Посланице туге

Друга Посланица Туге
Смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Цркве
(1972)
Најсветијим и Најблаженијим Поглаварима Православних Цркава, Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима.
Сваком епископу поверен је народ Господњи у његовој епархији и он ће за њих дати одговор Богу (Ап. 39). По 34-ом Апостолском правилу „епископ чини само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају".
Ипак, догађа се да неке појаве по своме значају могу да утичу не само на чада једне епархије, већ и на многе Помесне Цркве истовремено. Такве појаве васељенског карактера не могу више бити ствар која се не тиче сваког православног епископа, као прејемника Светих Апостола који је постављен да штити своју паству од различитих саблазни. Нарочито се то односи на наше доба, када се помоћу технике различите вести и идеје тако брзо шире.
Наша паства, која припада слободном делу Руске Цркве, расејана је по целом свету. Зато се речено на њу односи и више него на било кога другог.
Услед тога и наши епископи на својим Саборима не могу ограничавати свој суд уским границама пастирских и административних проблема који се појављују у њиховим епархијама, него су принуђени да обрате пажњу и на питања од општег значаја за сав православни свет, јер несрећа за једну Цркву треба да буде несрећа и за другу, и да од ње захтева живо учешће (Фил. 4,14-15; Јевр. 10,33). Ако је свети Апостол Павле патио са онима који пате и пламтео са онима који.су били саблажњени, можемо ли ми, архијереји Божији, да остајемо равнодушни према расту заблуде која прети спасењу душа многе наше браће у Христу?
Покретани таквим осећањем, ми смо се већ једном обраћали Посланицом Туге свим епископима свете Православне Цркве. Било нам је драго када смо сазнали да је у складу са нашим обраћањем неколико архијереја Грчке Цркве недавно упутило свом Синоду представку о томе како је неопходно да се о екуменизму суди као о јереси и да се размотри питање припадности Светском Савету Цркава. Радујемо се тако здравој реакцији на ширење тзв. екуменизма, јер она нам улива наду да ће Црква бити заштићена од новог потреса који јој прети.
Од времена када је написана наша прва Посланица Туге, прошле су две године. Иако су се у Грчкој сада појавиле нове изјаве о неправославности екуменизма, ипак ни једна Православна Црква још није објавила да иступа из Светског Савета Цркава.
У нашој првој Посланици Туге (1969.) ми смо јасно представили у којој је мери органска припадност Православних Светском Савету Цркава, основаном на чисто протестантским начелима, противна елементарним начелима православне еклисиологије. Сада, по овлашћењу нашег Сабора, желели бисмо да продубимо наше претходно упозорење и да покажемо тај бездан јереси против самог појма Цркве, у који се увлаче сви учесници екуменистичког покрета.
Његов садржај врло јасно је одредио католички теолог Ив М. Ж. Конгар.
Он пише да је то „покрет, који подстиче хришћанске цркве да желе обнову изгубљеног јединства, и зато да добро упознају себе и схвате једна другу". Даље он каже да овај покрет „представља целину осећања, идеја, послова и институција, скупштина или конференција, церемонија, манифестација и издања, који су усмерене ка томе да припреме успостављање новог јединства, не само појединих хришћана, него и фатички постојећих посебних цркава. Заправо, реч „екуменизам" - наставља он - која је протестантског порекла, сада одређује конкретну реалност: укупност свега набројаног на основу прихватања једног броја веома одређених убеђења. Ово није жеља или покушај сједињења оних који су сматрани подељенима у једну цркву, која се сматра за једину истиниту. Екуменизам почиње тамо где се прихвати да у свом данашњем облику ни једно хришћанско исповедање не поседује пуноћу хришћанства; ако је неко од њих и истинско, оно ипак као исповедање не поседује пуноћу истине, него ван њега поетоје и друге хришћанске вредности, не само код хришћана који су од њега одвојени вероисповедањем, него и у другим црквама и другим исповедањима као таквим".
Оваква дефиниција екуменистичког покрета, дата од стране римокатоличког теолога пре тридесетчетири године, остаје тачна и данас, с том разликом што се током ових година покрет још више развио, откривајући нове и још опасније перспективе.
На жалост, последње време изобилује чињеницама које сведоче о томе да су неки представници Православних Цркава у своме дијалогу са онима који верују другачије, усвојили чисто протестантску еклисиологију, за којом следи и протестантски приступ питањима црквеног живота, који је свој израз добио у данас тако распрострањеном модернизму.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима. У Русији он се појавио почетком двадесетих година нашег века, у тзв. обновљенском покрету, или „Живој цркви". На Оснивачкој скупштини „Живе цркве", 29. маја 1922. године, њени циљеви били су одређени као „преиспитивање и измена свих области црквеног живота, онако како то тражи савременост". Ово је био покушај реформације прилагођене условима комунистичког уређења. Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота. Ми видимо како у западним исповедањима ово доводи до укидања постова, до крајњег скраћивања и упрошћавања богослужења и, на крају, до потпуног духовног оиустошења, које је понекад повезано са попустљивошћу према противприродним пороцима, не искључујући чак ни грехе за које св. Апостол Павле вернима саветује да их чак и не помињу.
Управо модернизам лежао је у основи одлука несрећног Свеправославног Конгреса у Константинопољу из 1923. године, на који су очигледно утицај извршила настојања обновљенаца у Русији.
После ове Конференције, низ Цркава, иако није у потпуности пошао путем реформи које су тамо предлагане, ипак је прихватио западни календар, а понегде чак и западну пасхалију.
Ово је био први корак Православне Цркве на путу модернизма: изменити поредак црквеног живота у име зближавања са поретком живота јеретичких заједница. У питању је било нарушавање принципа установљених црквеним канонима, који су, напротив, усмерени ка одвајању верних од оних који мисле другачије него православна Црква, а не ка зближавању са њиховим молитвеним животом (Ти. 3,10; Апост. 10,46,65; Лаод. 32,33,37 идр.).
Жалостан плод ове реформе било је нарушавање јединства молитвеног живота православних хришћана у разним деловима света. У време док једни славе Рождество Христово заједно са јеретицима, други још посте. Такве поделе понекад настају у једној истој Помесној Цркви. Понегде се чак допушта празновање Пасхе по западној пасхалији. Тако се у име зближавања са онима који верују другачије, напушта принцип прихваћен на Првом Васељенском Сабору, да се сви православни хришћани, по целом свету истовремено, једним устима и једним срцем радују и славе Васкрсење Христово.
Покушаји увођења реформи без обзира на претходне општецрвене одлуке и обичаје - упркос 2-ом правилу Шестог Васељенског Сабора - стварају само неред. О томе је лепо говорио блажене успомене Патријарх Србски Гаврило (Дожић) на црквеном саветовању у Москви 1948. године.
„Последњих година - рекао је он - појављују се у Православној Цркви разна стремљења која изазивају оправдане стрепње за чистоту њеног вероисповедања и за њено догматско и канонско јединство.
Сазивање Свеправославног Конгреса и Ватопедске Конференције од стране Васељенског Патријарха, са циљем да се припреми свеправославна предсаборска комисија (просинод), нарушило је једанство и сарадњу Православних Цркава. С једне стране одсуство Руске Православне Цркве на овим скуповима, а са друге журба и једнострани поступци неких Помесних Цркава и непромишљени иступи појединих њихових представника, унели су у живот Источне Цркве хаос и аномалије.
Једнострано увођење новог Григоријанског календара у неким Помесним Црквама и очување етарог календара у другим, поколебали су јединство Цркве и унели тешке потресе у живот оних који су тако лако прихватили нови календар".
Недавно је проф. Теодор, један од представника Грчке Цркве на Конференцији у Шамбезију 1968. године, истакао пренагљеност календарске реформе у Грчкој, указујући на то да Грчка све до данас страда од поделе изазване том реформом.
Осетљивој савести многих чада Цркве није промакло то да је календарском реформом већ положен темељ преиспитивања целокупног устројства православног живота, који је освећен многовековним предањем и утврђен одредбама Васељенских Сабора. Већ на Константинопољском Конгресу покренуто је питање другобрачности свештенства и других реформи. У то време Архиепископ Северне и Јужне Америке (Константинопољске Патријаршије), Јаков, заложио се за увођење жењеног епископата.
Снага Православља одувек је била у чувању свих начела Црквеног Предања. Међутим, осим реформе календара, у програм будућег Великог Сабора покушавају да укључе не старање за што боље очување поменутих начела, него преиспитивање целокупног устројства живота Цркве, почев од укидања постова, другобрачности свештенства и свега осталог, изналазећи тако путеве за зближавање са начином живота јеретичких заједница.
На жалост, у последње време ми видимо обележја таквог развоја екуменизма уз учешће православних, да је он постао озбиљна претња, водећи ка потпуном уништењу Православне Цркве путем њеног утапања у море јеретичких заједница.
Питање јединства сада се не ставља у ону раван у коју су га стављали Свети Оци. За њих, када је реч о јеретицима, радило се о присаједињењу које је било условљено прихватањем свих православних догмата и повратком у наручје Православне Цркве. Екуменистичко виђење подразумева да обе стране - и православни и неправославни - негде греше, али могу да се сједине ничега се не одричући, при чему се ово односи не само на римокатолике, него и на протестанте. Патријарх Константинопољски Атинагора јасно је то изразио у својој поздравној речи кардиналу Вилебрандсу у Константинопољу 30. новембра 1969. године.
Патријарх је кардиналу пожелео да његова делатност „означи нову епоху прогреса, не само у ономе што се тиче наших двеју Цркава, него и свих хришћана". Патријарх одређује нови приступ проблему јединства тако, да „нико од нас не позива другог према себи, него, као Петар и Андреј, заједнички се упутимо ка Исусу, једином и заједничком Господу, Који нас сједињује у једно".
Недавна размена посланица између Римског Папе Павла VI и Патријарха Атинагоре лродубљује и развија ово неправославно схватање, што је нас дубоко узнемирило.
Ободрен разним изјавама Предстојатеља Константинопољске Цркве, Папа му је 8. фебруара 1971. написао: „Верне, који су се окупили у базилици Св. Петра у недељу јединства, ми подсећамо, да између наше Цркве и уважених Православних Цркава већ постоји, макар и несавршено, али готово пуно општење, које проистиче из нашег заједничког учешћа у Тајни Христовој и Његовој Цркви".
У овим речима садржано је ново за римокатолике, али за протестанте старо учење о томе да је подела које постоје међу хришћанима на земљи у суштини привидна, и да она не допире до неба. Оно што је Спаситељ рекао Својим ученицима о значају кажњавања оних који су непослушни Цркви (Мт. 18,18), на тај се начин сматра неделотворним. Такво учење представља новину не само за православне, него и за Рим. Енциклика „Мог1аНшп Апипоб", коју је 1928. године издао Папа Пије XI, била је сасвим другог садржаја. Ипак, римокатолици су за нас „изван", и промене у њиховом мишљењу нас се директно не тичу. Њихово приближавање протестантској еклисиологији тиче нас се само утолико, уколико се оно одвија истовремено са усвајањем таквих погледа и од стране оних, који настављају да себе називају православним хришћанима. Екуменисти међу православнима и екуменисти међу католицима и протестантима, постају истомишљеници у једнојистој јереси.
Патријарх Атинагора је 21. марта 1971. у истом духу одговорио на Папину посланицу. Наводећи његове речи, посебно ћемо истаћи најважније догматске изразе у њима.
Занемарујући догматску сагласност, Папа позива Патријарха Атинагору „да учини све што је могуће како би што пре дошао толико жељени дан, када ћемо у форми саслуживања моћи заједно да се причестимо из једне чаше Спаситељеве", док му Патријарх Атинагора одговара у истом смислу.
Називајући папу својим „старијим братом", Патријарх пише да хоће да се потчини „божанској вољи Господа, који жели да Црква буде видљиво једна у целом свету, тако да би цео свет могао бити обједињен у њој. Ми се спокојно предајемо Духу Светоме, који нас води ради тврдог продужавања и усавршавања светог дела које сте Ви започели и развили у нашој светој и општој жељи да створимо и покажемо свету једну, свету, саборну и апостолску Цркву".
Даље Патријарх пише: „Заиста, чак и ако су се Цркве Истока и Запада одвојиле једна од друге, Само Господ зна из ког разлога, оне ипак нису биле одвојене од постојања њиховог општења у тајинству Бога и Човека Исуса и Његове Богочовечанске Цркве".
Патријарх са жалошћу каже како „смо били одвојени од љубави један према другом и зато смо били лишени светог блага једнодушног исповедања вере Христове". Он пише да је „од нас био одузет такође и благослов да заједно приступамо олтару и причешћујемо се тим драгоценим Телом и драгоценом Крвљу, без обзира на то што нисмо престајали да признајемо један другом ваљано апостолско свештенство и ваљано савршавање Свете Тајне Евхаристије".
Сада је међутим, сматра Патријарх, код обе стране приметна жеља да се врате у општење, зато он пише да смо „призвани да идемо према потпуном јединству у саслуживању и причешћивању Телом и Крвљу Христовом из једне Чаше".
У овој посланици изнесено је много неправославних схватања, која по своме логичком развитку доводе до најпогубнијих закључака.
Екуменисти које предводи Патријарх Атинагора не верују у Цркву у оном облику у коме ју је основао Спаситељ. Упркос Његовој речи (Мт. 16,18) она више за њих не постоји, а Патријарх хоће да заједно са Римским Папом „створи и покаже" нову Цркву, која обједињује цело човечанство.
Нису ли ужасне те речи „створити и показати" у устима православног Патријарха? Не представљају ли оне одрицање од Цркве Христове која постоји? Да ли је могуће створити нову Цркву, а при томе се претходно не одрећи оне Цркве коју је створио Господ? Ономе ко припада њој и верује у њу није потребно стварање никакве нове цркве.
Па ипак, и ту „стару" Цркву светих Апостола и светих Отаца Папа и Патријарх представљају у искривљеном облику, зато да би је у мислима читалаца привидно повезали са новом црквом коју стварају. Цркви Христовој покушавају да припишу особине те нове цркве, коју хоће да створе.
Зато се труде да покажу како поделе између Православља и Католиштва заправо никада није ни било.
У својој заједничкој молитви у храму Св. Петра и Павла у Риму, Патријарх Атинагора и Папа Павле VI су изјавили да се сматрају већ сједињеним „у проповеди Јеванђеља, у истом крштењу и учешћу у истим Светим Тајнама и истим благодатима". Ако су Патријарх и Папа објавили скидање Анатема које су постојале више од деветсто година, значи ли то да су свима познати узроци поделе престали да постоје? Да ли су нестале те заблуде Рима, којих је сваки Латин морао да се одрекне приликом присаједињења Православној Цркви?
Римокатоличка црква са којом Патријарх Атинагора жели да има литургијско општење и са којом је преко Митрополита Лењинградског Никодима и других ушла у општење Московска Патријаршија - то више чак и није иста она са којом је унију одбио Свети Марко Ефески, а за њим и цела Православна Црква. Она се од тог доба увођењем нових догмата још више удаљила од Православља, а сада све више и више прихвата начела реформације, екуменизма и модернизма.
Цели низ одлука Православне Цркве сматрао је Латине за јеретике. Ако су их ту и тамо примали у општење по истом поретку као аријанце, вековима, све до наших дана, Грчке Цркве су их примале кроз крштење. Ако су у прво време после 1054. године Латини различито прихватани у Грчкој и у Руској Цркви - час кроз крштење, час кроз миропомазање - то је зато што су их сви сматрали за јеретике, али нису имали опште установљену праксу њиховог примања у Православну Цркву. Тако, на пример, на самом почетку XII века србски кнез, отац Стефана Немање, био је принуђен да свога сина крсти латинским крштењем, да би га потом по повратку у Рас поново крстио православно.
Професор Е. Е. Голубински, у свом капиталном делу „Историја Руске Цркве" из 1904. године, описујући односе Руса према латинству, наводи много чињеница које указују на то да су и поред различитих облика примања Латина у наручје Православне Цркве у разним периодима, тј. или кроз крштење или кроз миропомазање, и Грчка и Руска Црква полазиле од тога да су они јеретици.
Зато тврдња да је тобоже током ових векова „јединство кроз општење у Светим Тајнама, а посебно у Евхаристији (Између Православне Цркве и Рима), несумњиво било сачувано" никако не одговара стварности. Подела између нас и Рима је постојала и постоји, и то не привидно, него реално.
Она може бити привидна само за оне који не верују у силу Спаситељевих речи упућених светим Апостолима, а преко њих и њиховим наследницима: Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт. 18,18).
Спаситељ каже: Заиста, тј. Истину вам Говорим, а Патријарх му противречи и објављује да је то што Он каже неистина. По његовим речима излази да су Латини, без обзира на то што су од стране целе Православне Цркве сматрани за јеретике, што им није давано причешће, што су током многих векова примани кроз крштење, и што на Истоку не знамо за одлуку која би то правило укинула да су они ипак остали чланови Тела Христовог и да нису били одвојени од Светих Тајни Цркве. Ту нема логике, ту постоји само одбацивање чињеничне историје Цркве. Ту се у пракси примењује протестантско учење о Цркви, према коме заблуда и одлучење од Цркве које је њоме изазвано не онемогућује припадност Цркви. Другачије речено, „општење у тајни Бога и Човека Исуса" није условљено постојаном припадношћу Православној Цркви.
У покушају да се нађе било какво оправдавање ове екуменистичке теорије, труде се да нас убеде како је у прошлости већ допуштана припадност Цркви без догматског слагања са њом. Патријарх Атинагора и званично саопштење Фанара које прати објављивање његових писама Римском Папи, труде се да, упркос чињеницама које смо навели, сугеришу како Источна Црква није прекидала општење са Римом кад се тамо већ појавило неслагање са њом. У историји се могу наћи појединачни факти општења у неким местима чак и после 1054. године. Може се приметити и то, да се ни пре ове године источни јерарси нису либили да као јерес окарактеришу разна лажна учења која су се појавила у крилу Римске Цркве.
Али дуготрајна болест која претходи смрти ипак је болест, и смрт која је њоме изазвана остаје смрт, ма како касно наступила. Одступање од учења Цркве не развија се увек брзо. Оно је резултат извесног процеса. У односу на Рим, овај процес се појавио већ за живота Св. Патријарха Фотија, али је тек касније, 1054. године, дошло до одвајања Рима.
Преписка Најсветијег Патријарха Атинагоре са Римским Папом принудила нас је да се зауставимо на односу Православне Цркве према Риму. Али Патријарх Атинагора, као вођа екумениста, иде и даље од признавања римокатолиштву једнакости са Православљем. Позната је његова изјава г. Роже Шутцу, пастору Реформатскопротестантске цркве Швајцарске: „Хоћу да Вам одам признање. Ви сте - свештеник, и ја бих могао да из Ваших руку примим Тело и Крв Христову". Следећег дана је додао: „Ја бих код Вас могао да се исповедим".
У име остварења таквог општења са јеретицима екуменистима, православни екуменисти подривају значај Васељенских Сабора, као што се то показало приликом преговора са представницима монофизита.
На саветовању са њима у Женеви потпуно јасну православну тачку гледишта штитили су у суштини само један или двојица учесника, док су истовремено други показали екуменистима својствену тежњу да поштопото дођу до општења у Светим Тајнама, макар и пре но што монофизити дођу до једномислености са Православном Црквом. Представник Грчке Цркве, Романидис, је оправдано за православне учеснике Саветовања рекао: „Ми смо све време били објекат екуменистичке тактике, која има за циљ да постигне узајамно општење или сједињење без сагласности у вези са Халкидоном и V, VI и VII Васељенским Сабором".
Као резултат те тактике, један од закључака Саветовања (8.) води ка томе да покаже могућност постизања споразума о сагласности, који не би био у равни исповедања вере или догматског опредељења, него би представљао темељ на коме би православни и монофизити могли да предузму кораке ка сједињењу и заједничкој Евхаристији.
Без обзира на сасвим категоричну тврдњу монофизита како они не могу да прихвате Васељенске Саборе почев од Халкидонског, православни су потписали резолуцију (6.) према којој нема потребе да они прихвате Диоскора као светитеља, ни монофизити Папу Лава. Но, успостављање општења јасно подразумева да формално буду скинуте анатеме са обе стране.
На другој конференцији, у Адис-Абеби, неправославне изјаве представника Православних Цркава биле су подржане од стране Митрополита Лењинградског Никодима и протојереја Виталија Борова. Тако је било прихваћено да међусобне анатеме могу да буду одбачене. „Да ли је за то потребна званична декларација или церемонија? Многи од нас мисле да је много једноставније тихо одбацити анатеме, како су неке Цркве већ почеле да чине".
У овом случају опет се у пракси остварује протестантска концепција о Цркви. Сагласно њој, догматска заблуда и одлучење које је њоме изазвано нису препрека јеретицима да би припадали Цркви.
Отац Виталије Боров је то у Адис-Абеби јасно исказао у реферату под називом „Прихватање светих и проблем анатема". Он тврди да су монофизити и римо-католици - пуноправни чланови Тела Христовог. Он такође тврди да православни, римо-католици и монофизити „имају једно Свето Писмо, апостолско предање и свештено порекло, и у суштини исте Свете Тајне и исте догмате; они представљају у суштини Цркве исте вере, исте побожности и истог пута ка спасењу".
Уз овакав приступ, не изненађује што у узајамним односима између православних присталица екуменизма, римо-католика, протестаната и анти-халкидонаца царује компромис. Превазилазећи чак и самог Патријарха Атинагору, представник Московске Патријаршије Митрополит Никодим је 14. децембра 1970. године у Риму, савршавајући Литургију у цркви Св. Апостола Петра, својим рукама причестио католичке клирике, уз певање хора студената Понтификалног Колеџа.
У позадини таквих практичних остварења тзв. екуменизма, назиру се и шири циљеви, усмерени ка потпуном уништењу Православне Цркве.
Светски Савет Цркава и дијалози између различитих хришћанских исповедања, па чак и између различитих религија (ислама и јудаизма на пример), представљају карике у ланцу у који, по замисли екумениста, треба да се укључи цело човечанство. Овај задатак јасно је постављен на Скупштини Светског Савета Цркава у Упсали 1967. године.
Све то би, по мишљењу екумениста, требало да се оствари кроз нарочит сабор, који би у њиховим очима био заиста васељенски, док раније Васељенске Саборе они не прихватају у потпуности као такве. Пут је указан у римокатоличком журналу „Иреникон" и састоји се у следећем:
„1. Гестови помирења, за које као пример може да послужи скидање одлучења из 1054. године између Рима и Константинопоља.
2. Општење у евхаристији, или, другим речима, позитивно решење проблема узајамног општења (интеркомунион)...
3. Јасна свест о томе да припадамо васељенској целини (хришћанству), којој различитост треба да уступи место...
4. Овај сабор треба да буде знамење јединства људи у Христу".
Важно је приметити да се појам јединства не везује за припадност једној истинској Цркви. Тамо се каже да се овом подухвату посветио „Католички Секретаријат за Јединство", о чему је говорио Кардинал Видебрандс у Евијану. С друге стране, Скупштина Одељења за веру и поредак узела је за централну тему „Јединство Цркве и јединство човечанства". По новом опредељењу, екуменизам обухвата „све, што се тиче обнове и уједињења Цркве, као фрагмента ширења Царства Божијег у свету људи који траже своје јединство".
На Конференцији Централног Комитета Светског Савета Цркава у Адис-Абеби Митрополит Георгије (Ходр) је изложио реферат који је имао тенденцију да све религије повеже са Црквом. Он хоће да види дах Духа Светога чак и у нехришћанским религијама. По његовом мишљењу, када се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми се сједињујемо са свима онима које обухвата љубав Господња према људима.
Ето куда иде Православна Црква. Спољашња пројава читавог тог подухвата су бесконачни „дијалози". Православни представници воде дијалоге са римокатолицима и Англиканцима. Ови пак, са своје стране, воде дијалоге један са другим, као и са лутеранима, другим протестантима, па чак и са јеврејима, муслиманима и будистима.
Недавно је представник Патријарха Атинагоре у Северној и Јужној Америци, Архиепископ Јаков, узео учешћа у дијалогу са јеврејима. Он је и сам приметио да, колико му је познато, ни у једном ранијем периоду историје није било „богословског дијалога са јеврејима под званичним покровитељством Грчке Цркве". Осим питања националног карактера, „група се такође сагласила да проучи литургију са грчким православним научницима, како би преиспитали своје литургијске текстове са тачке гледишта ублажавања помињања јевреја у негативном или непријатељском контексту".
Као што видимо, Патријарх Атинагора и његови истомишљеници се не ограничавају само на идеју о унији са римокатолицима. Они иду и много даље.
Ми смо већ наводили речи Патријарха Атинагоре, да Господ жели „да Црква буде видљиво једна за цео свет, како би читав свет био обједињен у њој". У том духу пише и један грчки богослов, професор Филипидис, бивши декан Атинског Богословског факултета. Развијајући екуменистичко учење о Цркви, он долази до оваквих екстремних закључака: каже да се противници екуменизма супротстављају вољи Божијој. Бог, по његовим речима, „обухвата све људе наше планете као чланове Његове Јединствене Цркве, јуче, данас и сутра као пуноћу те Цркве".
Иако би свакоме ко се и мало разуме у догмате Православне Цркве требало да буде јасно колико је такво схватање Цркве далеко од учења Светих Отаца које исповедамо у Символу Вере, ми не можемо а да не констатујемо каква је противречност у питању.
Где је и када Господ обећао да ће цео свет бити уједињен у Цркву? У питању је хилијастичко очекивање које нема основа у Св. Јеванђељу. Сви су људи позвани на спасење, али далеко од тога да се том позиву сви одазивају. О хришћанима је Спаситељ говорио као о онима који су му дати од света (Јн. 17,6), и молио се не за цео свет, него за људе који су му дати од света (Јн, 17,11). И свети Апостол Јован Цркву ставља насупрот свету и хришћанима говори: Не љубите света ни штоје у свету. Ако неко љуби свет, љубави очеве нема у њему(\. Јн. 2,15).
О чадима Цркве Спаситељ је говорио да од света нису, као ни Ја што нисам од света (Јн. 17,16). Цркву оличену у Апостолима Спаситељ је упозоравао да ће у свету имати само жалост (Јн. 16,33), објашњавајући ученицима: Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света, него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн. 15,19).
Свето Писмо указује на још већу разлику између чада Цркве и остатка човечанства. Апостол Петар, обраћајући се вернима и разликујући их од неверних, каже: Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (1. Пет. 2,7-9). Реч Божија нам никако не наговештава победу правде на земљи пред крај света. Она нам не говори о преображавању света у свеобједињујућу цркву, како о томе маштају доследни екуменисти, него упозорава на понестајање вере у последње дане, на велике патње и мржњу свих народа према хришћанима због имена Спаситељевог (Мт. 24,9-12).
Ако је у првом Адаму сагрешило целокупно човечанство, у Новом Адаму - Христу - сједињује се само онај његов део који је рођен свише (Јн. 3,3,7). Док у материјалном свету Бог Својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45), дотле, с друге стране, неправедне Господ не прима у Своје Царство. Њима су упућене страшне речи: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7,21). Следеће речи Спаситељеве несумњиво се већ односе на јеретике: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу имјасно казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње (Мт. 7,22-23).
Дакле, Господ јеретицима каже: „Ја вас никада нисам знао", а Патријарх Атинагора се труди да нас убеди како они „никада нису били одвојени од општења у тајни Бога и Човека Исуса и од Његове Богочовечанске Цркве"...
Вера у обнављање целокупног човечанства у новој свеобједињавајућој цркви, даје екуменизму и обележје хилијастичке јереси. У екуменистичким настојањима око уједињења без разликовања истине и заблуде, и у стремљењу ка стварању не само нове цркве, него и новог света, све јасније и јасније се показује хилијазам. Проповедници ове јереси неће да верују у то да ће земља и сва дела њена изгорети, да ће небеса са хуком проћи и да ће се стихије у пламену распасти (2. Пет. 3,10-12).
Они заборављају да ће после тога ново небо и нова земља, где ће обитавати правда, настати речју Божијом, а не трудом људских организација. Право славни хришћани не треба да се труде око њиховог стварања, већ треба да побожно живе у јединој истинској Цркви, да би тако постали учесници у њима после Страшног Суда Божијег. Међутим, покушаји стварања Царства Божијег на земљи кроз лажно уједињење различитих исповедања и пренебрегавање истине која се чува само у предању свете Православне Цркве, удаљава нас од Царства Божијег у царство антихристово.
Ако се Спаситељ упитао хоће ли наћи веру на земљи када дође (Лк. 18,18), такво се стање припрема не само директним проповедањем безбожности, него и екуменизмом.
Историја Цркве нам говори да се хришћанство ширило не путем компромиса и дијалога између хришћана и неверника, него путем проповеди истине и одбацивања сваке лажи и заблуде. Уопште, ни једна се религија никада није ширила преко оних који су сумњали у њену потпуну истинитост. Нова свеобухватна „Црква" има обележја Лаодикијске Цркве разобличене у Откривењу. Она није ни хладна ни врућа, и на њу се односе речи упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16). Зато се уместо препорода вере пошто није примила љубав истине да би се спасла - на њу односи упозорење Апостола: И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,10,12).
Преосвећени чланови нашег Сабора Епископа једногласно су прихватили да горе изложено служи као основа да се екуменизам прогласи за опасну јерес. Одавно пратећи њен развитак, они су нам ставили у задатак да своје истраживање поделимо са својом сабраћом, православним епископима целог света. Ми од њих тражимо да се пре свега моле за то, да Господ сачува Свету Цркву од потреса нове јереси, отварајући нам духовне очи разумевање истине пред лицем заблуде. Нека нам Господ свима помогне да у потпуној чистоти и неповређености сачувамо поверену нам истину, и да нашу паству васпитавамо у верности тој истини и у побожности.
Њујорк, Недеља Православља, 1972. године