четвртак, 12. фебруар 2009.

Из дела светог Теофана Затворника


Храм

Свет је – нама туђа земља; наш дом је на небу, а предворје тога дома је – земаљски храм. Похитајте онамо, као што из стране земље журе под родитељски кров. Ту ћете сваку пут наилазити на Очеве загрљаје. Као што деца хитају да се одазову на позив љубљене мајке, желећи да се насладе нежношћу њених речи, тако и ви похитајте у храм. Ту ће вас наша мати – Црква, са љубављу пригрлити и обилно нахранити свакојаким духовним сладостима (59, стр. 41).

...Храм је сенка неба – ако се гледа на његово уређење, на дејства која се у њему савршавају и на представе које га испуњавају. Може се рећи да је он само небо на земљи, у које благоизволео да се усели Господ, а са Њим и свети Анђели, наши стални чувари. Небески отац прима у загрљај свакога ко долази и побожно ту пребива; ради тога свако добронамеран овде наилази на благотворно општење са анђелима и светима (59, стр. 30).

Ушавши у храм осећај се као да си у сионској горњој одаји, где је Господ причешћивао свете Апостоле, и добро пази на оно што се чита и пева, усмеравајући помисли ка томе, да ти то Сам Господ припрема спасоносну вечеру (68, стр. 170).

...Свака служба је једна целина – и само целокупним својим садржајем доноси потпуну корист. Као што је храна укусна само онда када има све састојке, тако и служба у потпуности задовољава духовни укус само онда када се слуша у целини. Сходно томе, онај онај ко пропушта почетак или не дочека крај, тај се труди и уједно сам себе лишава плода тога труда, или једном руком зида, а другом руши (57, стр. 62-63).

...Реч написана са одушевљењем, одушевљава и онога ко чита. Осећај похрањен у речи, преко ње прелази у душу онога ко слуша или чита. Тако је и са црквеним песмама. Псалми, химне и црквене оде представљају Духом покретане изливе побожних осећања према Богу. Дух Божији испуњавао је Своје изабранике, а они су пуноћу својих осећања изражавали кроз песме. И обратно, онај ко их поје како треба може да уђе у осећања која су кроз њих изражена и, испуњавајући се њима, да се приближи стању у коме би био способан да прими деловање благодати Духа Светога или да се припреми за Њега. Улога црквених песама је управо то – да се посредством њих распламса искра благодати која се крије у нама. Ову искру дају Свете Тајне. Да би се она распламсала и претворила у пламен, уведени су псалми и духовне песме. На искру благодати оне делују једнако као што ветар делује на обичну искру, смештену унутар неке гориве материје (38, стр. 408-409).

Одлазак у цркву представља најбоље средство за проналажење молитвеног духа, уз који срце неће моћи да се окамени (1, п. 190, стр. 232).

Ако будете могли, чешће боравите у храму Божијем. Нигде се тако не подстиче молитвени дух као у храмовима, када се пажљиво и побожно пребива у њима. Ако тако будете поступали, ускоро ћете видети плод... Ипак, не после првог или другог пребивања у храму... Треба да прођу месеци и да се покаже постојаност и стрпљење у томе (1, п. 191, стр. 234).

Црква је – ваша утеха. Хвала Господу који вам даје да осетите благотворност пребивања у цркви. Свети Златоуст често помиње да је могуће помолити се и код куће; али тако као у цркви, код куће се нећеш помолити (3, п. 448, стр. 90).

У Цркви се неки пут или не чује или не разуме оно што се пева или чита: у том случају стојте пред Господом и творите молитву Исусову... Свако дејство у Цркви има свој смисао. Ко својим разумевањем и схватањем следи тај смисао, тај ће за душу непрестано добијати хранљиве утицаје из другог света... и по окончању богослужења изаћи ће из цркве онако како се устаје од богато и разноврсно постављене трпезе (1, п. 113, стр. 113).

Није згодно да се плаче у цркви! (На сваки начин се чувајте показивања... Ништа не чините тако да се види... Са тим треба сједињавати и заборављање својих дела) Тамо (у цркви) чувајте скрушеност духа, а код куће дајте слободу сузама. Скрушен дух је прави дух... Што се чешће држи у том стању, то боље (1, п. 132, стр. 143).

Погледајте оне који се клоне храмова и разоткријте њихово њихово духовно расположење! Зашто од њих провејава хладноћа као из гроба? Зато што је њихов духовни живот или ограничен или сасвим угашен одсецањем себе од храмова и целокупног њиховог поретка (59, стр. 19-20).

Када се подиже храм, то је као када се открива обилан извор у бесплодној пустињи, или када се подиже свеисцељујуће лечилиште у месту зараженом свакојаким болестима, или када се прави расадник у који се сабира свакојако духовно биље и где се налази све што његовом расту погодује (59, стр. 26).

Користећи се тако црквеним службама како треба, ми ћемо мало-помало достизати оно главно, ради чега се нам се и дају ови видљиви храмови – тачније, непрестану молитву Богу која се умом обавља у срцу, молитву која наше срце чини нерукотвореним храмом Божијим. Заповест о овој молитви предали су нам свети Апостоли; она је била главна брига и свих светих подвижника (57, стр. 65).

Долазећи у храм, на његовом прагу треба да оставимо све бриге и обавезе, без обзира на то чега се оне тицале, како бисмо унутра ушли са непомућеном мишљу. Улазећи у цркву треба да се обучемо у побожност као у одећу, имајући на уму – Коме приступамо и Коме намеравамо да се обратимо на молитви (26, стр. 258).

Шта се догађа, када нам се учини да је служба прошла брзо, или да смо своје молитвено правило обавили готово неприметно?.. То је плод пажљивог стајања у цркви, као и испуњавања домаћег правила сабрано и са осећањем (3, п. 446, стр. 121-122).

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар