О разводу хришћанског брака

Чланак који следи објављен је у часописима "Свети Кнез Лазар" (издање Епархије Рашкопризренске, 43/2003, стр. 101-106) и "Истина" (издање Епархије Далматинске, 9-11/2004, стр. 243-249)

О РАЗВОДУ ХРИШЋАНСКОГ БРАКА

Што је Бог саставио човек да не раставља (Мт. 19,6).

Ове речи Спаситељеве изражавају саму суштину хришћанског гледишта о разводу брака. Толико су јасне, да им никакво тумачење није потребно. Црква је до данас остала верна Христовом учењу, будући да за хришћане не постоји важнији закон од јеванђелских речи Господњих. Брак дакле представља нераскидиву везу. Брачна правила Српске Православне Цркве само понављају да је православни брак „доживотна духовна и телесна веза“ (члан 1). „Постоји само један законит разлог за развод – каже свети Теофан Затворник – неверство супружника“. А свети Козма Етолски вели: „Власт да се растављате немате, и једино вас смрт и блуд могу раздвојити“. Наш најпознатији стари стручњак за црквено право, епископ Далматински Никодим (Милаш), каже да се брак завршава само смрћу - или физичком или духовном. Према томе, развод хришћанског брака представља заправо само констатацију духовне смрти. А како до те смрти долази?

Рекли смо да је прељуба основни узрок за развод брака који Црква признаје и уједно једини који постоји у Светом Писму Новог Завета: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу (Мт. 19,9). Свети Оци веле да су муж и жена дужни да оду архијереју да их растави ако се догоди да жена падне са другим мушкарцем или муж са другом женом. Следећи узрок представља одступање једног брачног друга од хришћанске вере. Оба поменута узрока могу се подвести под оно што епископ Никодим Милаш назива престанком брака услед духовне смрти. Све остале узроке Црква је увела нешто касније, под утицајем грађанског законодавства. Али ни наредни узрок за развод брака у духовном погледу није ништа мање страшан од претходних. То је рађење о глави брачном другу. Такође, брак се може развести кривицом жене ако је она хотимично, без оправданих и веома рестриктивно одређених здравствених разлога (очување њеног живота), извршила побачај, будући да канони побачај изједначавају са убиством, или пак ако хотимично и трајно спречава своје оплођење, пошто је тиме осујећен циљ брака, а то је потпуна животна заједница и рађање и васпитавање деце. Сем тога, Црква као узрок за развод брака признаје и злобно напуштање брачног друга. Брак се може развести и услед моралне покварености једног брачног друга. То је на пример случај кад неко намерно и стално злоставља свог брачног друга, чинећи му заједнички живот потпуно неподношљивим. Сви поменути узроци подразумевају постојање кривице једног брачног друга.

Постоје и два бракоразводна узрока код којих нема кривице, а то су нестанак брачног друга, када о њему нема никаквих вести најмање годину дана, јер се тада може претпоставити да је наступила смрт, као и телесна и душевна болест, коју канони не познају као узрок, али постоји у данашњим црквеним Брачним правилима. У питању је неизлечиво лудило које онемогућава заједнички живот и представља смртну претњу за другог брачног друга.

Православна Црква не познаје споразумни развод брака. Као што смо рекли, осим у случају нестанка брачног друга или његове душевне болести, увек постоји страна која је крива за развод и која се осуђује на црквену казну, те стога не може да ступи у други брак док казна траје.

Још један бракоразводни узрок, који се у пракси додуше веома ретко јавља, прописан је 53. правилом Трулског сабора. Овде је заправо реч о сметњи за закључење брака и то неуклоњивој. Поменуто правило штити духовно сродство и захтева да се разведе брак између удовице и онога ко је крштени кум њеног детета.

Једини случајеви када брак може да буде разведен практично споразумом супружника јесу ступање у монаштво или рукоположење за епископа. Ту се тражи добровољни писмени пристанак другог брачног друга.

Да ли је у случају прељубе развод обавезан? То интересантно питање разматра се већ у Јермином Пастиру, старохришћанској пророчкој књизи са почетка другог века. Ево шта тамо пише:

„Господине, ако неко има жену верујућу у Господу и нађе је у некој прељуби, да ли греши муж ако и даље живи са њом?

Ако муж сазна за њен грех и жена се не покаје него остане у блуду своме, а муж и даље живи са њом, бива крив за њен грех и саучесник у прељуби њеној.

Шта ће онда учинити муж ако жена остане упорна у тој страсти?

Нека је отпусти, а он нека остане сам. Ако пак он отпустивши жену ожени се другом, и сам чини прељубу.

А ако Господине после отпуштања жене, покаје се жена и хтедне да се врати своме мужу, зар неће бити примљена?

Хоће, јер ако је муж не прими, греши и навлачи на себе велики грех; него треба примити онога који погреши па се покаје, али не много пута, јер слугама Божијим покајање је једно. Дакле, ради покајања жениног муж не треба поново да се жени“.

Ево шта о том питању каже свети Козма Етолски: „Али и онај о кога се жена огрешила, а он се не растави од ње, има плату за своју душу. Зар постоји начин да се твоја жена курва са другим, а ти да јој опростиш? Постоји“. Даље свети Козма препоручује мужу да опрости прељубу ако ју је жена уз крајње смирење и покајање одмах сама признала; у супротном - не. Само свештеник ни у ком случају нема права да својој жени опрости прељубу, а када би то и учинио, одговарао би за црквени преступ и био би лишен свештенства.

Но, и поред овако јасног става Цркве о браку и његовом разводу, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ово првенствено стога, што у брак често ступају незреле и неприпремљене личности, самовољне и неспремне на жртву. Када прође романтична фаза заљубљености и када се супружници суоче са проблемима свакодневног живота, они се „охладе“ и живот у заједници постане им „досадан“ и „сувише напоран“. Брачни другови се удаљавају и заборављају да су икада осећали љубав једно према другом. Јер брак се данас, делом и захваљујући лаичком законодавству, доживљава као формална заједница која траје док за њом постоји интерес – емотивни, практични, материјални – а онда се једнострано или договорно може раскинути. Људи су навикли да угађају себи и да живот уређују онако како им одговара. Зашто бих остао на послу који ми не доноси довољно новца, зашто бих остао у партији чије су шансе на изборима мале, зашто бих остао у браку којим нисам задовољан? Сам управљам својим животом, нећу да будем роб конвенција… Један савремени богослов пише: „Ради се о начину живота који се данас у потпуности окреће око јединке и који изгледа искључује могућност надилажења индивидуализма. Односи међу људима свели су се на потчињавање: или потчињаваш или биваш потчињен“. Живот тече брзо. Особа супротног пола постаје предмет жеље. Пре или касније, када жеља буде задовољена, престаје потреба за том особом и појављује се равнодушност. Љубав је, као и све друго, потчињена индивидуалним потребама и жељама. Једноставно тако функционише пали човек. Заборавља се да је заједница хришћанског брака нешто много трајније и узвишеније. Ту се тражи потпуно предавање једно другоме, по узору на Христа и Цркву. Протојереј Алексеј Јанг пише: „Иако веома успешни бракови садрже извесну дозу ероса, то дефинитивно није најзначајнија компонента дугог и срећног брака. Напротив, тамо где се особе држе мита о романтичној љубави, пропаст није далеко“.

Ако је суштина брака у љубави између супружника, шта бива када се та љубав угаси, било на једној, било на обе стране? Је ли оправдано присиљавати некога да живи у заједници са особом коју не воли, према којој ништа не осећа? Или чак са особом према којој осећа потпуну одбојност? Није ли такав живот мучење? Не страдају ли у том случају, поред супружника, и њихова деца, и њихови ближњи?

Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође? „Треба претрпети – каже свети Теофан Затворник и наставља – јер нама је дата свеопшта заповест да носимо терет једни другима; тим пре је то дужност оних који су толико блиски као супружници“. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење, и захвалност за служење – саветује један старац. Искусни духовници обично кажу да се људи који живе у браку спасавају трпљењем тешког карактера свога супружника и попуштањем један другоме. Јер управо је трпљење и подношење свега својствено истинској љубави, како вели апостол Павле (1. Кор. 13,7). Осим трпљења и попуштања за брачног друга се треба и молити Богу. Валаамски старац, схиигуман Јован, препоручује једноставну молитву: „Спаси Господе и помилуј мог мужа (или моју жену) (име), сачувај га (сачувај је) и уразуми“. Наравно, овим захтевима могу да одговоре само они који имају јаку, истинску веру. Шта је, уосталом, права мера трпљења? Замислимо две крајности. Нека жена подиже децу, ради, кува и спрема, а муж се према њој опходи без љубави - од њега доживљава само прекоре, чак и физичко малтретирање. Она све то подноси без роптања, уз благодарност Богу. Друга пак жена „због каријере“ не жели децу. Муж је окружује пажњом, поштеђена је кувања и старања о кући, има времена да се дотерује, проводи и путује, па ипак, њој се чини да у том браку неиздржљиво много трпи. „Не могу више да трпим!“. Или замислимо мужа коме је жена изродила и подигла децу, а сада га више не привлачи, није му интересантна, па он користи сваку прилику да одсуствује од куће и утеху потражи негде другде. „Хоћу да се разведем!“

Намеће се један закључак - однос према браку и његовом разводу показује каква је твоја вера. Заједнички живот двоје људи изузетно ретко може у дугом периоду да опстане као филмска идила. Црква на то подсећа од првога дана заједничког живота: младенци на венчању добијају венце, што између осталог означава да се од њих тражи подвиг, а затим се у најсвечанијем делу обреда венчања пева тропар: „Свети мученици, који сте славно страдали и венце добили“, јер хришћански брак подразумева управо смирење, трпљење и ношење крста. Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан - вели Христос (Мт. 10,38).

У реду, ако хоћеш да одложиш крст који си добио приликом ступања у брачну заједницу, ако желиш да скинеш са главе венац који си добио на Светој Тајни венчања - свакако си слободан да то урадиш. Али онда постајеш налик Јуди издајнику и више се не можеш назвати хришћанином. То је онда већ један облик духовне смрти, која ће касније, као што смо рекли, само бити констатована разводом. Јер ти чиниш оно што ти је воља, а управо то представља главну идеју кнеза овога света. И нема ни једне идеје чији би дух био тако противан Христовом учењу као што је ова. Јер Сам сишао с неба не да творим вољу Своју, него вољу Оца, Који ме посла – каже Господ. На Њега треба да се угледамо. А ово је воља Оца Који ме посла: да све што ми је дао ништа од тога не изгубим (Јн. 6,38-39). Тако сте и ви као супружници дати од Бога једно другом, и дужни сте да се чувате, да не изгубите једно друго. „Због тога је муж, будући да је глава – каже свети Григорије Богослов – дужан да зна како да исцели тело; чак и када на њему има безброј рана, глава никада не одсеца себе од тела. Зато немој да повређујеш своју жену, јер је она твоје тело. И као што је незамислива ствар да неко наноси ране сопственом телу, тако је незамислива ствар да се неко раздвоји од своје жене“. А свети Јован Златоуст саветује мужу: „Макар требало жртвовати душу за своју жену, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања - немој одбити“.

Хришћански брак треба да буде, како је то једном приликом рекао Митрополит Амфилохије, заједнички ход супружника у чистоту вечне љубави Христове. А то је пут који није лак. Царство небеско се са напором осваја и подвижници га задобијају (Мт. 11,12).

Брак свакако није само напор и одрицање. Брак може и треба да буде и благослов и срећа. Али како? Заправо, потребна је спремност на одрицање и свест о дужности према брачном другу и породици. Кад тога има, онда супружници могу да буду награђени благословом и да уживају у срећи. Када пак тога нема и када се од заједничког живота траже само уживање и задовољство, онда ће, са престанком тог уживања или просто са засићењем, почети да се акумулира нетрпељивост, које ће на крају довести до слома брака и његовог развода.

А развод је, по Златоустовим речима: „чин који је противан како природи, тако и Божијем закону; природи - зато што раздваја једно тело, а закону - зато што покушавате да раздвојите оно што је Бог сјединио и забранио да се раздваја“. Стога Црква на развод гледа као на катастрофу, трагедију и велики грех. Протојереј Александар Шмеман пише: „Развод остаје трагедија, можда и највећа, јер је то тренутак када двоје, који су били једно макар и у назначењу, сада престају да буду једно и отуђују се“. Православној Цркви је добро познато колико тврдо може да буде људско срце, зато она, за разлику од римокатолика који не допуштају развод, пружа грешницима другу прилику, али само да би спречила њихов даљи пад. Други брак се третира искључиво као снисхођење људској слабости. Свети Оци сматрају да је он морално нижи од првог. Атинагора, апологет из другог века, други брак назива „пристојном прељубом“. „Као што је девственост боља од брака, тако је и први брак бољи од другог“ – каже свети Јован Златоуст. А свети владика Николај вели: „Први брак Црква благосиља са радошћу, други са жалошћу“. Отац Јован Мајендорф пише да други брак представља „одступање од хришћанских норми“ и да се допушта само по људској слабости: „Хришћански брак може бити само један, не по сили апстрактног закона или моралног закључка, него у самој својој суштини, као Тајна Царства Божијег која води у вечну радост и вечну љубав“. Према Златоусту, други брак има за циљ „спречавање још већег зла и избегавање потпуног духовног посрнућа“. То се види и из самог чина другога брака. Једино први брак може да буде благословен за време Литургије, онако како је савршаван у раној Цркви. Чин другог брака је краћи и једноставнији, прожет је покајним расположењем. Разлика се уочава већ на самом почетку: чин првог брака започиње возгласом „Благословено Царство…“. То је најсвечанији возглас којим се објављује Царство Божије на земљи. Њиме започињу само Литургија, Крштење и чин првог Брака. Чин другога брака започиње возгласом „Благословен Бог наш“. Даље, просбе у обреду за другобрачне су много једноставније. Од Господа се не траже беспрекоран живот, чиста постеља, потомство, нити савршена љубав, него само да та заједница потраје. Уместо благослова и супружанске љубави, уместо прослављења и милости, од Господа се тражи опроштај, покајање и обраћење („опрости безакоња слугу твојих, призови их на покајање“). То нису радосне и свечане молитве, карактеристичне за чин првог брака („закољите теле угојено, да једемо и да се веселимо“), него молитве које изражавају скромност и смирење („подари им обраћење цариника, сузе блуднице и исповест разбојника“). Све указује на то да је могућност ступања у други брак само израз снисхођења Цркве људској слабости („Јер не могући да издрже зној и тегобу дневну, и распаљеност телесну, здружују се у заједницу другог брака“). Баш као што и апостол Павле саветује у Првој посланици Коринћанима: Неожењеним и удовицама велим: добро је да остану као и ја што сам (тј. у девствености). Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер боље је женити се и удавати неголи распаљивати се. Додуше, апостол овде говори о могућности другог брака само за оне којима се брачни друг упокојио, а не за разведене. А о томе какав су став према поновном браку ових других имали најранији хришћански писци, сведоче и већ поменуте речи Пастира светог Јерме: „ради покајања жениног муж не треба поново да се жени“.

Требало би још да додамо како Православна Црква, по речима професора Сергија Тројицког, „апсолутно забрањује поновни брак онима који морају да служе за пример осталима – својим свештенослужитељима“.

Када је реч о другом браку, ево шта свети Козма Етолски препоручује онима којима се брачни друг упокојио: „Сведобри Бог је створио једнога човека и једну жену да се узимају и рађају децу... Ниси родио децу, умрла ти је жена? Не узимај другу, него постани калуђер и поради за душу своју, да у рај уђеш, а немој да узимаш много жена и стичеш сав свет, па да одеш у пакао“. Света Макрина, сестра светог Василија Великог, када су је по смрти вереника наговарали да пође за другога, одговорила је: „Брак је по природи само један, као што је по природи једно рођење и једна смрт“.

На крају још једна недоумица: може ли се тражити развод ако супружници не могу да имају деце? Обратимо се поново светом Козми Етолском. Он вели: „Немојте радити оно што учини неки лудак или неразумник: јер му жена не рађаше, он се од ње растави и узе другу. А други, опет, јер му не рађаше мушку децу, него само женску, растави се од жене. То ђаво хоће да се супружници растављају, а не Бог. Како закон каже – ни због чега да се не растављају, осим ако падну у блуд, и ко остави жену своју и узме другу, судиће му се као прељубнику“.

„У суштини полова је нешто божанско, нешто свето и стога нешто безгрешно – пише преподобни отац Јустин Ћелијски – јер је и полове створио безгрешни Бог као нешто веома добро... Грех је раставио, и раставља, оно што је Бог саставио, и саставља“. Наш главни циљ у животу треба да буде – Царство Небеско. Ђаво се на сваки начин труди да нас одврати од тог циља, зато он и хоће, како каже свети Козма Етолски, да се супружници растављају. Јер у Царство Небеско може да уђе само онај ко живи хришћански, тј. према учењу Јеванђеља, према јеванђелским речима Христовим, а из Његових речи је сасвим јасно да брак представља Богом благословену свезу, коју људи немају право да раскидају, него напротив, дужни су да је непрестано чувају и негују, покоравајући се један другоме у страху Божијем. Ово значи да треба бескрајно да се смиравају једно пред другим и да имају потпуно поверење једно у друго. Брачног друга не треба учити речима, него сопственим примером, делима – живети хришћанским животом испуњеним врлинама. Да би брак био стабилан супружници се морају држати неких правила у међусобним односима. Та правила даје апостол Павле у Посланици Ефесцима, а младенци их слушају непосредно након што су им на главе стављени венци: жена треба у свему да се покорава мужу, а муж да воли жену тако, да буде спреман на сваку жртву за њу. Ако код супружника не постоји страх Божији и ако неки од ова два апостолска захтева није испуњен, брак ће пре или касније доћи у кризу; заједнички живот ће, уместо да буде испуњен благословом и срећом, постати терет за супружнике, над њим ће висити стална претња од потпуног краха и коначно – развода.
Младен Станковић