Дневник уредника

6/19. фебруар
Спомен Светог Фотија Цариградског

Почео сам са припремама за пут у Цариград. Требало би да обиђем најпознатије византијске цркве Константинопоља - Св. Софију, Св. Ирину, Богородицу Памахристос, Свевидећег Спаситеља, Св. Сергија и Ваха, као и манастире Св. Спаса (Хора), Пантократора, Богородице Панахрантос (манастир Константина Липса), Св. Јована Крститеља (Студион)... Такође, у плану ми је да посетим архиве, музеје и друге институције где бих могао да пронађем оно што ме интересује у вези са књигама на којима радим (од којих је једна и "Библиотека" св. Фотија Цариградског), наравно, све у мери у којој ми то време и финансије буду дозволили. Посебно ме занимају остаци палате Влахерна где су током последњих векова Царства живели византијски имепратори, што је период обухваћен још једном врло занимљивом књигом која је у припреми. Уопште, нешто размишљам, за мене је одлазак у Константинопољ оно што би за неког ботаничара било путовање сливом реке Амазон, будући да је тај Град био средиште многих збивања која су се током претходне две деценије налазила у пољу мојих интересовања, од гимназијских дана, када сам на пример за матурски рад узео тему "Пад Цариграда", па до пре две године када сам окончао посао око књиге о још једном великом Цариграђанину, св. Марку Ефеском, или до прошле године, када сам приредио ново издање књиге "Седам стубова премудрости-историја Васељенских сабора". Само да подсетим, три Сабора одржана су управо у Константинопољу (381, 553. и 680. године), док су сви остали одатле иницирани. На крају, ових дана, као што сам већ споменуо, потпуно сам заокупљен радом на две књиге које су исто непосредно везане за Цариград. Свети цар Константин је својој новој престоници дао име Нови Рим, а тек после њега прихваћен је назив Константинополис (Константинопољ - Константинов Град). Грци су га звали једноставно Град, са великим "Г". За Словене био је Цариград, како га и до данас углавном зову. Турци су му дали име Истанбул, од грчких речи "Ис тин поли", што значи "у граду". У време када је настао, на месту старе грчке колоније Византион (одатле назив Византија, који се усталио тек после пада Царства), овај Град био је центар света: мост између Европе и Азије, на пролазу из Средоземног у Црно море. Ако убодете шестар на месту где је Константин далековидо основао нови центар Римског царства и опишете пун круг, видећете да се унутар тог круга налази већи део Европе, Северна Африка укључујући и Египат, Блиски Исток, Месопотамија и Црноморска област - дакле сва она подручја на којима је поникла наша цивилизација, за коју обично кажемо да је пореклом хеленско-римска и хришћанска. Унутар тог пространог круга одвијала се историја Египта, Месопотамских држава, Грчке и Рима, одвијала се и целокупна Библијска историја. После пада Рима током хиљаду година Константинопољ је чувао оно најбоље што су сви поменути цивилизацијски токови дали, да би потом то благо предао европским народима, када су ови сазрели да га приме. За Константинову престоницу се, у њено златно доба, причало да у својим ризницама чува две трећине укупног светског богатства. Да не заборавимо ни свету браћу Кирила и Методија, просветитеље Словена, које је патријарх Фотије у мисију послао из Цариграда. Након пропасти Ромејског царства 1453. године, са проналаском нових поморских путева и открићем дотле непознатих континената, географски положај метрополе на Босфору изгубио је нешто од свог ранијег значаја. Србима је, осим тога, Цариград битан и зато што је био њихова престоница у вековима када су се српске земље налазиле у саставу Византијског царства, као и касније, у вековима када су се биле под турском влашћу. У сваком случају, ни један град, па ни Београд, није Србима толико дуго био престоница као Цариград. Али сада сам отишао већ заиста предалеко...

Младен Станковић