Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ДУША 

# Свети Макарије Велики каже да Анђели имају лик и изглед, као што и душа има свој лик и изглед, и да тај лик – спољашњи изглед како Анђела, тако и душе – јесте лик и изглед спољашњег човека у његовом телу. Исти угодник Божији учи да Анђели и душе, иако су по своме бићу веома фини, ипак, уз сву своју деликатност, јесу тела. То су фина, етерична тела, док су напротив наша земаљска тела веома материјална и груба. Грубо људско тело служи као одећа за фино тело душе. На очи, уши, руке и ноге душе одевени су одговарајући удови тела. Када се душа путем смрти одваја од тела, она га свлачи као одећу. Свети Макарије вели да најсавршенији хришћани, очишћени и просвећени Духом Светим, виде лик душе, али такво савршенство и виђење достижу само ретки међу светима. Исти велики отац тврди да код оних који се моле молитвом Духа, душа током молитве понекад нарочитим и недокучивим деловањем Духа Светога излази из тела (описујући натприродно деловање благодати Божије за време молитве, Макарије Велики каже: «У том часу човеку се догађа да заједно са исхођењем молитве из уста, из њега исходи и душа»; очигледно, ово се догађало самом светом Макарију). Ако су се и чак у оно доба када је у пустињи египатског скита процветао Велики Макарије, у доба узвишеног монашког подвига, само врло ретки међу светим монасима удостојавали се да виде лик душе, колико су тек ретки данас! Но, и данас се могу срести, по великој милости Божијој и по нелажном обећању Господа Исуса да ће пребивати са Својим верним ученицима до краја света. Према личном сведочанству изабраника Божијег који је приликом најобилнијег благодатног деловања молитве изненада видео своју душу како је изашла из тела и стоји у ваздуху, она је – етерично, веома фино, лебдеће тело, које има изглед нашег грубог тела, све његове удове, чак и косу, и његове црте лица, једном речју: потпуну сличност са њим. Не само да су уз душу биле силе ума и срца, него и сви органи чула – вида, слуха, додира, у њој је био читав живот, а тело је остало на столици као мртво, као скинута одећа, све док се покретом руке Божије у њега није вратила душа, на једнако несхватљив начин као што је и изашла.
 Анђели су налик души: имају удове, главу, очи, уста, прса, руке, ноге, косу – једном речју потпуно су налик на видљивог човека у његовом телу. На лицима светих анђела сијају лепота добродетељи и благодат Божија; ово је својствено и лицима најсветијих хришћана. А очајна злоба својствена је палим анђелима; њихова лица налик су окорелим лицима злочинаца и преступника међу људима. Тако кажу они који су видели Анђеле светлости и анђеле таме. Анђео и душа се називају бесплотнима јер немају тело; називају се духом јер су фини и у потпуности се разликују од предмета који чине материјални свет. Тако се називају и у обичном људском језику, и у Светом Писму, и у делима светих отаца; њихова материја је неупоредиво финија од материје земаљских предмета које ми можемо да видимо. У нашем обичном палом стању ми духове не видимо, али ако водимо пажљив, благочестив живот, осећамо њихов утицај на нас. Благодатно, живо, духовно осећање духова јесте њихово духовно виђење. Ветар, ваздух, разни гасови и испарења обично се, чак и у Светом Писму и отачким делима, називају духом (дахом). Тако је Господ упоредио деловање Духа Светога са деловањем ветра. Ветар је на том месту Јеванђеља назван духом. Али у правом смислу те речи, само Бог је – Дух. Он се, као свесавршено Биће, својом природом у потпуности разликује од природе створења, ма како та створења у поређењу са другим створењима била фина и савршена. Нема бића које има исту природу као Бог! Стога осим Бога нема другог бића које је духовно по природи. «Бестелесним и нематеријалним Анђео се назива у поређењу са нама – каже свети Јован Дамаскин – јер у поређењу са Богом, јединим неупоредивим, све је грубо и материјално. Само Божанство је у строгом смислу речи нематеријално и бестелесно». 3. 74-77
 # Духовима је сасвим природно да имају чула; има их и људска душа, која по својој природи припада створеним духовима. Човекова чула припадају његовој души, а не телу, мада у време човековог земаљског живота делују кроз телесне удове. Кроз телесне удове делује читава душа, чак и њена словесна сила. Чула напуштају тело заједно са душом; тачније, душа када излази из тела носи са собом и чула која јој припадају. Када би чула припадала телу, остајала би у њему и по изласку душе, или би напуштала тело у друго време, а не управо у часу када га оставља душа. 3. 230