Право и Правда

Манифест Просвећеног Конзервативизма.

Никита Михалков.

Москва. MMX

Увод

Сваки период руске историје има и беле и црне странице. Ми не можемо и нећемо да их делимо на своје и туђе. То је наша историја! Њене победе су – наше победе, њени порази – наши порази.

Убеђени смо да онда кад престанемо да делимо прошлост – проналазимо садашњост и обезбеђујемо будућност. Историјски Руска држава се развијала на хиљадугодишњем путу од "Свете Русије" до "Велике Русије".

Кијев! Владимир! Москва! Петербург-Петроград! Москва! То је пет етапа живота наше Отаџбине и судбине наше Домовине.

Кијев је почетак "Свете Русије". Кнез Владимир је крстио Русе у православној Христовој вери. "Света Русија" је процветала у Владимиру трудом и подвизима Великог кнеза Андреја Богољубског да би, ојачавши током наредних столећа, постала срце Московског царства. У то време вера је постала органски део живота, живот је био прожет вером. Државна идеологија била је неодвојива од православног погледа на свет, од симфоније Царства и Свештенства. У Цркви је смисао живота – то је основно начело Москве и историјски корен оног погледа на свет који се обично назива црквено-конзервативним.

Реформе Петра Великог изводе грађански и државни живот Русије изван црквене ограде. "Велика Русија" то значи "Царска Русија". Пред светом се појавио Петербург чију ће девизу представљати речи из "Упутства" Катарине Велике: "Русија је европска држава". Уместо Патријарха појавио се Синод. Симфонија власти се променила. Смисао живота је у Држави – то је основно начело Петербурга и извор оног руског погледа на свет који се уобичајено назива државно-конзервативним.

Руско Царство је понављало пут Византијског.

Вољом императора Царство све више постаје "Велика Русија", а све мање у њему остаје "Свете Русије". Кроз указе самодржаца одвијао се "државни преображај", спровођене су политичке, економске и судске реформе које су доносиле "грађанске слободе".

Почетком двадесетог века револуционарна друштва су на свом штиту истакла паролу: "Смисао живота је у грађанском друштву" и извела су људе на петроградске улице. То је био зачетак погледа на свет који се обично назива либерално-демократским.

Године 1914, штитећи православну Србију, Русија је ушла у Светски рат који се за њу завршио револуцијама и рушењем многовековне монархије.

Пошто је преживела Грађански рат и емиграцију, Царска Русија се претворила у Совјетски Савез – "Велику Русију без Свете Русије". Смисао живота је у партији – то је основно начело совјетске Русије и темељ оне идеологије коју обично називамо комунистичком.

Средином двадесетих година двадесетог века земља је почела да ради и живи "на граници могућности". Живот се претворио у борбу за опстанак. Совјетски људи су стално осећали да су окружени унутрашњим и спољним непријатељима. Политички режим заснован на страху био је праћен масовним ентузијазмом и личном пожртвованошћу. Прошло се кроз муке колективизације и индустријализације. Преживљени су ужаси и патње ГУЛАГа. Ликвидирани су неписменост, скитња и разбојништво. Побеђени су сиромаштво, болести и глад. У Великом рату извршен је народни подвиг победе, после кога је наша земља, превладавши истовремено и економски крах, прва освојила свемир.

Ипак, крајем шездесетих година двадесетог века, достигавши максимум онога што се могло достићи уз совјетски облик државног уређења и социјалистички режим, "совјетски народ", на чија су плећа пали невероватни радни напори, исцрпио је своје снаге. Одушевљење комунистичком идеологијом и потенцијал совјетске државности  били су потрошени. Бољшевички експеримент је ушао у завршну фазу. На мрачним тезгама "административног тржишта" почела је демонтажа централизованог система совјетске државе и права, праћена кварењем партијске елите, деградацијом социјалистичке својине и распадом система вредности совјетског човека.

Средином осамдесетих година започела је перестројка, а 1991. Совјетски Савез је нестао. Последњи чин одигран је брзо и одлучно, баш као и 1917. године. Власт која је деловала неуништиво сурвала се за три августовска дана...

У то време нисмо ни били свесни да учествујемо у догађајима који имају општесветски значај, у догађајима чији ће резултат бити не само преуређење једне земље – Совјетског Савеза, него ће довести до политичке и економске прерасподеле снага на глобалном нивоу. Била је то геополитичка револуција.

На крају смо ступили у двадесет први век, а да не живимо више ни у "Светој Русији", ни у "Великој Русији", него на територији Руске Федерације. Имамо нове државне границе: на Кавказу су оне као почетком деветнаестог века, а у Средњој Азији – као средином деветнаестог века. Оно што је за нас много драматичније – границе са Западом су као 1600. године, то јест након владавине Ивана Грозног. Од Совјетског Савеза смо ми, грађани Руске Федерације, наследили 75% територије и 51% становништва. Више од двадесет милиона наших сународника нашло се изван граница Русије и у суштини постали су емигранти.

То је цена коју је руски народ крајем двадесетог века платио за државну независност и личну слободу коју је добио крајем двадесетог века...

Шта да се ради?

Наступио је XXI век... Можемо ли данас ставити руку на срце, па рећи и себи и другима да смо задовољни свим оним што се догодило и што се догађа у Русији? Мислим да не!

Савремени друштвени поредак који представља праскаву смесу либералне модернизације коју форсира Запад, самовоље "локалних лидера" и корупције која је свуда продрла, не може да задовољи већину становника Русије. Иза "параде" економских реформи и "фасаде" либералних институција скривају се као и пре традиционални, архаични друштвени односи.

Народ се уморио слушајући декларације о политичкој независности, уморио се од позива на индивидуалне слободе и од вере у бајке о чудима тржишне економије.

Еуфорија изазвана либералном демократијом је прошла! Опет је време да се ради!

Прво што нам је неопходно, то је да успоставимо и подржимо законитост и правни поредак у земљи. Друго – да осигурамо културну и националну безбедност. Треће – пораст "благостања за све". Четврто – обновити осећај поноса на своју земљу и одговорности за њу. Пето – гарантовати социјалну правду и социјалну заштиту грађана, а такође и заложити се за права и слободе наших сународника који живе у суседним земљама или у иностранству уопште.

Како бисмо то постигли потребно је:

да обновимо силу и моћ руске државе;

да подржимо успостављање нових структура грађанског друштва за Русију;

да обновимо и ојачамо морални ауторитет власти;

да обезбедимо динамичан и постојан економски раст;

да код грађана пробудимо свест о праву, да их васпитамо да уважавају закон, рад, земљу и приватну својину.

Но, пре свега тога ми треба да повратимо веру у нашу Русију, да ојачамо дух нације и да обновимо позитивну слику наше земље у читавом свету.

Грађани Русије данас очекују од нас управо такве реформе и такве промене.

Нема повратка у прошлост – тога у Русији неће бити! Него окретање будућности какву ова велика земља заслужује.

Убеђени смо да само праведан облик повезивања слободе и власти, заснован на сједињењу заповести и идеала ПРАВДЕ са принципима и нормама ПРАВА, може и треба да нам свим обезбеди "нормалан људски живот са нормалном људском логиком – без револуција и контрареволуција".

Такав наш курс усмерен је ка економском расту и политичкој стабилности, који треба да омогуће Русији да у XXI веку постане моћна, независна и конкурентна земља.

Раст и стабилност, то значи постојани развој земље, узајамност државних реформи и друштвених промена које се с једне стране ослањају на националну културну традицију, а са друге – одговарају на глобалне цивилизацијске изазове.

Тај "постојани развој" има динамичан карактер. Он означава појаву за Русију новог начина политичког, економског и правног размишљања. То је стратешко, глобално и дугорочно размишљање, размишљање о перспективама, размишљање које формира нову позитивну слику руског света.

Логика раста и стабилности рађа нову организационо-правну форму деловања: друштвено-државну. Она захтева реформу управљања и појаву нове генерације руководилаца на свим нивоима власти, рађање новог поколења стручњака у економском и неекономском сектору. Исто треба рећи и о нашој јавности. О партијском и синдикалном залагању за земљу. И безусловно – о организовању и препороду градске и локалне самоуправе.

"Нови кадрови" треба да поседују нарочиту особину: "да виде и чују" свој народ и своју земљу у "ковитлацу и буци" глобалних промена.

Они треба да буду способни:

да предвиде основне правце глобалног развоја;

да означе дугорочне приоритете и магистралне путеве развоја земље;

да поставе стратешке циљеве и реше тактичке задатке унутрашње и спољне политике;

да указују на кључне проблеме у изградњи државе и друштвеног самоуправљања и да их разрешавају;

да јачају вертикалу државне власти на федералном и регионалном нивоу;

да уочавају и подржавају мрежне структуре грађанског друштва;

да обезбеђују слободу и конкуренцију у сфери економске делатности и предузетништва;

да усвајају иновације и подржавају традиционалне облике и методе административне и привредне делатности.

Сматрамо да је решавање задатака на обезбеђењу политичке стабилности и економског раста земље и претварање Русије у конкурентну државу на глобалном плану могуће уз услов да држава и грађанско друштво постигну сагласност и да заједнички формулишу Општенародну мисију и Програм развоја Русије у XXI веку.

За постизање ове "сагласности" потребно је да наново осмислимо улогу и значај главних фактора материјалне производње: РАДА, ЗЕМЉЕ, КАПИТАЛА И ЧОВЕКА, и да их размотримо с тачке гледишта духовног јединства ПРАВА И ПРАВДЕ.

Да бисмо видели материјални свет и човека кроз ПРАВО И ПРАВДУ, неопходан је нови поглед на свет, способан да истовремено прихвати како свеопште тенденције глобалног развитка човечанства, тако и локалне особености развитка нација, народа и личности.

Такав универзални поглед на свет постоји и ми га називамо просвећено-конзервативним.

Просвећени конзервативизам – то је позитивно умеће да се осмисли прошли и будући свет ствари, својстава и односа у потребној и тачној мери, а такође и способност да се ефикасно делује у савременом свету, без његовог нарушавања.

Поглед на свет просвећеног конзервативизма, представљен као систем принципа и идеја, образује теоретску основу руског конзервативног покрета и поставља теоретски вектор за разраду пуноважног Програма деловања.

Просвећени конзервативизам као идеологија дозвољава да се доследно и ефикасно спроводи у живот динамична и стабилна унутрашња и спољна политика, усмерена на постизање глобалних циљева и решавање конкретних задатака политичког, економског и друштвеног развитка наше земље.

Просвећени конзервативизам и просвећени конзервативци

Просвећени конзервативизам је конзервативизам истине. Он нема ништа заједничко са "реакционарношћу", "назадњаштвом", "заосталошћу" и "одбацивањем промена".

Руски мислилац Николај Александрович Берђајев је пружио јасну и тачну слику његових основних начела:

"Конзервативизам повезује епохе, не допушта да се та веза коначно прекине, сједињује будућност са прошлошћу. Конзервативизам поседује духовну дубину, окренут је источницима живота, надовезује се на корене. Истински конзервативизам је борба вечности са временом, супротстављање непропадљивости и пропадљивости. У њему живи енергија која не само да чува, него и преображава".

У Русији, као и у Западној Европи, историјске претече истинског или просвећеног конзервативизма били су слободоумни аристократски државници.

Такође, кнез Петар Андрејевич Вјаземски је Александра Сергејевича Пушкина хвалио као "либералног конзервативца". Николај Васиљевич Гогољ нам се на страницама књиге "Изабрана места из преписке с пријатељима" представља као просвећени руски конзервативац.

Међу просвећене конзервативце спадају и истакнути представници државне управе који су доживели своје звездане тренутке за владавине сверуских императора Александра I, Николаја I, Александра II, Александра III и Николаја II.

Сви су они били убеђени да моћна држава, која се реформише на добро свог народа, представља поуздан залог за процват Велике Русије.

Митрополит Филарет (Дроздов), аутор манифеста из 1861. године којим су руски сељаци ослобођени многовековног кметског положаја, представља сјајан пример црквеног делатника просвећено-конзервативног усмерења (напомена редакције ЦППС: његово главно дело објављено је и на српском а  изашло је из наше преводилачке радионице – Свети Филарет Московски, "Основе православне вере", "Светигора" Цетиње 2000).

Вредан прилог разради теоријских основа "просвећеног конзервативизма" у другој половини XIX века и у првој половини XX века дали су руски мислиоци К. Н. Леонтјев, Б. Н. Чичерин, П. Б. Струве, С. Л. Франк, И. А. Иљин и Н. Н. Алексејев.

Високопрофесионални узор успешног просвећено-конзервативног часописа у Русији крајем XIX и почетком XX века представљало је "Ново време" Алексеја Сергејевича Суворина које је, по сведочанству савременика, било прави "парламент мишљења".

Просвећено-конзервативних погледа у политичкој и државној делатности држао се највећи реформатор с почетка XX века Петар Аркадијевич Столипин.

Чланови "Савеза 17 октобар" који су године 1905. увели у праксу политичког живота Русије принцип солидарног остваривања реформи од стране представника државне бирократије и грађанског друштва који су свој главни циљ видели у "подизању мостова" између локалних самоуправа и врховне власти, представља историјски пример партијског уједињавања просвећених конзервативаца, који су одиграли значајну у делатности Државне думе трећег сазива.

Светска и отаџбинска историја нас уче: све најважније реформе усмерене ка модернизацији, успешно су оствариване само у случају ако су их спроводили државни, друштвени и црквени делатници централне (тј. ни леве ни десне), просвећено-конзервативне оријентације.

А "пометњу у земљи и у главама", која је Русији донела силна страдања, невоље и искушења, стварали су и стварају проповедници радикалног прогреса и помахнитале вође либералних буржоаско-демократских и пролетерских револуција.   

(наставак следи)