четвртак, 31. децембар 2009.

Из дела светог Теофана Затворника





Свето Писмо и духовна литература

Од како је Сејач изашао на сетву, Он не престаје да сеје. Испрва је сејао Он Сам, потом преко Апостола, а на крају преко Божанских Књига и богомудрих учитеља (43, стр. 215-216).

Бог је Светлост, и реч Божија је светлоносна, стога и душа која га је примила постаје просвећена и светлоносна (14, стр. 169).

Читајте само Јеванђеље... Јер која је књига боља од Јеванђеља... Читање Јеванђеља окружује душу атмосфером Божијом (6, п. 998, стр. 134).

Само са Јеванђељем или Новим Заветом може се проживети цео век, све време га читајући. Колико год да га читаш, нећеш га ишчитати до краја. Сто пута га прочитај, тамо ће ипак остати недочитаног (5, п. 783, стр. 44).

Не заборављајте да сваки дан читате реч Божију, да размишљате (о њој), да (је) осећате, и да тиме храните своју душу. Душа ће се од тога усладити, постаће тврђа и поузданија (4, п. 735, стр. 224).

Сваки дан треба да се прочита једно зачало у Јеванђељу. То је лекција Свете Цркве њеним чедима и треба је изучити... Ујутро, када је душа слободна од утисака са стране, уз молитву за уразумљење, пажљиво приступите овој ризници судова Божијих, пазећи шта ће кроз те речи да вам саопшти живи Господ (56, стр. 102).

Да се Јеванђеље не може помирити са светом, то је знао и Господ када је давао заповести; Он нигде није рекао да се могу правити уступци свету. Уступци су – издаја Господа (2, 330, стр. 202).

Не треба писати тумачење Јеванђеља, него бележити размишљања – да би свака реч и сваки покрет Господњи били свечани сведоци Његовог Божанства. Када Бог да, отпочећемо хвалебну песму Господу и онда јој неће бити краја. О, кад бисмо могли да макар отпочнемо са тим! (7, п. 1083, стр. 53).

Јеванђеље се може читати седећи, али да се не умањи побожно поштовање према њему (1, п. 113, стр. 113).

Реч Божија је налик огледалу. Као што гледајући у огледало свако види где је која мрља или прљавштина на његовом лицу или одећи, тако и душа читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли исправна или неисправна у односу на те заповести; савест ће јој ово истога часа нелицемерно рећи, будући да је просвећена речју живог Бога (36, стр. 127-128).

Онај ко пази на реч Божију, сабира јасне појмове о свему што је у њему самоме, око њега и изнад њега: он појашњава своје обавезе у свим животним ситуацијама, нижући света правила као скупоцене бисере на нит савести, која му потом тачно и одређено показује како када да поступи, не би ли угодио Господу; он кроти страсти, јер читање речи Божије на њих увек делује умирујуће. Која год страст да те узнемирава, прихвати се читања речи Божије и она ће постепено да утихне, да би се на крају сасвим смирила. Онај ко се богати познањем речи Божије има над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи (43, стр. 168-169).

Како што поједина мека и растресита тела постају чврста, окамењена и недоступна за повреду и разлагање када у себе приме чврсте, камене честице, тако и душа када се нахрани и испуни речју Божијом постаје тврда у истини и добрим расположењима, и безбедна од насртаја лажи и греха (14, стр. 169).

Све док се ум сам труди да разуме Свето Писмо, дотле су истине које се у глави држе за умне, углавном бесплодне за живот. Озарење пак свише, запечаћујући те истине у срцу и дајући да се окусе, чини да оне почињу да усмеравају живот, а животно искуство још потпуније омогућује да се схвати њихова сила (12, стр. 118-119).

Најплодоноснија је Реч Божија, а за њом – отачка дела и житија светих. Уосталом, мора да се зна, да су житија боља за почетнике, отачка дела – за средње, а реч Божија – за савршене (68, стр. 233).

...Јеванђеље се појавило много година после Вазнесења. А сва апостолска дела, заједно са Јеванђељем, у једну књигу су сабрана тек крајем првог века... вероватно под руководством светог Јована Јеванђелисте (6, п. 946, стр. 19).

...Бог је слао на земљу пророке и Апостоле, а и Сам ју је походио и открио нам Своју свету вољу – како треба да живимо и да се спасавамо – заповедивши да се све то запише у Божанском Писму, како би сви људи читали и видели шта Бог хоће од нас (2, п. 226, стр. 30).

Господа ради, не заборављајте да читате светог Златоуста – ма која његова књижица да дође до вас. Он је писао једноставно, без припреме, онако како је ствари видео духом и како су се мисли о томе слагале у његовом срцу. Много шта код њега на први поглед делује неважно, али кад продужите даље, наићи ћете на непроцењиво благо. Неки кажу да је свети Златоуст изображавао општи поредак хришћанског живота. То је углавном тачно, али не представља начелно правило. Готово у свакој његовој беседи наћи ће се и изреке које описују најскривенији живот духа. То да изучавате и да држите у срцу за случај невоље и нужде (56, стр. 101).

Свако ко је почео да ревнује и жели да исправи своје срце, све што му треба наћи ће овде (у «Добротољубљу»), у различитим отачким делима (1, п. 51, стр. 48).

Ево вам закључак читавог «Добротољубља». «Сваки уздах посвећивати чистој молитви и добро пазити одакле непријатељ усмерава своје стреле, те сходно томе дејствовати...» (3, п. 539, стр. 238).

Колико је само добра у књигама «Добротољубља»! Ишчитавајте их. То су свагда нове књиге (4, п. 659, стр. 124).

За усвајање појмова вере читајте светитеља Тихона, светитеља Димитрија Ростовског, Светитеље Јована Златоуста, Василија Великог и друге (1, п. 89, стр. 75).

Добро је читати житија светих и Чети Минеје: иако ми не можемо тако да живимо, обавезни смо да се угледамо на њих колико можемо, па чак и преко наших снага. У сваком житију представљена је општа скица живота светога који се слави тога дана... Из општег прегледа тих скица видећете шта је свима светима било заједничко, па из тога изведите закључак: дакле, ово или оно је – неопходно (3, п. 487, стр. 154).

Што се тиче превода Библије, у потпуности делим мишљење мог драгог наставника, високопреосвећеног Димитрија (Мурјотова, архиепископа). И добро би било да се приступи послу. Почните да преводите. За издавање формирајте друштво. Редактор нека буде преосвећени Димитрије, издавач – друштво, а стално запослено лице на том послу С. А. Первухин (2, п. 219, стр. 20-21).

Да је тешко време за Православље – то је јасно као два пута два. Организатори предавања у московском Друштву пријатеља духовне просвећености штампали су потпуно неправославни чланак о преводу Седамдесеторице (реч је о древном преводу Старог Завета на грчки, од давнина прихваћеном у Цркви – прим. М. С.). Црква Божија није знала за другу реч Божију, осим за Седамдесеторицу, и када је говорила да је Свето Писмо богонадахнуто, мислила је управо на тај превод. Сва тумачења која су томе противна – јеретичка су. Кад будете код московског владике, реците му да испита редакцију тих предавања, али не помињите да ја то сугеришем... Жао ми је што сам одлучио да тамо дам Посланицу Ефесцима (мисли се на Тумачење Посланице Ефесцима које је светитељ Теофан дао поменутом друштву ради објављивања – прим. М. С.) (7, п. 1084, стр. 55).

Откривати помисли, као што вам је из опита познато, веома је благотворно. Читати књиге – такође је добро; и то може у одређеном случају да пружи уразумљење. Али, тамо су дата општа упутства; а за појединачне случајеве боље је тражити појашњење од живог познаваоца ствари... Страст за читањем је лоша. Она не води ка добру и поставља некакав зид између срца и Бога... (5, п. 912, стр. 192).

Ројите се око оних источника, где очекујете да ћете пронаћи утеху (4, п. 753, стр. 250).

Читајте, размишљајте и примењујте на себе. Примењивати на себе – то и јесте циљ читања. Ако читате без да примењујете на себе, неће бити користи, него још и зло. У глави се само гомилају теоретска знања, а човек се не учи да себе усмерава на добро, него друге да осуђује (4, п. 717, стр. 200).

Читајте свете књиге, помало, али са расуђивањем (5, п. 941, стр. 232).

Приликом читања, на уму треба имати главни циљ живота и све остало обликовати према њему. Тако ће се добити нешто целовито, повезано и стога чврсто. Снага спознаје и убеђења даће снагу вољи (4, п. 703, стр. 170).

Кад се неко обраћа Богу, настаје борба: самољубље и свет са једне стране, а истине Божије са друге. Човек испитује те мисли, савладава егоизам и свет; али не делују све те истине једнако на све људе; на некога више делује једна, а на другога друга. Но, међу њима за свакога постоји таква, која чим се појави у свести, одмах у човеку буди страх Божији. Та истина већ у првој борби односи победу, а и у свакој другој растерује непријатеље. Које су то истине. Изволите у књизи «Пут ка спасењу» прочитајте други део: О исповести и покајању. И видећете (2, п. 348, стр. 215-216).

Немојте се задовољавати једнократним читањем, него читајте онолико пута колико је потребно да бисте све запамтили: јер у књигама је написано све што је потребно (3, п. 489, стр. 157).

Приликом читања срце не треба да буде ничим заузето, него отворено за истину – да са разумевањем прима оно што се чита и слаже у себе; при томе, срце ће дирнути час један, час други стих, а неки од њих посебно јако. Обратите пажњу на стихове који вас дирну и дању их се чешће присећајте, нарочито онога који вас је понајвише дирнуо. То ће поново да оживи срце, што је веома плодотворно. Боље је читати помало, али са усвајањем онога што се чита и са осећајем, него много али без тога: јер без тога читање ће бити сејање поред пута (1, п. 185, стр. 205).

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар