уторак, 20. април 2010.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА



ЧАМОТИЊА

Још пишеш како немаш никакву духовну утеху, него стално осећаш тескобу у духу, и као некакво духовно гушење. Колико ја могу да схватим – корен свега тога је гордост; ти се и не трудиш да је истребиш врлинама које су јој противне: самоукоревањем и смирењем. Читаш свете књиге које нас уче врлинама, самоукоревању и смирењу, али понашаш се супротно томе, и уместо да, видећи колико си далеко од врлина, презиреш и прекореваш себе, те да кроз то стекнеш смирење и добијеш помоћ Божију, ти прекореваш све друге и сматраш да су они узрочници твојих невоља. Такође, када стојиш у цркви – наводиш читаву историју своје узнемирености, а ипак не кривиш себе, него кажеш да чак и не знаш о каквом се самоукоревању ради.
У цркви те обузима чамотиња. Зашто? Бог смирене теши, а ти се не смираваш, него осуђујеш друге, и нећеш да понесеш тешки крст, него хоћеш да умреш. Та жеља није по Богу; ти си пуна страсти – како би дошла тамо? Уклањај их самоукоревањем и смирењем, себе сматрај за последњу од свих и недостојну утехе; када се тако будеш држала – спасићеш се...

Чамотиња – духовни крст
...Пишеш да осећаш ужасну унутрашњу досаду и чамотињу – да би од тескобе чак почела да вриштиш, и да то бива без икаквих видљивих разлога. На ово ћу ти рећи: наш живот треба да буде тегобан, а не лагодан... Када не трпимо спољашње невоље, то јест: понижења, досађивање, прекоре, клевете, занемаривање и друго, које очишћују и исцељују наше душевне страсти, онда нам Бог шаље унутрашњи духовни крст: мрак, чамотињу, гнев и друго... У садашњим околностима требало би да прекореваш себе, да се смираваш и да сматраш да заслужујеш ту тескобу, да ничице падаш пред Господа, молиш да те помилује, и предајући се Његовог вољи, да тиме умирујеш себе, носећи овај духовни крст...
Туга која те обузима, претпостављам, представља духовни крст, који треба да примиш са смирењем, благодарношћу и трпљењем; њоме се очишћују наше неисправности, греси и слабости, и чак сазнајемо за оне за које нисмо знали, или смо их сматрали за безначајне, а управо они представљају узрок такве тескобе. Трпећи са благодарношћу добићете олакшање туге; а када вас обузму чамотиња и малодушност, тај крст вас притиска још више.

Након ступања у манастир
ђаво искушава унинијем и чамотињом
Слава Богу што вас је удостојио да испуните вашу давнашњу жељу – да ступите у свету обитељ девственица које су се посветиле Господу и служе Му... Али, вас може да обузме туга, чамотиња, жалост за сродницима; знајте да је то допуштено од Бога ради испитивања ваше добре воље: да ли је заиста тврда; ђаво искушава различитим помислима и наводи униније и чамотињу; а ви будите непоколебљиви и у тешким тренуцима прибегавајте Господу и Пречистој Мајци Божијој, молите за њихову помоћ и заступништво; откривајте своју тугу мати игуманији, и Господ ће вам помоћи; после жалости, послаће вам и утеху.

Чамотиња се понекад допушта ради испитивања вере
Пишете како осећате неутешну чамотињу и тугу. То је испитивање ваше вере и љубави према Богу – они се искушавају противним; међутим, управо то вам доноси и смирење, само немојте да губите наду у милост Божију: тим крстом и теретом можда се надокнађује оскудица ваших дела...
Кажеш да те притиска некаква чамотиња, П. ти изгледа као пустиња и ни у чему не налазиш утеху. Тескоба и туга долазе можда, по допуштењу Божијем, ради испитивања твоје воље и љубави према Богу; љубав према Богу нама не показујемо само онда када добијамо духовне насладе, него још пре онда када, приликом њиховог одузимања, не клонемо духом, видећи у себи мрак и таму. Љубав према Богу испитује се противним.

Понекад узрок чамотиње бива нерад
Мати Н. муче чамотиња и туга. То долази од нерада – јер се не бави ничим што би могло да је продрма и покаже јој њене страсти и немоћи, услед чега би могла да се смири, а при томе није се утврдила у одлуци да остане у вашој обитељи; све је то мучи и оптерећује...

Спокојство душе даје се после много борбе
Пишеш да те обузима чамотиња и да ти тада ништа не помаже – не можеш чак ни да читаш. Изашла си на духовно поприште и, мада још ниси ни ступила у борбу, већ тражиш награду – душевно спокојство; то спокојство дарује се онима који су у борби претрпели многе ране, пали и поново устали, превили ране и вратили се на бојно поље.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар