НАШЕ ПРАВОСЛАВЉЕ И ЊЕГОВА БУДУЋНОСТ*
«Христов позив и даље стиже до нас; хајде да почнемо да обраћамо пажњу на њега»
- јеромонах Серафим (Роуз)
Шта је Православље и има ли оно уопште будућност?
Године 1976. покојни јеромонах Серафим (Роуз) написао је следеће:
«Православни хришћани живе данас у једној од најкритичнијих епоха у историји Цркве Христове. Непријатељ човековог спасења, ђаво, напада на свим фронтовима и на сваки начин се труди, не само да скрене верне са пута спасења који им показује Црква, него да, упркос обећању Спаситељевом (Мт. 16,18), потчини себи чак и саму Цркву Христову, те да истинску Тело Христово претвори у «екуменистичку» организацију, која припрема долазак његовог личног изабраника, Антихриста, великог светског владара последњих дана.
Ми наравно знамо да тај покушај Сатане неће успети: Црква ће остати Невеста Христова све до краја света; она ће Женика Христа, приликом Његовог Другог доласка, дочекати чиста и неоскврњена прељуботворним савезом са отпадништвом овог века. Али пред све православне хришћане поставиће се главно и најважније питање нашег времена: Црква ће опстати, али колико ће нас остати у њој, супротстављајући се моћним покушајима ђавола да нас од ње одвоји?»[1]Појмови «Православље» или «Православно хришћанство» добијају различита значења за различите људе у различитим православним јурисдикцијама. Данас су присутне разне врсте «Православља». Неке од њих су прихватљиве, док остале делују прилично чудно и ненормално. Једнима је Православље само «место где идемо» недељом ујутро – баш као и други хришћани. За друге, Православље је етнички клуб, где се могу чути драги језик и музика из младости проведене «у старом крају» што, само по себи, није лоше. За неке, Православље је каријера, начин да се заради новац или да се сретну пријатељи. А само за малобројне, врло малобројне, Православље представља истинску Барку Спасења, коју је створио Свемоћни Живи Бог, како би нас безбедно провео кроз овај свет у будући.
Дакле, пре но што почнемо да говоримо будућности Православља, ми најпре морамо да разумемо сам термин «Православан».
Православље као вера «не од овог света»
Већина православних, укључујући и обраћенике, склони су да православну веру доживљавају као нешто карактеристично источно, карактеристично руско, или можда грчко, византијско. Заиста, то је тачно, али само у одређеној мери. Када бисмо поставили питање, нажалост, мало је вероватно да би већина нас одговорила како Православље има везе са светошћу, или са нарочитим концептом живота, названим «не од овог света».
Током путовања у Русију 1998. године, имао сам привилегију да се поклоним моштима светог Инокентија Аљаског. Иако је умро у дубокој старости, окружен почастима као Митрополит Московски, он је велик део живота провео на Аљасци, најпре као ожењени свештеник, отац Јован Венјаминов, а потом као епископ. У своме часопису, који је издавао у време док се бавио мисионарским радом, испричао је изузетну причу о својој ненајављеној и неочекиваној посети неком острву, једног априлског дана 1828. године. Када се искрцао на обалу, угледао је све становнике острва, који су ту стајали у свечаном и радосном расположењу. Рекли су му да су га очекивали. И мада су неки од њих били крштени у Православљу пре много година, никада нису били поучавани у православној вери. У погледу Православља, они су били практично неписмени. Али један старац из њиховог села рекао им је да ће свештеник доћи управо тога дана и, када дође, научиће их како да се моле. Старац је такође детаљно описао свештеника и заиста, то је био опис управо оца Јована Венјаминова.
Када је срео старца, мисионар је био запањен његовим познавањем Светог Писма и Православног хришћанског учења – нарочито пошто није умео да чита и пише и, као и остали урођеници, уопште није био поучаван о вери. «За њега једноставно није било 'нормално' да познаје те ствари... (Старац) је једноставно одговорио да су га о томе обавештавала два пријатеља. 'Али ко су та двојица твојих пријатеља?' – упитао је отац Јован старца. 'Бели људи – одговорио је овај – који живе у близини, на планини. Они ме посећују сваки дан'. Старац је затим пружио опис који је био врло сличан начину на који се на иконама слика свети Арханђел Гаврило: у белој одежди са црвеном траком преко рамена».[2]
Као што ова прича показује, свети Инокентије је сазнао да су старца у периоду од тридесет година редовно – заправо, сваки дан – посећивала двојица Анђела Божијих, који су га упутили у дубине и тајне православног богословља. Када је отац Јован упитао да ли би и он могао да се сретне са тим духовима Божијим, речено му је да би могао. Али, са оцем Јованом се потом догодило нешто неочекивано, како је известио свог епископа:
«Испунио сам се страхом и скрушеношћу, и помислио сам у себи 'Шта ако их заиста будем видео – те анђеле..? Ја сам грешан човек, недостојан разговора са њима. Ако будем решио да их видим, то неће бити ништа друго до гордост и дрскост с моје стране. Ако бих срео праве анђеле, могао бих да се узнесем због велике вере коју имам, или да почнем да мислим превише високо о себи... Не, ја сам недостојан: боље да не идем».[3]
У овом извештају ми запажамо елементе натприродног, «оностраног» («не од овог света»): чињеницу да постоји други свет – поред овога – и други живот, другачији од живота који водимо овде, те да се тај други свет, понекад, по вољи Божијој, судара са нама овде, у овом животу, у овом свету. То значи да, ако хоћемо да наше Православље буде истинско и да уопште има будућност, морамо пре свега да имамо осећај и свест о том другом свету и о његовој близини.[4]
Знање о «оностраном» нема везе са некаквим натприродним или «окултним» искуствима. Али оно јесте подсећање на то да је овај живот заправо само привремен, као некакво ходочашће, и да не треба много да се ослањамо на њега, јер ће, на крају крајева, у тренутку смрти све што има везе са њим свеједно бити одузето од нас, и да ће нам тада преостати само врлине које смо милошћу Божијом успели да задобијемо.
То је изузетно важна порука коју ми православни хришћани треба да пренесемо свету: да други свет заиста постоји, да није мит или бајка него нешто стварно, да је садашњи живот овде на земљи само припрема за тај живот који ће донети позивање на одговорност и правду, да нас после смрти очекује награда или казна, да нас свети и анђели познају (баш као и пали анђели, демони) и једва чекају да нам помогну како бисмо им се коначно придружили у Царству Небеском. Иако изгледа супротно, свет заиста жели да то сазна, да сазна истину о томе, и једва чека је на уверљив начин чује од нас.
Православље је аскетска вера
Неколико Учитеља Цркве из двадесетог века – људи попут митрополита Антонија Храповицког, оца Серафима Роуза, и други – више пута су нам објаснили, и то на неколико начина, да је Православље, изнад свега, «аскетска» вера. Шта то значи? Будућност Православља – ако оно уопште има будућност – зависи од тога хоћемо ли разумети суштину Православља, а то је – аскетизам.
Наша реч «аскета», долази од истог корена као и реч «атлета», и то није случајност, јер аскета и атлета имају неке заједничке карактеристике.
Атлета се труди, напорно тренира и вежба како би развио мишиће свога тела и могао да се такмичи у различитим врстама спорта или посебних вештина. Његов напор је изузетан. Он свакодневно мора да проведе неколико сати радећи у теретани. Он држи специјалне дијете и одржава кондицију трудећи се да у сваком погледу води рачуна о себи.
И аскета је атлета – атлета духа, пре него тела.
Аскета такође вежба, али не своје бицепсе или друге телесне мишиће, него различите димензије и способности своје душе. Он се духовно «подвизава» кроз молитву и пост, како би задобио врлину и на одговарајући начин се припремио за примање Светих Тајни. Он такође мора да се такмичи, али не у спортској арени, са копљем, или у некој другој другој вештини; не, аскета се такмичи у пространој арени овога света и, како нас учи Свето Писмо, његов непријатељ, његов противник, ђаво, сасвим је стваран. Атлета трчи трку, но трчимо је, по речима апостола Павла, и ми, како бисмо задобили венац бесмртног живота са Христом на небесима. А да бисмо могли да трчимо ту трку, ми морамо да будемо атлете духа.
То је та аскетска димензија Православља, која Православно хришћанство чини различитим од сваког другог хришћанског исповедања на земљи. Но, на основу онога што сам до сада рекао, «аскетизам» још увек изгледа као једна апстрактна замисао. Шта у пракси значи «аскетизам»?
Опет се окрећем светом Инокентију Аљаском. У време док је радио са алеутским и клингитским индијанским племенима на аљаском полуострву, њему је било веома стало да им исправно пренесе ову «суштину» Православља. Стога је написао књижицу, која је постала својеврстан класик и коју данас нашироко читају и проучавају људи попут нас, иначе веома удаљени од урођеника са северозапада Америке. Књижица носи наслов: «Путоказ ка Царству Небеском». У овој важној књижици свети Инокентије о аскетизму говори на исти начин како је то чинио Сам Господ: пореди га са ношењем крста. Господ је рекао:
Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га (Мт. 16,24-25), и: ко не носи крста својега и за Мном не иде, не може бити Мој ученик (Лк. 14,27).
У животу постоје две врсте крстова, објашњава свети Инокентије. Прва врста састоји се од свакодневних невоља, искушења и тешкоћа које се догађају свакоме од нас, једноставно зато што смо људска бића. Болести, финансијски проблеми, неразумевање од стране других, свакојака страдања – све су то крстови, али они које свети Инокентије назива «невољним крстовима». Ти крстови нам дакле долазе по вољи Божијој, хтели ми њих или не. Ако ове крстове прихватимо без јадиковања, без гунђања, онда они постају аскетска оруђа која су нам на спасење. Али ако јадикујемо и гунђамо, онда су нам на осуду. Изузетно је важно да ово разумемо.
Друга врста крстова, према светом Инокентију, то је оно што он назива «добровољним крстовима» – нарочити аскетски подвизи и дела која добровољно предузимамо, као што је стриктно држање посних дана и периода током црквене године или вишечасовно стајање на бдењима; ту су и други облици аскетизма или крстова које, уз благослов духовног оца, можемо да узмемо на себе.
Ово су неки од аскетских аспеката наше свете вере који представљају обележја истинског и аутентичног Православља, Православља светих.
Потреба за «светом ревношћу».
Али овом концепту аскетизма мора се додати још један елемент, који називамо «света ревност» («holy zeal»). Ево како је покојни архиепископ Аверкије Џорданвилски говорио о томе:
«Према јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову – света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену 'хришћани'... Кротост и смиреност не значе мекуштво, и не треба се склањати пред отвореним злом... истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности...»[5]
Али ово не значи да треба да будемо престроги и немилосрдни према другима, или да не треба да имамо расуђивање. Сам архиепископ Аверкије је истакао да се морамо клонити онога што Свето Писмо назива «ревношћу не по разуму». Нарочито се, по његовим речима, морамо чувати онога што он зове «умишљеном, лажном ревношћу, испод чије се маске крије кључање греховних страсти – пре свих гордости, властољубља, тражења почасти, као и уског (партијског) интереса... и за коју не може бити места у духовном животу».[6] Истинско Православље ходи уском линијом која раздваја фанатизам од млакости, убеђеност у сопствену исправност од «бескичмењаштва».
Православље на Западу данас («леве» и «десне» крајности)
Отац Серафим (Роуз) је рекао да је «ревност не по разуму» једноставно «оправдање за фарисејско самозадовољство, искључивост и неповерење» у односу према другима – нешто што треба да се избегне по сваку цену, и управо супротно од онога што је архиепископ Аверкије подразумевао под изразом «ићи у корак са временом». Будућност Православља не треба да припадне ни једној од ове две крајности, ни десној, ни левој, јер «света ревност» није екстремизам, она је, једноставно – истинско и аутентично Православље.
Стога, да бисмо размотрили будућност и могућности које она пружа, ми морамо да знамо шта се догађа са Православним хришћанством на Истоку – у земљама нашег историјског порекла, као што су Грчка и нарочито Русија – а морамо бити у потпуности свесни и онога што се догађа на отпадничком Западу. Укратко, говорићу о детаљније о Православљу у Русији, земљи која нас из Руске Заграничне Цркве понајвише занима, али претходно, било би потребно да бацимо кратак поглед на оно што се данас догађа са Православљем на Западу.
У Сједињеним Државама на пример, постоји широк «спектар» од леве до десне крајности. Крајње десно имамо релативно мали број старокалендарских група. Многе од њих, иако се се састоје од веома честитих и побожних верујућих људи, неретко су међусобној завади, понекад из оправданих разлога, а понекад не. Отац Серафим (Роуз) је екстремне грчке старокалендарце називао «искључивима». Делимично због те искључивости, а делимично због својих међусобних несугласица, они су у Америци били релативно неефикасни у покушају да докуче менталитет и душу западног човека, често показујући (вероватно без намере да то постигну) веома крут и чак арогантан став према потенцијалним обраћеницима (трагаоцима у вери). По моме мишљењу, те групе нису будућност Православља.
На «левој» страни имамо неколико група које следе Нови календар и потпуно свесно прихватају принципе литургијских реформи, иновационизма и модернизма. Једна од ових група је посебно антимонашки оријентисана, што значи да се снажно противи традиционалној православној духовности; ту се често позивају на такозвано «америчко православље». Тешко је рећи шта под тиме заправо подразумевају, али свакако је у питању противречност. Америка и њена култура су по дефиницији либерални, непостојани, у сталном процесу промене, заинтересовани да својим грађанима пруже удобност и забаву, далеко од духовне стварности и потреба. Такође, Америка радо прихвата све што је савремено или помодно. Истинско Православље је, с друге стране, по природи конзервативно, постојано, непромењиво, чак и реакционарно, тиче се вечних истина, и није усредсређено на удобност и пролазне ствари, него на ношење крстова, што представља једини пут за улазак у Царство Небеско.
Неке од ових православних група веома су отворене за мисионарске могућности и у том смислу могу да буду веома креативне; али, шта ново оне пружају обраћеницима? Аутентично Православље или неку врсту «протестантизма источног обреда»? Црква која све више и више личи на Англиканску или Епископалну цркву, и више није Православна, него представља нешто што је споља привлачно, што изгледа, мирише и звучи као «права ствар», али је изнутра попут празне шкољке – није у стању да пружи пуноћу живота који нам је Спаситељ обећао у Јеванђељу.
Чињеница је да су ови православни модернисти укључени у литургијске реформе и модернизацију, што обично значи драстично скраћивање или чак потпуну елиминацију неких богослужења (а сада то значи и укидање постова, појављивање девојака у улози прислужитеља у цркви – аколута, као и поверавање црквених служби женама после рађања деце, тј. рукополагање жена чтечева). Све ово већ представља врло озбиљан и опасан насртај на нашу свету Веру, но и поред тога практично нико не приговара, нико то не критикује, нико нема храбрости да устане и каже: «цар је го!». Да је данас ту наш митрополит Филарет, блажена успомена, он би сигурно подигао глас, баш као што је то храбро чинио у својим чувеним «Посланицама туге», крајем шездесетих година. И свети Јован Шангајски и Санфранцискански би такође проговорио. Пре неколико деценија он нас је подсећао да не можемо и не смемо да дирамо у Божанске службе, јер те «црквене службе садрже у себи пуноћу догматског учења Цркве и показују нам (тумаче) пут ка спасењу. Оне представљају непроцењиво духовно богатство. Што се потпуније и исправније савршавају, то већу корист доносе онима који у њима учествују. Они клирици који службе савршавају несавесно и из лењости их скраћују, наносе штету својој пастви, ускраћујући им насушни хлеб и одузимају драгоцену ризницу...».[7]
Истина је да код неких од ових новокалендарских цркава у почетку дошло до наглог пораста мисионарских активности, понегде здравих, а понегде не. Али то време сада пролази, јер многи од њихових нових верних откривају житија светих и традиционалну духовност Цркве, као и друге ствари које нису добили када су се први пут обратили у Православље. Они сада желе нешто дубље, нешто што ће моћи да им пружи целовит и постојан духовни живот. Многи од ових трагалаца проналазе су свој пут до нас, до Руске Заграничне Цркве. Дакле, упркос појавама од пре само неколико година, јасно је да модернисти не представљају будућност Православља. Историја показује да они који су отишли предалеко на десну или леву страну на крају ипак неће однети победу, нити ће чак опстати.
Постоји ли други пут, постоји ли још једна – «средња» – стаза за будућност Православља? Верујем да постоји.
Царски пут
Између ове две крајности, десне и леве, постоји «тачка равнотеже», или оно што сами Оци Цркве називају «Царским путем». По речима оца Серафима (Роуза): «Ову истински-православну умереност не треба мешати са празном млакошћу, или са равнодушношћу, или са било којим обликом компромиса између политичких крајности... и стално треба истицати духовну страну истинског Православља», коју ни екстремисти са леве, ни екстремисти са десне стране не познају нити у потпуности разумеју. Како је отац Серафим недвосмислено писао, управо «Руској Заграничној Цркви, по промислу Божијем, био је дат најпогоднији положај за очување 'царског пута'». Он наставља:
«Живећи у изгнанству и сиромаштву, у свету који није разумео страдање руског народа, она (Руска Загранична Црква) се усредсредила на тврдо чување вере која уједињује њен народ...» «Данас – наставља отац Серафим – више него икада током протеклих 50 година борбе за очување православних традиција у време апостасије, глас истинског и бескомпромисног Православља морао би да се чује по читавом свету и да снажно утиче на будући курс Православних цркава... Суштински је важно да овај глас заиста буде глас истинског, тј. светоотачког Православља».[8]
Отац Серафим је такође јасно уочавао – и то је изузетно важно – да је «царски пут истинског Православља данас – средина између крајности екуменизма са једне стране, и ревности не по разуму (Рим. 10,2) са друге».[9]
Болест «световности» насупрот православном погледу на свет
Шта је «световност»?
Као што сам већ рекао, Православље је онострана («otherworldly») религија, што значи да је то вера чији је поглед јасно усмерен ка другом свету, ка Царству Небеском, и ка Господу који царује тамо и у срцима верних овде, Господу нашем Исусу Христу, Њему распетоме и васкрсломе. Али, шта подразумевамо под речју «светски»?
У свом важном делу «Арена», које би свако требало пажљиво да прочита и простудира, Свети Отац Руске Цркве из деветнаестог века, Игњатије Брјанчанинов, објаснио је да се термин «светски» не односи само на живот на овој планети, у овом «свету» као таквом, него много више на «оне људе који воде грешан живот супротстављајући се вољи Божијој, који живе за време, а не за вечност». Нажалост, овај опис одговара већини људи који живе данас, укључујући и многе од нас – мене или тебе – које су пали духови били у стању да заведу, стварајући пред нама «привлачну али лажну слику земаљског просперитета, за којим (како нам сугеришу) треба да жудимо и тежимо, како би (нам) се прикрали и опљачкали (нашу) вечну ризницу».
Даље свети Игњатије објашњава:
«'Свет', то је општи назив за све страсти... Страсти су следеће: љубав према богатству, похлепа за поседовањем, телесно задовољство од кога долази полна страст, тежња ка почастима која подстиче завист, жеља да се стекне моћ, умишљеност и понос због положаја, чежња за угађањем себи путем луксузне одеће и таштих украса, жудња за људском славом која је извор огорчења и мржње, и телесни страх. Где се прекида деловање ових страсти, ту је свет мртав...» Затим, светитељ додаје: «Погледај за које од ових страсти си жив. Тада ћеш знати колико далеко живиш од света и у којој си мери мртав за њега... Колико си блиско повезан са светом, а колико си се одвојио од њега».[10]
Према овој дефиницији, сви ми (укључујући «традиционалне» православне хришћане), без изузетка, заражени смо болешћу «световности»! Ово би требало веома озбиљно да се тиче свакога од нас.
Недуго пре свога упокојења, пре више од петнаест година, отац Серафим (Роуз) је написао посебно значајан чланак, «Православни поглед на свет». То је посебно значајан чланак зато што се појавио на самом крају кратког живота оца Серафима, те стога готово да представља његову «последњу вољу и тестамент» који данас треба да читамо и проучавамо. Тај чланак свакако заслужује да данас буде преиспитан у светлу непрестане дегенерације западне културе и њених вредности, што је отац Серафим предвидео и на шта је упозоравао.
Отац Серафим је објаснио да истински хришћански поглед на свет све до скора не само да је био врло раширен, него је био и подржан од стране културног окружења – чак и у неким неправославним културама – у раним годинама овог (тј. двадесетог) века. Људи нису одвајали секуларно (светско) од сакралног (свештеног), свето од профаног, грађанско од црквеног на начин на који ми то данас чинимо. Све до овог века, већина људи, нарочито у православним земљама, живела је и размишљала и видела ствари на «стари начин». У православним земљама као што је Русија, тако је било све до револуције. Зато су манастири били центри духовног живота читаве те огромне земље; православни обичаји били су саставни део свакодневног живота; постојао је читав начин живота који је био надахнут православном вером и заснован на њој. Такође, живот је у то време за већину људи био релативно кратак, а смрт је представљала готово свакодневну реалност. То је заправо било добро, јер је људима помагало да се усредсреде на смисао и циљ овог живота, и да остану духовно трезвени; они су схватали да је други веома близу свакога од нас, увиђали су да је усмереност ка другом свету («other-worldliness») најбитнији елемент свачијег начина размишљања и осећања.
Али, како је писао отац Серафим: «Данас се све ово променило». Не само да су хришћанске вредности и принципи на удару и у потпуном узмицању, него, по његовим речима:
«Наше Православље је (сада) мало острво окружено светом који почива на потпуно супротним принципима – и ти принципи се свакодневно мењају на горе, све више нас отуђујући од света. Многи људи су у искушењу да поделе своје животе на две оштро одвојене категорије: ми свакодневни живот проводимо радећи, окружени светским пријатељима, на нашем светском послу, а Православље, којим живимо недељом и другим данима када за то имамо времена... представља чудну комбинацију хришћанских и светских вредности, које су заиста неспојиве».[11]
Из свега овога можемо да закључимо како формално и површно Православље уопште нема будућност. Његова је судбина да буде прогутано од стране нарастајуће изопачености и посветовњачења све паганскије културе нашег постхришћанског доба. Понављам: тај тип светског Православља неће напредовати, он не може да напредује, неће ни преживети, јер не може да пода живот. Ако не познајемо Православље и «ако не живимо православно, ми једноставно нисмо православни, без обзира на то каквих се формалних веровања држали».[12]
Отац Серафим је сугерисао да је један од разлога због којих светско и површно Православље нема будућност – темељни нарцизам нашег поколења. Шта је под тим подразумевао? То, да смо ми једноставно већином «размажени, ушушкани».
«Од најранијег детињства – писао је – данашње дете се, по правилу, у породици третира као мали бог или богиња: удовољава се његовој хировитости, испуњавају му се жеље; окружено је играчкама, забавама и удобношћу; оно није васпитано и не гаји се према строгим принципима хришћанског понашања, него му је остављено да се развија на начин на који жели. Обично је довољно да каже: 'Ја то желим' или 'хоћу да то урадим', па да се његови предусретљиви родитељи поклоне пред њим и дозволе му да учини што је наумио... Када такво дете одрасте, оно се, природно, окружује истим оним стварима на које је навикло у детињству: удобностима, разонодама и играчкама за одрасле. Живот се тако претвара у сталну потрагу за 'забавом'...»
Ако је овај опис већине нас исправан, а мислим да јесте, и то чак и више него у време када је отац Серафим написао свој чланак, онда смо заиста у дубокој духовној невољи, како лично, индивидуално, тако и колективно, као Црква. Можемо ли се онда питати хоће ли наше Православље имати значајну и прихватљиву будућност?
Будућност Православља повезана је са будућношћу Русије
У свом важном делу «Арена», које би свако требало пажљиво да прочита и простудира, Свети Отац Руске Цркве из деветнаестог века, Игњатије Брјанчанинов, објаснио је да се термин «светски» не односи само на живот на овој планети, у овом «свету» као таквом, него много више на «оне људе који воде грешан живот супротстављајући се вољи Божијој, који живе за време, а не за вечност». Нажалост, овај опис одговара већини људи који живе данас, укључујући и многе од нас – мене или тебе – које су пали духови били у стању да заведу, стварајући пред нама «привлачну али лажну слику земаљског просперитета, за којим (како нам сугеришу) треба да жудимо и тежимо, како би (нам) се прикрали и опљачкали (нашу) вечну ризницу».
Даље свети Игњатије објашњава:
«'Свет', то је општи назив за све страсти... Страсти су следеће: љубав према богатству, похлепа за поседовањем, телесно задовољство од кога долази полна страст, тежња ка почастима која подстиче завист, жеља да се стекне моћ, умишљеност и понос због положаја, чежња за угађањем себи путем луксузне одеће и таштих украса, жудња за људском славом која је извор огорчења и мржње, и телесни страх. Где се прекида деловање ових страсти, ту је свет мртав...» Затим, светитељ додаје: «Погледај за које од ових страсти си жив. Тада ћеш знати колико далеко живиш од света и у којој си мери мртав за њега... Колико си блиско повезан са светом, а колико си се одвојио од њега».[10]
Према овој дефиницији, сви ми (укључујући «традиционалне» православне хришћане), без изузетка, заражени смо болешћу «световности»! Ово би требало веома озбиљно да се тиче свакога од нас.
Недуго пре свога упокојења, пре више од петнаест година, отац Серафим (Роуз) је написао посебно значајан чланак, «Православни поглед на свет». То је посебно значајан чланак зато што се појавио на самом крају кратког живота оца Серафима, те стога готово да представља његову «последњу вољу и тестамент» који данас треба да читамо и проучавамо. Тај чланак свакако заслужује да данас буде преиспитан у светлу непрестане дегенерације западне културе и њених вредности, што је отац Серафим предвидео и на шта је упозоравао.
Отац Серафим је објаснио да истински хришћански поглед на свет све до скора не само да је био врло раширен, него је био и подржан од стране културног окружења – чак и у неким неправославним културама – у раним годинама овог (тј. двадесетог) века. Људи нису одвајали секуларно (светско) од сакралног (свештеног), свето од профаног, грађанско од црквеног на начин на који ми то данас чинимо. Све до овог века, већина људи, нарочито у православним земљама, живела је и размишљала и видела ствари на «стари начин». У православним земљама као што је Русија, тако је било све до револуције. Зато су манастири били центри духовног живота читаве те огромне земље; православни обичаји били су саставни део свакодневног живота; постојао је читав начин живота који је био надахнут православном вером и заснован на њој. Такође, живот је у то време за већину људи био релативно кратак, а смрт је представљала готово свакодневну реалност. То је заправо било добро, јер је људима помагало да се усредсреде на смисао и циљ овог живота, и да остану духовно трезвени; они су схватали да је други веома близу свакога од нас, увиђали су да је усмереност ка другом свету («other-worldliness») најбитнији елемент свачијег начина размишљања и осећања.
Али, како је писао отац Серафим: «Данас се све ово променило». Не само да су хришћанске вредности и принципи на удару и у потпуном узмицању, него, по његовим речима:
«Наше Православље је (сада) мало острво окружено светом који почива на потпуно супротним принципима – и ти принципи се свакодневно мењају на горе, све више нас отуђујући од света. Многи људи су у искушењу да поделе своје животе на две оштро одвојене категорије: ми свакодневни живот проводимо радећи, окружени светским пријатељима, на нашем светском послу, а Православље, којим живимо недељом и другим данима када за то имамо времена... представља чудну комбинацију хришћанских и светских вредности, које су заиста неспојиве».[11]
Из свега овога можемо да закључимо како формално и површно Православље уопште нема будућност. Његова је судбина да буде прогутано од стране нарастајуће изопачености и посветовњачења све паганскије културе нашег постхришћанског доба. Понављам: тај тип светског Православља неће напредовати, он не може да напредује, неће ни преживети, јер не може да пода живот. Ако не познајемо Православље и «ако не живимо православно, ми једноставно нисмо православни, без обзира на то каквих се формалних веровања држали».[12]
Отац Серафим је сугерисао да је један од разлога због којих светско и површно Православље нема будућност – темељни нарцизам нашег поколења. Шта је под тим подразумевао? То, да смо ми једноставно већином «размажени, ушушкани».
«Од најранијег детињства – писао је – данашње дете се, по правилу, у породици третира као мали бог или богиња: удовољава се његовој хировитости, испуњавају му се жеље; окружено је играчкама, забавама и удобношћу; оно није васпитано и не гаји се према строгим принципима хришћанског понашања, него му је остављено да се развија на начин на који жели. Обично је довољно да каже: 'Ја то желим' или 'хоћу да то урадим', па да се његови предусретљиви родитељи поклоне пред њим и дозволе му да учини што је наумио... Када такво дете одрасте, оно се, природно, окружује истим оним стварима на које је навикло у детињству: удобностима, разонодама и играчкама за одрасле. Живот се тако претвара у сталну потрагу за 'забавом'...»
Ако је овај опис већине нас исправан, а мислим да јесте, и то чак и више него у време када је отац Серафим написао свој чланак, онда смо заиста у дубокој духовној невољи, како лично, индивидуално, тако и колективно, као Црква. Можемо ли се онда питати хоће ли наше Православље имати значајну и прихватљиву будућност?
Будућност Православља повезана је са будућношћу Русије
Да ли је Света Русија данас још увек жива?
Са историјске тачке гледишта, постоји нешто што морамо да разумемо, и да никада не сметнемо с ума. Током пет дугих векова Православље на блиском Истоку и у областима данашње Грчке (и Балкана) било је под јармом Отоманског царства и ислама. То је било заиста тешко ропство. Многи православни пострадали су мученичком смрћу. Други су били у стању тек да очувају Божанске службе. Много тога у православном начину живота било је или модификовано у складу са тешким условима живота под муслиманима, или је потпуно ишчезло. Уз неколико изузетака, православни начин живота у тим земљама још није у потпуности обновљен.
Али истовремено у Русији Црква је била релативно слободна, чак и под Петром Великим и другим монарсима који су јој били несклони и који су тежили ка томе да је ограниче и контролишу. Православље нипошто није било уништено и његови суштински принципи остали су живи и здрави: чак ни седамдесет пет година комунизма није могло у потпуности да га уништи. Ја верујем да је, као резултат тога, Црква у Русији сачувала најбоље и најдубље токове православне духовности, који сви, наравно, потичу из Византије. (Чак и тихи начин на који наше руско свештенство служи у цркви много више одговара сазерцатељној и исихастичкој православној пракси, него раскошни и театрални начина на који служе наша браћа у другим јурисдикцијама, под утицајем западних идеја о религији и богопоштовању). У Руској Цркви сачуване су неупоредиве духовне ризнице, које сада могу да буду подељене са оним Православним Црквама које су их изгубиле током периода страшних прогона и угњетавања.
Одговор из Русије: запажање о будућности
У бившем Совјетском Савезу, Русија је још увек на крсту, још увек се пење на Голготу. То је Црква која има спољашњу слободу, коју под совјетском државом није имала, али још увек није стекла своју унутрашњу психолошку слободу. У Русији свакако постоји религиозно буђење, али прича још није завршена, и неће ни бити, све док истинско покајање не буде у потпуности успешно довршенo, како је још 1938. писао свети Јован (Максимович).[13]
И док нова поглавља – вероватно крвава поглавља, слична ономе што се у Русији већ догодило раније у двадесетом веку – тек треба да буду написана у црквеној историји, иако можда изгледа да та будућност свакако мора да буде сасвим другачија, ми заправо већ сада имамо нешто заједничко са њом: то што многи озбиљни људи у Русији и изван ње осећају да се цивилизација сада свуда у свету ближи своме крају. То је спор процес, али убрзава се током последњих двадесет пет година. На Западу многи људи, нарочито млади, осећају да није преостало ништа за шта би вредело дати живот. Али то је апсолутно исто оно што осећају и многи у Русији! Дакле и на Истоку и на Западу постоји безнадежни осећај да живимо у духовном вакууму. И поред тога, неки наговештаји одговора, нека запажања о томе каква би могла да буде будућност Православља, већ нам долазе из Русије – само што на то нисмо обраћали пажњу, а већина од нас ни данас не обраћа пажњу.
На предавању одржаном 1980. године, отац Серафим (Роуз) је цитирао једног паметног руског верника који је написао следеће:
«У овим условима безизлазне духовне кризе, неизбежно се поставља кључно питање погледа на свет: ако нема спасења, због чега живим? А када тај страшни тренутак дође, свако од нас осећа да ће га смрт заиста уништити. Ако се не појави некакав духовни одговор, живот се приближава крају, јер без Бога не само да је 'све дозвољено', него живот сам по себи нема вредност и смисао».[14]
Он је отишао и даље, објашњавајући да смо ми на Западу задовољни слободом да се молимо Богу како желимо, и да оних неколико сати недељно које посвећујемо црквеним стварима, без проблема комбинујемо са поразном претежношћу светских ствари у нашим животима; мало је оних које православно хришћанство заиста преобрази.
«Али – наставио је отац Серафим – ми морамо позвати православне хришћане на контранапад... Хришћанство мора постати садржај целокупног живота... Сва питања морамо просветити хришћанством; оно не може бити ограничено уским оквирима... Цркву морамо увести и у живот изван црквене зграде. Хришћанин не може да се затвори у неку врсту шкољке; он мора бити болно дирнут патњом других».[15]
Отац Серафим је овоме додао и следеће:
«Увиђајући реалност у том погледу – будући дакле заиста свесни онога што се у свету догађа, и не затварајући очи пред тиме, како ми у слободном свету тако често чинимо, окружени својом привременом слободом и просперитетом – (морамо) гласно и јасно да говоримо ...и стално да понављамо: Русија пропада, читав свет пропада – хајде да деламо, хајде да почнемо да будемо хришћани управо сада!»[16]
Отац Серафим је такође у многим својим делима, насталим у последњих пет или десет година његовог живота, појаснио како не треба да тражимо некакво формално решење, да тежимо за некаквом чисто спољашњом промоцијом Православља, користећи најбоље и најновије протестантске «технике», како чине неки православни модернисти. Не, уопште. Оно што је отац Серафим желео, за шта се молио и што је тражио од нас, то је «наше унутрашње духовно васкрсење. Говорио је како «догађаји у Русији пружају нам наду да ће – насупрот свим оним имитацијама и фалисификатима хришћанства и православља којих данас има у изобиљу – још бити васкрсења... не само у Русији, него свуда где срца нису постала потпуно смрзнута. Али морамо да будемо спремни на страдања која томе свакако претходе... Да ли смо ми на Западу спремни на тако нешто?»[17]
Ове речи оца Серафима написане су пре више од осамнаест година. Биле су истините тада, а још су истинитије данас. Заправо, верујем да је време њиховог испуњења коначно наступило и да оне почињу да се остварују управо пред нашим очима.
Свему овоме треба још да буду додате пророчке речи Архиепископа Аверкија, који је још седамдесетих година упозоравао оне који су хтели да слушају, да долази «време исповедништва», време «чврстог стајања, ако треба до смрти, за православну веру, која ће посвуда бити изложена отвореним и тајним нападима, репресији и прогону од стране слугу антихриста који долази».[18]
Ово «време исповедништва» вере већ је наступило; оно је ту: сада је већ тако близу, као шапат у уху. Управо то отворено и храбро исповедање вере представља будућност Православља, ако је будемо дочекали.
Шта нам је чинити?
Архиепископ Аверкије је рекао да прва ствар коју морамо учинити, ако хоћемо да имамо активну и спасоносну улогу у «времену исповедништва», јесте да имамо «дух сталног очекивања Другог доласка Господњег», како бисмо препознали и антихриста када дође. Ради тога, «морамо да водимо озбиљан молитвени живот, подржаван читањем Светог Писма и дела Светих Отаца, као и честим исповестима и примањем Светог Причешћа».[19]
Уз помоћ наших духовних отаца, морамо да идентификујемо и искоренимо из себе одређене особине које помрачују душу, као што су површност и посветовњаченост, очараност оним што је «модерно», што је «ин», а такође морамо да почупамо коров тврдоглавости и кукавичлука, ако расту у башти наших душа. Морамо да извршимо невиђени напад на те унутрашње пороке и да се потрудимо да тај коров по сваку цену заменимо цветовима врлина. Архиепископ Аверкије је рекао да морамо да развијемо «морални хероизам» – нешто о чему данас готово никада не причамо – и подсетио је да нас «православна вера учи како да живот заснујемо према захтевима хришћанског савршенства, док неправославни узимају од хришћанства само оне ствари које су... спојиве са условима савременог духовног живота».[20] Баш као што је писао и отац Серафим:
«Ми морамо да схватимо да култура која нас окружује... непрестано насрће на нас..; она има одређени ритам, одређену поруку коју нам преноси – поруку самообожавања, опуштања, повлачења, уживања у себи, одустајања од сваког размишљања о другом свету – и то у различитим формама: кроз музику, или кроз филмове, телевизију, или кроз школско образовање... Ми треба да узвратимо ударац, тако што ћемо тачно знати шта свет покушава да нам учини, и што ћемо да формулишемо и саопштимо наш православни хришћански одговор на то... Уз такав приступ, уз такав поглед и на добре и на лоше ствари у свету, могуће је да живимо православно и да имамо православни поглед на свет, што значи православни поглед на целокупни живот, не само на уско црквене предмете... Човек је или православан све време, сваки дан, у свакој животној ситуацији, или није православан уопште».[21]
Ако то можемо да постигнемо, онда Православље заиста има будућност – вероватно не славну будућност, јер је несумњиво да долазе тешка времена и да цивилизација доживљава колапс, док мрачне силе нарастају; али оно има будућност у којој ће још многе душе бити спасене из буром ускловитланог мора овог живота.
Будућност Православља
Све зависи од нас
Отац Серафим је писао да је «истински хришћански живот, све од апостолског доба, увек био неодвојив од свог преношења другима».[22] То значи да ако не делимо нашу веру са другима, ако не пружамо сведочанство или «исповедање» вере, како је истакао архиепископ Аверкије, и ако наше парохије не расту, онда, браћо и сестре – ми нешто радимо погрешно: нама и нашој вери нешто дубоко недостаје, и време је да се потрудимо, да устанемо и почнемо да деламо!
Отворено говорећи, будућност Православља зависи од свакога од нас појединачно. Ако је Православље – спасење што више душа пре Христовог поновног доласка у слави да нам суди, онда морамо да се променимо! Уколико останемо исти, уколико ништа не предузмемо, онда можемо бити сигурни да се неће догодити ништа. Дакле, прво, морамо бити сигурни да је «Православље» којим живимо, Православље које желимо да поделимо са другима – истинско Православље, а не нека испразна, површна имитација. То значи да морамо да учимо, и проучавамо, и да се молимо. Морамо да се кајемо због својих грехова и да стално друге стављамо испред себе. Да љубимо и праштамо до степена који ће зачудити и запањити наше неправославне пријатеље и колеге на послу. Ако тако будемо чинили, Православље ће имати сјајну будућност, без обзира на то како јадно она изгледала по светским стандардима, и без обзира на то како мрачна и тешка времена могу да настану.
Дакле, хајде да сада заиста постанемо Православни хришћани. Хајде да погледе зауставимо на небеском Јерусалиму, на Царству Божијем. Ако то учинимо, пред Православљем ће стајати будућност. Хајде да замолимо Бога да нам подари милост и снагу да Га следимо у светости. Хајде да се потрудимо да будемо свети мужеви и жене, свети дечаци и девојчице, како бисмо и ми и наше драгоцено Православље представљали истински одраз Спаситељевих речи:
Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји, нити се ужиже светиљка и меће под суд, него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима (Мт. 5,14-16).
Са историјске тачке гледишта, постоји нешто што морамо да разумемо, и да никада не сметнемо с ума. Током пет дугих векова Православље на блиском Истоку и у областима данашње Грчке (и Балкана) било је под јармом Отоманског царства и ислама. То је било заиста тешко ропство. Многи православни пострадали су мученичком смрћу. Други су били у стању тек да очувају Божанске службе. Много тога у православном начину живота било је или модификовано у складу са тешким условима живота под муслиманима, или је потпуно ишчезло. Уз неколико изузетака, православни начин живота у тим земљама још није у потпуности обновљен.
Али истовремено у Русији Црква је била релативно слободна, чак и под Петром Великим и другим монарсима који су јој били несклони и који су тежили ка томе да је ограниче и контролишу. Православље нипошто није било уништено и његови суштински принципи остали су живи и здрави: чак ни седамдесет пет година комунизма није могло у потпуности да га уништи. Ја верујем да је, као резултат тога, Црква у Русији сачувала најбоље и најдубље токове православне духовности, који сви, наравно, потичу из Византије. (Чак и тихи начин на који наше руско свештенство служи у цркви много више одговара сазерцатељној и исихастичкој православној пракси, него раскошни и театрални начина на који служе наша браћа у другим јурисдикцијама, под утицајем западних идеја о религији и богопоштовању). У Руској Цркви сачуване су неупоредиве духовне ризнице, које сада могу да буду подељене са оним Православним Црквама које су их изгубиле током периода страшних прогона и угњетавања.
Одговор из Русије: запажање о будућности
У бившем Совјетском Савезу, Русија је још увек на крсту, још увек се пење на Голготу. То је Црква која има спољашњу слободу, коју под совјетском државом није имала, али још увек није стекла своју унутрашњу психолошку слободу. У Русији свакако постоји религиозно буђење, али прича још није завршена, и неће ни бити, све док истинско покајање не буде у потпуности успешно довршенo, како је још 1938. писао свети Јован (Максимович).[13]
И док нова поглавља – вероватно крвава поглавља, слична ономе што се у Русији већ догодило раније у двадесетом веку – тек треба да буду написана у црквеној историји, иако можда изгледа да та будућност свакако мора да буде сасвим другачија, ми заправо већ сада имамо нешто заједничко са њом: то што многи озбиљни људи у Русији и изван ње осећају да се цивилизација сада свуда у свету ближи своме крају. То је спор процес, али убрзава се током последњих двадесет пет година. На Западу многи људи, нарочито млади, осећају да није преостало ништа за шта би вредело дати живот. Али то је апсолутно исто оно што осећају и многи у Русији! Дакле и на Истоку и на Западу постоји безнадежни осећај да живимо у духовном вакууму. И поред тога, неки наговештаји одговора, нека запажања о томе каква би могла да буде будућност Православља, већ нам долазе из Русије – само што на то нисмо обраћали пажњу, а већина од нас ни данас не обраћа пажњу.
На предавању одржаном 1980. године, отац Серафим (Роуз) је цитирао једног паметног руског верника који је написао следеће:
«У овим условима безизлазне духовне кризе, неизбежно се поставља кључно питање погледа на свет: ако нема спасења, због чега живим? А када тај страшни тренутак дође, свако од нас осећа да ће га смрт заиста уништити. Ако се не појави некакав духовни одговор, живот се приближава крају, јер без Бога не само да је 'све дозвољено', него живот сам по себи нема вредност и смисао».[14]
Он је отишао и даље, објашњавајући да смо ми на Западу задовољни слободом да се молимо Богу како желимо, и да оних неколико сати недељно које посвећујемо црквеним стварима, без проблема комбинујемо са поразном претежношћу светских ствари у нашим животима; мало је оних које православно хришћанство заиста преобрази.
«Али – наставио је отац Серафим – ми морамо позвати православне хришћане на контранапад... Хришћанство мора постати садржај целокупног живота... Сва питања морамо просветити хришћанством; оно не може бити ограничено уским оквирима... Цркву морамо увести и у живот изван црквене зграде. Хришћанин не може да се затвори у неку врсту шкољке; он мора бити болно дирнут патњом других».[15]
Отац Серафим је овоме додао и следеће:
«Увиђајући реалност у том погледу – будући дакле заиста свесни онога што се у свету догађа, и не затварајући очи пред тиме, како ми у слободном свету тако често чинимо, окружени својом привременом слободом и просперитетом – (морамо) гласно и јасно да говоримо ...и стално да понављамо: Русија пропада, читав свет пропада – хајде да деламо, хајде да почнемо да будемо хришћани управо сада!»[16]
Отац Серафим је такође у многим својим делима, насталим у последњих пет или десет година његовог живота, појаснио како не треба да тражимо некакво формално решење, да тежимо за некаквом чисто спољашњом промоцијом Православља, користећи најбоље и најновије протестантске «технике», како чине неки православни модернисти. Не, уопште. Оно што је отац Серафим желео, за шта се молио и што је тражио од нас, то је «наше унутрашње духовно васкрсење. Говорио је како «догађаји у Русији пружају нам наду да ће – насупрот свим оним имитацијама и фалисификатима хришћанства и православља којих данас има у изобиљу – још бити васкрсења... не само у Русији, него свуда где срца нису постала потпуно смрзнута. Али морамо да будемо спремни на страдања која томе свакако претходе... Да ли смо ми на Западу спремни на тако нешто?»[17]
Ове речи оца Серафима написане су пре више од осамнаест година. Биле су истините тада, а још су истинитије данас. Заправо, верујем да је време њиховог испуњења коначно наступило и да оне почињу да се остварују управо пред нашим очима.
Свему овоме треба још да буду додате пророчке речи Архиепископа Аверкија, који је још седамдесетих година упозоравао оне који су хтели да слушају, да долази «време исповедништва», време «чврстог стајања, ако треба до смрти, за православну веру, која ће посвуда бити изложена отвореним и тајним нападима, репресији и прогону од стране слугу антихриста који долази».[18]
Ово «време исповедништва» вере већ је наступило; оно је ту: сада је већ тако близу, као шапат у уху. Управо то отворено и храбро исповедање вере представља будућност Православља, ако је будемо дочекали.
Шта нам је чинити?
Архиепископ Аверкије је рекао да прва ствар коју морамо учинити, ако хоћемо да имамо активну и спасоносну улогу у «времену исповедништва», јесте да имамо «дух сталног очекивања Другог доласка Господњег», како бисмо препознали и антихриста када дође. Ради тога, «морамо да водимо озбиљан молитвени живот, подржаван читањем Светог Писма и дела Светих Отаца, као и честим исповестима и примањем Светог Причешћа».[19]
Уз помоћ наших духовних отаца, морамо да идентификујемо и искоренимо из себе одређене особине које помрачују душу, као што су површност и посветовњаченост, очараност оним што је «модерно», што је «ин», а такође морамо да почупамо коров тврдоглавости и кукавичлука, ако расту у башти наших душа. Морамо да извршимо невиђени напад на те унутрашње пороке и да се потрудимо да тај коров по сваку цену заменимо цветовима врлина. Архиепископ Аверкије је рекао да морамо да развијемо «морални хероизам» – нешто о чему данас готово никада не причамо – и подсетио је да нас «православна вера учи како да живот заснујемо према захтевима хришћанског савршенства, док неправославни узимају од хришћанства само оне ствари које су... спојиве са условима савременог духовног живота».[20] Баш као што је писао и отац Серафим:
«Ми морамо да схватимо да култура која нас окружује... непрестано насрће на нас..; она има одређени ритам, одређену поруку коју нам преноси – поруку самообожавања, опуштања, повлачења, уживања у себи, одустајања од сваког размишљања о другом свету – и то у различитим формама: кроз музику, или кроз филмове, телевизију, или кроз школско образовање... Ми треба да узвратимо ударац, тако што ћемо тачно знати шта свет покушава да нам учини, и што ћемо да формулишемо и саопштимо наш православни хришћански одговор на то... Уз такав приступ, уз такав поглед и на добре и на лоше ствари у свету, могуће је да живимо православно и да имамо православни поглед на свет, што значи православни поглед на целокупни живот, не само на уско црквене предмете... Човек је или православан све време, сваки дан, у свакој животној ситуацији, или није православан уопште».[21]
Ако то можемо да постигнемо, онда Православље заиста има будућност – вероватно не славну будућност, јер је несумњиво да долазе тешка времена и да цивилизација доживљава колапс, док мрачне силе нарастају; али оно има будућност у којој ће још многе душе бити спасене из буром ускловитланог мора овог живота.
Будућност Православља
Све зависи од нас
Отац Серафим је писао да је «истински хришћански живот, све од апостолског доба, увек био неодвојив од свог преношења другима».[22] То значи да ако не делимо нашу веру са другима, ако не пружамо сведочанство или «исповедање» вере, како је истакао архиепископ Аверкије, и ако наше парохије не расту, онда, браћо и сестре – ми нешто радимо погрешно: нама и нашој вери нешто дубоко недостаје, и време је да се потрудимо, да устанемо и почнемо да деламо!
Отворено говорећи, будућност Православља зависи од свакога од нас појединачно. Ако је Православље – спасење што више душа пре Христовог поновног доласка у слави да нам суди, онда морамо да се променимо! Уколико останемо исти, уколико ништа не предузмемо, онда можемо бити сигурни да се неће догодити ништа. Дакле, прво, морамо бити сигурни да је «Православље» којим живимо, Православље које желимо да поделимо са другима – истинско Православље, а не нека испразна, површна имитација. То значи да морамо да учимо, и проучавамо, и да се молимо. Морамо да се кајемо због својих грехова и да стално друге стављамо испред себе. Да љубимо и праштамо до степена који ће зачудити и запањити наше неправославне пријатеље и колеге на послу. Ако тако будемо чинили, Православље ће имати сјајну будућност, без обзира на то како јадно она изгледала по светским стандардима, и без обзира на то како мрачна и тешка времена могу да настану.
Дакле, хајде да сада заиста постанемо Православни хришћани. Хајде да погледе зауставимо на небеском Јерусалиму, на Царству Божијем. Ако то учинимо, пред Православљем ће стајати будућност. Хајде да замолимо Бога да нам подари милост и снагу да Га следимо у светости. Хајде да се потрудимо да будемо свети мужеви и жене, свети дечаци и девојчице, како бисмо и ми и наше драгоцено Православље представљали истински одраз Спаситељевих речи:
Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји, нити се ужиже светиљка и меће под суд, него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима (Мт. 5,14-16).
превод са енглеског: Младен Станковић (објављен у књизи "Бог и душа у XXI веку", издање Мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, Библиотека "Образ светачки", 2006)
* Објављено у часопису Orthodox America No 7-8 (163-164). Реч је о беседи коју је отац Алексеј Јанг одржао је на Светогермановској омладинској конференцији у Брисбејну (Аустралија) у децембру 1998. У то време о. Алексеј је служио у парохији Свих Светих Русије у Денверу, држава Колорадо, где је такође био ректор Академије Св. Беде.
* Објављено у часопису Orthodox America No 7-8 (163-164). Реч је о беседи коју је отац Алексеј Јанг одржао је на Светогермановској омладинској конференцији у Брисбејну (Аустралија) у децембру 1998. У то време о. Алексеј је служио у парохији Свих Светих Русије у Денверу, држава Колорадо, где је такође био ректор Академије Св. Беде.
[1] The Orthodox Word, Sept.-Oct., 1976. Цитирани текст о. Серафим Роуза, који носи наслов «Царски Пут», први пут је објављен на српском језику у часопису «Црквени живот» бр. 4/2003, а његова интегрална верзија штампана је у књизи «Ово је твој дом» («Котва», Београд, 2005, стр. 73-82).
[2] Garrett, Saint Innocent: Apostle to America, pps. 79-80
[3] Garrett, p. 82
[4] Ово не значи да треба да тражимо контакт са анђелима. У ствари, то би могло да буде и веома опасно, јер постоје и пали анђели, демони, који жуде за контактом са људским бићима, и који могу да нас преваре, па да за њих помислимо да су анђели Божији, док нас заправо све време воде у пропаст, отпадништво, очајање и грех. У Америци последњих неколико година постоји својеврсна опсесија «анђелима», има чак и књига које тобоже треба да науче читаоца како да ступи у контакт са овим бићима. Но, Православно хришћанство је и у овоме, као и у свему другом, веома трезвено – Свети Оци нас уче да анђели Божији, «добри анђели», начелно не покушавају да ступе у контакт са људским бићима, јер су им наши греси веома одбојни. Чак ће и наш анђео чувар, кога нам даје Бог, пре да проводи много времена плачући због наших прегрешења и да се окреће од нас, него што ће пожелети да нам се покаже. Иако су анђели, који су се у случају светог Инокентија Аљаског јављали старцу и поучавали га у вери, очигледно били од Бога, светитељ се из смирења осећао недостојним да ступи у лични контакт са њима – каква разлика у односу на понашање многих наших савременика! Ипак, ови анђели нас конкретно и опипљиво подсећају на то да је други свет реалност и да се налази врло, врло близу нас.
[5] The Orthodox Word, May-June, 1975. Овај чланак архиепископа Аверкија Џорданвилског објављен је на српском у истоименом зборнику његових текстова: «Света ревност» (Београд, 1998).
[6] Исто.
[7] Цитирано према: Archpriest Peter Perekrestov, “Liturgical Materials”, p. 1.
[8] The Orthodox Word, Sept.-Oct., 1976.
[9] Исто.
[10] Bishop Ignatius Brianchaninov, “The Arena”, pps. 166,169-170.
[11] The Orthodox Word, July-August, 1982.
[12] Исто.
[13] The Orthodox Word, May-June, 1973.
[14] The Orthodox Word, Jan.-Feb., 1973.
[15] Исто.
[16] Исто.
[17] Исто.
[18] The Orthodox Word, Sept.-Dec., 1981.
[19] Исто.
[20] The Orthodox Word, Oct.-Nov.-Dec., 1967.
[21] The Orthodox Word, July-Aug., 1982.
[22] Исто.
[2] Garrett, Saint Innocent: Apostle to America, pps. 79-80
[3] Garrett, p. 82
[4] Ово не значи да треба да тражимо контакт са анђелима. У ствари, то би могло да буде и веома опасно, јер постоје и пали анђели, демони, који жуде за контактом са људским бићима, и који могу да нас преваре, па да за њих помислимо да су анђели Божији, док нас заправо све време воде у пропаст, отпадништво, очајање и грех. У Америци последњих неколико година постоји својеврсна опсесија «анђелима», има чак и књига које тобоже треба да науче читаоца како да ступи у контакт са овим бићима. Но, Православно хришћанство је и у овоме, као и у свему другом, веома трезвено – Свети Оци нас уче да анђели Божији, «добри анђели», начелно не покушавају да ступе у контакт са људским бићима, јер су им наши греси веома одбојни. Чак ће и наш анђео чувар, кога нам даје Бог, пре да проводи много времена плачући због наших прегрешења и да се окреће од нас, него што ће пожелети да нам се покаже. Иако су анђели, који су се у случају светог Инокентија Аљаског јављали старцу и поучавали га у вери, очигледно били од Бога, светитељ се из смирења осећао недостојним да ступи у лични контакт са њима – каква разлика у односу на понашање многих наших савременика! Ипак, ови анђели нас конкретно и опипљиво подсећају на то да је други свет реалност и да се налази врло, врло близу нас.
[5] The Orthodox Word, May-June, 1975. Овај чланак архиепископа Аверкија Џорданвилског објављен је на српском у истоименом зборнику његових текстова: «Света ревност» (Београд, 1998).
[6] Исто.
[7] Цитирано према: Archpriest Peter Perekrestov, “Liturgical Materials”, p. 1.
[8] The Orthodox Word, Sept.-Oct., 1976.
[9] Исто.
[10] Bishop Ignatius Brianchaninov, “The Arena”, pps. 166,169-170.
[11] The Orthodox Word, July-August, 1982.
[12] Исто.
[13] The Orthodox Word, May-June, 1973.
[14] The Orthodox Word, Jan.-Feb., 1973.
[15] Исто.
[16] Исто.
[17] Исто.
[18] The Orthodox Word, Sept.-Dec., 1981.
[19] Исто.
[20] The Orthodox Word, Oct.-Nov.-Dec., 1967.
[21] The Orthodox Word, July-Aug., 1982.
[22] Исто.
.jpg)
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар