уторак, 21. септембар 2010.

Посланице туге

Трећа Посланица Туге
Митрополитa Филаретa, Предстојатељa Архијерејског Синода Руске Православне Цркве – Заграничне
Обраћање Предстојатељима Светих Божијих Цркава, Преосвећеним Православним Архијерејима, поводом „Тијатирског Исповедања".
Учећи нас да у свему тврдо чувамо православну веру, св. Апостол Павле је писао Галатима: Ако вам и ми или Анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Ученика свог Тимотеја он је саветовао да остане у ономе чему га је научио и што му је поверено, знајући ко га је научио (2. Тим. 3,14). Ово је указање на то кога треба да следи сваки Архијереј Православне Цркве, на шта се он обавезује и заклетвом коју даје приликом хиротоније. Апостол пише да је Архијереј дужан да се чврсто држи истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе (Тит. 1,9).
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара, и тим теже могу да буду последице.
Управо из тог разлога у нама је велику тугу изазвало читање тзв. „Тијатирског Исповедања", које је недавно издато у Европи са нарочитим благословом и одобрењем од стране Светог Синода и Патријарха Константинопољске Цркве.
Ми знамо да се аутор те књиге, Преосвећени Митрополит Тијатирски Атинагора, раније показао као заштитник православне истине, и тим смо мање од њега могли да очекујемо исповедање које тако далеко стоји од Православља. Да је у питању био само његов лични став, ми о томе не бисмо писали. Подстакло нас је то што се на његовом делу налази печат одобрења целе Константинопољске Цркве, у лицу Патријарха Димитрија и његовог Синода. У посебној патријаршијској грамати на име Митрополита Атинагоре назначено је да је његово дело размотрила нарочита Синодална комисија. После одобрења те комисије, патријарх је, сагласно одлуци Синода, дао благослов за објављивање тог, како пише, „значајног дела". Дакле, одговорност за то дело преноси се са Митрополита Атинагоре на целу константинопољску јерархију.
Наше раније „Посланице туге" већ су изразиле жалост која нас обузима када са престола светих Прокла, Јована Златоустог, Тарасија, Фотија и многих других Светих Отаца чујемо учење које би они несумњиво осудили и предали анатеми. Горак је осећај писати о томе. Како бисмо само желели да са престола Константинопољске Цркве, која је родила нашу Руску Цркву, чујемо реч црквене правде и исповедање истине у духу њених великих светитеља! С каквом бисмо радошћу примили такве речи и предали их у наук нашој благочестивој пастви! Напротив, осећамо велику жалост због тога што морамо да је упозоравамо, јер из овог некад чистог извора православног исповедништва сада излази гњила реч саблазни.
Ако се вратимо самом „Тијатирском Исповедању", тамо има толико много унутрашњих противречности и неправославних мисли, да бисмо требали да напишемо целу књигу како бисмо их све побројали. Мислимо да то није неопходно. Довољно је да укажемо на оно главно, на чему се зидају и из чега произилазе све неправославне мисли у овом исповедању.
Митрополит Атинагора на једном месту пише да православни верују да је њихова Црква - Једна, Света, Саборна и Апостолска и да предаје пуноћу католичанске истине. Он такође признаје да друга исповедања нису сачувала ову пуноћу. Но, даље он као да заборавља на то, да ако одређено учење у нечему одступа од истине, онда је оно самим тим лажно. Људи који припадају религиозној заједници која исповеда такво учење, самим тим су одвојени од једне истините Цркве. Митрополит Атинагора је спреман да то прихвати када је реч о древним јеретицима као што су аријанци, но када говори о савременим, он неће да узме у обзир њихову јерес. У односу на њих он се не позива на древно предање и каноне, него на „ново схватање које сада преовладава међу хришћанима" и које је „карактеристика нашег времена".
Да ли је то сагласно са учењем Светих Отаца? Подсетимо се да нам прво правило Седмог Васељенског Сабора даје сасвим другачији орјентир у схватању црквеног живота: „Онима који су примили свештеничко достојанство - каже се тамо -као сведочанство и руководство служе постојећа правила и одлуке..." И даље: „Божанска правила са сладошћу примамо и свецело и непоколебиво их се држимо, онако како су установљена од свехвалних Апостола, светих трубљи Духа, и од шест светих Васељенских Сабора, и од оних који су се помесно сабрали ради издавања таквих заповести, и од Светих Отаца. Јер су сви они, будући од једног истог Духа просвећени, оно што је корисно озаконили".
Упркос овом принципу, у „Тијатирском Исповедању" се све време инсистира на „новом схватању". „Хришћани - стоји тамо - сада посећују цркве и моле се са хришћанима разних традиција, са којима им је раније било забрањено да опште јер су називани јеретицима".
Али ко је раније забрањивао такво општење? Зар није Свето Писмо, зар нису Свети Оци и Васељенски сабори? И зар се ту ради о онима који су само називани јеретицима, а да заправо то нису били? Прво правило Св. Василија Великог даје јасно одређење назива јеретик: „Јеретицима су (Св. Оци) називали оне који су се потпуно отргли и у самој вери отуђили". Зар се ово не односи на западна исповедања која су отпала од Православне Цркве?
Св. Апостол Павле нас учи: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3,10), а „Тијатирско Исповедање" нас позива на религиозно зближавање и молитвено општење са њима. Правило 45. Светих Апостола заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон који се са јеретиком буде и молио само, нека се одлучи". О томе говоре и 65. Апостолско и 33. правило Лаодикијског сабора. Правило 32. овог последњег сабора забрањује узимање благослова од јеретика. „Тијатирско Исповедање" напротив, позива на заједничку молитву са њима, и иде тако далеко, да чак допушта православнима да од њих узимају причешће, као и да им га дају.
Митрополит Атинагора сам наводи сведочанства о томе, да међу Англиканцима већи део епископа и верних не признаје ни благодатност јерархије, ни светост Васељенских Сабора, ни пресуштаствљење дарова на Литургији, ни друге Свете Тајне, ни поштовање светих моштију. Аутор „Исповедања" и сам указује на она места англиканског исповедања где је то изражено. И опет, пренебрегавајући све то, он допушта причешћивање православних код англиканаца и католика, и сматра да они могу да се причешћују у Православној Цркви.
На чему се заснива таква пракса? На учењу Светих Отаца? На канонима? Не. Као основ за то, указује се само на чињеницу да је таквог безакоња већ било на делу, и да постоји „пријатељство" англиканаца према православнима.
Који год положај да заузима онај ко дозвољава такав акт забрањен канонима, и какво год било то пријатељство - то не може да буде основ за праксу коју канони осуђују. Како ће Небеском Судијд да одговоре они јерарси, који својим духовним чадима саветују да уместо истинског причешћа примају оно, што често и сами они који га дају не сматрају за Тело и Крв Христову?
Такво безакоње проистиче из потпуно јеретичког, протестантског или, да се изразимо савременим језиком, екуменистичког учења „Тијатирског Исповедања" о Светој Цркви. Оно не види у њој никакве границе. „Дух Свети - читамо тамо - делује како унутар Цркве, тако и ван ње. Зато су њене међе увек широке и нигде нема граница. У Цркви постоје врата, али зидова нема". Но, ако Дух Божији ипак делује како унутар Цркве, тако и изван ње, зашто би онда Спаситељ морао да долази на з.емљу да би је основао?
Брига о чувању и исповедању истине коју нам је предао Господ наш Исус Христос, Свети Апостоли и Свети Оци, уз овакву концепцију постаје излшина. Иако „Исповедање" говори како Православна Црква „оправдано сматра себе у данашње вреше и у историји, за једину Цркву коју је Христос, Син Божији, основао на земљи", оно ипак не видки неопходност да се неповређено чува њена вера, допуштајући тако саживот истине и заблуде.
Упркос речима Апостола, да ју је Христос ставио пред себе као славну Цркву, која нема мрље ни боре, или шта томе слично (Еф. 5,27), „Тијатирско Исшоведање" Цркву представља као да су у њој помешане истина и оно што се у самом том исповедању сматра за одступање од истине - заправо јерес, иако се овај израз ту не употребљава. Оповргавање таквог учења јасно је изражено у познатој Посланици Источних Патријараха о Православној Вери: „Несумњиво исповедамо као тврду истину да Католичанска Црква не може погрешити, или пасти у заблуду, или изрећи лаж уместо истине; јер Дух Свети који свагда делује кроз Оце и Учитеље Цркве који верно служе, чува је од свакезаблуде" (чл. 12).
Подчињавајући се новом догмату угађања савремености, аутор „Тијатирског Исповедања" очигледно заборавља поуку Спаситеља о томе, да ако брат твој ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), и исту такву поуку Апостола: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3,10).
Дакле, са дубоком тугом морамо да кажемо да се у тзв. „Тијатирском Исповедању" из Константинопоља разлегао не глас православне истине, него глас екуменистичке заблуде која се све више шири.
Питамо се шта сада следи од стране оних које је Дух Свети поставио за епископе да напасају Цркву Гопода коју стече крвљу Својом (дап. 20,28)? Хоће ли ово званично објављивање лажног учења у име целе Константинопољске Патријаршије остати без протеста од стране Архијереја Божијих? Хоће ли се и даље, по речима св. Григорија Богослова, ћутањем издавати истина?
Будући да смо млађи међу предстојатељима Цркава, хтели смо да чујемо глас старијих пре него што сами иступимо. Али до сада се тај глас није чуо. Ако они још нису упознати са садржајем „Тијатирског Исповедања", молимо их да га пажљиво прочитају и не оставе без осуде.
Страшно би било кад би се на нас односиле речи Господње упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,15-16).
Ми сада упозоравамо нашу паству и обраћамо се нашој сабраћи, њиховој вери у Цркву, њиховој свести о нашој општој одговорности за паству пред Небеским Пастиреначалником. Ми их молимо да не занемарују наша обавештења, како јавно искривљавање православног учења не би остало без обличења и осуде. Оно се сада шири и то нас је подстакло да своју забринутост саопштимо целој Цркви. Хтели бисмо да се надамо да ће наш вапај бити услишен.
(1975)

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар