрачена самовољом, то јест духови обмане и кнез овога света (1. Јн. 4,6; Јн. 12,31; 1. Кор. 2,6). Нека се и душа скученог ума и разликовања, једнако као и душа богата мишљу, разумевањем и умним разликовањем, бори и ревнује и стреми и трага за тим да се удостоји савеза са природом Божанствене, небеске и умне светлости, како би је она сачувала од куге страсти, обучила је и руководила њоме у добром испуњавању свих светих заповести. Освештана силом Божијом она ће се показати светла и чиста. И опет ће у свакој души да буде велике борбе и напора да би се избавила од власти таме (Кол. 1,13), од духова злобе и злих страсти, јер још од Адамовог преступа (Рим. 5,14) душу прати све то непријатељско зло. Овом ће циљу тежити свак ко хоће да се удостоји Царства, без обзира на то је ли његов ум широк или ограничен, како би се ослободио од зла страсти и удостојио општења с духовном природом. Победа и пораз овде долазе кроз одлуку слободне воље – да ли да се покорно приступи непријатељима или пак да се прихвати борба, да се победе страсти и освештана, благодатна душа присаједини Духу и постане достојна да припадне Господу; тад она заслужује да наследи Царство. Јер душу у којој делује сила мрачних страсти и лукавство злих духова, коју на путевима и стазама помисли окружују и прате невидљиви духови обмане (1. Јн. 4,6) што делују кроз страсти и чине је својом саучесницом, приликом њеног исхода из тела прихватају духови заблуде и злуради кнез, владар таме, које је узима и задржава код себе као своју и као слушкињу која је испуњавала његову вољу живећи до краја у телу са њим. Насупрот томе, душу која се присајединила ватрено жељеној и неизрецивој красоти духовне светлости Божије, душу коју на путевима и стазама помисли окружује и прати благодат истине Христове тако да се она већ сада удостојава освећења срца и усељавања Христа, приликом исхода из тела прихватају светли духови светих и Цар мира Христос (Јевр. 7,2) Који се радује добрим душама и узима је код Себе као Своју невести и домаћу Своју, која је на земљи испуњавала само Његову вољу.
3. Сваки човек који пази на своје срце и прати унутрашње помисли треба брижљиво да истражује куда нагињу душа и ум, и са ким су у општењу – са Духом Божијим или духом света, за шта су привезани и где је њихова љубав, да ли у заповестима живота и вољи Божијој, да ли у томе да Њега љубе свим срцем и душом (Мк. 12,30), по речима Светог Писма, и ни за чим другим да се не осврћу, и ништа друго да им не доноси спокојство, него да се држе само Његове љубави и да за истинску радост сматрају само духовну утеху (Дап. 9,31), или је пак душа била закључана и кружила и налазила своју љубав на земљи, у материјалним стварима, у преступању заповести и у пропадљивим помислима овога века. И нека се свако кад преиспита себе на чему и како стоји покаје и почне да плаче и да вапије Господу дан и ноћ (Лк. 18,7), како је Он Сам заповедио, док не види да се његова душа и ум и помисли чувају у миру Христовом, и да зло не може да му се приближи. Јер све што је учинио Бог преко праотаца, пророка и патријараха, кроз закон, а у последња времена и кроз сам долазак Господњи и оваплоћење Његово, било је учињено ради умне и духовне природе наше драгоцене душе која је створена по обличју Његовом (Пост. 1,26-27) и ради исправљања и исцељења нашег ума и наших помисли од великог пада, од болести страсти којом се заразила душа када се услед првог преступа Адамовог обукла у зле греховне страсти и због њих постала туђа Богу, доспевши у руке духова злобе, у руке началстава и власти и господара таме. Објашњавајући исцељење и избављење умне суштине душе, апостол вели: Мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4,7). Ето у томе се састоји исцељење рана душе и обнављање палог ума: приљубити се у потпуности расуђивањем и умом и помислима душе уз Христа, и сачувати природу душе у небеској светлости духа мира Његовог спасавајући своје помисли од духова таме, од лукавих и материјалних и сујетних помисли. У томе се састоји избављење Господње и Његов долазак и оваплоћење у роду људском, како би већ сада обновио драгоцену умну и мисаону природу душе у благородству њој својствене првобитне чистоте, како би је затим увео у општење са Својом духовном суштином као Своју благородну царску невесту.
4. А због чега ми ову драгоцену и духовну суштину душе, која заслужује љубав и поштовање више од сваке видљиве и невидљиве ствари, кроз незнање и доконост и немар и заборавност замењујемо за кужне и јадне материјалне ствари, везујући се за земљу и материју и свет и славу, љубећи оно што је видљиво и држећи се пролазних ствари овога века, и желимо све то, а требало би да одбацимо од себе пролазне земаљске ствари и погибељно расуђивање материје и тела, па да се окренемо само Христу везујући се љубављу једино за Њега, и страдајући због Њега, и одушевљавајући се једино Његовом духовном привлачношћу?! Јер велико је и драгоцено и благородно и прекрасно достојанство умне и духовне природе душе, за коју се боре Бог и анђели и свете силе, преко отаца и патријараха, преко пророка, преко Самог Господа Који је дошао да се заложи за њу и да је обрати, преко апостола и учитеља, делатника истине који су је усмеравали према вољи Господњој и трудили се да је приближе к себи, како би била покрај њих у вечном животу. Но, за њу се једнако боре и ратују, труде се и улажу напоре сатана и началства и власти и зле силе које преко лажних пророка, лажних апостола, преко варалица, препредењака и јеретика, па на крају и преко самог Антихриста настоје да душу коначно придобију за себе како им не би била одузета, него да заувек остане с њима у тами осуде. Драгоценом образу Христовом, души, пошто је пала у бездан злих страсти, таме и лукавих духова, потребно је да због тога реши да се сада, док се још налази у телу, добровољно приљуби уз Христа, да се измени и преобрази, да постане другачија, да се обнови и преобрази на следећи начин, по предању Светог Писма: као када би неко место било пуно смрада и сваке нечистоте (Мт. 23,27), и труљења и гадости, и када би дошао неки моћан и богат човек па заповедио да се то место очисти од прљавштине, и онда врло пажљиво спровео чишћење тог смрадног места, да би ту коначно подигао царски дворац и одаје са златним сводовима и блиставе ложе од мермера и различита сјајне просторије, и припремио га за царско обитавалиште. После оног смрада и нечистоте ту би било започето велико кађење, пријатно би мирисало и завладала би чистота. Или када би земља била пуста и безводна, зарасла у коров, па дође човек добар земљорадник и ту пустару брижљиво обради, почупа коров, спали га огњем, заоре, доведе обиље воде и засади винограде и вртове, свакојаке цветове и све могуће плодно биље; онда би то место на крају постало такво да би представљало радост за очи, лепо и плодоносно, наводњавано и родно. Ето како би наступила промена, па би се дивљина и пустиња претвориле у лепо и уређено место! Или када би нека сиромашна жена просила док јој се сви пролазници подсмевају и вређају је, а заволи је неки славни цар и узме к себи, па је из неугледног и срамног положаја доведе до части и благородства, и уместо смрадних рита обуче је у царске хаљине украшене златним концем и драгим камењем, венча је царским венцем и удостоји да постане његова пријатељица и уважена царска невеста – какву би то у њој промену изазвало и до каквог би преображаја довело, из какве би беде и јада доспела у какву славу и богатство.
5. На такав ће се начин ум и ова душа – која је после Адамовог преступа заједно са телом пала у зло греха и бачена је да живи у беди многих злих страсти, оскрвнута и повређена блудом и неистотом и смрадом њиховим, и подивљала је, и похарана злим духом овога света – када поверује и искрено се, свом својом вољом и жељом, обрати Господу у љубави Духа Његовог, променити и удаљиће се од своје пређашње подивљалости и посрнулости, и уклониће се од греховног смрада, и од злих страсти и од траља духова злобе и неверовања, од похоте и мржње и порока и гордости и лукавства, од злих жеља и сваке нечистоте, и обновиће се и преобразити и устати по дејству благодати. Уместо лукавих помисли и злих грехова које је приносила земља срца, она сада треба да донесе плод праведности и побожности Божанског и небеског духа доброте; уместо смрада и прљавштине и развалина које су деловањем страсти по невидљивом пољу душе нагомилали духови злобе, сад треба да буду подигнуте небеске палате у којима ће Цар небески обитавати и проналазити спокојство; уместо прљаве и блатњаве одежде коју је носила душа, она се сада облачи у духовне и божанствене и светле одежде вере, љубави, доброте и сваке врлине; а уместо чудовишне ружноће и блуда злих духова, са којима је душа блудила у својим лукавим помислима, она сад иде ка премудрости и освећењу и чистоти и браку са небеским Царем Христом и у благодати бива овенчана небеским венцем духовне славе; уместо духа светског лукавства који одвраћа и скреће са пута и одводи наш ум у робовање земаљском и пороку и свакој злој расејаности, сад дух благости Христа с небеса обухвата ум наше душе неисказаним тајнама Божијим и свим светим плодовима духовног изобиља међу којима пребивају наш ум и све помисли наше душе, прожете и саме Божанским, небеским помислима. Јер не говори Дух узалуд истину преко пророка: И ноћ је светла као дан, мрак је као видело (Пс. 138,12).
6. Тако треба да се промени душа која је поверовала у Христа и која га искрено љуби, тако треба да се обнови и преобрази у свему, освећена Духом у свим најтајнијим помислима срца и уз дејство благодатног Духа који се показује у добрим делима праведности, у истини и пуноти веродостојности, што се опажа и на делу, као што и зло које причињава деловање духова мрачних страсти јасно опажа у души и телу. Све јереси уверавају испразним речима, привидом исправног расуђивања и сујетном умишљеношћу о сопственој праведности. А истинска чеда Цркве Христове показују се кроз дела правде и вере, и деловањем енергије Божанског Духа који посећује и осењује душу, и тиме што благодат показује достојне плодове (Лк. 3,8) на делу, и јасно се опажа у обнављању ума (Рим. 12,2) и промени, и новом, недоживљеном стварању по унутарњем човеку који је у срцу (Рим. 7,22). Ево истинског хришћанства и заиста тачног апостолског предања целокупног Светог Писма; ево доласка Господњег и избављења човека који је пао у грех; ево наде онима који истински верују у Христа. Немојмо занемарити ни једну врлину већ се потрудимо да у себи достигнемо ту потпуну сигурност, како бисмо се, удостојивши се очекиваног блага, то јест усељења Господа у нас, задобивши светињу Духа у својим срцима (2. Сол. 2,13), сложивши небеско благо у своје судове (2. Кор. 4,7) и поставши кроз благодат беспрекорни у свим заповестима, насладили вечним добрима са Христом у векове векова. Амин.

превод: Младен Станковић
(из књиге: Свети Макарије Велики, "Духовне беседе", Библиотека Очев дом, Београд 2010, стр. 359-365. Књигу можете да поручите преко наших контакт телефона)

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар